Bio je to neobičan forenzički zahvat: obezglavljeni, iscrpljeni i okopneli kontinent, pokošen finansijskom krizom kojoj nema kraja, stavljen je na operacioni sto i seciran na živo. Taj složeni i sofisticirani posao stavljen je u zadatak timu stručnjaka kojeg je oformio američki Kongres 2009, sa zadatkom da ispita uzroke sloma na hipotekarnom tržištu i utvrdi da li je na početku svega stajao ljudski faktor. Lista potencijalnih počinilaca učinila je potragu dramatičnom, a knjigu „zasnovanu na istinitom događaju“, bestselerom na tržištu. Žrtva jos ima šanse da podlegne a mnogi krivci su već nagradjeni.
Ljudi su naučeni da tehnika sve rešava i takav pristup onemogućava promenu. Dok ne uvide da nije tako biće još puno katastrofa, ali čovečanstvo je uvek bilo u stanju da se prilagodi. Kada se globalni kapitalizam raspadne ljudi će učiniti isto što su napravili i nakon Rimskog carstva – decentralizovati se, kaže Tony Andersen, učitelj permakulture, u intervjuu za H-alter.net, koji prenosimo.
Andersen je jedan od najistaknutijih permakulturnih učitelja u Evropi koji je gostovao na 2. Nacionalnoj permakulturnoj konvergenciji održanoj u Zagrebu.
Sama reč permakultura dolazi od „permanent agriculture“, a izraz i principe su osmislili Australijanci Bill Mollison i David Holmgren, šezdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada je Andersen kao student arhitekture počeo da radi na velikim projektima gradnje stambenih naselja po Danskoj.
„Dobio sam uvid u situaciju na terenu, a posle sam radio i u istraživačkom instititu koji se bavio kvalitetom stanovanja. Takva su me razmišljanja dovela do permakulture, život mi se otada uveliko proširio, uistinu sam uživao učeći i uživam da podučavam permakulturu“, rekao je Andersen.
Tokom godina napisao je niz istraživačkih radova u kojima razvija praktična i politička rešenja koje se bave ostvarivanjem dobrobiti za ljude, za planetu i jednakom raspodelom resursa. Njegov rad „10.000 stabala – ponuda za praktično rešenje klimatskog problema“ udruženje „Kneja“ iz Čakovca prevela je svojevremeno na hrvatski jezik, te je knjižica besplatno dostupna u PDF formatu.
Iako je koncentracija ugljen dioksida nedavno prešla ili prema nekim drugim tumačenjima, došla vrlo blizu psihološke granice od 400 ppm u atmoferi, to nije izazvalo previše zabrinutosti u hrvatskoj javnosti. Vi zagovarate tezu da bismo trebali posaditi deset hiljada stabala po stanovniku kako bismo umanjili posledice štetnih emisija po klimu. Zašto smatrate da je šuma bolji lek za klimu od raznih drugih rešanja koja su okrenuta prema tehnologiji?
Šume imaju mnoge funkcije koje su ključne za ekosistem. Stvorile su plodno tlo, čistu vodu, zdravu klimu, a uz sve to još nam i daju gorivo i hranu. Kako je u toku uništenje upravo tih resursa, moramo početi ispočetka. Poznat je efekt koji stabla imaju na klimu. Stabla apsorbuju ugljen dioksid koji uzimaju iz vazduha, a ispuštaju kiseonik. Takođe, jako je bitno to što šuma ima efekt moderiranja klime. Ako je jako vruće, u šumi je ta vrućina blaža. Slično je i po hladnom vremenu. Međutim, mi se ne ponašamo onako kako šume zaslužuju. Nakon Drugog svetskog rata još je uvek pedeset posto površine pokrivala šuma, a sada je već palo na 28 posto, a i dalje sečemo. To je destruktivno za klimu.
Iako se u nekim zemljama, a među njima i Hrvatskoj, postotak površine pod šumom još uvijek drži na oko pedeset posto, seča šume u drugim zemljama utiče na klimu i kod njih. Vetar, naime, putuje, a ako dođe u Hrvatsku suvlji i jači nego pre, jer putem nedostaje šume, onda je moderacija klime još teža za ovdašnje šume.
Već se na 4. Međunarodnoj permakulturnoj konferenciji u Nepalu 1991. godine raspravljalo o ideji sadnje stabala, a 2007. u Brazilu smo zaključili da mreža treba da razvija strategiju ublažavanja najgorih posledica klimatskih promena.
Kako bi se tako veliki poduhvat mogao izvesti u praksi?
Ovako nešto, naravno, nije izvedivo ako se ne radi masivno. Na klimatskoj konferenciji u Kopenhagenu 2009. godine predložili smo da se umesto priče o kvotama za štetne emisije uvede porez na ugljen dioksid. Kvote se, naime, stalno menjaju u odnosu na cene tržištu. Ako se proizvodnja smanji, na tržištu se pojavi previše kvota i cena pada. To se dogodilo s evropskim sistemom trgovanja emisijama. Kada je tržište startovalo, cena se kretala oko četrdeset dolara po toni, a sada je pala na osam.
Umesto ovog lošeg sistema moramo uvesti porez na emisije jer bismo tako dobili novac koji je potreban za masovnu sadnju stabala. To bi trebalo biti globalno organizovano, pogotovo u područjima gdje je poljoprivrednicima već sada teško zbog destrukcije tla, u Južnoj Americi, Africi i Aziji… Mogli bismo im platiti da sade permakulturne šume. To su vrlo raznovrsne šume gdje se sadi puno stabala koje daju voće, pa takva šuma ima i hranidbeni kapacitet. To je suština ideje koju zagovaramo. Ponekad mi se jave ljudi, na primer iz Brazila, i kažu: „Evo posadio sam deset hiljada stabala. Šta sad?“ Dakle, to i nije tako neizvedivo kao što zvuči. Dve osobe mogu posaditi 500 stabala u jednom danu, što znači da se u samo četrdeset dana može posaditi deset hiljada stabala po osobi.
Pokret koji je Wangari Maathai pokrenula u Keniji posadio je više od trideset miliona stabala.
To je sjajno, ali nisam siguran da sade šumske vrtove. To bi trebali raditi. U regularnoj šumi ima nekih stabala koja daju hranu, ali ne puno. Zato možete na neki način redizajnirati šumu i povećati njen prehrambeni kapacitet sadnjom stabala koje daje voće. Permakulturne strategije pridonose vezivanju atmosferskog ugljenika, a u isto vreme osiguravaju sigurnost dobijanja hrane za lokalno stanovništvo. To je vrlo različito od monokulturne poljoprivredne proizvodnje. Moramo promeniti sadašnji tok razvoja i našeg iskorišćavanja energije i resursa, jer smo prešli točku obrta. Takođe, mi ne znamo niti kako će sadašnje šume izgledati u budućnosti. Na primer, u Danskoj umiru stabla jasena. Moramo pronaći zamene za njih, druge vrste koje se još mogu nositi s uslovima u okolini. To je masivan posao i ne može se ostvariti bez mnogo novca, a do novca se može doći oporezivanjem onih koji zagađuju.
Spomenuli ste i moguće negativne uticaje koji se mogu pojaviti u izvođenju tako masovnog poduhvata. Primerice, postojala bi opasnost da se seku prirodne šume kako bi se sadile brzorastuće monokulturne plantaže kao i zamka da se potrošnja fosilnih goriva na Severu ne smanjuje. Je li uopšte moguće izbeći ovakve zamke dok je svet razdvojen velikim društvenim nejednakostima, a resursi tako nepravedno podeljeni?
Da, plantaže nisu šume već samo jedan drugi oblik monokulturne poljoprivrede. Potrebno je vreme da ljudi shvate da ne možemo više nastaviti s dosadašnjim načinom ponašanja. Međutim, ljude na pozicijama jedino katastrofe i krize uvere da se nešto mora učiniti. Ja sam počeo o ovome pričati pre trideset godina. Tada mi nito nije verovao, ali sada vidim da se to ipak menja, ljudi mi prilaze i žele razgovarati iako još nisu spremni nešto učiniti. Ljudi u Trećem svetu više su spremni na akciju, jer jače osjećaju posledice, dok mi u umerenom klimatskom pojasu još nismo to toliko osetili na svojoj koži. Političari, s druge strane, uopšte ne prihvataju problem, i još uvek se bave idejom da tehnika može sve da reši. Međutim, tehnička rešenja donose i nove probleme, zahtevaju korištenje još više energije, što je nedopustivo, a ne dovode do obnavljanja ekosistema na više nivoa kao što to čine permakulturne metode.
Bili ste jedan od organizatora Klimaforuma, velikog alternativnog foruma o klimatskim promenama koji se odvijao paralelno s UN-ovom konferencijom o klimatskim promenama u Kopenhagenu 2009. godine. Tada je među društvenim pokretima postojao neki entuzijazam u vezi pomaka u rešavanju ovog problema, koji se danas više ne oseća.
Da, organizovali smo to na grassroots nivou. Bila je to velika inicijativa, ali pokazalo se da velike farmerske i organizacije za zaštitu životne sredine nisu spremne da iskorače iz uobičajenih pravaca svoga delovanja jer zavise od javnog novca. Moraju biti oprezni pa ne mogu raditi nešto što nije legalno. Jedna od metoda o kojoj smo tada razgovarali je bilo skvotiranje zemlje kao što rade u Brazilu, ali veliki NVO-i se ne usuđuju da u to krenu. Via Campesina podupire neke grupe koje to rade u Španiji, ali u toj zemlji postoji pravno uporište za tako nešto. Ako skvotiraš, nisi nužno ilegalac. Možeš postati legalan, kao i u Brazilu. U drugim je državama skvotiranje zemlje ilegalno. Dok god ne dobijemo sličnu legislativu u više zemalja, ne možemo to raditi na širem nivou. Takođe, u velikim NVO-ima ne postoji permakulturno znanje. Moraćemo čekati dok više ljudi ne sazna za permakulturu.
Vodili ste prvi seminar permakulture koji je održan u Hrvatskoj još pre dvadesetak godina. Kako ocenjujete razvoj permakulture ovde?
Trenutni bum permakulture u Hrvatskoj je impresivan. Kada poučavam permakulturu izvan Danske, uvijek sam se trudio da razvijam kapacitete da lokalni ljudi mogu sami da šire znanje kasnije. To se ovde dogodilo pre dve godine kada su dodeljene prve diplome permakulturnih dizajnera. Otada je permakulturni razvoj procvetao. Tako nešto nisam nigde drugde vidio. Razvija se permakulturni centar u Vukomeriću, seminare vode vrlo kvalifikovani ljudi i održavaju se stalno po raznim delovima zemlje.
Čini se da će Hrvatska uskoro postati članica Evropske unije. Kako će to uticati na daljnji razvoj permakulture?
Neće se puno toga promijeniti, jer unutar EU nema financiranja za permakulturu. Bio sam više puta na pregovorima u Briselu, ali tamošnji birokrati želeli su da obećamo manje prinose. Međutim, permakultura povećava prinose, a oni to ne žele, jer se poljoprivredne subvencije dele po toni, a ne po hektaru. To sad pokušavaju promeniti kroz izradu nove zajedničke poljoprivredne politike za razdoblje 2014-2020.
Ideja da je neprestani ekonomski rast moguć i poželjan još uvijek prevladava i u Hrvatskoj, kao i u ostatku Europe, uprkos ovoj dugoj krizi tog koncepta. Može li permakultura koegzistirati u takvom sistemu?
Sve više ljudi oseća da je to pogrešno. Još uvek je prepreka to što su ljudi naučeni da tehnička rešenja sve rešavaju, i to će se nastaviti dok ne uvide da ne rešava. Biće puno katastrofa na putu do te tačke, ali čovečanstvo je uvek bilo u stanju prilagoditi se. Nakon raspada Rimskog carstva ljudi su se reorganizovali. Kada se globalni kapitalizam raspadne, ljudi će učiniti isto što su uradili i nakon Rimskog carstva, decentralizirati se.
Mnogi autori govore o neminovnoj decentralizaciji i lokalizaciji, ali vi ste predložili da se to odvija po bioregionalnom pristupu baziranom na prirodno definisanim granicama ekosustava. Nazvali ste to prelaskom s Plana A na Plan B. Možete li nam pojasniti Plan B?
Permakulturni pokret je počeo od malih farmi u Australiji i zatim se razvijao kroz druge male projekte. Ima divnih mesta koje dokazuju da stvari o kojima permakultura govori rade u praksi. Međutim, na jednoj permakulturnoj konferenciji u Nepalu početkom devedesetih godina shvatili smo da moramo obuhvatiti i širu perspektivu. Tada smo razvili bioregionalnu strategiju. U Nepalu je, naime, puno šume posečeno, što je sasvim promenilo tradicionalnu organizaciju naselja.
Sela su se nekad gradila na takozvanim „ključnim linijama“. Na vrhu brda bi obično bila šuma, u udolini je bilo prevlažno, a sela su se onda gradila između. Sečom šume nestaje ova prirodna organizacija pejzaža. Shvatili smo zato da ne možemo ostati na izolovanim projektima, već da moramo permakulturom uticati i na širu regiju. To je počelo celu raspravu, ali ideja bioregionalizma danas je prihvaćena i predaje se na seminarima permakulture. Sa Plana A, koji je obuhvatao razvoj odvojenih permakulturnih projekata, moramo preći na Plan B, gdje se brinemo za ceo pejzaž, za ono što zovemo bioregijom.
Kako bi svet izgledao da je dizajniran prema permakulturnim načelima?
Sigurno je da bi bilo puno više stabala oko nas. Organizaciona struktura bi bila drugačija. Postojalo bi mnogo manjih zajednica, dok bi nacije nestale. Nacije služe tome da moć ostane podeljena na manje ruku. Naš dnevni život bi bio manje stresan. Još uvijek bi naravno bilo puno izazova. Postojale bi i svađe i ratovi, ali nadam se da bi one bile na puno manjem nivou nego sadašnji. Još bismo se uvek morali nositi s razlikama u karakterima, ali bi postojali mehanizmi za rešavanje takvih situacija. Poslednje godine radim na projektu na jednoj farmi od 29 hektara sa 140 ljudi u Nemačkoj. Razrađujemo kako organizovati rad, kako donositi odluke i slično. Već ima takvih primera u svetu koji funkcionišu i moraće ih biti sve više. Promena je neophodna, a nadu mi daje sposobnost čovečanstva da se prilagodi. Pre toga će se međutim dogoditi još mnogo katastrofa.
Srbija je i dalje visoko zavisna od uvoza energenata i karakteriše je neracionalno i neplansko korišćenje svih prirodnih resursa i vidova energije. Izmene Zakona o energetici pozitivno prepoznaju značaj obnovljivih izvora energije i podstiču njihovu proizvodnju kroz takozvane “fid-in tarife”. Evropske zemlje koriste i niz drugih mera – količinske obaveze, investicione stimulanse, poreske kredite i javne nabavke – koje imaju niz dugoročno povoljnih efekata na konkurentnost i energetsku efikasnost.
Tokom poslednjih nekoliko godina nadziranje korisnika preraslo je u industriju čiji se profit meri milijardama dolara. Nadziranje se sprovodi uglavnom od strane kompanija koje igraju u sivoj zoni, neregulisanoj čvrstim pravilima. Podaci se prikupljaju tokom našeg surfovanja internetom, sa društvenih mreža, tokom internet-kupovine ili skupljanjem informacija koje smo sami obelodanili, piše Fajnenšel Tajms.
U toku je ogorčena borba koju kompanije vode oko naših tj “korisničkih” podataka. Korporativna utakmica oko sakupljanja korisničkih informacija intenzivira se paralelno s porastom zabrinutosti zbog praćenja podataka koji sprovode države. Našim se podacima trguje naveliko. Zato je njihova cena pala toliko da se svaka informacija vrednuje do u delić centa.
Ovde je cenovnik vaših ličnih podataka
Dobijeni fajlovi obuhvataju hiljade detalja o pojedincima uključujući one o bolestima, kreditnoj sposobnosti, pa čak i rokovima u kojima trudnice treba da se porode. Kompanije sve ove podatke pohranjuju u algoritamskoj formi, da bi potom predviđali kako mogu uticati na ponašanje korisnika/potrošača.
Starost, pol i informacije o lokaciji prodaju se za samo $ 0.0005 po osobi, što iznosi pola dolara na hiljadu ljudi, prema detaljima iz “cenovnika” o kojem piše Financial Times. Informacije o ljudima koji se smatraju „uticajnima“ u okviru svoje socijalne mreže prodaje za 0.00075 centi, ili 75 centi na hiljadu ljudi. Nešto su vredniji prihodi od detalja vezanih za naš “kupoholičarski” istorijat – podaci o tome šta, kad, gde i koliko kupujemo na internetu. Oni se prodaju za 0,001 centi po korisniku tj za dolar na hiljadu ljudi.
Lice koje je npr. kupuje automobil, neki finansijski proizvod ili aranžman za odmor je predmet interesovanja onih kompanija koje se bave prodajom vozila, bankarstvom ili turizmom. Kupci automobila vrede oko 0.0021 centi, ili 2.11 dolara na hiljadu ljudi.
Određene prekretnice u životu pojedinca zahtevaju i velike promene u obrascu njegovih kupovnih navika – bilo da je reč o roditeljstvu, selidbi, veridbi, kupovini automobila ili razvodu. Oglašivači su spremni da plate više kako bi “upecali” potrošača u trenutku velikih događaja u njegovom životu. Informacija da žena očekuje bebu i da je u svom drugom trimestru trudnoće, na primer, vredi 11 centi.
Što je informacija o korisniku intimnije prirode, utoliko je vrednija. Neki od najličnijih i najbrižljivije čuvanih podataka rangiraju se, po ovom “cenovniku”, kao najskuplji. Za 26 centi po osobi kupci mogu da pristupe spiskovima onih koji imaju određene zdravstvene probleme ili uzimaju recepte za određenu vrstu lekova. Međutim, čak i uz dodavanje ovih “detalja”, ukupni iznos za većinu ljudi često je manji od jednog dolara.
Prema izvorima iz ove industrije, cena svih zbirnih informacija koje se tiču našeg profila se uglavnom prodaju po ceni manjoj od jednog dolara. „Ne vredimo baš puno“, komentariše Dejv Morgan, osnivač jedne od prvih kompanija koje prate i beleže korisničke podatke. Ipak, svaki trag tokom našeg surfovanja je data-brokerima preko potreban, kako bi sproveli ciljano tj target-reklamiranje na internetu.
Kako su osnovne informacije o potrošačima postale sveprisutne i uobičajene, cena im pada, pa zato data-brokeri (trgovci korisničkim podacima) uvek tragaju za što više “detalja”. Za 26 centi po osobi, kompanija LeadsPlease prodaje imena i adrese ljudi koji pate od bolesti kao što su rak, dijabetes i klinička depresija. Informacije uključuju specifične lekove koje korisnici nabavljaju, (npr. lek u terapiji raka, Metotreksat, kao i Paksil, antidepresant).
LeadsPlease nudi popust za one koji kupuju podatke na veliko. Cena po podatku pada na “diskontnih” 14 centi ako kupac kupuje podatke 50.001 do 100.000 korisnika.
Još jedna kompanija, ALC Data, prodaje spisak potrošača sa specifičnim oboljenjima. Spisak je razvrstan po kreditnoj sposobnosti bolesnika. „U današnjoj ekonomiji, ciljanje na potencijalne klijente – uočavanje i razvrstavanje na one koji imaju dobru kreditnu sposobnost, loš ili nikakav kreditni skor – može dramatično uticati na rezultate“, navodi ova kompanija u svojim promotivnim materijalima.
ALC takođe prati više od 80 odsto svih američkih porođaja i žestoko se takmiči protiv drugih data-brokera u dečijem sektoru. Kompanija je nedavno predstavila novi „Newborn Network“ bazu podataka koja sadrži informacije o prenatalnim i postnatalnim majkama, kao i njihovim tetkama, bakama, bliskim prijateljima i komšijama. „Ovaj segment tržišta je prezasićen“, kaže Lori Megil-Kuk, izvršna potpredsednica ALC-a.
Američka Savezna trgovinska komisija i odbor Kongresa istražuju podatke data-brokerske industrije, ne bi li stekli predstavu šta sve ove kompanije znaju i kako svoje informacije koriste. Nekoliko zakona, kojima se štiti privatnost podataka pojedinca, već postoji.
Industrija posluje pod samoregulatornim smernicama, bar što se tiče prikupljanja informacija o deci, specifičnim zdravstvenim i finansijskim podacima. Prema ovim smernicama, praćenje i prodaja informacija dobijenih iz medicinske dokumentacije i propisa dozvoljeno je ako su imena pacijenata i drugi identifikacioni podaci izbrisani. LeadsPlease i ALC navode da prodaja specifičnih informacija oboljenja pacijenata/korisnika interneta ne potiču iz te evidencije, već da su sami pacijenti otkrivali podatke o sebi.
„Na nivou pojedinca, gotovo da ne postoji ekonomska vrednost“, kaže Dejv Morgan, veteran industrije digitalnog oglašavanja i osnivač jedne od prvih onlajn kompanija za internetsko target-reklamiranje. Podatke dobijene surfovanjem korisnika po internetu njegova kompanija koristi kako bi personalizovala reklame, koje bi ubuduće mogle zainteresovati dotičnog korisnika za određene, njemu možda interesantne proizvode ili usluge.
Sada već tako uobičajena sveprisutnost podataka, koje data-brokeri poseduju o stotinama miliona korisnika, prouzrokuje veliki pad njihove cene. Profili koje digitalni oglašivači imaju o korisnicima već sadrže konkretne informacije, kao što je npr. to da li osoba kupuje sredstva za mršavljenje ili gde ide na odmor, vredi li njegov biznis više od milion dolara, pati li od sezonskih alergija… Ovi podaci se pretvaraju u sofisticirane algoritme, diktirajući koja će se vrsta oglasa „servirati“ svakom korisniku pojedinačno. S obzirom da su ovakvi podaci postali “uobičajena i jeftina roba”, njihovi kupci su danas sve manje voljni da data-brokerskim kompanijama plaćaju visoke sume za njihove pojedinačne bitove informacija – osim ako nisu sigurni da će im ti podaci doneti siguran profit. Ovo data-kompanijama ne ostavlja nikakvu drugu opciju izuzev “nabavke” sve detaljnijih informacija, nadajući se da će ove naći svog kupca.
„Skoro svi gaje uobičajenu predstavu kako ove data-kompanije obrću milijarde dolara na podacima pojedinaca. To jednostavno nije istina“, kaže Morgan. Proteklih godina pojavilo se nekoliko start-apova koji su se činili obećavajućim. Nameravali su da ubiraju profit prodajom svojih podataka. Međutim, malo je koja od ovih početničkih firmi i uspela. ‘Prava moć je umeti analizirati velike količine podataka, a ne baviti se njima na pojedinačnom nivou”.
„Još je uvek previše raznolikih vrsta podataka koji nisu klasifikovani“, kaže Set Goldstin, stručnjak za pokretanje start-ap firmi, a koji je i sam pokušao da započne takav posao. „Trgovina korisničkim podacima nije poput trgovine naftom, gasom ili vodom, ili telefonskim ili internet/mobitel uslugama – niti se njima može trgovati kao što se trguje kravama, kakaom, zlatom ili srebrom.“
Detalji o društvenom uticaju osobe/korisnika ukazuju na jedan izuzetak od pravila. Klout, firma za monitoring društvenih medija, ocenjuje korisnike na osnovu njihovih znanja i diskusija na specifične teme, beležeći kako drugi ljudi reaguju. Ova kompanija procenjuje da rezultati – dobijeni njihovim sistemom agregacije, analize i rangiranja – mogu pojedinačnom korisniku podići cenu za više od tri dolara. Neki prodavci su uveli i posebne ponude, kao što je npr. pristup egzotičnom/elitnom “Admiralskom salonu kluba American Airlines”, nadajući se da će kod osoba visoke platežne moći generisati “pozitivnu reakciju”.
Emili Stil za FT
(priredio: Milan Lukić)
Predaje li Evropa svoju kulturu u američke ruke? Pravilo „Kulturnog izuzetka“ od ključne je važnosti kako bi se osigurala budućnost evropskih filmova, upozoravaju filmski stvaraoci uoči razgovora o EU-SAD slobodnoj trgovini. Bez subvencija koje bi bile izuzete iz aktuelnog dogovora, evropski bioskop će prestati da postoji, upozoravaju sineasti. Francuska preti vetom na sporazum ukoliko se sporazumom ukine “exception culturelle”. Peticiju u korist „kulturnog izuzetka“ možete potpisati ovde.
Predstavljeni početkom ove godine, evro-američki pregovori o uspostavljanju zone slobodne trgovine neki su prihvatili s oduševljenjem. Međutim, za neke druge, ovaj pakt mogao bi predstavljati problem. Prema Martinu Šulcu, predsedniku Evropskog parlamenta, planirani sporazum će „pomoći stvaranju visoko kvalitetnih poslova i pospešivanja privrednog rasta s obe strane Atlantika – a sve to poreske obveznike neće stajati dodatnog novca“. Paktom će se uspostaviti najveća svetska zona slobodne trgovine i rehabilitovati transatlantski odnos. Većina evropskih ministara ekonomije vidi obostranu korist od dogovora, pa se njegovo potpisivanje čini vrlo verovatnim. Ali, ako bude potpisan, kultura može pasti kao njegova prva i najveća žrtva.
Evropska komisija je 1988. uvela jedinstveno pravilo, poznato kao „kulturni izuzetak“ (“exception culturelle”), po kojem se filmovi i audio-vizuelna dela tretiraju različito od drugih komercijalnih proizvoda. To znači, između ostalog, da ova dela mogu biti podržana od strane država članica, kroz razne mehanizme, jer je „promocija kulture jedan od glavnih polititičkih ciljeva Evrope”. Ukoliko sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU stupi na snagu, filmska i muzička dela biće svedena na ulogu običnih komercijalnih proizvoda. Šta bi to značilo?
Na prvom mestu, zatvaranje nacionalnih filmskih instituta, koji obezbeđuju sredstva za većinu evropskih filmskih produkcija. Ovo su javne institucije osnovane sa ciljem da se sprovede kulturni protekcionizam. Nestanak institucija, ipak, i ne bi bio problem po sebi. Radi se o nestanku sredstava kojima se obezbeđuje kulturna promocija, naknadama koja se prikupljaju od filmskih distributera i televizijskih emitera. Bez tih fondova, više nikada neće biti ni filmova evropskih reditelja kao što su Haneke, Gavras, Smaržovski, Jakimovski, Krauze, braća Darden ili Mungiu…
Različita viđenja kulture
Situacija preti i takozvanim evropskim kvotama – regulativi na osnovu koje evropski TV emiteri moraju da emituju najmanje 50 odsto evropskih sadržaja. Sadašnji sistem finansiranja javnih medija, uključujući i univerzalne televizijske dozvole, više neće biti moguć po planiranom sporazumu. Izostaće, takođe, i javna podrška malim bioskopima koji uglavnom prikazuju evropske (i od Evrope podržane) filmske produkcije. Izostaće i podrška evropskim kompozitorima. Prema sadašnjem poljskom zakonu o medijima, na primer, radio emiteri su dužni da emituju najmanje 33 odsto sadržaja na poljskom. Ako sporazum o slobodnoj trgovini postane zakon, ovaj zahtev postaće ništavan.
Suprotno onome što se možda čini, kulturna dobra i usluge nisu bili marginalna tema tokom EU-SAD pregovora o slobodnoj trgovini. Vašington već dugo poziva EU da liberalizuje tržište kulture, ne uspevajući da je u to ubedi. “ Holivudska produkcija već danas čini 60 odsto filmskog repertoara Poljske i Francuske, rekao je Jaček Fuksjevič sa Poljskog filmskog Instituta (PISF). „Šta će se dogoditi ako podrška javnosti za evropske kinematografije bude izostala?“
„Amerikanci misle kao menadžeri prodaje. U SAD, kinematografija je uglavnom industrija koja tokom svake godine zaradi više novca nego što su sve ostale zemlje zajedno zaradile, počev od 1920. Mi u Evropi, međutim, ne vidimo kulturu na taj način“, kaže predsednik poljske filmske akademije Dariuš Jablonski.
Vreme za odluku
Više od sedam hiljada filmskih stvaralaca potpisalo je otvoreno pismo kojim se podržava “kulturni izuzetak”, uključujući i vodeća imena kao što su Mikael Haneke, Pedro Almodovar, Ken Louč, Kristijan Mungiu, braća Darden, Andžej Vajda, Agnješka Holand, Kšištof Zanusi, Jerži Skolimovski, Berenis Bežo, Kosta Gavras… „Evropa može odustati od svog prava da brani sopstvenu kulturu. Ali, to se ničim ne može opravdati, jer su svi argumenti okrenuti protiv ideje ukidanja“, napisali su potpisnici peticije. Tokom Kanskog festivala, njihov apel je podržao i Stiven Spilberg kao i osnivač Miramaksa i nezavisni producent, Harvi Vajnstajn.
I dok je ovo lobiranje ubedilo Evropski parlament da podrži “kulturni izuzetak”, Evropskoj Komisija je ta koja vodi razgovore. Komesar za trgovinu Karel de Guht obećao je 17. maja da planirani sporazum neće uticati na podršku evropske javnosti kulturnim i audiovizuelnim produkcija u EU. Ipak,nisu svi ubeđeni u to. „Ovo su samo neformalni komentari bez ikakvog pravnog dejstva“, rekla je predsednica PISF, Agnješka Odorovič. Čini se da je pregovarački mandat kojeg traži Komisija isuviše uopšten i preširokih formulacija. Komisija, na neki način, traži blanko mandat da s Amerikancima pregovara na ovu temu, što može biti opasno. “Dozvolite mi da naglasim činjenicu da, recimo, poljska kinematografija ne uživa poreske olakšice (za razliku od SAD), pa domaći autori plaćaju 23%PDV-a (za razliku od SAD). Budžet samo za film ‘Avatar’ iznosi koliko i devetogodišnje subvencije za poljsku kinematografiju“.
U Strazburu se pre nekoliko dana grupa evropskih filmskih stvaralaca – Gavras, Mungiu, i Jablonski, između ostalih – sastala sa predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom. Konačna odluka će pasti danas (petak, 14. jun), kada vlade zemalja članica EU odlučuju o pregovaračkom mandatu Komisije.
Film New Europe, Gazeta Viborča, European Voice, RFI Internationale, FT
(priredio: Milan Lukić)
Evropljani su “podesili sat na američko vreme“, i, po uzoru na Amerikance, ukinuli pravilo o poverljivosti računa svojih građana koji drže svoj novac u evropskim bankama. Ovo se prethodno pokazalo kao naročito uspešan metod u procesuiranju švajcarskih banaka. Da bi stupio na snagu, nacrt direktive mora biti prihvaćen u svih 27 zemalja članica Evropske unije, jednoglasno i javno.
U sredu 12. juna Evropska komisija je „otišla korak dalje u borbi protiv utaje poreza“, piše francuski dnevnik Le Figaro. Evropska komisija očekuje da usvoji predlog direktive kojom se proširuje automatska razmena fiskalnih podataka onih izvora prihoda koji trenutno nisu pokriveni EU zakonodavstvom, kao što je porez na kapitalnu dobit, dividende, provizije i bankovni saldo. Direktiva bi trebalo da stupi na snagu 1. januara 2015.
List dodaje da je, Evropa, usvajanjem evro-američkog FATCA programa, “podesila sat na američko vreme“. Ovim se aludira na Zakon o oporezivanju ino-računa, kojim se “omogućava da – kao u slučaju američke poreske službe (IRS) koja je ukinula zakon o tajnosti računa američkih građana u evropskim bankama – takođe ukine tajnost računa Evropljana koji poseduju račune u EU bankama, a što se pokazalo kao naročito uspešan metod u procesuiranju švajcarskih banaka“ koje su bile primorane da se prilagode ovim pravilima.
Figaro dodaje da “Svih 27 članica EU moraju jednoglasno usvojiti predlog direktive kako bi ova stupila na snagu. Austrija i Luksemburg pristaju da razmotre predlog ovog zakona, upozorivši da će uskratiti svoje potpise ukoliko princip automatske razmene podataka ne bude sasvim zagarantovan u svim zemljama potpisnicama, naročito u Švajcarskoj. […] Švajcarski alibi nije toliko čvrst kao što izgleda. (Švajcarskoj) Konfederaciji, koja je de facto već ukinula pravilo o tajnosti bankovnih računa kada su u pitanju američki građani, biće teško da odbije da isto to učini i kada su u pitanju njeni evropski susedi.
Takvi ugovori pokazali su se kao veoma delotvorni. Americi je, sklopivši ga s evropskim finansijskim prestonicama, doneo milione svežih dolara – švajcarske banke povinovale su se ovoj direktivi, pa se – umesto u Švajcarsku – u SAD “preusmerio” i slio dotad neprijavljeni novac. FCAT direktive trebalo da deluju i u slučaju Austrije i Luksemburga, jedine dve zemlje članice EU koje se još uvek protive zahtevima za podizanje rampe na tajnost bankovnih računa.
Pariz, Berlin i London predvode briselskim usvajanjem FATCA direktiva. Povod ovim merama je početno bio skandal s francuskim ministrom (i estetskim hirurgom) Žeromom Kauzakom koji je na svom blogu priznao da već 20god poseduje tajni račun. Glavni povod je, ipak, najnoviji skandal sa poreskim rajevima u kojima su se, kao finansijskim of-šor zonama, prale i utajivale ogromne sume novca deponenata. Francuski, nemački, španski, italijanski i britanski ministri finansija su, shodno ovoj situaciji, 9. aprila uputili pismo poreskom komesaru Algirdasu Šemeti da će, kao pilot-projekat, aktivirati automatsku razmenu poreskih informacija. Njihov cilj je “dovesti u red” svih 27 EU članica. Na isti način na koji su činili “informativne ustupke” Amerikancima, bankarski rajevi biće orimorani da “izađu u susret” i Evropljanima.
Veliki broj zaposlenih koji pripadaju tzv. Milenijumskoj generaciji nije uveren da je njihovo veliko angažovanje na radnom mestu u toj meri vredno da bi žrtvovali svoj privatni život. To je jedan od zaključaka sveobuhvatne studije, koju su sproveli na globalnom nivou PWC, Univerzitet Južne Kalifornije i London Business School, u kojoj su istraživali težnje, način rada i vrednosti zaposlenih koji pripadaju tzv. “Milenijumskoj generaciji” odnosno ”Generaciji Y” (rođenih između 1980. i 1995. godine).
Hakeri imaju tendenciju da budu žestoki zagovornici građanskih sloboda. Otkad je Gardijan prošle sedmice prvi preneo ovu vest – da američka služba NSA slobodno špijunira ne samo Amerikance već čitav svet – kultnim društvenim sajtom Hacker News dominiraju komentatori koji prevashodno podržavaju Edvarda Snoudena, koji se nalazio u srcu najnovijeg američkog programa za praćenje, PRISM.
Kada je Gardijan predstavio svoj profil Edvarda Snoudena, tu je bila slika 29-godišnjeg preduzetnika sa svojim laptopom. Na poleđini računara tj na “poklopcu” bile su nalepnice za Electronic Frontier Foundation, grupe za digitalne građanske slobode, i Tor, softver koji omogućava ljudima da anonimno pretražuju internet.
Laptop računari sa EFF ili Tor nalepnica su uobičajeni na tehnološkim konferencijama, a ljudi koji ih lepe međusobno pokazuju mnogo toga zajedničkog. Oni su tehnički potkovani, skeptični prema vlasti, i ležerno prkose društvenim konvencijama. Kao i Snouden, kod njih je prisutan visok procenat napuštanja škole sa tendencijom da njihove karijere imaju nekonvencionalne puteve.
Ove osobine opisuju i ličnost Bredlija Meninga, mladog vojnika optuženog za odavanje tajnih dokumenata na sajtu Vikiliks. Ove bi se osobine takođe mogle pripisati i osnivaču Vikiliksa, Džulijenu Asanžu. A to verovatno nije slučajnost.
Pol Grejem, poznati programer i investitor iz Silikonske doline, tvrdio je da su osobine koje čine neke ljude dobrim programerima iste one koje u njima bude neposlušnost prema autoritetima i društvenim konvencijama. Ovi programeri, koji sebe često nazivaju hakerima, stručnjaci su za ispitivanje kompleksnih sistema i pronalaženje načina da ovi funkcionišu bolje. Hakeri pokazuju tendenciju da o društvu razmišljaju kao o još samo jednom složenom sistemu kojem je potrebna “optimizacija”, što ih ponekad dovodi do zaključaka koji su u oštroj suprotnosti sa uvreženim načinima razmišljanja.
Tu je i slučaj Džejsona Triga, programera sa Volstrita koji je zaključio da je njegova moralna obaveza da polovinu svojih prihoda da u dobrotvorne svrhe. MIT-ov programer po imenu Ričard Stalmen je još 1980. ustanovio kako je nemoralno distribuirati i/ili koristiti softver kao vlasničku formu, već da ga treba pružiti svima, i to besplatno. Rezultat – tri decenije kasnije smo u eri savremenih pokreta koji propagiraju slobodan, besplatan softver.
Programer, preduzetnik i aktivista Aron Švarc verovao je kako je nemoralno da znanje bude zaključano u bazama podataka širom sveta, dostupnim samo bogatim univerzitetima. Njegovi napori da preuzme hiljade članaka iz akademske baze podataka dovelo je do podizanja optužnice protiv njega za krivično delo hakovanja. Suočen s mogućnošću višedecenijskog boravka u zatvoru, Švarc je u januaru 2013. oduzeo sebi život.
Obojica, Mening i Snouden, zaključili su da imaju moralnu obavezu da objave dokumente koji otkrivaju nedolično ponašanje vlade/vlada. I Asanž je zaključio kako treba da pomogne Meningu pri distribuciji tih dokumenata širom sveta.
Očigledno, radoznalost hakera i njihova sklonost ka nekonvencionalnom načinu razmišljanja može stvoriti tenzije sa ljudima iz vlasti, koje hakeri podrugljivo nazivaju “odelima”(“suits”). Na hakere ponekad gledaju kao na samožive usamljenike koji nisu u stanju da poštuju društvene konvencije (konvencije koje kancelarijski život čine glatkim i funkcionalnim). Ipak, dok neposlušnost hakera zadaje glavobolju njihovim gazdama, nijedan posao ili organizacija ne može bez njih. Njihova intelektualna radoznalost i talenat za pronalaženje kreativnih rešenja za teške tehničke probleme čini ih neophodnima i nezamenljivima.
Hakeri imaju tendenciju da budu žestoki zagovornici građanskih sloboda. Otkad je Gardijan prošle sedmice prvi preneo ovu vest – da američka služba NSA slobodno špijunira ne samo Amerikance već čitav svet – kultnim društvenim sajtom Hacker News dominiraju komentatori koji prevashodno podržavaju Edvarda Snoudena, koji se nalazio u srcu najnovijeg američkog programa za praćenje, PRISM.
„Društvo u kojem ljudi mogu da urade i kažu šta žele biće, takođe, onaj tip društva kojim će dominirati najbolja i najefikasnija rešenja, a ne ona koja sponzorišu najuticajniji“, pisao je Pol Grejem. Drugim rečima, hakeri imaju tendenciju da budu žestoki građanski libertarijanci, upravo zato što su osetljivi na probleme koji se javljaju kada njihovi stalni neprijatelji, “odela i kravate“, pridobiju previše vlasti.
Kako bi se stekao bolji uvid u razloge zbog kojih je toliko hakera uključeno u razotkrivanje tajnih informacija – ili razloge zbog kojih se međusobno tako strastveno podržavaju – Timoti Li iz ‘Vašington Posta’ pozvao je Jakoba Apelbauma, programera uključenog u projekat ‘Tor’ (premda je naglasio da govori isključivo u svoje ime), kao i dugogodišnjeg podržavaoca Vikiliksa.
Apelbaum ne razmišlja mnogo o mojim pretpostavkama, kaže Li ovom tekstu. „Ovde se radi o hrabrosti, a ne o učenju kako koristiti Linuks,“ kaže ovaj haker. „Hrabrost, moralne i etičke komponente daleko su važnije od svake tehnologije.“
„Izuzetno moralna osoba će imati problema da samo i isključivo izvršava naređenja koja su mu naložena“, rekao je on. „Isključivo izvršavati naređenja, u dugom vremenskom periodu, jeste pogrešna postavka stvari. To je ključna stvar koja je zaista važna. “
Naravno, Apelbaumovo i Lijevo objašnjenje se međusobno ne isključuju. Stalmen, Švarc i Trig – svako od njih trojice pokazao je ličnu hrabrost svoje vrste, sva trojica se dosledno drže svojih ideala. Uradili su ono u šta su verovali da je ispravno, bez obzira na to kako će na njihove poteze gledati ljudi sa strane. Tako verovatno i nije slučajnost što su baš oni bili ti koji su obelodanili svetu osetljive informacije – ovi hakeri imali su osobine koje su ih činile spremnima da rizikuju sve – ne bi li doprineli većoj transparentnosti aktivnosti pod okriljem američkih službi nacionalne državne bezbednosti.
Timoti B. Li, 11. jun, 2013, Washington Post
(M.L.)
Milijarder Nik Hanauer priznaje da je srednja klasa glavni stub američke ekonomije a ne “bogataši, koje pogrešno nazivamo tzv. kreatorima novih radnih mesta”. Izveštava Tom Hartman
Hanauer, jedan od najbogatijih ljudi Amerike, upravo je uništio uporišne tačke sa kojih je trebalo da republikanci krenu u pregovore sa demokratama, ne bi li sačinili zajedničku ekonomsku strategiju. Svedočeći pred pododborom američkog Senata za ekonomsku politiku, Hanauer je objasnio zašto bogati ljudi poput njega, u stvari, nisu pravi kreatori novih radnih mesta. On je rekao da „na isti način na koji gledamo na činjenicu da je Sunce a ne Zemlja centar Sunčevog sistema, takođe je činjenica i da su ljudi iz srednje klase – a ne bogati poslovni ljudi poput mene – središte američke privrede”. Hanauer je govorio o „začaranom krugu“, u kojem bi upravo potrošači iz srednje klase bili ti koji imaju dovoljno novca za kupovinu, čime bi se stimulisala ekonomija i stvorila nova radna mesta. Hanauer je, inače, prvi investitor u Amazon i osnivač kompanije Overstock. Na svedočenju je još rekao i da je on, kao investitor, pomogao desetinama kompanija da pokrenu biznis, dodavši međutim da „ako niko nije u stanju da priušti da kupi ponuđenu robu, onda i sve moje kompanije padaju, dok bi svi poslovi u trenu isparili”. Hanauer apelovao na povećanje poreza na bogate i korporacije, rekavši da bi taj novac trebalo uložiti u opstanak i razvoj američke srednje klase. On je rekao i da se „prosperitet gradi od srednjeg sloja, koji je osnova, šireći se na spolja, u ostale segmente. “ Hanauer shvata da Amerika mora da ulaže u svoj narod kako bi ponovo započeo privredni rast … još samo ostaje nada da će ga američki zakonodavci poslušati.
Ova godina je prekretnica – 2013, koja lako može biti proglašena simbolom ekonomske i klasne nejednakosti i “tačkom bez povratka”. Tokom prva tri meseca ove godine, direktori i bankari uknjižili su rekordne prihode, dok su radnici ti koje je pad zarada najviše pogodio – plate su u odnosu na životne troškove pale kao nikada dosad. I dok je američka bankarska industrija nadmašila sve rekorde, s rekordnih 40 milijardi dolara profita, radnici su gledali kako se njihove plate smanjuju za 3,8 odsto, uprkos povećanju njihove produktivnosti. Ovo je rekord, nažalost, ali i u padu radničkih plata, kakav nije zabeležen tokom proteklih 65 godina, koliko se beleži ovakva statistika. Trideset dve godine ‘Reganomije’ dovele su Amerikance do ove tačke, gde jedino bogati mogu postati bogatiji, dok ionako već osiromašeno radništvo radi još više i duže a za manje novca. Rekordni profit i prenaduvane CEO i menadžerske plate jasno pokazuju da kompanije mogu priuštiti bolje plate svojim zaposlenima, ali da pohlepa ima poslednju reč. Iz godine u godinu produbljuje se jaz i razlika u prihodima između onih jedan odsto bogatih na vrhu i “ostatka sveta” tj. radnika. Američkom narodu, širom zemlje, konačno su se otvorile oči – razbudila ih je ova nejednakost – te smo svedoci sve brojnijim štrajkovima i protestnim aktivnostima koje preduzima slabo plaćena radna snaga. Iz dana u dan je sve više Amerikanaca koji zahtevaju povećanje svojih primanja, odlučnih da do kraja istraju u borbi protiv ove nejednakosti.
…A najbolje od ostalih vesti je to što …
…Senator Berni Sanders želi da napravi veliku investiciju u buduće lidere Amerike. Ovaj visoki predstavnik države Vermont uskoro će objaviti predlog zakonskog akta ‘Posao za Mlade’, kojim će se omogućiti da tri milijarde dolara bude odmah upotrebljeno za zapošljavanje mladih Amerikanaca. Sanders je najavio predlog ovog zakona rekavši: „Moramo učiniti sve što je u našoj moći da mlade Amerikance uverimo kako imaju šansi da dobiju poslove kojima bi zaradili dovoljno da plate troškove svog obrazovanja, te da je moguće da ekonomskom lestvicom krenu naviše”. Senator računa da će obezbediti novac kao pomoć državama u nastojanju da stvore stotine hiljada radnih mesta za mlade koji su ekonomski ugroženi. Njegovim zakonom bi se takođe obezbeđivala sredstva za radno osposobljavanje kao i programe stažiranja i obuke, obezbeđujući mladima ovladavanje veštinama i znanjima potrebnim kako bi uspeli. Sanders je svestan koliko je važno rešavanje pitanja mladih ljudi, pa bi njegov zakon mogao biti velika investicija u buduće lidere.
Agencija za zaštitu životne sredine konačno je prepoznala prave društvene troškove zagađenja ugljenikom i njegovim jedinjenjima. EPA poziva na donošenje novog zakona kojim bi se nametnula veća taksa na emitovanje ugljen-dioksida u atmosferu. U 2009. i 2010. su federalne agencije izračunavale troškove zagađenja, kao i faktoringa u budućim oštećenjima imovine, kalkulišući stanjem i promenama u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i rizicima po zdravlje ljudi: procena je da je cena neutralisanja tone ugljenika 22 dolara. Agencija je ove godine ažurirala svoje modele procene, koji sada uključuju rastući nivo mora i teškoće u poljoprivredi, povećavši cenu na 36 dolara po toni. Na portalu Discovery News neki ekonomisti pisali su kako je stvarna cena najmanje desetostruko veća od sadašnjeg iznosa. Naučnici i ekonomisti tvrde da korporativni zagađivači plaćaju daleko manje takse za toksine koje upumpavaju u našu atmosferu, te da bi ovi porezi trebalo da budu višestruko skuplji. Gledajući im kroz prste, mi, zapravo, subvencionišemo uništavanje naše planete. Prema procenama stručnjaka, primoravanjem velikih igrača da pokriju stvarne troškove zagađenja ne samo što bi doprinelo zaštiti naše životne sredine već bi nagnalo korporacije da se konačno prebace na „zelenu energiju”.
(M.L.)
Premа podаcimа Republičkog zаvodа zа stаtistiku, potrošаčke cene su u mаju ostаle nepromenjene (0,0%). Međugodišnjа inflаcijа je zаbeležilа pаd i u mаju se vrаtilа u jednocifrenu zonu (9,9%). Upravo ovaj podatak je Narodna banka Srbije navela kao jedan od razloga za svoju prošlonedeljnu odluku da smanji referentnu kamatnu stopu za 25 baznih poena na 11%, ali ekonomisti i dalje smatraju da je reč o iznenađujućoj odluci u trenutku kada na deviznom tržištu vlada nervoza.