B&F Plus

Prema podacima koje je nedavno objavila Narodna banka Makedonije, makedonske banke su imale relativno uspešnu 2013 godinu. Trinaest banaka čija aktiva predstavlja oko 96% ukupne aktive banaka je imalo profit za 58% veći u odnosu na 2012. Iako su krediti pokazali skroman rast, koji je bio nešto dinamičniji tokom poslednjeg kvartala, gotovo da nema nikakve promene u nivou prihoda od kamata generisanih u 2013 godini u odnosu na 2012. Međutim, banke su imale koristi od manjih troškova po osnovu kamata što je rezultat opšteg trenda pada kamatnih stopa. Otuda su ostvareni rashodi od kamata bili 9% manji nego u 2012, što je doprinelo da makedonske banke zabeleže 7% veći neto prihod od kamata u 2013, piše dr Igor Davkov  u makedonskom magazinu Ekonomija i Biznis.

Nemačka preduzeća koja rade u Srbiji spremna su da nastave investiranje i zapošljavanje novih radnika, ali kao i svi drugi privrednici, strani i domaći, već godinama traže sveobuhvatne reforme privrednog ambijenta. U boljim uslovima poslovanja prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 milijardi evra mogao bi biti višestruko veći. O tome govori primer iz susedne Bugarske, gde je prošlogodišnja razmena dostigla 5,3 milijarde evra pri čemu polovinu čini bugarski izvoz.

Kada je Nemačko-srpsko privredno udruženje (DSW), najveća privredna bilateralna organizacija u našoj zemlji, nedavno u svojoj godišnjoj anketi objavila rezultate o uslovima poslovanja i privrednom ambijentu u Srbiji, čitava obimna analiza sa brojnim grafikonima stala je u jednu jedinu rečenicu: „Srbija najčešće sama sputava sopstveni privredni razvoj“. Okruglo stotinu preduzeća koja su u anketi uzela učešće, navela su svoju spremnost za dalje investicije i nova zapošljavanja u Srbiji, uz zaključak da njihova dobra volja nije dovoljna ako nema odgovarajućeg privrednog ambijenta.

Oko 2.500 stranih kompanija u našoj zemlji, među kojima je 400 nemačkih, kao i sva domaća preduzeća, već dugi niz godina ponavljaju iste zahteve koji nailaze na malo ili nimalo razumevanja kod svih dosadašnjih političkih garnitura: uspostavljanje pravne sigurnosti, predvidivost ekonomske politike, pojačana borba protiv korupcije, novi zakon o radu, efikasnost javne uprave, smanjivanje prevelike administracije, rasterećenje privrede kroz reformu poreskog sistema, politička sigurnost, reforma obrazovnog sistema, reforma javnog sektora, reforma zdravstva… i još mnogo toga.

Pomenuta anketa utvrdila je da se procena ekonomske situacije u Srbiji za 2014. godinu u odnosu na prethodnu godinu nije znatno poboljšala: protekle godine 80% anketiranih preduzeća ocenilo je ekonomsku situaciju kao lošu. Za tekuću godinu ovaj rezultat je nešto pozitivniji, s obzirom da 67% anketiranih ocenjuje privredno stanje kao nepovoljno. Nemački privrednici u Srbiji se, kao u rezultatima protekle četiri godine, ne nadaju skorom završetku ekonomske krize. Nepromenjenu situaciju kod broja zaposlenih predviđa 45% dok samo 8% računa na pad zapošljavanja u svom preduzeću. Ukupno 38% kompanija želi da poveća investicije u tekućoj godini, dok samo 16% planira suprotno. Spremnost da investiraju i zapošljavaju novu radnu snagu pokazuju posebno preduzeća iz sektora proizvodne delatnosti koja su izvozno orijentisana i sa više od 250 zaposlenih.

Jedina svetla tačka na koju se nemački privrednici rado osvrću u našoj zemlji jeste zadovoljstvo zbog dobre i kvalitetne radne snage. Ipak, najveći broj nemačkih investitora, mišljenja je da Srbija iz korena treba da reformiše svoj obrazovni sistem prema nemačkom uzoru. Naime, u ovoj zemlji obrazovni sistem formira privreda prema svojim konkretnim potrebama – u saradnji sa Saveznim ministarstvom prosvete, a ne obrnuto. Edukativna funkcija nemačke komore zasniva se na dualnom sistemu obrazovanja gde dominira praktičan rad i gde se posebno težište stavlja na zanatsvo, koje u Srbiji, na žalost, odumire. Dakle, sugestija je na uspostavljanju sistema u kome nećemo više imati stampedo na fakultete ni „večite studente“ već selekciju nakon četvrtog razreda osnovne škole prema prethodnom uspehu. Nakon toga sledi gimnazija pa prohodnost ka univerzitetu ili zanatska škola.

Skoro sve značajne nemačke kompanije u Srbiji, pogotovo u proizvodnoj delatnosti, organizuju obuke za svoje kadrove. Sa dobro obučenim radnicima dolaze efikasniji rezultati i korporativni uspeh. Dobro je i što mladi u Srbiji sve više shvataju potrebe za neophodnim obavljanjem prakse u takvim preduzećima nakon čega sebi povećavaju šanse za dobro radno mesto u budućnosti, a što je pokazao i prošlogodišnji prvi Nemačko-srpski sajam karijere. Međutim, problem koji imaju proizvodne firme jeste sve manja ponuda na tržištu rada u određenim zanatskim oblastima neophodnim proizvodnji uprkos najavljivanju reindustrijalizacije Srbije i dolasku novih investitora, kako bar tvrde naši političari.

O privlačnosti Srbije za investitore ne može se govoriti bez sagledavanja šireg okvira. Ako poredimo Srbiju samo sa njenim okruženjem, ne navodeći u ovom trenutku tri „evropska tigra“ (Poljska, Češka i Slovačka) videćemo da se naša zemlja na listi potencijalnih investitora, prema svim parametrima, nalazi tek negde na začelju. Evo i konkretnog primera: Nedavno se Delegaciji nemačke privrede u Srbiji obratila jedna nemačka kompanija (oblast elektronike) koja je želela da investira u veliki proizvodni pogon u našem regionu. Dilema za njih bila je u izboru Srbije ili Makedonije. Od Delegacije su tražili uporednu tržišnu analizu za pet gradova u Srbiji i dva u Makedoniji, pri čemu su želeli da akcenat bude na proseku zarada, državnim subvencijama i zakonu o radu. Na kraju, odlučili su se za Makedoniju. Sličan slučaj dogodio se još tri puta u prošloj godini kada su nemačke kompanije zvučnog imena umesto u Srbiju otišle u druge susedne zemlje. Dakle, za nove investitore prisustvo renomiranih kompanija kao što su Fiat, Bosch, Siemens ili Mercedes nije dovoljan argument, ako procene da na ciljnom tržištu nema pravne sigurnosti i da im aktuelni zakon o radu, koji je omogućio da u nekim inostranim kompanijama postoji i do osam sindikata, predstavlja problem.

Zbog toga je bitno da, pored svih pomenutih reformi sa početka ovog teksta, i aktuelni socijalni dijalog obuhvati razgovor oko promene kompletnog zakona o radu a ne samo njegovih pet instituta čijom se izmenom neće mnogo dobiti.

Ukoliko budu ispunjena obećanja o brzim, dubokim i suštinskim reformama, značajno će biti unapređena privredna klima u zemlji. To će, ujedno, privući nove i kvalitetne inostrane ali i nemačke kompanije. U tom slučaju prošlogodišnji rekordni trgovinski saldo dve države od 2,8 mlrd. evra, može biti višestruko veći. Ko ne veruje, neka pogleda prošlogodišnji saldo u razmeni Nemačke i Bugarske (7,3 mil. stanovnika) koji je dostigao 5,3 mlrd. evra pri čemu su Bugari izvezli robu u vrednosti od 2,7 mlrd. evra.

Nemačka privreda u svakom trenutku ima veliki interes da se i nacionalna privreda zemlje domaćina ravnomerno i efikasno razvija s obzirom da inostrana proizvodna preduzeća mogu dobro da posluju samo uz zdravu konkurenciju i kooperaciju sa kvalitetnim domaćim dobavljačima kako bi krajnji proizvod mogao da bude konkurentan na svetskom tržištu. Zato nemačke kompanije sa sobom uvek donose i tehnološke inovacije, ali i obuku i šansu za mlade ljude. Ovo je naročito bitno u onim privrednim segmentima gde srpsko-nemačka privredna saradnja tek treba značajnije da se razvija: obnovljivim izvorima energije, komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi, informacionim tehnologijama i trgovini.

Milan Vučković, Delegacija nemačke privrede u Srbiji
broj 107, maj 2014.

Ni opšte obrazovanje, ni veštine sabiranja i oduzimanja nisu dovoljni za pametno donošenje finansijskih odluka.

Od male elite još je gora samo lažna elita koju Srbija proizvodi zahvaljujući sadašnjem sistemu visokog obrazovanja, i ubrzanom ugrađivanju nedovoljno kvalitetnih kadrova u sve strukture društva. Zato će novom ministru prosvete i nauke, ukoliko zaista odluči da se bavi svojim poslom, trebati više političkog herca nego bilo kom drugom članu vlade. Ako ga bude imao, onda je dobra vest da su mu za reformu potrebnija čvrsta merila nego novac.

Svakog četvrtka u 13 časova, kad zaseda Vlada Srbije, novog ministra prosvete i nauke Srđana Verbića pogledaće u oči neprijatna strana našeg visokog obrazovanja – ministar finansija Lazar Krstić, diplomac sa Jejla, zvanično je prošle godine zaposlen u vladi sa diplomom srednje škole.

Krstić je primer paradoksalnog stava Srbije da uprkos relativno malom broju visokoobrazovanih građana, one od njih koji su završili prestižne univerzitete ometa da lakše postanu deo poslovnog i akademskog kadra u zemlji. Automatsko priznavanje diploma sa prestižnih stranih univerziteta, što bi, nadajmo se, trebalo da bude sprovedeno kroz novi Zakon o visokom školstvu, za koji je zadužen Verbić, možda ne bi značajnije popravilo statistiku, koja Srbiju po broju visokoobrazovanih stavlja na evropsko začelje (25,3% prema evropskih 36,8% u 2013.) ali bi bio znak da zemlja o svojoj obrazovnoj politici počinje da razmišlja u globalnom kontekstu.

„Ključ razmišljanja o obrazovanju mora biti shvatanje da živimo u globalnom svetu koji se deli na one zemlje koje su sposobne da proizvedu visokoobrazovanu radnu snagu i privuku poslove koje odgovaraju takvom kadru i one druge. Jedan primer je Indija čijih pet miliona programera u velikoj meri radi za strane kompanije a da nikada nisu uzeli pasoš u ruke. Zato razmišljanje o zanimanjima za koje želimo da školujemo studente treba da otpočne od sagledavanja gde zemlja može da bude konkurentna, ne samo danas nego za pet i deset godina“, smatra profesor Ekonomskog fakulteta Branko Urošević koji je nedavno u Kvartalnom monitoru započeo seriju tekstova o reformi visokog školstva, ne bez razloga krećući od doktorskih studija koje bi trebalo da proizvode naučnu i intelektualnu elitu.

Tu globalnu konkurenciju treba shvatiti sa obe strane fakultetske klupe: na jednoj moraju biti profesori čija su znanja i kvalifikacije merljivi sa međunarodnim a na drugoj studenti koji će po znanju i veštinama koje usvajaju biti konkurentni na svetskom tržištu.

„Status kvo u obrazovanju jednostavno nije održiv čak ni na srednji rok“, kaže Urošević, čije se opservacije slažu i sa nalazima Svetske banke u čijoj se studiji navodi da sistem visokog obrazovanja u Srbiji nije prilagođen tržištu.

Sve više ljudi, pogotovo kad postanemo deo Evropske unije, moći će da bira gde želi da se školuje i radi i „nama će, ako ne budemo imali visokokvalitetne studije, ostati samo loši studenti“, a takva zemlja nema budućnost, kaže Urošević. „Zato je jedini put napretka otvaranje prema svetu. Prvi korak morao bi biti ukidanje procesa nostrifikacije stranih diploma za sve studijske programe osim za medicinske fakultete. Naime, nostrifikacija je potpuno anahrona procedura, nekonzistentna sa Bolonjskim procesom i nepoznata u vodećim metropolama znanja i nauke kao što su SAD i Velika Britanija. Ona služi samo tome da se prave barijere da se vrate oni koji su se školovali u inostranstvu te da se od njih uzima monopolska renta“. Ukidanje nostrifikacije državu ne bi koštalo ništa, a znatno bi povećalo šanse da se u Srbiju, koja po njegovom mišljenju jedva može da skupi dobar profesorski kadar za po jedan kvalitetan fakultet iz bilo koje naučne oblasti, privuče povratnike sa vrhunskih doktorskih studija. To bi, takođe, na najbolji način pokazalo svima da se sa otvaranjem ozbiljno misli.

Joj koliko nas ima

Po poslednjem spisku akreditovanih visokoškolskih ustanova koji je Komisija za akreditaciju izdala u januaru ove godine, u Srbiji radi osam državnih univerziteta i fakulteta čiji je osnivač država i 11 visokoškolskih ustanova u privatnom vlasništvu i oko 80 visokih škola za akademske i strukovne studije.

Prema podacima iz nešto ranijih godina (2011) na univerzitetima i visokim školama čiji je osnivač Republika Srbija studira 189.438 ili 83% studenata. Visokoškolskih ustanova i mesta za potencijalne studente ima dovoljno, odnosno, prema jednom još malo starijem izveštaju, kad se sabere broj studenata na osnovnim akademskim studijama i integrisanim osnovnim studijama, oko 14% mesta (2010) ostane prazno. Broj studenata (ako se izuzme uticaj krize) konstantno raste, pa je prema studiji „Socijalna dimenzija visokog obrazovanja u Srbiji“, obuhvat populacije visokim obrazovanjem od 2007. do 2010. porastao sa 29% na 39.4%, dok Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine kaže da oko 40 – 42% građana starih 19 godina upisuje osnovne akademske studije. Prema Strategiji, 2020. bi trebalo da ih bude između 50 i 55% , „što i nije velika brojka ako se uzme u obzir da je procenat visokoobrazovanih na Kubi na primer oko 60%“, ističe Urošević.

Mali problem sa našim brojkama je u tome što se danas na fakultet upisuje zamalo pa ko stigne, a između trećine i polovine ljudi nikad ne dođe do diplome. Oni koji je dobiju, pogotovo na privatnim fakultetima često ne znaju šta će s njom jer ili ništa nisu naučili ili zbog predrasude o tome da su svi privatni fakulteti loši, što nije obavezno slučaj, imaju manje izglede za posao.

„Država pomaže fakultetu prema broju upisanih studenata. Takav sistem je zapravo potpuno pogrešno postavljen pa fakultete podstiče da prime sve koji se prijave dok se ne napune kvote – bez obzira što, na primer, od 1500 studenata koji upišu Ekonomski fakultet u jednoj generaciji završi njih 300, što bi trebalo da nam bude prirodni reper za optimalni broj mesta, ili što znamo da Srbiji godišnje treba oko 200-300 ekonomista godišnje u celoj zemlji a upisuje ih se mnogostruko više“, kaže Urošević.

Problem niskih kriterijuma potkrepljuju i navodi iz Strategije, usvojene pre dve godine, u kojoj se konstatuje da „znanja s kojima se studenti upisuju na prvu godinu studija nisu na neophodnom nivou i da neke visokoškolske ustanove, u nastojanju da imaju što veći broj studenata i povećaju svoje prihode, imaju isuviše niske kriterijume ocenjivanja, što se nepovoljno odražava na kvalitet njihovih diplomiranih studenata.

Razloga za odlazak na fakultet (izuzev među decom čiji su roditelji siromašni ili su marginalizovani kao na primer Romi i gde je broj studenata veoma mali, uprkos broju talentovane dece), koji nemaju nikakve veze ni sa željom za sticanje znanja ni veština, ima na pretek: jedan je nedostatak poslova u zanatskim zanimanjima povezanim sa propašću industrije, drugi, predrasuda da bez diplome nema nikakvog posla (iako je na birou mnogo svršenih diplomaca pravnog, ekonomskog i drugih fakulteta), i pokušaj mladih da odgode vreme sazrevanja u kojem će biti besposleni.

„Svaki od ovih faktora doprinosi objašnjavanju današnje tražnje za visokoškolskim obrazovanjem“, kaže profesor Mihailo Crnobrnja, redovni profesor ekonomije i direktor Centra za evropske integracije i javnu upravu na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) gde je od osnivanja.

Na ovakvoj tražnji jedre i državni i privatni univerziteti.

Paradoksalno je da se ogromna ponuda visokog obrazovanja u Srbiji ne pretvara u visoku obrazovanost stanovništva, kaže profesor Crnobrnja. „Velika privatna ponuda visokog obrazovanja rezultat je uverenja privatnih vlasnika da ovde može da se obrne velika para i da se dobro zaradi. A šta se nudi? Pa, ono što se traži i što može relativno lako da se izvede. Koliko je meni poznato, nema privatnih fakulteta medicine ili arhitekture i sasvim sigurno nema privatnih filozofskih, etnografskih ili veterinarskih fakulteta. Ali zato ima menadžmenta! Pojedini univerziteti, pa i pojedinačni fakulteti imaju više vrsta menadžmenta u svojoj ponudi. Postoji čak i “Evropski menadžment”, šta god to značilo. A sve to iz uverenja da je menadžment vrlo “in” i da će se studenti u buljucima upisivati na ove programe“.

Nema međutim, razloga bacati se kamenom samo na privatne univerzitete. Prvo zbog toga što su oni bar po imenima programa koje nude, pokazali državnim fakultetima (posebno u društvenim naukama) da treba da inoviraju ponudu predmeta koje nude, drugo, što su otvoreniji za kvalitetne domaće stručnjake, koji zbog lobija i odsustva želje za konkurencijom državni nisu hteli, treće, što su otvorili vrata stručnjacima povratnicima iz inostranstva bez insistiranja na nostrifikaciji diplome, i četvrto, što su, nekad bez a nekad i sa dobrim razlogom, znatno ubrzali mogućnost napredovanja od asistenata do redovnih profesora, što je takođe najčešće mislena imenica za univerzitete u državnom vlasništvu, gde pojedini profesori imaju svoje feude do penzije.

Sadašnji princip finansiranja fakulteta. koji dobijaju novac po broju upisanih studenata, daje fakultetima pogrešan tržišni impuls da preferiraju masovno obrazovanje versus elitnog. „Neki ljudi čak i na kvalitetnim državnim fakultetima, skloni su iz tih razloga da svoju konkurenciju vide pre svega u domaćim privatnim univerzitetima, i da zagovaraju snižavanje kriterijuma da bi se privuklo više studenata. To je posebno opasno za bolje fakultete i matematički se može dokazati da bi u ovakvom slučaju i pod određenim uslovima svi studenti bili skloni da napuste strožiji fakultet, kaže Urošević. „To je, dakle, potpuno pogrešno. Takođe, glavna konkurencija kvalitetnim državnim školama zapravo su visokokvalitetne škole u inostranstvu“.

Sve gore navedeno ide u prilog tezi da se državni fakulteti neće reformisati sami od sebe i da promena mora da potekne „odozgo“, iz Ministarstva. Urošević misli da bi sistem visokoškolskog obrazovanja trebalo preurediti tako da državni fakulteti postanu ustanove za školovanje elite, a privatnima treba ostaviti masovno obrazovanje.

To, po njegovom mišljenju, znači da dobro treba ispitati koji državni fakulteti imaju mogućnost da zaista budu elitne ustanove, a koje treba privatizovati ili kao osvedočene perionice diploma zatvoriti. „Mi moramo da uzmemo sredstva od onih koji nisu produktivni i damo ih onima koji jesu ili to mogu pod određenim uslovima postati,“ kaže sagovornik B&F. Zatim, po ugledu recimo na engleski sistem, treba podstaći istraživanje tako što će se propisati da oko 40% do 50% plate profesora treba da dolazi od istraživanja publikovanih u referentnim časopisima, a ostatak iz predavanja i administrativnih poslova. Sa druge strane, u prelaznom roku, oni koji nisu dovoljno voljni ili sposobni za istraživanja moraju da predaju, za istu platu, mnogo više. Na taj način državni fakulteti i univerziteti pročistili bi se, u relativno kratkom roku, i zadržali samo najbolje kadrove sposobne da budu konkurentni na svetskom akademskom tržištu.

Takav, mnogo manji državni visokoškolski sistem imao bi jedan, dva i u izuzetnim slučajevima tri fakulteta koji školuju studente istog zvanja, bio bi mnogo ozbiljnije finansiran iz državnih sredstava i podstican da drži kvalitet nastave i gradiva kroz sistem ohrabrivanja istraživanja i privlačenja doktora nauka sa kvalitetnih stranih univerziteta. Fakulteti koji u izvesnom razumnom roku ne uspeju da ostvare ovako zacrtane ciljeve izgubili bi mogućnost državnog finansiranja, predlaže Urošević.

Neke osnove tog sistema postoje jer je naše ministarstvo za nauku bilo uvelo vrednovanje istraživača i na osnovu toga dodeljivalo grantove, ali je reč o minornim udelima u platama (5% do 15%), posebno na bogatijim državnim fakultetima, što zapravo nije ozbiljan podsticaj. Znatno većim vrednovanjem istraživanja prekinula bi se sadašnja loša veza koja profesore „tera“ da zagrabe što više predmeta i studenata prve i druge godine, pre nego što se u višim godinama ospu. „Država ne sme da dozvoli na državnim fakultetima postojanje programa koji nisu konzistentni sa vrhunskim svetskim standardima, ili postojanje predmeta koji više nigde ne postoje (u oblastima koje su standardizovane na međunarodnom nivou). Ona mlade ljude mora da usmeri ka zanimanjima koja će imati tržišnu verifikaciju a ne onima koja su privatni interes predavača“, kaže Urošević.

Proces filtriranja dobrih državnih i privatnih fakulteta nije lak. „Ugled u struci i na tržištu se ne stiče preko noći. Ima nasleđenih predrasuda o državnim i privatnim fakultetima, a neke od njih bivaju osnažene ponašanjem jednog broja privatnih fakulteta koji prodaju diplome a ne znanje. Velika odgovornost u ovom poslu je na državnoj akreditacionoj komisiji koja se dosad nije pokazala kao dovoljno efikasan instrument za odvajanje „žita od kukolja“, što joj je bila osnovna namera“, kaže profesor Crnobrnja.

Samo te gledam

Tržišni kriterijum nije i jedini reper za određivanje koja su znanja društvu potrebna. „Ne sme se dozvoliti da zamre opšte obrazovanje koje nema neku neposrednu tržišnu verifikaciju kao što su različite oblasti kulture (muzika, slikarstvo), filozofija, ili arheologija, jer su ona društvu neophodna, kaže Urošević.

Deo fakulteta može da izađe na tržište. „Jedan od načina dodatnog prihodovanja može da bude od stranih studenata i grantova za istraživanje EU. Za ovo prvo potrebni su dobri kadrovi, organizovanje nastave na engleskom jeziku i osmišljavanje takvih smerova koji će biti privlačni i domaćim i stranim studentima, kaže Urošević koji je dizajnirao International Masters in Quantitative Finance (IMQF) program na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji funkcioniše zahvaljujući saradnji vodećih domaćih i stranih predavača. Održava se na engleskom i ima izvanrednu reputaciju kako u zemlji tako i u inostranstvu. „To je primer veoma jeftinog a izuzetno kvalitetnog programa kakav se može organizovati i na našim fakultetima“.

„Mada je cena studiranja niska, naši univerziteti još ne mogu da privuku kvalitetom“, kaže i profesor Crnobrnja.

Za početak, novom ministru Verbiću potreban je „snažan akcioni plan i tim koji bi se bavio svim segmentima obrazovanja (osnovne, srednje i visoko), kao i naukom. Potrebni su mu, takođe, i kompetentni ljudi zainteresovani da doprinesu tome da se napravi strategija u kojoj su na konzistentan način osmišljene promene“, kaže profesor Urošević. „Sada je prilika da se sa apsolutnom većinom u parlamentu progura jedna ovako velika promena. Jedini izgovor da se nešto ne uradi je da se ne ume ili neće, a ne da se ne može.“

A „ne može“ je imalo jake zastupnike, inače ovakvog sistema obrazovanja ne bi ni bilo.
broj 107, maj 2014.

Britanski Gardijan objavio je deo knjige 91- godišnjeg Harija leslija Smita, (Harry Leslie Smith), autora knjige „Harry’s Last Stand“ u kojoj upoređuje vreme pre 1948. godine kada nije postojao državni sistem zdravstvenog osiguranja, doprinos uvođenja osiguranja za sve na uspostavljanje društva blagostanja i sadašnju reformu tog sistema kroz privatizaciju. Tekst iz Gardijana je priredio hrvatski Index.hr

Jedna od najstrašnijih posledica uspešne popularizacije ideje da je vreme novac je što su oko našeg vremena počeli svi da se otimaju: zaposleni radno vreme troše na surfovanje internetom, đaci i studenti tokom predavanja menjaju statuse na fejsbuku, poslanici tvituju dok traje zasedanje skupštine… Multitasking je postao univerzalno opravdanje za podeljenu pažnju, pa i za njeno potpuno odsustvo. Da li je gejmifikacija univerzalan odgovor na pitanje kako da ponovo pronađemo fokus čak i u dosadnim aktivnostima poput sticanja obrazovanja?

„Nikada nisam imala problema u ovom poslu zato što sam žena, jer je uvek bilo najvažnije da pokažeš šta znaš“, kaže Branka Radovanović, direktorka kompanije PCTech. To je posebno vidljivo u preduzetništvu, „jer kada nemate zaštitu, niti izgovore da je za vaš neuspeh kriv neko drugi – otkrijete šta sve znate i šta sve možete da uradite“.

Branka Radovanović, direktorka i suvlasnica IT kompanije PCTech, pre dve godine dobila je poziv da dođe u London. Na prvi pogled, ništa neobično kada ste na čelu softverske kompanije koja 97% svojih prihoda obezbeđuje od izvoza usluga programiranja, pre svega na zapadno tržište. Ipak, ovo putovanje je bilo drugačije. Beograđanka, koja kaže da svoju ulicu i kraj u kojem je odrasla nikada ne bi menjala za bilo koje mesto u svetu, iako je imala prilika za to, pozvana je na godišnju konferenciju Evropske banke za obnovu i razvoj koja joj je dodelila prestižnu međunarodnu nagradu za izuzetna postignuća u preduzetništvu u 2012 godini.

Na svečanom otvaranju konferencije, organizatori su joj se, na njeno iznenađenje, prvoj obratili sa pitanjem kako je u Srbiji primljena vest o tako prestižnom priznanju i koliko novinara ju je intervjuisalo. „Bila sam zatečena pitanjem, zastala sam za trenutak i onda iskreno odgovorila: niko. U sali je nastao muk. Kada sam shvatila kakvu reakciju je izazvao moj odgovor, pokušala sam da opravdam svoju zemlju i rekla: kod nas su sada baš u toku izbori, to je u ovom trenutku najvažnije nacionalno pitanje, i zato ova vest još nije objavljena u široj javnosti. Ali sigurna sam da će po završetku ove ceremonije uslediti i medijsko interesovanje“. Nakon toga su joj tokom trajanja konferencije više puta zakazivali intervju sa grupom novinara iz Srbije koji su prisustvovali događaju, ali do tog susreta nikada nije došlo ni u Londonu, ni po povratku u Beograd. „Ne pričam ovo zato što sam se osetila lično pogođenom, jer, iskreno, nisam osoba koja baš uživa u medijskoj promociji. Poenta ove priče je kako se u Srbiji odnosimo prema preduzetništvu. O njemu se mnogo priča, ali suštinski malo ko razume naše probleme, niti se javnost interesuje za uspešne preduzetnike. Privatna inicijativa se u Srbiji i dalje doživljava jako negativno, i mada ima loših primera, pozitivnih je mnogo više. To su ljudi koji stvaraju nove ideje, nove vrednosti i otvaraju nova radna mesta, a što svi ističu da je najpotrebnije Srbiji.“

Preduzetnik ne može da pređe u drugu firmu

Stoga je preduzetništvo „zanimanje“ u kojem bilo da ste muškarac ili žena delite iste probleme, a za uspeh je najpresudnija vera u sebe i istrajnost. „To je osećaj odgovornosti za svoj i za život svoje porodice, briga za egzistenciju ljudi sa kojima radite. Morate da nađete načine da obezbedite posao i prihode, morate da uspete, ne možete da odustanete ni u najtežim situacijama. Zašto su preduzetnici najfleksibilniji deo privrede? Zato što ako ne uspete u nečemu, brzo se preorijentišete na drugi posao da biste preživeli. Preduzetnik je vezan za firmu koju vodi, i za razliku od menadžera ili ljudi koji rade za druge, on ne može da pređe u neko drugo preduzeće. Kada nemate zaštitu, niti izgovore da je za vaš neuspeh kriv neko drugi – otkrijete šta sve znate i šta sve možete da uradite“.

Želja da stvari zavise isključvo od nje bila je presudna za Branku Radovanović da ostavi iza sebe posao u jednoj informatičkoj kompaniji i 1996. osnuje preduzeće, u vreme kada su njene kolege masovno odlazile iz Srbije. „Smatrala sam da ako sam do tada bila dobra u svom poslu, onda ću nešto uspeti da uradim, a ako i ne uspem u svojoj profesiji, radiću nešto drugo. Posla uvek ima ako hoćeš da radiš“. Preduzeće je krenulo sa troje ljudi, koji su se bavili prevashodno uvođenjem tehnologija automatske identifikacije, kao što je bar-kod tehnologija, u različite oblasti poslovanja, ali su prihodi bili tek dovoljni za preživljavanje, pa su u firmi uporno tražili načine da počnu da rade sa inostranstvom. Konačno se ukazala prilika za posao na izradi softvera za jednu američku start up kompaniju. „Ali i u tom poslu smo imali mnogo teškoća, jer u radu sa start up preduzećem prihodi su takođe jako neizvesni, a obaveze koje morate da platite ne čekaju. Drugo, domaća regulativa je bila takva da niste znali na koji način da naplatite softver koji ste izvezli preko interneta. Obilazila sam banke, Narodnu banku, Ministarstvo ekonomije i svi su me pitali isto: šta mi to izvozimo, gde nam je disketa, zašto nemam jedinstvenu carinsku ispravu“…Naša sagovornica ističe da su je mnogi „savetovali“ da bi imala mnogo manje problema kada bi radila „na crno“, ali upravo činjenica da je PCTech od početka poslovao legalno, pokazala se kao presudna za otvaranje vrata na zapadnom tržištu. Naime, kada je američko start up preduzeće sa kojim su sarađivali rešila da kupi jedna velika IT kompanija, u proveri poslovanja došli su i do male firme u Srbiji. Nakon ocene da PCTech spada u „manje od 1% preduzeća u Srbiji koja posluju na tako odgovoran način“, posao je bio obezbeđen i sa novim, ovoga puta daleko većim i značajnijim pratnerom.

Zanimljivo je biti pionir

Danas je PCTech jedna od vodećih softverskih kompanija u regionu, čiji su klijenti vrhunske svetske ICT kompanije, kao što su Cisco, Plantronics, Sony Mobile, Adobe, a pored usluga programiranja preduzeće ima svoje proizvode koje prodaje klijentima na svim kontinentima. Jedan od prelomnih trenutaka za firmu je bilo prerastanje iz male u srednju kompaniju, „kada ili uspete da promenite način organizacije i rukovođenja, ili propadnete. Shvatili smo da nam je potrebna pomoć i konkurisali smo kod EBRD za TAM program. Sarađivali smo sa Piterom Dekerom, koji je imao ogromno iskustvo i godinama bio direktor marketinga u IBM-u za Evropu. Mi tada ne bismo mogli da platimo konsultanta takvih kvalifikacija“. Ta podrška je preduzeću omogućila dugoročan napredak, i otvorila vrata da ponovo konkurišu za BAS program radi uvođenja sistema upravljanja kvalitetom, a potom i da EBRD uvrsti PCTech u ovaj program kao IT konsultante.

U preduzeću je trenutno više od 280 ljudi, od kojih je 260 softver inženjera, starosni prosek je 31 godina, a žene čine 28% zaposlenih, što je jako visok procenat za ovu industriju. „Kada sam upisala Elektrotehnički fakutet, od 300 studenata bilo je 30 žena. Ali stvari se, ipak, polako menjaju. Mi smo jedan od donatora koji su omogućili da se na Elektrotehničkom fakultetu osnuje smer za softversko inženjerstvo, odnosno plaćamo školarinu za pojedine studente. Ove godine sam bila oduševljena što je među 100 upisanih bilo 40 devojaka.“ Branka Radovanović ističe da u oblasti kojom se bavi nikada nije imala problema zbog toga što je žena, „jer je uvek bilo daleko važnije da pokažeš šta znaš. Procenat žena koje se u Srbiji i zemljama istočne Evrope bave informacionim tehnologijama je veći nego na Zapadu, zato što smo imali zakone koji su obezbeđivali ravnopravnost – od dostupnosti obrazovanja, do socijalne politike vezane za porodiljsko bolovanje. To je, uprkos patrijarhalnoj tradiciji, jako doprinelo ekonomskoj emancipaciji žena. Problemi su nastali sa urušavanjem ekonomije, rastom siromaštva i nezaposlenosti, kada žene postaju veće žrtve zbog vezanosti za majčinstvo“.

A kada su na čelu preduzeća, žene su često saosećajnije i osetljivije na probleme zaposlenih nego muški rukovodioci, smatra naša sagovornica, što, dodaje, ne znači da je to uvek dobro za posao. „Sa druge strane, za mene uvek ističu da sam žena u IT- u, ali ja se najmanje bavim tehnologijom zbog svih drugih obaveza u preduzeću. Kada vodite firmu, morate neprestano da učite i ekonomiju, i pravo i mnoštvo drugih stvari, posebno u našim uslovima kada se propisi menjaju svaki čas i kada radite u industriji za kojom regulativa zaostaje, pa ne samo da niko ne ume da vam odgovori na pitanje kako da realizujete neke stvari nego ne razumeju ni šta pitate. Zato ste primorani da sami tražite rešenja, stalno se osećate u neku ruku kao pionir, što mi je, ma koliko da je naporno, istovremeno i jako zanimljivo“.
Z.Ž.
broj 106, april 2014.

U svetu u kojem broj bogatih ljudi stalno raste, prirodno raste i njihova zainteresovanost za najbolja rešenja u upravljanju svojim bogatstvom. Vođenje ozbiljnog imetka danas je kompleksan proces koji uključuje planiranje, administraciju, upravljanje i konsolidaciju sredstava, nadgledanje performansi, poreska i pravna pitanja, upravljanje rizicima, filantropske i zadužbinarske aktivnosti… Kako bi stvari ostale „u kući“, brojne bogate porodice odlučuju se da organizuju ove aktivnosti pod sopstvenim krovom.

Prvi evropski zapisi o porodičnim kancelarijama potiču još iz šestog veka, kada su kraljevi imali svoje stjuarde čiji je zadatak bio da upravljaju kraljevskim bogatstvom i imovinom. Ovi svojevrsni „ključari“ imali su ogromnu neformalnu moć koju im je donosila kontrola nad bogatstvima svojih poslodavaca. Koncept se održao vekovima, kako kod kraljevskih loza tako i kod imućnih evropskih porodica koje i danas postoje (poput porodica Sejnsberi ili Gines).

Iako se istorija porodičnih firmi uglavnom vezuje za Evropu (prvenstveno Italiju, Nemačku i Francusku), većina svetskih lista najstarijih porodičnih biznisa počinje u Japanu. Najstariji zabeležen porodični biznis zvao se Kongo Gumi i pripadao je porodici Kongo iz Osake. Osnovani su 578. godine, bavili su se građevinarstvom i bili specijalizovani za izgradnju i restauraciju hramova (delatnost sa kojom je porodica počela posao pre više od 1400 godina). Porodica Kongo konstruisala je i čuveni hram u Osaki iz 16. veka. Bili su u 40-toj generaciji kada je firma 2006. godine zapala u ozbiljne finansijske probleme i nedugo zatim otišla u likvidaciju.

Najstariji zabeležen porodični biznis u Evropi dolazi iz Francuske. U pitanju su vinogradi francuske porodice Gulen koji se već više od hiljadu godina nalaze pored istoimenog zamka.

Moderan koncept porodične kancelarije na koji se danas oslanjaju neke od najimućnijih svetskih porodica, nastao je u SAD. Pionirski poduhvat potiče iz 19. veka kada je porodica čuvenog bankara i kolekcionara J.P.Morgana osnovala „Kuću Morgan“ (House of Morgan) – pravno lice čiji je zadatak bio da upravlja porodičnim bogatstvom. Pedesetak godina kasnije, porodica Rokefeler osnovala je svoju porodičnu kancelariju koja i danas postoji. Štaviše, ova kancelarija je „evoluirala“i osamdesetih godina prošlog veka prerasla u fond koji danas upravlja sredstvima drugih familija, pojedinaca i fondova u ukupnoj vrednosti koja premašuje 30 milijardi dolara. 2012. godine došlo je do istorijskog „spajanja“ dve svetski poznate familije, kada je lord Jakob Rotšild, četvrti baron čuvene bankarske familije, preko svog investicionog fonda kupio 37% udela u porodičnoj kancelariji Rokefelera.

JP Morgan 

Porodične kancelarije mogu biti različitog tipa, što zavisi od strukture porodičnog biznisa i naravno želje same porodice kao osnivača. Mogu se organizovati kao tipične kompanije u vlasništvu porodice ili, na primer, kao posebno odeljenje u banci koja je u većinskom vlasništvu porodice. U početku, porodice koje su ih osnovale bile su jedini korisnici usluga takvih kancelarija. Vremenom je uočena mogućnost da se veliki operativni troškovi porodične kancelarije umanje tako što će se njihove usluge ponuditi i drugim porodičnim biznisima. Tako je nastao koncept višenamenske porodične kancelarije koji je ponudio dobro rešenje mnogim porodicama kojima bi investicija u sopstvenu kancelariju bila previše skupa.

Skupa igračka

Danas se procenjuje da porodica treba da bude „teška“ barem 100 miliona dolara kako bi osnivanje porodične kancelarije bilo isplativo. Ipak, ako se kao početna tačka uzmu u obzir specifični ciljevi i očekivanja neke familije, kao i troškovi kancelarije koja bi trebalo da ostvari te ciljeve i očekivanja, minimalni porodični imetak može biti i mnogo manji. Ono što je bitno je da je struktura porodičnog imetka bude takva da može da iznese troškove kancelarije i donese očekivan povraćaj investicije. Danas porodične kancelarije spadaju u najpopularnije investicije za koje se odlučuju imućne familije. Njihov tačan broj je teško proceniti ali se pretpostavlja da u svetu trenutno postoji oko tri hiljade sopstvenih porodičnih kancelarija i da je barem polovina njih osnovana u ovom veku. U isto vreme, u Evropi postoji više od sto višenamenskih porodičnih kancelarija koje opslužuju više familija odjednom.

Osnovna funkcija porodične kancelarije je upravljanje investicijama. Velike i razvijene kancelarije pokrivaju i mnoge druge funkcije kao što su upravljanje nekretninama, obuka i obrazovanje novih generacija, primena najboljih praksi u korporativnom upravljanju, filantropski projekti i aktivnosti…

Neke porodične kancelarije pokrivaju isključivo administrativne funkcije poput računovodstva, arhive ili režijskih troškova. Razvijene kancelarije, opet, pružaju razne vrste specijalističkih usluga kao što su pravno i poresko savetovanje odnosno upravljanje rizicima i investicijama. Najveće i najrazvijenije kancelarije obično imaju glavnog izvršnog direktora kao i izvršne direktore za finansije, investicije i pravne poslove. Njima pomažu analitičari, finansijski kontrolori, računovođe, administrativno osoblje, ponekad i stručnjaci za nekretnine.

Druga strana medalje

Nisu sve imućne familije oduševljene konceptom porodičnih kancelarija. Neki smatraju da je bolje uložiti svo bogatstvo nazad u osnovni biznis, čime se eliminiše potreba za porodičnom kancelarijom.

Glavni razlog rastuće popularnosti porodičnih kancelarija je svakako pad poverenja u investicione banke. Drugi razlog leži u veoma kompleksnim odnosima unutar porodičnih biznisa, kojima je sve teže upravljati što se broj članova familije povećava. Među osnivačima porodičnih kancelarija ima, međutim, i onih čiji su motivi nešto drugačiji. Do pre nekoliko godina, svaki investitor mogao je da uloži gotovo neograničena sredstva u hedž fond i nije bio u obavezi da bilo kome to prijavi. Finansijski lomovi koji su počeli 2008. godine doneli su mnogo strožiju regulativu (prvenstveno Dod-Frenk paket zakona) čija je svrha, između ostalog, da ograniči ovakve rizike. Međutim, za razliku od tipičnih investicionih banaka i fondova, porodične kancelarije i dalje nisu u obavezi da nadzornim telima dostavljaju podatke o imenima investitora ili tačnim iznosima koje ulažu. Pre tri godine je Financial Times objavio da je Džordž Soroš ljubazno zamolio investitore iz sopstvenog hedž fonda da isti napuste a zatim ga je transformisao u porodičnu kancelariju koja danas upravlja sredstvima vrednim gotovo 30 milijardi dolara. Sličnu transformaciju izveo je i Stiv Koen, vlasnik hedž fonda SAC Capital Advisors koji je pred sudom priznao krivicu za insajdersko trgovanje i platio kazne u ukupnom iznosu od 1,8 milijardi dolara. Koen je svoju drugu hedž firmu, Stamford Ct, pretvorio u porodičnu kancelariju nakon što je vratio milijarde dolara „spoljnim“ ulagačima.

Posao iz snova

U zavisnosti od veličine porodičnog bogatstva, posao u porodičnoj kancelariji može biti posao iz snova. Odgovornost je velika ali su velike i privilegije. Međutim, zaposliti se u porodičnoj kancelariji još je teže nego zaposliti se u investicionoj banci. Kandidati moraju imati vrhunsku reputaciju ali u većini slučajeva najpre moraju da familiji za koju će raditi demonstriraju svoj integritet i lojalnost i steknu njihovo poverenje. Drugim rečima, moraju da se približe familiji jer će ona svoj imetak poveriti samo onome za koga proceni da je iskren u nameri da radi u njihovom najboljem interesu. Iako u Severnoj Americi postoje porodične kancelarije koje su „korporatizovale“ svoje operacije i zapošljavaju isključivo na osnovu kvalifikacija, poverenje i odanost kao zasebni kriterijumi dobijaju na značaju već u Evropi i zatim postaju sve važniji što se više ide na istok. Nisu retki slučajevi u kojima su izvršni direktor i svi zaposleni u porodičnoj kancelariji bliski prijatelji jednog ili više članova familije. Ova specifična vrsta „nepotizma“ može imati svoje prednosti i nedostatke ali jedno je sigurno – u takvom okruženju administrativne prepreke gotovo da ne postoje a posao se obavlja veoma brzo. U razvijenim ekonomijama, porodične kancelarije koje upravljaju velikim novcem svakog dana dobijaju najrazličitije predloge finansiranja i akvizicija iz celog sveta: aplikacije za društvene mreže, naftne platforme, lizing aviona, online kockarnice, luksuzni hoteli, rudnici, plantaže, čak i ostrva u egzotičnim morima.

Marko Nikolić, EY centralna i jugoistočna Evropa
broj 106, april 2014.