Ekonomska kriza i propadanje neće biti prevladani fantazijama o povratku zlatnom periodu čistog kapitalizma. Moramo napraviti bolji sistem. Razmišljanje o stalnim popravcima ovog sistema, zanemaruju suštinu problema, a to je da su sve nedaće koje su nas snašle inherentne kapitalizmu i ne daju se popraviti unutar takvog sistema, piše ekonomista, Ričard D. Volf, gostujući profesor na New School University u Njujorku u tekstu koji prenosi H-alter.org.
Uloga rejting agencija u svetskoj ekonomskoj krizi je sudbonosna. One su te koje su davale lažno visoke ocene drugorazrednim hipotekarnim papirima, i tako je mehur “naduvan”.
Pozamašna dokumentacija rejting agencija Mudis i S&P pokazuju da su njihovi analitičari i rukovodioci izvesno očekivali predstojeći krah – mnogo pre nego što su dilovi poznati kao ‘Čejni’ i ‘Rajnbridž’ poslati u svet sa oznakom AAA. Već 2005, S&P je u internim memorandumima govorio o „mehuru“ na tržištu nekretnina, a 2006. godine rukovodioci ove agencije bili su svesni da su „robusne procene već neko vreme zasnovane na lažnim premisama“, što izaziva „porast kašnjenja u otplati“ i „hipotekarni košmar“.
U junu 2007, istog meseca kada je Rejnbriž lansiran, izveštaj Upravnog odbora S&P govori o totalnom kolapsu tržišta. “Urušavanje tržišta hipotekarnih kredita povećaće i broj gubljenja prava na hipoteku i opteretiti tržište nekretnina.” (subprime mortgage market – tržišne niše za finansiranje hipoteka koje nisu u skladu sa standardnim kriterijumima izdavanja; ovo tržište ‘sabprajmovima’ tj drugorazrednim vrednosnim papirima, služi zajmotražiocima koji su ranije imali problem u otplati kredita, ili imaju nekonvencionalne potrebe za zajmovima)
Ništa bolje raspoloženje nije bilo ni u Mudisu, čiji su rukovodioci juna 2007. interno razgovarali o „povećanim količinama laganja o prihodima“ i „povećanim količinama grešaka u vezi sa nivoom zakupa nekretnina“ u aplikacijama za hipoteke. Klarksonu, koji će dva meseca kasnije postati predsednik, rečeno je nedelju dana pre nego što je pokrenut ‘Rajnbriž’ da „većina igrača na tržištu“ hipotekarnih kredita smatra da će ono imati vrlo loše performanse, i da su problemi „veoma ozbiljni”.
Ipak, dve rejting agencija ne samo što su te brige delile strogo privatno, već su činile i ekstremne korake da javno iznose upravo suprotne tvrdnje.
U dva slična javna obaveštenja, Mudis i S&P su tog leta izjavili da tržište hipotekarnih kredita možda ode dođavola ali da su dilovi kakav je SIV u redu. Mudisov izveštaj od 18. jula ima naslov „SIV-ovi: oaza mira na olujnom hipotekarnom tržištu“, dok izveštaj S&P od 14. avgusta 2007. nosi naziv „Izveštaj kaže da rejtinzi SIV ublažavaju trenutne poremećaje na tržištu.“
Izveštaj S & P je bio toliko drzak da je šokirao čak i bankare Morgan Stenlija uključene u dilove sa SIV. „Ne mogu da verujem da bi ovi moroni mogli ponovo da daju dobre ocene tom tržištu,“ napisao je jedan bankar u e-mailu dan pošto je pušten S&P izveštaj.
Čejni, Rajnbridž i gomila drugih hipotekarnih kredita na kraju su eksplodirali u paramparčad i sa sobom usisali ogromne količine novca – prema nekim procenama 40% svetskog bogatstva zbrisano je u periodu od pucanja hipotekarnog mehura. Ta 2008. je za američku privredu bila isto što je 11. septembar bio za nacionalnu bezbednost. Ipak, dok je vlada SAD 9/11 iskoristila da bi pregazila Ustav u ime javne bezbednosti, nakon 2008. vlasti su otišle u drugom pravcu. Možete li zamisliti post-9/11 scenario kojim bi bili eliminisani detektori metala na aerodromima a ljudi slobodno šetali s motornim testerama i satarama tamo-amo? Ako možete da zamislite takvo šta, onda, tom slučaju, dobijate grubu predstavu o tome šta je otada do danas urađeno povodom reforme procesa davanja realnih rejtinga.
Naime, veoma je malo učinjeno u promeni načina na koji se dobija AAA rejting – po kojem model tipa „izdavalac plaća“ i dalje postoji, a „Velika trojka“ i dalje zadržala približno isti udeo na tržištu. Napor senatora iz Minesote Ala Frankena da se promeni model kompenzacije kroz novi pristup – prema kojem bi se agencijama nasumično dodeljivale na procenu nove emisije hartija od vrednosti – dobio je većinu u Senatu ali je je u donjem domu Kongresa potisnut zahvaljujući studiji Američke komisije za hartije od vrednosti (SEC) – koji je prošle godine objavio svoje nalaze, pozivajući na “potrebu za izradom… više studija…” Sukob interesa koji je ranije postojao postoji još uvek, na potpuno isti način“, kaže frustrirani Franken.
Sve rejting agencije su u međuvremenu ponovo u plusu. U 2012, na primer, profit Mudisa porastao je za 22%, na 1,18 milijardi dolara. Prošle godine je McGraw-Hill, matična kompanija Standard & Purs, ostvarila je 437 miliona dolara profita, od čega 70% ovog profitnog kolača ide u usta S&P.
Obamino Ministarstvo pravde je ovog februara, u zakasneloj akciji, podnelo pet milijardi dolara vrednu građansku parnicu protiv Standard & Purs, oslanjajući se na neke od istih podataka i dokumenata koji su bili deo tužbi Čejni i Rajnbridž. U okviru te akcije, visoki funkcioneri u S&P saslušani su od strane vladinih istražilaca, priznavši tom prilikom da su ‘modifikovali’ svoj metodološki pristup kako bi zaštitili svoje tržišno učešće. U jednom od dokumenata, Ričarda Gugliada, šefa S&P za poslovanje sa obezbeđenim dužničkim obligacijama (CDO), vlada pita zašto je kompanija bila spora u ispravljanju svog modela za evaluaciju CDO:
P: Da li je fer da se kaže da su očuvanje većeg udela na tržištu i profita Standard & Purs uticali na tempo ispravljanja metodologije ocenjivanja CDO?
A:Tako je, delimično.
P: Glavni razlog što ste izbegavali da smanjite rejtinge (sa nerealnog na realni) nivo “džanka” bio je očuvanje profitnog učešća kompanije S&P na tržištu, da li je to tačno?
A Tačno je.
Godinama nakon kolapsa je “pomalo” vredljivo videti da svi ti analitičari iz industrije rejtinga bezočno priznaju, pod zakletvom, kako su nauku i egzaktne činjenice odbacili zarad svog profitnog udela na tržištu – posebno ako se ima u vidu da i dalje protestuju, tvrdeći u javnosti sasvim suprotno. Kontaktirani u cilju pisanja ove priče, Mudis i S&P su insistirali na tome da su mnogi od dokumenata koji su ovde korišćeni i navedeni jednostavno istrgnuti iz konteksta, insistirajući na tome da je “njihova analiza uvek bila rigorozna, objektivna i nezavisna”.
To je tanušna odbrana, ali se drži – za sada. Akcije McGraw-Hill pale su skoro 14% otkad je vest o tužbi ministarstva pravde procurila u javnost, i još skoro 19% u februaru, mada su od tada akcije povratile dosta od svoje vrednosti – u martu i aprilu 2013. porasle su skoro 16%, kad su tržišta reagovala pozitivno na, između ostalog, nedavnu nagodbu McGraw-Hill u tužbama za ‘Čejni’ i ‘Rajnbriž’. Tržišta jasno pokazuju da će rejting agencije preživeti.
Ono što je neverovatno jeste to što – čak i bez mase kompromitujućih dokumenata i dokaza o njihovoj nesposobnosti i korumpiranosti – ove firme i dalje ostaju u tom poslu. Čak i da su slučajno pogrešile, to bi već trebalo da bude više nego dovoljan razlog da nagna tržišta da potraže drugačije modele rejtingovanja, da potraže druge kompanije, kao i drugačiju metodologiju procenjivanja.
Ali, mi sada znamo da to nije bilo slučajno. Šta se desilo sa rejting agencijama tokom finansijske krize, i ono što se verovatno i dalje dešava unutar njihovih zidova – to je fenomen star koliko i sam biznis. S obzirom na izbor koji se pravi – izabrati između novca i sopstvenog integriteta – rejting agencije su odabrale da uzmu novac. Što i ne bi bilo toliko loše da nisu u biznisu koji iziskuje integritet.
Met Tejbi, 19. jun (Rolling Stone 4. jul – 18. jul 2013)
(priredio: Milan Lukić)
Pametni telefon, koji vam operator nudi kao “besplatan” ili “za 1din”, plaćate mesečno 10-20$ skuplje nego ako bi ga kupili direktno u radnji, piše Agustin Dijaz-Pines iz Direktorijata OECD za nauku, tehnologiju i industriju
Godinama su mobilni operateri u svojoj trgovačkoj strategiji nudili smart telefone po veoma niskim početnim cenama. Potrošači su se navikli na reklame kao što su „besplatni“ ili „smart telefoni po 0 dolara/ evra/ funti na dvogodišnji ugovor“. Većina ovih ponuda obezbeđuje uređaje besplatno ili po veoma niskim cenama u zamenu za ugovorne obaveze.
Ova strategija se pokazala izuzetno uspešnom u poslednjih nekoliko godina, što pokazuje i trend intenzivnog uzimanja smart telefona koje u nekim zemljama prelazi 50%. Ali, koliko vas jeftini telefon, zapravo, koštaju? Novi izveštaj OECD iz 2012. baca svetlo na rast kupovine ‘smartova’, pružajući informacije o cenama odabranih operatora u 12 zemalja OECD-a.
Kada potrošači žele da se prijave za mobilne komunikacione usluge, oni ili mogu doneti svoj uređaj (buy your own device – BYOD) kupljen po punoj ceni direktno od operatora ili od nezavisnog prodavca, ili ući u ugovorni sporazum za određeni period sa mobilnim operatorom, koji uključuje telefon po već unapred sniženoj ceni.
Ovo je netačno opisano kao „subvencionisani mobilni“ od strane većine aktera (mobilnih operatora), mada bi ga trebalo nazvati “otkupom paketa uz telefonski uređaj”. Postavlja se pitanje da li bi ukupna cena uređaja, zajedno sa ugovorom za mobilne usluge bila veća ako kupci odaberu da uslugu i telefon kupe “u paketu” od operatora, ili ako samostalno kupimo svoj mobilni, a potom, zasebno od kupovine mobilnog, odaberemo tarifni paket.
Da li vam je, dakle, povoljnije ako “upakujete” kupovinu telefona zajedno sa tarifnim paketom operatora?
U nekim zemljama, potrošači i nemaju mogućnost izbora da li će kupiti telefon s popustom uvezan u tarifni paket ili ne, baš kao što su neki od najpopularnijih smart telefona dostupni jedino nakon potpisivanja dugoročnih ugovora (npr. sve donedavno tri godine za iPhone u Kanadi, gde su vlasti učinile korake u pravljenju tržišta konkurentnijim i atraktivnijim). U mnogim drugim zemljama, većina tarifnih paketa uvek uključuje i pravo na prateće popuste za mobilne uređaje – obično su ti popusti viši što su tarifni paketi skuplji – što, samim tim, BYOD opciju čini neprivlačnom (npr. Kanada, Italija i Španija). U zemljama kao što je npr Koreja, međutim, popusti na telefone su relativno mali čak i za one koji ih intenzivno koriste, a operateri se u manjoj meri oslanjaju na popuste za uređaje.
Za one zemlje u kojima postoje obe opcije, poput Francuske ili SAD, opcija kupovine uređaja zajedno s tarifnim paketom (i uz popust na smartfon) je, u proseku, između 10 i 20 dolara mesečno skuplja od BYOD opcije. Naravno, ove razlike mogu zavisiti i od drugih aspekata, kao što su kvalitet mreže ili dodatne usluge kupcima. Postoji, međutim, zabrinutost jer ove razlike još uvek nisu jasne i evidentne za potrošače.
Konačno, u nekim zemljama kao što su Australija ili Italija operateri razdvajaju troškove uređaja u njihovim mesečnim računima , što potrošačima omogućava da pokazivanje troškova povezanih sa smart telefonom.
Da li cene za smart uređaja utiču na statistiku OECD koja se tiče određivanja cena mobilnih telefona? Izveštaj OECD tiče se toga da li i koliko cene pametnih telefona utiču na reperne operatorske cene prenosa glasa i podataka. To se postiže mapiranjem cene mobilnih usluga i popularnih smartphone uređaja (iPhone 4S 16GB), ustanovljavajući ukupne troškove u periodu od tri godine.
Za mobilne usluge, na usklađivanje cena tj benčmarking* samo neznatno utiče prisustvo tarifnih paketa s popustima za popularne smart telefone. U stvari, troškovi koji se tiču isključivo vlasništva nad smart uređajem su između samo 6% i 24% od ukupnih troškova vlasništva, u zavisnosti od potrošnje. Na primer, troškovi za sam mobilni telefon predstavljaju samo 11,44% (ili 9.67$ u paritetu uslova kupovne moći za npr ukupne troškove paketa koji ima 300 poziva, plus 1 GB, što je paket čija je ukupna cena 84.51$). U nekim zemljama, međutim, deo troškova (za otplatu) mobilnog telefona uključen je u terifni paket. (Benčmarking* – Procena ili provera neke usluge/ proizvoda u poređenju sa već postavljenim standardima)
Ove promene se ne odražavaju značajnije kada su u pitanju rangiranja i procene pojedinačnih zemalja. U stvari, kada se uporedi rangiranje pre i posle dodavanja troškova za mobilni uređaj, mereno u okviru skupa od 12 OECD zemalja, promenom više od jedne pozicije odigralo se samo u dva navrata u 36 tačaka podataka*, dok je rang-lista ostala nepromenjena u ostalihih 19 tačaka podataka*.
(Tačke Podataka*, Data Points – u statistici, skup izmerenih vrednosti na jednom pripadniku statističke populacije, ili podskup tih merenja za određenog pojedinca. Osim toga, u statističkim graficima, „tačke podataka“ mogu biti pojedini predmeti na statističkom grafikonu – i takvi bodovi se mogu odnositi ili na jednog člana populacije ili na sažetak tj sumiranu statistiku izračunatu za datu subpopulaciju).
U 2012, u Francuskoj, novi učesnik Ilijada (Free Mobile) pokrenula je novi paket za smart telefone koji korisncima dozvoljava da razdvoje troškove uspostavljene ugovorom sa operatorom od troškova napravljenih sa prodavcem pametnog telefona. Ovo je prava “mala revolucija” u načinu na koji francuski pretplatnici kupuju smart telefone, koji im omogućava veću transparentnost paketa i fleksibilniji ulazak/izlazak/prelazak iz jednog tarifnog paketa u neki drugi.
Ove godine se u Kanadi, uvođenjem novog bežičnog broja rešava postojeći problem koji kanadski pretplatnici imaju kada je u pitanju dužina ugovora sa operatorom ili naknada za otkazivanje ugovora. Kanadski korisnici će sada biti u mogućnosti da raskinu svoje ugovore s operatorom posle dve godine, bez naknade za otkazivanje, čak i ako su se prijavili na duži rok, uz mogućnost da njihovi mobilni telefoni budu otključani još 90 dana nakon raskida ugovora – ili da se potpuno otključju ako, tokom raskida ugovora, isplate svoj uređaj u potpunosti – između ostalog, rešava se i pitanje data-rominga, protoka podataka van ugovorne mreže.
U drugim zemljama, kao što je to Holandija, operatori brzo reaguju na pritisak od strane konkurencije, unapređujući podsticaje za korišćenje ‘smartova’. Na primer, troškovi KPN-ove ponude „Bel-SMS-Web SO 1500“, koja obuhvata 1500 SMS poruka i 1GB podataka su u februaru 2012 iznosili oko 120 dolara . Troškovi ekvivalentnog paketa godinu dana kasnije – u februaru 2013 – smanjeni su za čitavih 65$!
Pametni telefoni igraju važnu ulogu u razvoju Internet – ekonomije. 3G i 4G mobilne mreže, zajedno sa brzim usvajanjem smart telefona, omogućilo je mobilnu širokopojasnu mrežu. Prodaja smart telefonskih uređaja u tarifnom paketu – uz značajan popust unapred zajedno sa tarifnim paketom – odigrala je značajnu ulogu u ubrzavanju tempa kojim korisnici prihvataju nove ili nadograđuju svoje stare smartphone uređaje.
Mobilni ekosistem kao i sami potrošači mogu imati koristi od ovakve prakse, smanjenjem “zaključanih” potrošača (npr. putem kupovine smartphone na mesečne rate), povećanjem transparentnosti (npr. razdvajanjem troškova za smartfon i tarifni paket u okviru mesečnog računa) ili promovisanjem “otključavanja” mobilnog, što bi moglo stimulisati prebacivanje iz paketa u paket. Potrošači i dalje mogu imati koristi od “upakovane” kupovine smart telefona dokle god su dovoljno informisani i sposobni da uporede različite tarifne pakete, uključujući tu kvalitet i cene.
Sve ovo je, napokon, pitanje konkurencije koja je sve jača ali i potrošača čije su mogućnosti, sve veće.
(više informacija na OECD portalu za širokopojasne usluge mobilnih operatora)
Korupcija je ključni faktor za neuspeh zemalja evrozone sa ekonomskim teškoćama. Uglavnom je reč o zemljama u kojima preovladava katolicizam, konfesija koja je oduvek bila tolerantnija prema korupciji nego prema drugim smrtnim grehovima.
„U današnjoj Evropi, korupcija je najveća opasnost koju pojedinci mogu predstavljati po demokratiju. Raste broj onih koji gube poverenje u vladavinu zakona“, rekao je u januaru 2013. generalni sekretar Saveta Evrope, Norvežanin Torbjorn Jagland. Teško bi bilo Jaglanda ubediti u suprotno, posebno ako se uzme u obzir da su najkorumpiranije u Evropi upravo one zemlje koje je kriza najviše pogodila – ili one koje nisu demokratske (kao što je slučaj sa Putinovom Rusijom gde korupcija, prema nekim procenama, korespondira na 20 odsto BDP-a).
Portugalija, Italija, Grčka i Španija: one čine akronim PIGS. Ili, ako uključite i Irsku, kao što je donedavno to bio slučaj, PIIGS – ovo su neki, uglavnom mediji na engleskom govornom području zdušno koristili: PIGS kao akronim kojim grubo kvalifikuju oslabljene ekonomije južne Evrope.
Ukratko, zemlje koje su odgovorne za krizu u evrozoni. Ovo je, naravno, pojednostavljena situacija. Lombardija je industrijski region koji izgleda malo šta zajedničkog ima sa npr. turističkim regionom poput Algarvea; famozna Barselona je izgleda svetlosnim godinama udaljena od haosa u Atini. Ipak, ima istine u akronimu PIGS: tiče se korumpiranosti među vladajućim klasama. Da li se Milano, kojeg svako malo potresaju skandali, baš toliko razlikuje od Lisabona? Da li Katalonija ogrezla u nepotizmu zaista nema baš ničeg zajedničko sa Grčkom? Novinari u južnoj Evropi svakog dana “na tapetu” imaju nekog političkog lidera optuženog za korupciju, I da li je, uostalom, baš tako misteriozan rast populizma i snaga koje bi da ruše svaki establišment?
Postoji dvostruki rizik: s jedne strane korupcija percipirana kao urođena kulturna crta južnoevropskih naroda, a s druge strane tu je i rizik od zapadanja u stereotipe koje možemo pročitati u pisanjima “severnjačkih” tabloida, koji opisuju italijane, grke i špance kao lenštine koje žive u razvratu i korupciji. Treba imati u vidu da sve “svinje” (PIGS), izuzev grka, potiču iz katoličkih zemalja, dok su najmanje korumpirane države protestantske (osim Singapura). Opasnost od zapadanja u kulturni determinizam je, kao i uvek, prisutna.
Religija i politika
„Prijateljske i rodne veze u politici jesu karakteristike zemalja mediteranske Evrope. U katoličkim zemljama religija je važan faktor za objašnjenje ponašanja glasača i toga kako dominantna politička kultura funkcioniše“, Kaže Luiš de Susa, istraživač sa Instituta društvenih nauka Univerziteta u Lisabonu, i predsednik portugalskog ogranka Transparency International.
„Imajući sve ovo u vidu, ne treba pridavati preteran značaj religiji na štetu ostalih strukturnih faktora koji mogu uticati na percepciju ljudi o korupciji i njihovom ponašanju prema istoj. De Susa je rekao kako su najmanje korumpirane države u svetu protestantske, međutim – ako se baci pogled na dno liste – među najkorumpiranijima se mogu uočiti mnoge podsaharske zemlje Afrike, koje su kolonizovane upravo od strane protestantskih naroda“, dodaje on.
Ovo mišljenje deli i Đanfranko Paskvino, profesor na Bolonjskom centru Džons Hopkins škole za napredne međunarodne studije. „Religija i konfesionalna pripadnost se, naravno, mogu uračunati među faktore korupcije, ali katolici u zemljama sa protestantskom većinom, na primer, nisu korumpiraniji od svojih luteranskih ili kalvinističkih sugrađana. Radi se o celokupnoj strukturi sistema. Važniju ulogu, možda veću i od same religije i konfesije, ima odnos koji [katolička] crkva ima prema korupciji. Crkva ju je tolerisala i predugo, s obzirom da su gresi seksualne prirode ozbiljniji od onih vezanih za novac“, objašnjava Paskvino.
Skandinavska etička politura
Kao što je već pomenuto, Irska je takođe uključena u jedan PIIGS akronim. Međutim, baš je u ovoj ostrvskoj – u značajnoj meri katoličkoj zemlji* – zapravo i začeta zadivljujuća ideja borbe protiv “pajtašenja” i nepotizma, kidajući veze između politike i finansija. Upravo su Irci bili ti koji su poklonili poverenje strancima da upravljaju njihovim lokalnim bankama, dotad obeleženim kao glavnim krivcima za irsku finansijsku krizu, koja ih je 2008. pogodila. Tako je britanski državljanin, Metju Elderfild, bivši izvršni direktor Bermudskih monetarnih vlasti, bio taj koji je imenovan za načelnika regulatornog tela irske centralne banke. Prema Fajnenšel Tajmsu, koji je objavio tekst o ovom pitanju, „Imenovanje jednog stranca na tako uticajnu poziciju bio je prelomni trenutak za Irsku, malu zemlju u kojoj porodične i političke veze kao i nepotizam dominiraju finansijskim sektorom.“
(*Po podacima iz popisa 2011. godine, Iraca koji se izjašnjavaju kao protestanti ima 53% dok je onih koji se osećaju katolicima 44%)
Gospodin Elderfild je u dobrom društvu. Zamenik Guvernera irske centralne banke, Šveđanin Štefan Gerlah je glavni ekonomista ove banke, baš kao i Lars Frisel. Dablin je smatrao dobrom idejom da se imidž Skandinavaca – koji slove za poštene – iskoristi u irskim finansijama, kako bi svoj davastirani bankarski sistem “etički ispolirali” do visokog sjaja.
Možda bi ova ideja o “uvozu stranaca” u finansijski sektor mogla da se, uz neka poboljšanja, primeni i na jugu Evrope. Grčka i neki regioni Italije i Španije mogu biti kontrolisani i regulisani od strane nordijskih tehnokrata. Danska, Finska i Švedska su prva, druga i četvrta po poštenju na rang listi organizacije Transparency International. Za Skandinavce, društvo bez korupcije je i te kako moguće.
Serija protesta od trga Tahrir u Egiptu, do nemira u Turskoj i Brazilu, Čileu, Švedskoj, Indiji i širom Evrope, (uključujući tu i slabašne proteste kulturnih radnika i naučnika u Srbiji) navela je analitičare da tragaju za odgovorima na pitanje imaju li ovi nemiri zajedničke odrednice i šta će biti njihov ishod. Neki tvrde da je reč o međusobno izolovanim događajima čije je poklapanje čista koincidencija, ali većina se slaže da je u sadašnjim protestima širom sveta ključno nezadovoljstvo sve obrazovanije srednje klase. Činjenica da ona sama teško može da izvede krupne promene, ostavlja otvorena vrata različitim scenarijima.
Zašto je socijaldemokratija u Evropi u krizi, na kakvim temeljima treba graditi socijaldemokratske vizije za budućnost i zašto u Srbiji ideju socijaldemokratije predstavljaju dve partije koje se ponašaju po principima tajkunske oligarhije i populizma, za zagrebačke Novossti je govorio Miroslav Ružica, naš kolumnista i nekadašnji profesor socijalne politike, koji se poslednjih godina bavi istraživanjem globalne krize. Njegove studije o mogućoj obnovi evropske socijaldemokratije i krizi države blagostanja bile su neposredan povod ovom razgovoru, koji mi u celosti prenosimo.
Miroslav Ružica
Foto: Medija centar Beograd
Svedoci smo krize socijaldemokratije u Evropi koja traje već dugo. Koji su njeni uzroci?
M. Ružica: Naftna kriza iz 1970-ih, ali i njene unutrašnje granice temeljito uzdrmavaju posleratnu dominaciju evropske socijal-demokratije (ESD). Njen imanentni problem, tj.porast javne potrošnje i do 60 posto BNP (plus inherentna inflacija, odnosno kasnije nešto što se naziva “stagflacija”) u nekim zemljama Evrope daju povode snažnim lobi-grupama da za zaustavljanje ekonomskog rasta i krizu konkurentnosti optuže ESD i njenu državu blagostanja. Dolazi, međutim, do privremene obnove krajem 1990-ih, ali i do brze marginalizacije. Dok su tokom 2000. godine socijal-demokrati bili na vlasti u većini evropskih zemalja (11 od 15 članica EU), danas vladaju u samo nekoliko (7 od 27 članica EU). Iako u nekoliko velikih zemalja još uvek privlače 20 do 30 posto birača, odnosno poseduju koalicioni kapacitet i za osvajanje vlasti, ipak je marginalizacija ključni trend. Radi se ne samo o izbornim porazima, već i o gubljenju članstva i veza sa sindikatima, civilnim društvom i specifičnim grupama, kao i o ideološkom vakuumu i odsustvu alternativnog programa u trenutku kada se urušava neoliberalizam i traga za novom formulom.
Rutinizacija i nesposobnost za novu paradigmu doveli su postepeno do adaptiranja i prihvatanja neoliberalizma kao opšteg okvira orijentacije (“treći put”, “neue mitte”), a time i do suodgovornosti za njegove posledice (nejednakosti, inherentne neizvesnosti i nesigurnosti, kao i direktno proizvođenje globalne krize 2008). To se, pre svega, tiče globalizacije i njenih posledica, privatizacije i rastakanja programa socijalne politike, nesigurnosti i dislokacije zaposlenja, opadanja kvaliteta poslova i stagnantnih ili opadajućih prihoda za nižu srednju klasu i radništvo. Jednostavno, njeni apeli, ponude i programski dokumenti nedovoljno su specifični, nisu ubedljivi i ne nude alternative. Nemačka Socijaldemokratska partija 23.maja 2013. proslavila je 150 godina svoga postojanja. Bila je to gorko-slatka proslava. Najsnažnija i najuticajnija, služila je kao model i rasadnik za druge evropske partije. Svečarski skup je ipak bio obeležen nelagodom zbog “Agende 2010″ (“neue mitte”), ali i zbog nepostojanja “Agende 2020″, kao i zebnje za izglede nacionalnih izbora u septembru 2013.
Deradikalizacija levice
Koja je ključna razlika između evropske socijaldemokratije i tzv.“Evropske levice“?
M. Ružica: Temeljeći se na sindikatima i sa fokusom na radničkoj klasi, Evropska socijaldemokratija je pragmatičnim reformama izgradila ili češće pritiskom iznuđivala ključnu paradigmu, programe i institucije države blagostanja (1945-1970). Državu je videla kao neutralnu i natklasnu i tako ključnu instancu i instrument reformi. Poštujući parlamentarne procedure, stvarala je konsenzus oko važnih socijalnih i strateških pitanja. Nije dirala u temelje kapitalizma i ekonomiju je prepustila vlasnicima. Ali je i podsticala i/ili kreirala raznovrsne dobrovoljne organizacije i autonomne institucije (sindikati, kooperative, društva za uzajamnu pomoć) – koji su legitimno služili u pregovorima i prećutnom partnerstvu sa poslodavcima i državom. Fokus je postao redistributivna uloga države. Iz ove uloge postepeno su izrasli univerzalni sistemi socijalne sigurnosti, javne zdravstvene službe, obrazovni programi, aktivna politika zapošljavanja, podrška manjinskim grupama i mnogi drugi programi.
“Evropska levica” je poseban politički blok i krovna organizacija. Čine je bivše komunističke i evro-komunističke partije, kao i više nekadašnjih partija iz bivšeg socijalističkog bloka. Do 1989. bio je ključni blok evropske levice i glavni politički rival socijal-demokratiji, koju nije ni priznavao kao levicu. Zbog svoje prošlosti još uvek je politički marginalan i u traganju za novim identitetom. Napušta komunizam kao program i tako se gubi centralni okvir koji je jedno stoleće definisao levicu. To stvara prostor za proliferaciju novih post-komunističkih partija, ali i nesigurnost u vezi ključne orijentacije, izbora strategija, kao i nestabilnosti članstva. Njihovo jezgro čine radikalna levica i ekstremna levica. Prva zagovara sistemsku promenu kapitalizma, ali uz poštovanje demokratije i fokus je na strukturalnim reformama. Ekstremna levica je takođe za sistemske promene, ali i nepoverljiva prema političkom liberalizmu, reprezentativnoj demokratiji, a posebno tržištu kao regulativnom principu.Unutar “Evropske Levice”, ali i izvan nje, stranke se mogu podeliti na tradicionalne i reformističke u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitalističke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija, ljudska prava ili neposredna demokratija.
Konceptualno, celokupnu levicu obeležavaju fragmentacija, opadanje, pluralizacija i mutacija. Dolazi do cepanja starih partija i stvaranja novih, a neke partije se ponovo pojavljuju udružene u šire koalicije, pretvaraju se u socijaldemokratske ili u nacionalno-populističke. Opadanje se tiče gubljenja članstva, ali i uticaja, a značajan broj partija učestvuje samo na regionalnim i lokalnim izborima. Pluralizacija se tiče preformulisanja temeljne agende. Pre svega, izostaje ili je krajnje maglovita alternativna vizija društva. Koncept revolucije sada se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavni akter se sve manje vidi u ključu “avangarde” koja tumači, unosi i kontroliše promene, već kao “prvi među jednakima” koji u savezu sa drugima i kroz institucije menja društvo. Unutrašnja partijska demokratija nije više u kontekstu formalne zabrane frakcija, već naglašenog pluralizma unutar i izvan partijskih struktura. Mutacija se ponajviše tiče kapaciteta koji vodi adaptiranju i promeni identiteta. Vidljiva je linija deradikalizacije: ekstremne partije lagano se pretaču u radikalne, a ove klize ka socijaldemokratskom modelu. To se ponajbolje vidi kod partija “Evropske levice”, u pomeranju težišta od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, kao i sve vidljivijem reformističkom pristupu. Menja se i temeljna linija polarizacije i sukoba: umesto radničke klase i klasne borbe, danas se to definiše kao “moralni narod” protiv korumpirane elite.
Prekariat, nova opasna klasa
Šta je danas radnička klasa u Evropi?
M. Ružica: Klasična (industrijska) radnička klasa danas čini manje od 20 posto zaposlenih. Drastično je opalo i članstvo u sindikatima čiju većinu čine zaposleni u javnom sektoru. Promena regulacije koja sindikalno delovanje sve više ograničava na kompanijski nivo, kao i fleksibilizacija radnih odnosa, vodi sindikate u dalju marginalizaciju. Dolazi do promene socijalne strukture i klasična radnička klasa – ključna baza socijaldemokratije – se osipa i marginalizuje, postaje sklona populizmu i glasa za druge opcije. Umesto nje pojavljuje se srednja klasa i nova socijalna grupacija nazvana prekariat. I dok se ESD već poodavno fokusira na srednju klasu, nema nikakve strategije u odnosu na prekariat.
Kako je došlo do pojave prekariata?
M. Ružica: Pre 40 godina bilo je rašireno verovanje da će početkom 21. veka zaposleni raditi 20 sati nedeljno, živeti u sigurnosti i uživati određeni profesionalni status. Umesto toga, svedoci smo rasta nove i opasno gnevne klase – prekariata. Ovako započinje jedan od svojih intervjua Guy Standing, autor važne i izazovne knjige “PRECARIAT –New Dangerous Class.”
Koncept se tiče stvarnosti u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima ili kao samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Simbol ovih procesa postaju tzv. McJobs – niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Uz to, veoma su im ograničeni izgledi za profesionalno napredovanje, odnosno za prepoznatljivi profesionalni identitet ili posao koji žele i koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Izostaje i socijalna mobilnost ili se pretače u trku ka dnu društvene lestvice. Njihovi prihodi su nepredvidljivi, a uglavnom su i bez različitih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori, plaćeno bolovanje, besplatno ili subvencionisano stručno usavršavanje, novčani transferi kada ostanu bez posla ili za prekvalifikacije.
Prekariat je globalni fenomen, a u evropskom prostoru ga čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije, deindustrijalizacije ili transfera produkcije u zemlje u razvoju ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Drugu grupu čine oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. To su migranti, ranjive grupe i oni bez obrazovanja i kvalifikacija. Treća grupa su oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i žvotnim statusom i izgledima.
Dok je proletarijat bio definisan i disciplinovan satnicom, osmočasovnim radnim vremenom, stabilnošću zaposlenja i programima države blagostanja, prekariat je u nastajanju, nesiguran, nestabilan, adaptabilan i mobilan, bez jasne profesionalne perspektive, prepušten sebi da se dokvalifikuje i prekvalifikuje, bez učešća u procesu pregovaranja, kao i bez političke reprezentacije. Njegovi delovi uvek su na granici da kliznu u lumpen, zavisnike raznih vrsta, prosjake, u kriminal ili da budu obeleženi kao kriminalci.
Radikalna desnica unutar njega regrutuje za svoju agendu nacionalizma, ksenofobije, anti-islamizma i protivljenja levici. Radikalna levica je suštinski bez agende za transformaciju društva, defanzivna i tako marginalna. Umesto “projekta budućnosti” temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje. ESD je veoma aktivna u organizovanju konferencija i proizvodnji knjiga, pamfleta i analiza, ali ne zna šta će sa prekariatom. Vladajuće evropske koalicije strepe, ali ga i dalje ignorišu i uporno nude iste ili slične recepte. Zapostavlja se i neizvesno je moguće reagovanje demosa ili građana koji svojim masovnim otporom, evroskepticizmom ili novim evrocentrizmom i populističkim okretanjem ekstremnoj levici ili desnici mogu odrediti tok događaja. I tako, dok mnogoglavom i gnevnom monstrumu ne dosadi i žestoko se ne pokrene. Ili ga istok i jug Evrope možda povuku za rep. Ali u kom pravcu?
Nema kormila, niti kormilara
Kako biste iz današnje perspektive ocenili Darendorfovu tezu izrečenu pre više od 20 godina da je došao kraj socijaldemokratske ere u Evropi, jer je socijaldemokratija završila svoju misiju?
M. Ružica: Ključni brend ESD je država blagostanja – dakle razuđeni i darežljivi programi penzionog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, kao i mnogobrojne socijalne usluge. Ali taj ključni portfolio postao je matrica i drugih političkih opcija, kao i tekovina koju malo ko dovodi u pitanje. Čak i žestoki oponenti govore o transformaciji, a ne ukidanju programa. Tako dolazimo i do druge teze o krizi identiteta ESD koju prati ideološki vakuum. Oni više nemaju monopol nad državom blagostanja, ali su i bez nove vizije. I ne samo to, ESD je bez alternativnog pogleda na kapitalizam, ekonomiju, kao i bez vlastite ekonomske teorije – ukratko bez vlastite paradigme. Zbog toga i nema odgovora na izazove globalne krize, 2008-2013, ali i na mnoge druge evropske, lokalne i globalne probleme.
Da li je onda ključni problem nedostatak alternativne vizije?
M. Ružica: Tako dolazimo do onog što Alain Toraine formuliše kao “odsustvo civilizacijskog projekta”, odnosno projekta budućnosti – dakle, alternative današnjim ekonomskim i političkim aranžmanima. To je, međutim, generalna situacija danas i ne tiče se samo socijaldemokratije. Nema alternativne vizije koja se utemeljuje u nečemu što je realni socijalni trend, koji usmeravaju akteri sa vizijom i realnim kapacitetom, o nečemu što je drugačiji kapitalizam, novi tip kapitalizma ili postkapitalizam. Kako to slikovito formuliše poznati francuski intelektualac Amin Maluf: u 21. vek ušli smo bez kompasa. Ili po rečima Rene Cuperusa: nema nikog za kormilom, nema ni kormila.
Ipak, imamo primere Fransoa Olanda u Francuskoj, Enrika Leta u Italiji ili Sirize u Grčkoj?
M. Ružica: Odgovor na ovo pitanje traži da se razume kontekst, dinamika i značaj ekonomskih i socijalnih kriza. Andrew Gamble, Cambridge University, obrazlaže da su u prošlosti recesije obično jačale desnicu. I obrnuto, istorija sugeriše izraženiju volju i spremnost na rizike da se glasa za levicu u vremenima optimizma u vezi budućnosti. Drugim rečima, teške ekonomske okolnosti i recesije povećavaju atraktivnost radikalnim ponudama ekstremne desnice (ali i radikalne levice). Očito je da od 2008. dominiraju stranke i javna agenda koje kao platformu imaju anti-elitizam, anti-evropeizam, anti-islamizam i protivljenje levici. Kako socijaldemokratija nema alternativni program kada kopni poverenje u neoliberalizam, globalna kriza je, izgleda, nova propuštena prilika i vodi daljoj marginalizaciji. Zato i Olanda vidim samo kao naznaku nekakve buduće paradigme, ali bez uporišta u svojoj zemlji ili u EU. Ostali su marginalni.
Agencija za menadžment kapitalizma
Da li ti primeri govore samo o neprepoznatljivosti ili nemogućnosti socijaldemokratske politike?
M. Ružica: Već dugo traje debata oko reforme kapitalizma koja otvara i stare dileme o misiji socijaldemokratije i karakteru i granicama reformi kapitalizma, a tiču se ambicija da se kapitalizam potpuno ukroti i transformiše. To je, međutim, stara i opasna iluzija. Granice socijaldemokratije jesu da ona samo donekle ograničava kapitalizam, reguliše njegove bazične okvire i parcijalno mu se suprostavlja. Radikalno kroćenje i preobražavanje bili su uvek mit. Unutrašnja granica je uvek bila ista: upravljanje kapitalizmom i zaštita kapitalizma od njega samog. Bilo da imamo u vidu klasični kapitalizam u okvirima nacionalnih država ili današnji planetarni kapitalizam. To ju je uvek razlikovalo od radikalne levice i/ili tzv. demokratskog socijalizma do 1989, kao što je i uticalo da od levice, koja eksplicitno ili implicitno traga za alternativom kapitalizmu, postane levi-centar, dakle agencija za menadžment, a ne transformaciju kapitalizma.
Mogu li socijaldemokratije na vlasti uopšte danas da vode neku drugu politiku osim neoliberalne?
M. Ružica: Ekonomska kriza 2008, a posebno evropska dužnička kriza, otvorili su stare dileme oko uloge tržišta i države. Po mišljenju Sheri Berman, građani više ne prepoznaju socijaldemokratiju kao posebnu ideologiju. Vide je kao razvodnjenu verziju socijalizma ili proširenu varijantu neoliberalizma. Tako ne uspevaju da razumeju šta je njeno intelektualno i ideološko jezgro. A to je, pre svega, primacy of politics u odnosu na tržište i ekonomiju. Drugo, to je uloga države kao šampiona građana, a ne neke posebne klase. Paradoks je da ESD nema razvijenu teoriju o državi, kao i naddržavnim tvorevinama (EU) ili globalizaciji. Započete debate o budućnosti ESD otvaraju i te teme, ali bez integracije u novu paradigmu.
Regionalne elite imaju status tehničkih asistenata
Kako ocenjujete stanje socijademokratije u regionu?
M. Ružica: Kao što je poznato, socijalne i tehnološke inovacije su uvek dolazile sa Zapada i zatim se, sa kašnjenjem, usvajale u skladu sa lokalnim okolnostima. Nakon 1989.dolazi do ideološkog vakuuma, pa u regionu dominiraju nacionalizam i državotvorstvo. “Povratak u Evropu”, međutim, polako postaje ključni okvir orijentacije, ali se polako pretače u proces Euizacije, dakle regulativne i institucionalne harmonizacije sa EU. “EU integracije” tako postaju praktično jedini opšti narativ i zamena za domaći “projekat obnove i budućnosti”. Ali EU je uglavnom ekonomski projekat i to uglavnom neoliberalni projekat… Tom sirenskom zovu, međutim, odolele su samo rigidne nacionalističke i ksenofobične partije i grupacije. Drugo, Euizacija je mahom spolja upravljan proces na osnovu date matrice, dinamike i monitoringa. Istovremeno, međutim, to je drastično redukovalo pokretanje važnih ideoloških, socijalnih i ekonomskih pitanja o alternativama i opcijama. Dodatno, takvo administriranje Euizacije dovelo je intelektualne, profesionalne i administrativne elite u status tehničkih asistenata i tako ograničilo da radoznalošću, imaginacijom, istraživanjem i raspravama grade svoja znanja, opcije i moguće strategije. Zato i ne iznenađuje da su mnogi nominalni ili preobučeni socijaldemokrati iz regiona bili gorljivi ili nevoljni “prvoborci neoliberalnih reformi”. Ukratko, prevazilaženje krize i/ili nova socijaldemokratska paradigma desiće se ili ne prevashodno u svom istorijskom jezgru. Region će slediti.
U Republici Hrvatskoj na vlasti je SDP. Da li usled potrebe i pritiska za restrukturiranje javnog sektora, za smanjivanje zarada, otpuštanja, možemo konstatovati da oni zapravo rade u interesu kapitala isto onoliko koliko bi to radile i stranke desnice?
M. Ružica: Ne bih misiju SDP svodio samo na kontekst krize i ekonomije. Tradicionalna paradigma socijaldemokratije je i politički liberalizam, dakle demokratska prava, procesi i institucije, kao i zaštita manjina, ali i sekularizam, internacionalizm, mir i međunarodna saradnja. Ukratko, ne bih potcenjivao ulogu SDP-a (u opoziciji i na vlasti) u ovom kontekstu. U (kolebljivom) suočavanju sa državotvorstvom i nacionalizmom, socijalnim konzervativizmom i populizmom, SDP polako oslobađa društvo da otvara nove teme i revalorizuje stare, ohrabruje intelektualnu elitu da promišlja o susedima, ulozi crkve, pitanju jezika i pisma, istorije i nedavnih sukoba. Stvaraju se male automne oaze spremne za ozbiljne analize, dijalog i kritičke rasprave.
Proces Euizacije se nažalost odvijao po opisanom modelu i deluje mi kao propuštena prilika da se društvo modernizuje i pluralistički ustroji.Čini mi se da je hrvatska elita samo delom spremna, a građani neupućeni za EU participaciju.
Kad je reč o ekonomiji, razvoj nakon 1991. a pogotovo u kontekstu krize nakon 2008, razlikuje se od uspešnih tranzicionih zemalja. Industrija je urušena, privatizacija privrede bila je tajkunska, tj. bazirana na insajderskoj ili od države podržanoj privatizaciji. Primarni cilj nije bio dugoročno širenje delatnosti kroz investicije, menadžment i modernizciju, već renta i dalja prodaja. Prevelika centralizacija i veliki državni aparat su ili podsticali takav model ili gušili inicijative za promene. Korupcija, klijentilizam, predatorska kontrola države tako su logični rezultat. Mali kapacitet za investiranja, niska produktivnost, ograničeni izvoz i nekonkurentnost privrede su takođe očekivani. Na sve to, ekonomska kriza dramatično uvećava budžetski deficit, preteču zaduženost, razmenu sa inostranstvom, a posledice su stagnacija ili pad ekonomije, pad standarda, posebno penzionera, mala zaposlenost, a velika nezaposlenost.
SDP nije naravno odgovoran za ove strukturne probleme. Ali pritisnuti evropskom i domaćom ekonomskom recesijom imaju ograničene opcije. Primorani na drastičnu štednju, suočavaju se sa protestnom aktivacijom građana i gubitkom legitimiteta. Bez vlastitih ili stranih sredstava za investicije, jedina nada je evropski oporavak. Ali još nešto: nema ni strategije ni hrabrosti da se izađe pred narod i ponudi nacionalni, pravedni i izvodivi program.
Postoji li socijaldemokratija u Srbiji?
M. Ružica: Iako ima nekoliko partija koje u nazivu nose predznak socijaldemokratski, mislim da u Srbiji nema socijaldemokratije. Istina je da su čak dve parlamentarne stranke članice Evropske partije socijalista, ali su tamo zalutale. U jednoj od njih tajkunska oligarhija je temeljno zadužila Srbiju endemskom korupcijom i odsustvom svakog stateškog plana, kao i urušila ključne institucije, a administraciju, obrazovni sistem, istrazivačku elitu i profesionalce usmerila ka rentijerstvu, sinekuri ili ih pretvorila u poslušni ekspertski servis. Druga opstaje na tradicionalnoj lojalnosti iz prošlosti, interesnom povezivanju i prilagođavanju jačim parlamentarnim partnerima. Praktično sve partije su visoko personalizovane, dakle vode ih (nazovi) harizmatski lideri, a jedini programski okvir je osvajanje (bar delića) vlasti.
Uprkos protestne aktivizacije sindikata i dramatičnog stanja privrede, dominaraju državotvorstvo (Kosovo, centralizam), nacionalizam (čitanje nedavne prošlosti), populizam (anti-elitizam, mi-protiv-njih u odnosu na Zapad, susede i manjine) i doživljaj žrtve. Desio se ipak paradoks da partija odgovorna za stanje duha, društva i privrede, sada predvodi u rešavanju temeljnjih problema (Kosovo, korupcija). Ipak, usuđujem se da postuliram da su obnova i mogući prosperitet izvan lokalnih kapaciteta i da tek prevazilaženje krize i novi polet u EU nudi okvir, podsticaje i instrumente za to.
Projekat “dobrog društva”
Na kojim bi temeljima trebalo graditi novu socijaldemokratiju u Evropi?
M. Ružica: Pre svega, mora se stalno preispitivati logika kapitalizma i njegova sklonost krizama, ali ovoga puta na globalnom planu. Zatim uloga države u odnosu na tržište, koncept ekonomskog rasta, eko-ograničenja, kao i prihvatljive granice društvene nejednakosti, ali i okviri za stvarnu participaciju građana. Ove teme su već predmet užih rasprava, ali izostaju integracija i vizija. To je dugoročni i neizvestan zadatak, ali ono što se mora učiniti je definisanje novog socijalnog pitanja. Neizvesnost, nesigurnost i nepredvidljivost u kojoj živi većina, a posebno prekariat, je nužno polazište. Obnova javnog sektora i javnih prostora je temelj identifikacija ljudi oko svoje zajednice i minimalni uslov za njihovu participaciju. Pravedna raspodela dohotka, ali i životnih šansi, su uslovi bez kojih se ne može.
Socijaldemokratija zatim mora da podupre i ohrabri različite ideje i inicijative koje menjaju i unapređuju okolnosti u kojima živimo. A njih ima, ali na marginama društva i u različitim miljeima. Spomenuću samo neke. Najinteresantnija je inicijativa za uvođenje Universal Basic Income koji bi bio pravo za sve, zaposlene i nezaposlene. Pored garantovanja socijalne sigurnosti za sve (posebno za prekariat?), ovaj projekat bi zamenio čitav niz transfera i njihovu skupu administraciju. Zanimljiva je i Inicijativa 21, to jest projekat smanjivanja radne nedelje na 21 sat, koji bi vodio novom zapošljavanju i drugačijem organizovanju porodičnog i slobodnog vremena. Uz ove, svakako je najambicioznija inicijativa “de-growth” – dakle svesnog uzdržavanja od ekonomskog rasta zbog ekoloških razloga, ali i pomeranja težišta ekonomije ka štednji, racionalizaciji, kooperaciji i potrebama ljudi… Zvuči utopijski?Ali kako, kad i gde početi zamišljati “projekat budućnosti” ili “dobrog društva”?
U poslednjih deset godina prosečan životni vek ljudi u Srbiji produžen je za skoro 2 godine. Sve duži životni vek dovodi do promena u životnom osiguranju, posebno u rentnom osiguranju, a ukoliko bi se korisnici u Srbiji osigurali u 25. godini – umesto u 35. kao što najčešće čine – mogli bi da umanje svoje godišnje troškove za čak 35%.
Polisa osiguranja života jedan je od neizbežnih životnih planova prosečnog Evropljanina ili Amerikanca, koji u proseku poseduje dve polise životnog osiguranja. Razvoju životnog osiguranja na zapadu pogoduje i značajna tradicija ovakvog ulaganja u budućnost. Jedan od razloga zašto na našim prostorima osiguranje života nikada nije zaživelo u takvom obimu, pored ekonomskih faktora je i nedovoljno poznavanje prednosti koje osiguranje života sa sobom donosi svakom osiguranom stanovniku.
U životnom osiguranju nema nepoznanica. Sve se izračuna unapred, i jasno je koliku će sumu osiguranik dobiti po isteku osiguranja, s obzirom na uloženi novac i godine starosti prilikom potpisivanja ugovora. U svakom trenutku su poznate osobe kojima se isplaćuje ugovorena suma. To znači, da roditelji i rodbina koji su ugovarači osiguranja, za korisnike mogu imenovati čak i decu, unuke i druge naslednike. Osiguranici premiju mogu platiti u evrima, švajcarskim francima i dinarima. Osiguranje u dinarima plaća se uz valutnu klauzulu (uplatnicom, trajnim nalogom ili administrativnom zabranom), čime je u potpunosti obezbeđena zaštita uloženih sredstava. Uplate mogu biti mesečne, tromesečne, polugodišnje, godišnje i jednokratne. Visina premije, odnosno iznosa koji se uplaćuje na ime usluge osiguranja, zavisi od mogućnosti i želja svakog osiguranika, s tim da najniži mesečni iznos premije ne može biti manji od 25 evra.
Domaći prosek
Zahvaljući boljem životnom standardu stanovništva, kvalitetnijoj zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, kao i kontinuiranom razvoju medicine i farmaceutske industrije, prosečan životni vek ljudi u Srbiji kao i u svetu, se iz decenije u deceniju produžava. U Srbiji je u poslednjih 50 godina prosečan životni vek muškaraca produžen za 8,5 godina, a žena za čak 11,5 godina i sada iznosi 71,6 za muškarce i 76,8 za žene. Ako posmatramo poslednjih 10 godina, od 2002. do 2012. godine, prosečan životni vek ljudi u Srbiji produžen je za skoro 2 godine (izvor: Republički zavod za statistiku, publikacije: Statistički godišnjak Republike Srbije za 2012. godinu i Statistički godišnjak Srbije i Crne Gore za 2003. godinu).
Tendencija rasta prosečnog životnog veka ima za rezultat smanjenje stopa mortaliteta koje se primenjuju kod obračuna premije u životnom osiguranju i može dovesti, zavisno od vrste životnog osiguranja, do njenog povećanja ili smanjenja. Ako se uzme u obzir da se u toku 10 godina životni vek produži u proseku za 2 godine, to dovodi do smanjenja premije kod riziko osiguranja za slučaj smrti za prosečnih 15% i kod mešovitog životnog osiguranja (za slučaj smrti i doživljenja) za prosečna 2%. Smanjena premija kod ovih osiguranja je rezultat smanjenog rizika od nastanka smrtnog slučaja. Sa druge strane, taj smanjeni rizik od nastanka smrtnog slučaja dovodi do povećanja premije privremenog rentnog osiguranja za prosečnih 2% i povećanja premije doživotnog rentnog osiguranja za prosečnih 5%. Uticaj sve dužeg životnog veka ljudi upravo je najveći na rentna osiguranja, koja uglavnom predstavljaju dopunu socijalne penzije a imaju tendenciju da je potpuno zamene.
Duži životni vek ljudi podrazumeva dužu starost i penziju, a kako sa starošću dolazi i lošije zdravstveno stanje potrebno je obezbediti dovoljno finansijskih sredstava kako bi se održao isti nivo životnog standarda do kraja života. Kako državna penzija nije garant dobrog životnog standarda penzionera, čak i u najrazvijenijim zemljama, životno osiguranje predstavlja dobar vid ulaganja za lepšu i sigurniju starost. Kako do penzije treba obezbediti odredjeni kapital, a osiguranje sa godinama života postaje sve skuplje, manji troškovi životnog osiguranja se mogu postići ukoliko se ljudi u ranijem životnom dobu opredele za životno osiguranje ne bi li na duži vremenski rok smanjili godišnje odvajanje za premiju. U Srbiji se trenutno ljudi odlučuju za životno osiguranje u proseku u 35. godini života, što im ostavlja oko 25 do 30 godina da akumuliraju sredstva do penzije. Međutim, ukoliko kupe polisu životnog osiguranja samo 5 godina ranije, postići će manju godišnju premiju za 20%, jer će imati manji rizik od nastanka smrtnog slučaja ali i duži period za akumulaciju kapitala. Ako se osiguraju 10 godina ranije, u 25. godini života, mogu smanjiti svoje godišnje troškove za čak 35%.
Dakle, sve duži životni vek dovodi do navedenih promena u životnom osiguranju, posebno u rentnom osiguranju, ali u kolikoj meri će se one ispoljiti zavisi od razumevanja ljudi na koji način će te promene uticati na njihov život i njihovu starost i da li su spremni da blagovremeno reaguju i na vreme obezbede sebi i svojoj porodici sigurniju budućnost i bolji životni standard.
Susedi drugačije razmišljaju
Od ukupne štednje u Srbiji, prema podacima kojima raspolažemo, 95 odsto se nalazi kod banaka na štednji. Po dva procentna poena pripalo je životnom osiguranju i investicionim fondovima i onaj jedan jedini uzeli su dobrovoljni penzioni fondovi. Šta to govori?
Srbija je izvanredan potencijal u pogledu razvoja životnog osiguranja, ali u tom proizvodu „industrije osiguranja” svi moraju da nađu svoj interes – građani, država i osiguravajuće kuće i to na veoma duge staze. Da se nešto značanije menja na ovom polju, govori i podatak da je u 2012. u odnosu na 2011. godinu došlo do povećanja učešća životnog osiguranja u ukupnoj premiji svih osiguravajućih društva i to za dodatnih 2%.
Kao primer gde se zaista nalazimo sa prosečnom premijom od 14 evra po glavi stanovinika u Srbiji, važno je navesti da se za životno osiguranje u BiH izdvaja 13 evra po glavi stanovnika, Bugarskoj – 18, Rumuniji – 22, Hrvatskoj – 81, a u Mađarskoj – 181 evro. Ostale, mnogo bogatije zemlje, pogotovo u EU, nisu sa nama uporedive.
Zato je veoma važno da se osiguravaju kuće, baš kao i sama država, potrude u razvoju svesti naših ljudi da država nije svemoguća i da građani moraju sami da razmišljaju i planiraju svoju budućnost. Jer, biti osiguran znači biti odgovoran prema sebi, porodici, celokupnom okruženju, ali i prema novcu koji većina teško zarađuje. Osiguranjem se obezbeđuje i zaštita novca. Novac je na sigurnom, a uplaćeni iznos se stalno uvećava.
Životno osiguranje, pored socijalne funkcije, u svakoj privredi ima i ulogu izvora kreditiranja razvoja. Plaćanjem premija osiguranja kumuliraju se sredstva koja imaju značaj štednje, koja su dugoročna, unapred određena i namenska. Iz tih razloga mogu se upotrebiti kao izvor kreditiranja i investiranja. Zato i ne čudi podatak da su osiguravajuća društva jedan od najznačajnijih učesnika na finansijskom tržištu.
Marija Kovačević, ovlašćeni aktuar i Sonja Marić, direktor marketinga, UNIQA osiguranje
Finansije Top 2012/13
Nakon prvog, sledi drugi deo teksta Meta Tejbija, kojim se rasvetljava uloga svih glavnih aktera postojeće finansijske krize.
Rejting agencije pomogle su SIV entitetima da ovu igru odigraju zajedno – i to na dva načina. Prvo, agencije su bile preko potrebne bankama kako bi potpisivale i ‘aminovale’ njihovoj lažnoj matematici u eri drugorazrednih hipotekarnih kredita – matematici koja je omogućila bankama da fondovi stambenih kredita koji pripadaju ulagačima prsnu; banke su u tom trenutku toliko pukle da sebi nisu mogle da priušte ni avans u hartijama od vrednosti sa višim kreditnim rejtingom od kompanija sa milijardama dolara imovine. Međutim, bankama je bio potreban vrhunski kreditni rejting iz još jednog razloga: rejting agencije su se, svojim potpisivanjem ocena, obavezivale na bezbednost i pouzdanost ovih vanbilansnih struktura – kao što je to SIV.
Prvi od dva SIV-a o kojima je ovde reč izmišljen je od strane londonskog hedž fonda pod nazivom Čejni Kapital Menadžment (CCM, Cheine Capital Management – izgovara se kao kod „Dika Čejnija“). Nju je vodio duet bivših bankara ‘Morgan Stenlija’, koji su angažovali svoju staru firmu kako bi izgradili ogromno plutajuće skladište sabprajm kredita – ‘Zvezdu Smrti’ koja zrači drugorazrednim kreditnim papirima.
Morgan Stenli je imao više motiva za sklapanje dila sa Čejnijem. Iz nekog razloga, glavni arhitekta složenih finansijskih derivata ove banke je taj dil iz milošte nazvao „velike masne avansne provizije“, kojim je rukovodstvu banke, kako je procenjeno, u džepove stavljeno između 25 i 30 miliona dolara. To je vrlo unosan ‘posao’, a umešani akteri su iznad svega želeli dil. „Veoma sam fokusiran na posao… sve ovo urađeno je da bi se sprečio Njujork, kako ne bi totalno odlepio“, i „da pokupimo naš novac“, rekao je Robert Runi, viši izvršni direktor Morgan Stenlija koji je rukovodio dogovorom sa Čejnijem. Portparol Morgan Stenlija, međutim, rekao je za Rolling Stone, da je „Naš jedini ekonomski interes bio kontinuirano uspešno poslovanje ovog SIV-a.“
Ovo, međutim nije bio jedini motiv Morgan Stenlija. Ne samo što bi banke svojim “složenim derivatskim hartijama’ – zapravo zamaskiranim drugorazrednim kreditima – bile u stanju da „prave masne provizije unapred“, već bi se, takođe, mogle okrenuti i prodaji svoje ‘planine’ sopstvenih hipotekarnih hartija od vrednosti koje su se nalazile deponovane u SIV enitetima – iste one koje su prodali investitorima poput onih iz Abu Dabija i King Kauntija. U Čejniju je 25 odsto prvobitnih sredstava iz ovog posla poticalo od Morgan Stenlija – vremenom su dve milijarde dolara narasle na devet, pa na 10 milijardi dolara težak imovinski portfolio, koji je takođe poticao od sredstava ove banke.
Interni memorandumi Morgan Stenlija pokazuju kako je banka svesno ‘istovarivala’ hipoteke u SIV čiji su obveznici po kreditu tj dužnici, u najmanju ruku, vrlo sumnjivi. „Pravo pitanje je to što zahtevani krediti nemaju smisla niti pokrića“, požalio se još 2005. jedan zaposlenik iz Morgan Stenlija. On je napomenuo da se ocenjivanje kredita može uporediti sa „tumačem tarota“ koji tvrdi da zarađuje 12.000 dolara mesečno, i na tu priču „sklapa dil sa deliocem u zlatnom klubu“, koji tvrdi da zarađuje 16.000 mesečno. „Uklopimo sve ove problematične kockice“, dodaje stenjući, „sa činjenicom da smo svedoci da je to (što radimo) u velikoj meri ovakvog profila.“
Bez obzira na sve, Morgan Stenli je prodao planine ovog s*anja kroz Čejnijev SIV, gde je namenjena da bude prodata drugim naivčinama ‘ispod crte’ (nepovlašćenima). Jedina stvar koja bi mogla stati na put ovim prevarama bila bi neka dosadna rejting agencija.
Srećom po banke i hedž fondove, ove SIV ‘deponije’ drugorazrednih papira jesu relativno nova vrsta investicionog proizvoda, tako da su rejting agencije malo šta imale da u ovoj oblasti upoređuju i mere od arhiviranih podataka o ovim proizvodima – njihov je istorijat kratak. Samim tim, rejting agencije imaju slab alibi i izgovor kako ‘nisu ništa znale o istorijatu ovih loših derivata’ prilikom svoje procene – nisu imale da ga porede sa bilo čim u prošlosti, jer to je ‘nova stvar’. Svako razuman bi pomislio da bi ova situacija mogla učiniti da rejting agencije reaguju konzervativnije. Zapravo, obazrivost prilikom susreta s nepoznatim trebalo je da bude osnovna vrednost ovih kompanija. Kao što Mudis kaže, „AAA derivati ne bi trebalo da budu veoma zavisni od neproverenih pretpostavki.“
Ali kada je došlo do Čejnijevog SIV, Mudis je odjednom postao oprezan. U e-mailu upućenom direktorima Morgan Stenlija i Čejnija iz maja 2005, Mudisov viši analitičar Dejvid Roza priznao je da, kada je reč o ovom SIV-u, on nije imao nikakav slučaj iz prošlosti na koji bi se nadovezao.
“Molim vas da imate na umu da, u odnosu na pretpostavljenu volatilnost* spredova**, za AA i A ocene ne postoje stvarni podaci koje bismo koristili kao aktuelni model u (našim) procenama“, stoji u e-mailu ovog analitičara. Umesto takvih podataka, nastavlja on, „za sada ćemo prihvatiti predlog da koristimo isti nivo [kao i za stambene hipotekarne hartije od vrednosti], s obzirom da je ova pretpostavka podržana od strane analiziranih podataka za ‘Aaa’ ocene … kao i Čejnijeve napomene o ovoj klasi imovine.“
[1. Volatilnost*: varijabla tj količina rizika koja se tiče promena vrednosti transakcionih papira (npr. deonica). To znači da se njena vrednost može dramatično promeniti u izuzetno kratkom vremenskom razdoblju u oba smera: naviše ili nadole. Manja volatilnost znači da vrednosni papir ne menja svoju vredost u značajnijoj meri tokom kratkog, već se ona menja tokom dužeg vremenskog perioda. 2. Spred** (Spread): ovde je trenutno dovoljno suziti definiciju za dati slučaj i reći da je spred, između ostalog, razlika između cene koju zahteva ponuđač i ponuđene cene potencijalnog kupca vrednosnog papira]
Prevedeno na svima razumljiv jezik to bi značilo: Nemamo relevantnih podataka iz prošlosti (kada se radi o proceni vrednosti ovakve vrste vrednosnih papira), tako da ćemo za sada prihvatiti vaše obrazloženje – pa makar svakog na svetu slagali o kvalitetu (našeg) proizvoda.
U jednom trenutku, analitičar Morgan Stenlija je čak tvrdio da je banka Morgan Stenli, u ime rejting agencije Mudis, napisala izveštaj na čitavih 12 strana, tzv. „Izveštaj o novim ishodima „(„New Issue Report“) koji se tiče Čejnijevog SIV-a. Ovaj izveštaj je neka vrsta rezimea, ocene kojom je Morgan Stenli, izgleda, samom sebi dodelio AAA klasu za gro takvih SIV dilova. „Prilažem Mudisov NIR* (trenutnog stanja do završetka ovog izveštaja)“, ležerno u mejlu od marta 2006. piše Rani Mubarak, ‘Morgan Stenlijevac’ s fiksnom platom. U mejlu je dokumentu ponosno pridodat logo „Mudis Investors Service“. (I agencija Mudis, kao i banka Morgan Stenli izričito poriču da je bilo ko drugi osim agencije Mudis napisao ovaj važan ‘Izveštaj’, iako je u pitanju stalni uposlenik banke Morgan Stenli).
(NIR* – Beskamatni prihodi, non-interest revenues: Prihodovanje banke od strane drugih izvora osim interesa; npr. prihodi od posredničke provizije ili naknade za upravljanje kapitalom)
Morgan Stenli je angažovao kako Mudis tako i S & P radi procene dila sa Čejnijevim SIV-om, što je bila ne samo uobičajena već bazična praksa u finansijskoj industriji. Mnogo je razloga bilo za to, ali najveći leži u konceptu pod nazivom „odsecanje“*, kojim agencije dodeljuju rejting ‘penale’ tj kazne svakom finansijskom instrumentu koji nije rejtingovan od strane njihove agencije. Ako bi SIV sadržao korpe hipotekarnih hartija od vrednosti ocenjenih kao AA od strane npr Standard & Pur, Mudis bi verovatno, u naknadnom rejtingovanju, tim istim hartijama obezbeđenja* „odsekao“ deo njihove osnovne vrednosti, svodeći ih na jedno ‘A’ ili čak i na nižu ocenu. Ovo je glavni motiv što se banke trude da angažuju što veći broj rejting agencija – kako bi omogućile višestrane ocene svojih finansijskih derivata.
[Notching* ili ‘odsecanje’: jednostavnije, degradacija vrednosnih papira prilikom njihove procene; operacija kojom rejting agencije smanjuju svoje ocene o strukturiranoj finansijskoj kolaterali, a na temelju prethodne ocene drugih agencija, bez sopstvenog rejtinga te iste kolaterale. Istraživačka studija Greenberg Quinlan Rosnera iz 2002. utvrdila je da se 67% viših korporativnih rukovodilaca zaposlenih u oblasti strukturiranog finansiranja protivi praksi „odrezivanja“ jer osećaju da ono ugrožava konkurenciju. Oni osećaju da se, prilikom angažovanja dve najveće rejting agencije, „odrezivanje“ primenjuje kako bi te iste rejting agencije povećale svoj tržišni udeo, narušavajući time tržišno nadmetanje i zdravu konkurenciju u industriji kreditnog rejtingovanja. Underlying Security**, u žargonu finansija ili, u našem bankarskom žargonu, „obezbeđenje”: osnovne hartije od vrednosti kod kojih ne postoji mogućnost za zabunu u pogledu vrednosti derivata. Investitori koji se bave derivatima moraju pažljivo istražiti ove osnovne hartije od vrednosti, kako bi se osigurala potpuna razumljivost i transparentnost svih faktora koji utiču na vrednost ovih derivata]
Pa opet, uprkos činjenici da su rejting agencije uživale široke kvazi-zvanične subvencije, i uprkos snažnim tržišnim polugama – kao što je to preteća i ucenjivačka tehnika „odrezivanja“ koja im je data na raspolaganje – one su se, bez obzira na sve, rutinski odlučivale na prevarne radnje u korist banaka. I najveće rejting kompanije su podjednako krive. U slučaju ‘Čejni’, S & P je podjednako varao kao i Mudis.
Septembra 2004, S & P analitičar Lapo Gvadanjuolo poslao je e-mail Stivenu Mekejbu, glavnom ‘kvantu’ i analitičaru ove agencije za dil sa Čejnijem, koji je očigledno bio na odmoru. Ovaj njihov lanac vezanih e-mailova sastojao se mahom od gomile kancelarijskih tračeva, gde su se njih dvojica elektronski došaptavali o jednom zaposlenom koji je trebalo da napusti S & P. U procepu između ovih kancelarijskih šala i dosetki sakrio se jedan redak ispisan na brzinu, o dilu sa Čejnijem i o tome “koliko je to bilo, zapravo, s*ranje“ . „Zdravo Stiv!“ pisao mu je Gvadanjuolo veselo, dodavši: „Kako je bilo u Australiji i Tajlandu???? “ Povratak [na Čejni] …” Kao što znate, imao sam poteškoća objašnjavaju ‘KAKO’ smo stigli do tih brojki, jer ne postoji nikakva nauka ili indikatori na kojima bi (naše ocene) bile utemeljene… „Hvala i pozdrav … da li ste čuli da je [redigovano] dao ostavku … a neko drugi će ga danas u tome slediti!“
Mekejb, ispalivši komentar kako „nikakva nauka ne stoji iza brojki“, nestrpljivo je odgovorio: „Ko, ko, ko????“ Četvorostruki upitnik mora da je “S & P-izam”, karakterističan za njihove uposlenike.
Mesec dana kasnije, Mekejb je, izgleda, postao zabrinut usled ‘nedostatka nauke’ i manjka validnih indikatora u dilu sa Čejnijem. U vezi ovog problema, Mekejb se u jednom e-mailu požalio svom šefu, Kaiju Gilksu, višem kvantitativnom analitičaru ove agencije za Evropu:
„Gledajući ove brojke, sasvim je očigledno kako smo sada podigli (i svima) pokazali naš [sic] “srednjak”!“ besneo je on.
Gilks proživljava svoju duboku krizu savesti sredinom 2005, žaleći se u neobično zamišljenoj formi e-maila upućenog svom kolegi iz S & P, kako su “prohujala dobra stara vremena realnog ocenjivanja, kada je svaki finansijski produkt dobijao zasluženu ocenu”. Gilks dodaje: „Sećaš li se naših pukih sanjarija – da (uvek) budemo u stanju da branimo naš model empirijskim istraživanjima?“ Ovo je Gilks napisao 17. juna 2005. „Ako ćemo samo da šminkamo i izmišljamo naše rejtinge, onda nam naši ‘kvanti’ (kvantni analitičari) vrlo malo vrede.“
Frenk Parizi, šef odseka za strukturirane vrednosne papire u Standard & Poor bio je još utučeniji, komentarišući kako je model koji koristi njegova kompanija pri oceni hipotekarnih hartija od vrednosti za nekretnine tokom 2005. i 2006. bio samo neznatno precizniji od nagađanja i „pukog bacanja novčića.“
Imajući u vidu sve ovo, zašto bi top-analitičari Mudisa i S&P-a ocenjivali tako masivne finansijske aranžmane kao što je Čejni a da ove ocene, pri tom, nemaju nikakvog utemeljenja u egzaktnim proračunima i podacima? Odgovor bi bio krajnje jednostavan: novac. U prošlosti, rejting agencije živele su od ‘pretplate’ svojih ocena investitorima, što znači da su finansijsku naknadu – indirektno, slučajno – dobijali od ljudi koji kupuju finansijske proizvode.
Ali, vremenom se ovo preobrazilo u model koji je danas aktuelan, po principu „izdavalac plaća“. Po ovom modelu, agencije za dodelu kreditnog rejtinga, kao što su Mudis i S&P, direktno dobijaju novac od „izdavalaca“ – to jest, kompanija koje, zapravo, prave (tj prodaju) određeni finansijski proizvod.
U slučaju Čejnija, na primer, agencije su bivale isplaćivane u rasponu od milion do milion i po dolara kako bi dale ocenu već dogovorenu sa Morgan Stenlijem, bankom koja je prva imala neposrednog interesa da Čejni dobije visok kreditni rejting. Ovo je bio uzročnik krajnje negativnim tendencijama, predstavljajući ujedno i glavnu prepreku poštenoj analizi stanja stvari na Vol Stritu. Mičigenski senator Karl Levin, jedan od retkih zakonodavaca koji su upućeni u “stanje stvari” i koji je intenzivno angažovan na reformi rejting agencija, rekao je nakon kraha berze 2008. da je situacija bila „kao kada bi jedna od strana na sudu isplaćivala sudijske plate“.
Zahvaljujući ovom modelu, posao rejting-agencija je procvetao u eri naduvavanja finasijskog mehura. Izveštaj Senata kaže da su se između 2002. i 2007. naknade „velike trojke“ udvostručile, sa tri na šest milijardi dolara. Naknade za ocenjivanje hipotekarnih hartija od vrednosti su se, kako za Mudis tako i S&P, gotovo učetvorostručile.
Snažni uticaji ovakvog mešetarenja zataškavani su i u svim ostalim dilovima nalik ovom sa Čejnijem. Posebno agresivni – i uspešni – nekadašnji predsednik Mudisa, Brajan Klarkson, zapravo je 2011. godine priznao kako sve užasne istine o kojima se pisalo u medijima sasvim stoje, kao i podaci iz interne elektronske pošte zaposlenih tokom 2004. „Grubo rečeno,“ pisao je Klarkson, „izdavalac može svoj biznis dati na procenu nekom drugom, sve dotle dok ne pronađe onu rejting agenciju koja će mu obezbediti veći rejting“. Klarkson je na saslušanju bio veoma blaziran, kada je u pitanju bila uloga Mudisa u lažnom rejtingovanju loših hipotekarnih kredita. Njegovi su se odgovori uglavnom svodili na “ne” i “ne sećam se”.
Zaposleni kako u Mudisu tako i u S&P opisivali su kompleksne / egzotične nove finansijske proizvode, kao što su CDO i SIV, kao „keš kravu“, a iza zatvorenih vrata rukovodioci su otvoreno govorili o finansijskom pritisku u iznošenju ničim utemeljenih analiza koje su se ticale proizvoda koje su banke želele da prodaju na finansijskom tržištu.
[CDO – Kolateralne dužničke obaveze – vrsta strukturiranih sredstava podržanih finansijskim obezbeđenjem (ABS) sa višestranim „tranšama“, koje izdaju entiteti posebnih namena obezbeđenja i založenih kao dužničke obaveze, uključujući obveznice i zajmove. Svaka tranša nudi različite stepene rizika i povraćaja, kako bi se zadovoljila specifična potraživanja investitora]
Zapisnik iz 2007. sa konferencije rukovodilaca S&P pokazuju da su procenjivači znali da su im glave u oblacima. Priznajući kako je bilo praktično nemoguće precizno ustanovljavati realne ocene, recimo, sintetičkih derivata kreditnih sporazuma osnovnih sredstava i aktive u npr Kini i Rusiji, jedan od izvršnih direktora je iskreno priznao: „Naša kuća ne poseduje dovoljno kapaciteta i znanja da bi takvo šta ocenjivala.“ Drugi je pak odbijao, govoreći kako su „pritisci na tržište znatno porasli zbog ‘vrućeg novca’ ”. Prvi mu uzvraća rečima da bankari “pomeraju granice”, tražeći od ocenjivača da im pomognu u veoma ciničnoj igri prebacivanja vrućeg krompira iz ruke u ruku, u kojoj su masovno generisani loši krediti promptno svaljeni na račun naivčina koje će preuzeti sav rizik. „Bankari su sebi govorili: zašto da ne proizvedemo masu loših kredita – pa nema nikakve kazne za takvo šta“ – ovako su nadahnuto sanjarili izvršni službenici banaka.
Urnebesno – ili tragično, zavisi od tačke gledišta – izvršni direktor S&P je na ovoj konferenciji hitro skicirao ‘grafik’ kojim on otklanja moguće moralne dileme svojih uposlenika. Ovaj njegov nevešti crtež je volstritovska verzija Hamleta, kojom se, navodno, prikazuje putanja rejting-industrije, koja u jednom momentu dolazi do „tačke izbora“, raskršća, i na kojoj su samo dve opcije: „oceniti“ i „ne oceniti.“
Prva opcija – “oceniti” – bi, u osnovi, značilo uzimati novac za ocenjivanje kakvog god finasijskog smeća koje bi se agenciji našlo na putu. Ovakva vrsta neutemeljenog procenjivanja je grubo opisana rečima kao “dobro obeleženi autoput“. Ono što je dotad bilo stvar časti – ne rejtingovati problematična ulaganja – sada se ukazalo kao mračni puteljak, s putokazom „mračna i uska stazica“.
Rejting agencije poput S&P su, očigledno, konačno odlučile da na sebe preuzmu “veći deo puta”, stavljajući profit iznad čiste savesti. U početku, nije da nije bilo nekih znakova otpora. Neki uposlenici u S&P su, na primer, oklevali da dozvole upotrebu sporne tehnike koja se zove „potpuno oslobađanje“(grandfathering), u kojoj bi se stari i prevaziđeni modeli koristili pri rangiranju novoemitovanih investicija.
U jednom kompromitujućem lancu e-mailova iz novembra 2005, izvesni bankar Morgan Stenlija žali se izvršnom službeniku S&P Elvinu Vongu zbog toga što ga ova rejting agencija sprečava u korišćenju tehnike “potpunog oslobađanja”(fathering) za dilove koje pravi njegova banka Morgan Stenli. „U ovom trenutku, prinuđen sam da ‘pauziram’ sa svojim poslom”, žali se Vongu ovaj bankar.
Vong je vest da S&P koristi “fathering” metod smatrao za veoma lošu. „Gospod neka nam pomogne u našoj j*benoj prevari. Ovo mora da je najgluplje mesto na kojem sam radio.“ Vong, je uzgred, kasnije angažovan od strane američke državne agencije za valutu kao glavni kontrolor – ova agencija je glavni američki federalni bankarski regulator.
Čistunci u S&P, međutim, nisu mogli da izdrže dugo. U slučaju Čejni, jedan od kvantnih analitičara pokušao je da se drži proverenih metoda zasnovanih na činjenicama – ljudi iz Morgan Stenlija su ga preskočili otišavši da razgovaraju s njegovim nadređenima, ne bi li dobili rejting koji su želeli.
U julu 2004, na primer, analitičar Lupo Gvadanjuolo poslao je e-mail Gregu Drenanu iz Morgan Stenlija zaduženom za dil sa Čejnijem, rekavši mu kako je najbolje što on može da uradi u vezi sa „mezaninskim zapisima*“ (MCN), koji su deo SIV entiteta – a takođe i deo za koji je Drenan želeo barem ocenu od jednog ‘A’ – bila ocena ‘BBB+’. Drenan je u svom odgovoru Gvadanjuolovom šefu Periju Inglisu, napisao da izvršni odbor Morgan Stenlija „Veruje i zastupa poziciju da je ova (Gvadanjuolova) ocena vrlo neprikladna.“
(Mezaninski ‘međuspratni’ zapisi* MCN – mahom kratkoročni krediti koji se uz veoma visoku kamatu daju kao premošćenje izmedju više drugih, većih kredita tj ‘spratova’. S obzirom da se mezaninsko finansiranje najčešće sprovodi nad korisnikom kredita tj zajmoprimcem i to veoma brzo sa malo dužne pažnje od strane zajmodavca – i malo ili nimalo finansijskog obezbeđenja od strane dužnika – ova vrsta finansiranja je agresivno precenjena od strane zajmodavca, koji obično traži povratak u opsegu između 20% i 30 % od uloženog kapitala).
Konačno, analitičarska komisija pristala je da sumnjive međuspratne zapise preprave u ocenu ‘A’, što je bio prvi put da ovakve investicije srednjeg ranga uz SIV ikada dobiju ‘A’ ocenu. Na Vol Stritu je ovo bila prilika za divlju zabavu. U leto 2005, jedan od osnivača hedž fonda Čejni poslao je slavodobitni e-mail izvršnom službeniku Morgan Stenlija, hvališući se jer su “rejting agencije uspele da (nam) isposluju ovakav rejting”. On je još dodao kako je „ovo neverovatan skup karakteristika koje je (u ovom dilu) inicirala rejting agencija,“ napisao je. „Svi mi radimo sve ovo fokusirajući se na jednu stvar, i nadam se da unapređenja neće izostati. Nadam se da će uslediti i pozamašni bonusi koji će ih pratiti.“
Kasnije, S&P je popustio i ‘isposlovao’ Morgan Stenliju još i više, pristavši da se dozvoli smanjenje Morganovog „tampon kapitala“ kojim se štit biznis investitora, a bez mogućih sankcija spuštanja rejtinga. Tek je 1. februara 2006. Gvadanjuolo provokativno izjavio kako je samo jedan procenat Morgan Stenlijevog bafera (finansijskog pokrića u slučaju bankrota) „zasnovan na našoj analizi.“ Ali, već sledećeg dana je izvršni direktor ove banke Mubarak učinio da Gvadanjuolu zaklecaju kolena. On je grupnom e-mailu veselo najavio kako je banka uspela da ukloni i taj „stub“, i da je bafer oboren na 75 odsto.
Tina Sprinc, koja je radila u hedž fondu Čejni, poslala je tog istog dana e-mail u kojem zahvaljuje Mubaraku jer je uspeo da ‘koriguje’ sve te dosadne analitičare… „Zahvaljujući pregovorima“, kaže ona. Proces ocenjivanja ne treba da bude „pregovaranje“, ali se ta reč, ipak, pojavljujuje u dokumentima.
U dilu ‘Čejni’, samo je strana koja je tužila investirala ukupno 980 miliona dolara u „rejtingovane vrednosne zapise“, a oni koji su uložili u te „MCN-ove“ bili su usled ove prevare potpuno zbrisani s lica zemlje. Analitičari iz obe rejting agencije izražavaju žaljenje i /ili strepnju zbog razotkrivanja svoje uloge u sklapanju ovih monstruoznih dilova, kao i propusta da zaustave poslovanje koje kompanijama i njihovim vlasnicima preti bankrotstvom. Gilks, analitičar u S&P koji je izražavao zabrinutost zbog izbegavanja egzaktnih pokazatelja u korist pukog izmišljanja stvari, kasnije je izjavio da sabprajm krediti*, koji su se deponovali u takve SIV entitete (kao što je to Čejni), „nisu bili odgovarajući”. On je izjavio da „oni ne bi trebalo da dobiju rejting“.
(*subprime assets – pozajmice tj. krediti onima koji imaju poteškoća u poštovanju rokova otplate tj. kreditne šeme)
Ako je slučaj “Čejni” značajan zbog toga što je pokazao kako su rejting agencije rasprodavale svoje rejtinge u nastojanju da dobiju poslove, značaj sledećeg dila, Rajnbridža (Rhinebridge), jeste što se njim pokazalo koliko su nisko neki bili spremni da se sagnu kako bi sačuvali svoj biznis.
U trećem i završnom delu trilogije Poslednje misterije finansijske krize: Rajnbridž, Franken, Obama & loši krediti
(priredio: Milan Lukić)
Najveće hrvatske kompanije grade svoju veličinu na domaćem tržištu. Iako su i dosad imale formalno slobodan nastup ka evropskim kupcima, retke su one koje su to uspevale i da iskoriste. „Evropske kompanije će doći i preuzeti veća i uspešnija hrvatska preduzeća, tako da će Evropska unija doći u Hrvatsku a samo mali deo Hrvatske će u suštini otići u Evropsku uniju“, kaže Ljubo Jurčić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.
Makroekonomski pokazatelji, odnosno „sve onom što bi trebalo rasti, a pada, i obrnuto“, kao što su stopa ekonomskog rasta, kretanje industrijske proizvodnje, zaposlenost, izvoz i uvoz upućuju na to da Hrvatska možda nije potpuno spremna za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, kaže Jurčić za „Biznis & finansije“.
„U Hrvatskoj od početka 2007. industrijska proizvodnja i zaposlenost padaju, a nezaposlenost raste. Izvoz robe je 2008. prešao deset milijardi evra da bi se nakon toga smanjio i ove godine neće dostići tu vrednost. Kad postanemo članica EU imaćemo treću najveću stopu nezaposlenosti, iza Grčke i Španije, i bićemo zemlja s najmanjim udelom izvoza u bruto domaćem proizvodu“, objašnjava Jurčić i ističe da, koliko god ti pokazatelji nisu blistavi, hrvatska ekonomija još nije u kritičnom stanju. Prihodi od turizma i poljoprivredno prehrambene industrije, svaki po oko sedam milijardi evra, kao i siva ekonomija koja se kreće oko 30 odsto bruto domaćeg proizvoda čine, naime, ekonomsku situaciju zasad socijalno izdržljivom.
„Punopravno članstvo u EU dovešće do ubrzanog ’čišćenja’ situacije što će, ukoliko ne bude aktivnih mera ekonomske politike na podizanju nacionalnog dohotka, usloviti dodatno smanjenje standarda hrvatskih građana“, dodaje profesor Jurčić.
On nakon ulaska Hrvatske u EU ne očekuje značajno veći priliv stranih investicija, pogotovo onih „koji bi na ledini gradili nove pogone“ jer „uslovi za takve investicije još ne postoje u Hrvatskoj“. Članstvo u EU jeste jedan od pozitivnih uslova, ali sam nije ni blizu dovoljan da bi samo zbog toga nego investirao u Hrvatskoj, kaže Jurčić i dodaje: „Uostalom, ti uslovi se ništa bitnije ne menjaju ulaskom u EU jer Hrvatska već petnaestak godina ima visoko liberalizovana strana ulaganja. Ono što će se događati sledećih godina biće preuzimanje većih hrvatskih kompanija“, očekuje Jurčić.
Hrvatski privrednici, dodaje, u najvećoj meri nisi pripremljeni za uključivanje na veliko evropske tržište. Sadašnje najveće hrvatske kompanije grade svoju veličinu na domaćem tržištu. Iako su i dosad imale formalno slobodan nastup na evropskom tržištu, retke su kompanije koje značajniji prihod ostvaruju izvan Hrvatske tako da ne postoji dovoljno ni znanja ni iskustva poslovanja na stranim tržištima. „Evropske kompanije će doći i preuzeti veće i uspešnije hrvatske kompanije, tako da će Evropska unija doći u Hrvatsku, a samo mali deo Hrvatske će u suštini otići u Evropsku uniju. Zbog toga hrvatski privrednici treba da ubrzaju učenje pravila igre na evropskom tržištu i pripreme svoje kompanije za veću konkurenciju ili za dobru prodaju“, poručuje Jurčić.
On smatra da Hrvatsku ipak teško može da zadesi sudbina Bugarske i Rumunije, koje nisu uspele u potpunosti da se integrišu u Uniju „jer su Rumunija i Bugarska bile u puno lošijoj kondiciji kada su ulazile u EU i danas su po nivou razvoja, od infrastrukture preko proizvodnih kapaciteta pa do obrazovanja i uključenosti naroda u evropsku kulturu i poslovanje iza Hrvatske“.
Na pitanje kako gleda na to što u EU već ima onih koji Hrvatsku pomalo dočekuju na nož, posebno kada je reč o migraciji njenih radnika, Jurčić kaže da Evropska unija ni nakon više od pedesetak godina ujedinjavanja nije postala solidarna familija država. „Osim zajedničkog interesa očuvanja mira, ne postoji zadovoljavajući nivo solidarne saradnje među državama članicama, nego naprotiv, države međusobno konkurišu. Svaka zemlja gleda prvenstveno svoj interes. Pored toga, proteklih dvadesetak godina, svesno ili nesvesno, ujedinjenje Evrope dominantno je prepušteno kapitalu koji ima svoj jasan i legitimni interes. Međutim, ujedinjenje Evrope treba voditi politika koja se brine i o interesima kapitala, ali i ostalim društvenim i socijalnim interesima pojedinih naroda i njihovom razvoju. U takvoj situaciji ne iznenađuju stavovi pojedinih pa i starih članica što se ne pridržavaju temeljnih načela ujedinjenja“, kaže Jurčić.
Za male i manje razvijene zemlje, prema njegovom mišljenju, nije dovoljno da samo preuzmu direktive i standarde EU. Da bi iskoristile potencijale koje Unija pruža, treba da imaju vlastite politike pomoću kojih bi na pozitivan način povezale pravila koje donose velike i najrazvijenije članice sa svojim nivoom razvijenosti i prirodnim, povijesnim, kulturnim i poslovnim specifičnostima. „Sadašnji problemi u nekim zemljama EU nisu nastali zbog njihovog članstva nego zbog nesposobnosti njihovih vlada da organizuju sistem kojim bi iskoristili pozitivne efekte ujedinjenja, a zaštitili se od negativnih. Naime, direktive EU govore šta morate i što ne smete napraviti, a između tih granica postoji veliko slobodno područje za kreiranje politika, institucija i procedura u vlastitom interesu. Prirodno je, koliko god to nedemokratski zvučalo, da pravila određuju najveći i najjači. To i ne mora biti posebno ograničenje jer se oni bave uglavnom velikim stvarima i područjima između kojih postoji i više nego dovoljno prostora i mogućnosti koje za svoj razvoj mogu iskoristiti male zemlje. Jedini uslov je da imaju sposobnu i pametnu vladu“, zaključuje sagovornik „Biznis & finansija“.
broj 97, maj 2013.
Malo je verovatno da će, na kratki rok, ova mala zemlja imati koristi od ulaska u EU. Duboka ekonomska kriza je tokom poslednjih pet godina preorala Hrvatsku. Državni dug brzo raste, a dve rejting agencije već su smanjile vrednost hrvatskih obveznica na status neželjenih. Kao takva, zemlja će verovatno, u doglednoj budućnosti, još neko vreme morati da se subvencioniše iz EU kase.
Nemački diskontni lanac supermarketa Lidl pozdravlja najnovijeg člana EU Hrvatsku velikim sniženjem cena. Širom Hrvatske su istaknuti bilbordi: „Dobro došli u Zajednicu niskih cena. Više za vas!“ Radnje iz ovog lanca na svojim gondolama nude „EU robu sa stalnim popustom”. Svojim pristupanjem EU, Hrvatska od 1. jula praktično očekuje da im se isplati višegodišnji proces pristupnog pregovaranja. Kada sledeće nedelje granične barijere sa EU budu nestale, biće eliminisano i 20% carine na proizvode iz EU.
Pošto će njihovi proizvodi preko noći postati znatno konkurentniji, proizvođači i prodavci širom Evrope se pripremaju za ofanzivu na Hrvatsku. Nemačka preduzeća će naročito profitirati od ovih ‘promena’. Oni jako dobro poznaju svih 4,4 miliona ‘novih’ evro-hrvatskih kupaca, koji posebno vole nemačke brendove kao što su Miele, Folksvagen ili Adidas.
Čak je i u ovoj relativno mladoj naciji na Jadranskom moru entuzijazam za Evropu znatno splasnuo, uz malo pokazatelja za neki optimizam. Ankete pokazuju da samo 39% građana pozdravlja svoj ulazak u EU – ono za šta su se kroz teške pregovore sa Briselom Hrvati borili preko 10 godina. „Osećamo se kao nezvani gost koji na žurku dolazi prekasno“, kaže jedan bankar u nekom od zagrebačkih kafića.
Naravno da Hrvatska, kao nekadašnji viševekovni deo Habsburškog carstva, pripada Evropi. Ipak, nada u ispunjenje dugo sanjanog sna – da će ulazak u EU ovoj zemlji doneti zapadnoevropsko bogatstvo – je propao. „Nikakvo se čudo neće dogoditi“, upozorio je hrvatski predsednik Ivo Josipović.
Međutim, malo je verovatno da će, u kratkom vremenskom roku, ova mala zemlja imati koristi od ulaska u EU. Duboka ekonomska kriza je tokom poslednjih pet godina preorala Hrvatsku. Državni dug brzo raste, a dve rejting agencije već su smanjile vrednost hrvatskih obveznica na status neželjenih. Kao takva, zemlja će verovatno, u doglednoj budućnosti, još neko vreme morati da se subvencioniše iz EU kase.
Gubljenje bitke
Mnogo je verovatnije da će evropski san, u stvari, za mnoge postati noćna mora. Više od polovine mladih Hrvata je nezaposleno, a ukupna stopa nezaposlenosti je oko 20 odsto. Jakoj konkurenciji iz EU ide u prilog i to što je na hrvatskom terenu mnogo zastarelih kompanija, koje su jednom za svagda prestale da rade.
U centru za zapošljavanje u Zvonimirovoj ulici u centru Zagreba, žene iza šaltera efikasno obrađuju duge redove ljudi. Mlada žena koja stoji u redu kaže da mora da se javi na posao u centar jednom mesečno.
Krunoslav Ostojić, 43, čita oglase za posao koje ne nudi zvanični centar za zapošljavanje. Rodio se i školovao u Nemačkoj, a kasnije se borio u jugoslovenskom građanskom ratu. „Volim svoju zemlju“, kaže Krunoslav, „ali moram da živim”. Centar mu je jednom prilikom pronašao mesto taksiste u taksi-udruženju koje tri meseca nije plaćalao svoje zaposlene.
Ostojić čeka 1. jul. „A onda ću otići“, kaže on. Kompanija za izradu krovova mu je već ponudila posao u Goslaru, gradiću u severnoj nemačkoj državi Donja Saksonija, ali ima problema sa svojom nemačkom radnom dozvolom. Bugari i Rumuni će moći da rade u Nemačkoj bez ograničenja počevši od 2014, dok će Hrvati morati da sačekaju još najmanje dve godine.
Milan Končar je u aprilu izgubio posao logističara u fabrici elektronike ‘Končar’. U julu će se njegova naknada, koju od države dobija kao nezaposlen, smanjiti na samo 35 odsto njegove poslednje plate (po oporezivanju), a nakon godinu dana će svi benefiti potpuno prestati. Njegov bivši poslodavac je polu-vladina kompanija smeštena u jednom zagrebačkom parku. ‘Končar’, inače, pravi hidroelektrane, generatore i tramvaje.
Budućnost izgleda sumorno. Mnoge Hrvatske kompanije su već izgubile borbu. Zbog relativno visoke plate i nedostatka investicija u Hrvatskoj, jedva da su konkurentni na evropskom tržištu. Čak su i Grčka, Bugarska i Rumunija u boljem stanju, prema statistici Svetske banke.
Neiskorišćeni potencijal
Pa ipak, Hrvatska ima dugu industrijsku tradiciju i mnogo dobro obučenih radnika. „Na srednji rok“, piše Deutsche Bank u novoj studiji, pristupanje EU bi moglo dati novi podsticaj hrvatskoj privredi kroz bolji pristup evropskim tržištima, pod uslovom da država konačno počne da rešava svoje strukturne probleme.
S druge strane, Hrvatska nedovoljno koristi svoje potencijale. Korupcija je i dalje široko rasprostranjena, a delovi političke elite brane svoje stare privilegije. Trećina radne snage je i dalje zaposlena u javnom sektoru. Takođe, čitave teritorije su neobrađene i zapuštene, delimično zbog korumpiranosti službenika na lokalu.
Jedino prehrambeni sektor ima budućnost koja obećava. Hrvatske mandarine sazrevaju četiri nedelje ranije nego u drugim delovima Evrope. Ljubitelji višnje smatraju da je hrvatska ‘Maraska’ najbolja na svetu. Istra je regija koja proizvodi približno istu količinu tartufa kao i Italija. Međutim, teško da će se hrvatski proizvodi tek tako naći na evropskom tržištu. U stvari, zemlja koja je tako blagoslovena bogatstvima i prirodnim lepotama postala je redovna uvoznica svih prehrambenih proizvoda tokom leta, svoje glavne turističke sezone.
Lojalni nemački, engleski i italijanski turisti, koji su dosad važili za najpouzdanije hrvatske dobavljače evra, zahtevaju dobru zabavu. Turistički stručnjaci poput Gintera Nojberta, generalnog direktora nemačkog-hrvatske privredne komore, veruju da npr. planinarenje i gurmanske ture mogu obezbediti dodatne izvore prihoda van glavne sezone koja je tokom jula i avgusta. Ali, preduzetnička mašta se u Hrvatskoj često sučeljava sa podozrivošću.
EU je već izdvojila novac
Turizam i poljoprivreda, međutim, sami po sebi neće biti dovoljni za održavanje stabilnog životnog standarda u Hrvatskoj. EU je nemarno previdela strukturne probleme tokom pristupnih pregovora. Čak i predstavnik hrvatske Vlade kaže da „Ekonomija treba pod hitno da se debirokratizuje”. Međutim, ranija iskustva priključenja istočnoevropskih zemalja pokazuju da želja za promenama, po pridruženju, brzo umine.
Novac iz EU fondova biće ponovo potreban. Za ovu godinu je EU za Hrvatsku već izdvojila 655 miliona evra (860 miliona dolara), ili oko 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Plan je da nekih 13,7 milijardi evra EU izdvoji samo za prilagođavanje mera između 2014. i 2020 godine. Hrvati su uspostavili posebno ministarstvo, kojim rukovodi zamenik premijera, koje rukuje raspodelom evropskog novca. Vlasti žele da iskoriste sveži kapital kako bi obnovile hrvatske pruge i železnicu. A onda će se takođe, tokom narednih pet godina, zastava EU vijoriti i ispred mnogih novih postrojenja za preradu otpadnih voda.
Ali, da li će ova vrsta pomoći doprineti prosperitetu zemlje? Hrvatima je od pogona za prečišćavanje možda važnije dobijanje sredstava za izgradnju mosta preko Jadranskog mora. Dubrovnik i pojas duž obale su odsečeni od ostatka Hrvatske, jer je Bosna i Hercegovina želela svoj izlaz na more (kojeg je dobila tokom mirovnih pregovora za okončanje ex-YU građanskog rata). A i zato što će neko vreme – pre nego što Bosna postane članica EU – roba i ljudi morati da dvaput prelazi spoljnu granicu EU kako bi došla/otišla do i od Dubrovnika.
Zato Hrvatska želi da EU finansira most koji vodi iz enklave na hrvatskom poluostrvu Pelješac do obala Dalmacije. To bi značilo da Hrvati više neće morati da putuju kroz Bosnu, zemlju na koju gledaju s odbojnošću. Briselski stručnjaci su čak ozbiljno razmatrali gradnju tunela.
Ratne rane se, na kraju krajeva, ponekad moraju i lečiti.