Ruski disident i pisac detektivskih romana o Erastu Fandorinu, Boris Akunjin govori o oligarsima, kako je naljutio Kremlj i zašto veruje da bi čak i mirna revolucija mogla dovesti do kolapsa Rusije
Dok se u srpskoj vladi i u javnosti živo raspravlja o novom načinu plaćanja pretplate za Javni servis i znatno manje o tome šta bi javni servis trebalo da pruži građanima, hrvatski portal Kulturpunkt.hr objavio je rezultate istraživanja New York University o važnosti javnog finansiranja medija za osiguravanje njihove nezavisnost i verodostojnosti. Tu svaka sličnost sa nama prestaje.
Po Hofstedovom indeksu koji meri četiri dimenzije kulture, bliski smo Rusima, Turcima i Hrvatima. Ali pravoslavlje i slovenska duša nisu dovoljno dobri razlozi da tvrdimo da smo pretplaćeni na ekonomsko tavorenje. Što pre dovedemo u red ekonomske i političke institucije, to će i naše dimenzije kulture koje utiču negativno na privredni rast biti manje važne.
Sve veći broj ekonomista smatra kulturu, odnosno neformalne institucije bitnim činiocem u objašnjavanju razlika između siromašnih i bogatih zemalja, odnosno zemalja koje beleže rast i onih koje stagniraju. Oni koji to opovrgavaju, kao na primer vodeći ekonomisti poput Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona, smatraju da su ekonomske i političke institucije, a ne kultura ključne po ekonomske ishode i da su zemlje koje ne uspevaju da ostvare privredni rast pre svega one kod kojih je došlo do razvoja tzv. ekstraktivnih institucija kojima se štite svojinska prava samo izabranih pojedinaca.
Verovatno najpoznatiji pristup razlikovanja nacija prema aspektima kulture stvorio je Gert Hofsted. Jedan od najcitiranijih autora u oblasti društvenih nauka,Hofsted je još šezdesetih godina prošlog veka radeći za IBM primetio da se zaposleni iz različitih zemalja razlikuju prema određenim dimenzijama kulture. Nakon sprovedenog istraživanja formirao je bazu podataka o stavovima zaposlenih u IBM – u u različitim zemljama širom sveta i inicijalno definisao četiri dimenzije kulture – distancu moći, individualizam, muževnost i izbegavanje neizvesnosti. Tokom godina utvrđene su i dve dodatne dimenzije, a obračun za prvobitne četiri dimenzije proširen je na preko 90 zemalja, među kojima se nalazi i Srbija.
Rezultati Hofstedovog indeksa za Srbiju u velikoj meri se poklapaju sa stereotipom koje o nama imaju drugi, ali i mi sami. Prvo, Srbi vole autoritete. Drugim rečima, u Srbiji postoji izražena distanca moći između podređenog i nadređenog. Drugo, Srbija je izrazito kolektivističko društvo, u smislu da se grupe staraju o pojedincima koji su im zauzvrat lojalni. Treće, prema orijentisanosti na postizanje uspeha i isticanju u odnosu na ostale (komponenta muževnosti) rezultat za Srbiju je negde blizu sredine. To znači da slobodno vreme i fleksibilnost i dalje imaju relativnu prednost u poređenju sa na primer uspehom u odnosu na konkurenciju. Konačno, prema poslednjoj dimenziji kulture Srbi ne vole neizvesnost i nemaju visok stepen tolerancije za „neortodoksno“ ponašanje i nove ideje.
Zbog čega imamo takve karakteristike? Moguće objašnjenje je da pomenute dimenzije kulture dovodemo u vezu sa dominantnom religijom – pravoslavljem. I zaista barem delimična potvrda nalazi se zajedničkim karakteristikama navedenih dimenzija kulture Rusije i Srbije. Druga mogućnost je da dimenzije kulture dovedemo u vezu sa našom „kolonijalnom“ prošlošću. Rezultati ne odbacuju mogućnost da je „pusto tursko“ ostvarilo presudan trag, jer kulturne dimenzije Srbije i Turske takođe imaju veoma slične rezultate. Treća mogućnost je veza između kulture i drugih aspekata podneblja u kom se nalazimo. Na primer sličnost dimenzija kulture Srbije sa Hrvatskom čak je veća u odnosu na Rusiju i Tursku. Stoga je teško razaznati u kojoj meri je naš današnji kulturni obrazac posledica religije, kolonijalne prošlosti ili socijalizma.
| Srbija | Turska | Rusija | Hrvatska | Švedska | SAD | |
| Distanca moći | 86 | 66 | 93 | 73 | 31 | 40 |
| Individualizam (u odnosu na kolektivizam) | 25 | 37 | 39 | 33 | 71 | 91 |
| Muževnost (relativni uspeh u odnosu na konkurenciju) | 43 | 45 | 36 | 40 | 5 | 62 |
| Izbegavanje nesigurnosti | 92 | 85 | 95 | 80 | 29 | 46 |
Izvor: The Hofstede Center
Ipak, u odnosu na uzroke koji su odredili naše kulturne dimenzije važnije pitanje je da li je sa takvim relativno nepovoljnim karakteristikama, Srbija osuđena na niske stope privrednog rasta ili stagnaciju u budućnosti. Odgovor je dvoznačan, i da i ne. Da, u smislu da je pomenute dimenzije kulture koje utiču na privredni rast teško promeniti. Na primer, novija empirijska istraživanja utvrdila su da su pojedini dimenzije kulture kojima se mi ne možemo pohvaliti, poput individualizma od izuzetnog značaja za privredni rast na dugi rok. Ne, jer važnost kulture opada kada se ustale ekonomske institucije. To znači da ne moramo da se menjamo – i dalje možemo da imamo slovensku dušu i da gledamo “Sulejmana”, ali moramo da dovedemo u red ekonomske i političke institucije.
Promena kulturnog obrasca svakako bi omogućila bržu promenu neefikasnih institucija. Ovako nam preostaje da čekamo da se u trenutku kada onima koji su formirali ekstraktivne ekonomske institucije (čitaj sprega tajkuna i političara) opadne politička moć ili im se isplati da postojeće institucije zamene onima koje će podjednako štititi sve. U Srbiji će to da potraje. Lakše bi bilo sa kulturom!
Koliko će automatizacija – takozvani „uspon robota“ – imati uticaja na plate i zaposlenost u narednim decenijama? Danas nas ovo pitanje nagriza svaki put kad nezaposlenost poraste. Rešenje je u više slobodnog vremena, ali za to nam treba revolucija u razmišljanju o uređenju društva kaže ekonomista Robert Skidelski.
Početkom devetnaestog veka, Dejvid Rikardo razmatrao je mogućnost da mašine zamene radnike, a Karl Marks ga je sledio. Otprilike u isto vreme, Ludisti su razbijali tekstilne mašine koje su oni videli kao opasnost za svoja radna mesta.
A onda je strah od mašina zamro. Nova radna mesta – sa višim platama, pod lakšim uslovima, i za više ljudi – ubrzo su se otvarala i lako ih je bilo naći. Ali to ne znači da inicijalni strah nije bio verodostojan. Naprotiv, na dugi rok on će se pokazati kao vrlo realan. U veoma dugom roku, pre ili kasnije, mi ćemo ostati bez posla.
U nekim zemljama, ova dugoročna perspektiva može da bude neprijatno blizu. Dakle, šta ljudi da rade ako se mašine mogu da zamene sav (ili skoro sav) njihov rad?
Nedavno, automatizacija u proizvodnji se proširila čak i na područja gde je rad bio relativno jeftin. U 2011, kineske kompanije su potrošile 1, 3 milijarde dolara na kupovinu industrijskih robota. Fokconn, koji radi za iPad i za Apple, nada se da će imati svoju prvu fabriku u kojoj će rad biti u potpunosti automatizovan u narednih 5 – 10 godina.
Ali zamena kapitala za rad sada izlazi i izvan proizvodnje. Najjednostavniji primer možete da vidite u bilo kom supermarketu: kupci sami mere robu uz pomoć mašine, ili na samouslužnim kasama sami čekiraju svoju robu i plaćaju račune. Umesto reda kasirki postoji samo jedan čovek koji to nadgleda.
Za one koji shvataju da će automatizacija uništiti nisko plaćene poslove, odgovor je da radnike treba obučiti za složenije poslove. Ali tehnološki napredak je sada takav da preuzima i složene poslove, takođe. Širok spektar poslova, za koje sada smatramo da ih zbog veštine, sigurnosti i “ljudskog osećaja” ne može obavljati niko drugi do ljudi, će uskoro biti na udaru.
Nedavno se u Fajnenšl Tajmsu pojavio tekst u kojem se kaže da u dve oblasti poznatim po imunosti na podizanje produktivnosti, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, tehnologija već smanjuje potražnju za kvalifikovanom radnom snagom. Prevod, analiza podataka, pravno istraživanje – čitav niz visoko kvalifikovanih radnih mesta može da nestane. Dakle, za šta će nove generacije radnika biti obučene?
Optimisti sležu ramenima i kažu da će „mnogi novi tipovi poslova biti kreirani.“ Oni nam kažu da mislimo o vozačima multi – automobilskih drumskih vozova (jednom kad naši električni automobili budu voženi u konvoju, kao u filmu “Minority Report” ), o analitičarima ogromnih baza podataka ili mehaničara za opravku robota. Meni to ne zvuči kao previše novih radnih mesta.
Zamislite tuce tehničara koji zamenjuju posade taksista i kamiondžija, male ekipe mehaničara koji održavaju robotsku radnu snagu, ili jednog analitičara podataka i njegov softver koji će zameniti kvantitativne istraživače. Ono što će davati vrednost u takvoj ekonomiji neće biti najamni rad.
Već sada možemo da vidimo nagoveštaje te budućnosti. Tvitter, socijalno – medijski gigant, procenjen je na 9 milijardi dolara, a zapošljava samo 400 ljudi širom sveta – onoliko koliko zapošljava fabrika za proizvodnju tepiha srednje veličine u nekom engleskom gradu.
Nije istina da je automatizacija izazvala porast nezaposlenosti od 2008. Ono što je primetno je, međutim, da je strukturna nezaposlenost – nezaposlenost koja ostaje čak i kad se ekonomija oporavi – na uzlaznoj liniji tokom poslednjih 25 godina. Sve nam je teže da nezaposlenost držimo na niskim stopama.
Zaista vreme u kojem smo smatrali da je normalna niska stopa nezaposlenosti u Velikoj Britaniji 2 odsto, davno je prošlo. Smatralo se da je veliko dostignuće poslednje vlade to što je tu cifru držala na 5%. I to je postignuto samo kroz subvencionisanje dosta nepotrebnih radnih mesta i beskorisnih šema za obuku.
Nema sumnje da će se neke tvrdnje o tome da će roboti zameniti ljude biti onoliko daleke kao što su to bile i u prošlosti, drugim rečima, neki poslovi će još dugo biti rezervisani za ljude. Ali, teško je odoleti zaključku da će „tehnološka nezaposlenost“, kako je Džon Majnard Kejnz to nazvao, nastaviti da raste, jer će sve više i više ljudi postajati suvišno.
Optimista može da kaže da je pesimista čovek previše slabe mašte da bi mogao da predvidi čitav niz divnih novih radnih mogućnosti koje će automatizacija otvoriti. Ali, možda je mašta optimista previše slaba da zamisli drugačiju putanju – prema svetu u kojem ljudi uživaju plodove automatizacije kao razonodu, a ne kao dodatni prihod.
Tokom industrijske revolucije, radno vreme povećan je za 20%, kad su fabrike ukinule obroke.. Sa našim post – mašinskim životnim standardom, možda ćemo sebi moći da priuštimo da odbacimo neke puritanske strahove koji su nas vekovima čuvali od toga da dignemo nos od žrvnja koji nas melje.
Danas mnoge poslove prenosimo na siromašne zemlje To je prihvaćen način da se limitirani broj radnih mesta seli po svetu. Ekonomisti ga zovu „prikrivena nezaposlenost.“
Ako je naš cilj da smanjimo siromaštvo “prikrivena nezaposlenost” je loš način za to. Ali ako su mašine već projektovane da nas izbave od siromaštva onda je deljenje preostalih radnih mesta razuman način da raspodele oni poslovi koji su ostali ljudskom rodu da se o njima stara.
Ako jedna mašina smanjuje ljudski rad za 50% zašto bi polovina radne snage bila suvišna. Zašto ne bi smo postojeći rad podelili tako da svaki radnik radi pola radnog vremena? Zašto ne iskoristiti automatizaciju da smanjimo prosečnu radnu nedelju od 40 sati na 30, a zatim na 20, pa na deset, s tim da svako smanjenje radnog bloka tretiramo kao redovan posao? To bi bilo moguće da dobitke od automatizacije nisu uglavnom zaplenili bogati i moćni, umesto da su oni pravično raspoređeni na sve.
Umesto da pokušavamo da se usprotivimo napredovanju mašina, koji je sve što su mogli da zamisle Ludisti, trebalo bi se pripremiti za budućnost sa više slobodnog vremena, koje automatizacija čini mogućim. Ali, da bi to uradili, prvo nam treba revolucija u razmišljanju o društvu.
Preduzeće „Pan-union oil“ proizvodi novu vrstu brašna kao dodatak pekarskim proizvodima, obogaćujući ga organskim materijama zdravim za ishranu. „Samo jedna kifla ima toliko nutritivno vrednih materija kao da ste pojeli jedan bogat sendvič“, objašnjava Branislav Panić, direktor preduzeća i član petočlanog tima „Brašnjari“, koji je za razvoj ovog proizvoda krajem prošle godine dobio priznanje za najbolju tehnološku inovaciju.
Ko su “Brašnjari”? Petočlani tim zaposlenih i saradnika preduzeća „Pan-union oil“, čije je brašno od semena tikve golice proglašeno za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji za 2012. godinu. Brašno se dobija u procesu proizvodnje hladno ceđenog ulja od semena tikve golice i namenjeno je pekarskoj industriji kao dodatak pekarskim proizvodima. Ključna inovacija je u novoj primeni ostataka iz procesa proizvodnje hladno ceđenog ulja, odnosno pogače koja je služila za stočnu prehranu. Zahvaljujući istraživanjima i naprednom tehnološkom rešenju, iz pogače se dobija brašno visoke nutritivne vrednosti, bogato organskim i mineralnim materijama, koje ima aromatičan i nov ukus i zelenkastu boju.
Šta to znači za potrošača, objašnjava vlasnik i direktor preduzeća „Pan-union oil“ Branislav Panić: „Ovo nije brašno od kojega se mese pekarski proizvodi već se ono dodaje najviše do 20% u sva peciva. Međutim, ovo brašno sadrži 60% proteina – što je slučaj jedino još sa ribljim uljem, i 10% masti tikve golice, čije seme ima svojstvo da obnavlja mišiće uz zanemarljivo učešće ugljenih hidrata koji uzrokuju gojaznost. Pecivo je, dakle, obogaćeno organskim materijama zdravim za ishranu – proteinima, mineralima, amino kiselinama i vitaminima, tako da samo jedna kifla ima toliko nutritivno vrednih materija kao da ste pojeli jedan bogat sendvič. I sve po ceni jedne kifle, što je izuzetno isplativo za krajnjeg potrošača“.
Sa druge strane, isplativo je i za proizvođača jer se sama pogača po pravilu prodaje po ceni kao sojina i suncokretova sačma, iako je daleko kvalitetnija. Stvari se menjaju sa novim proizvodom koji je namenjen ljudskoj ishrani, jer je reč o višoj fazi prerade i dodatoj vrednosti, a to podrazumeva i veću cenu. Iz zrna se dobija jedna trećina ulja i dve trećine brašna, ali je sa stanovišta tržišne perspektive novog proizvoda, po Panićevim rečima, pre svega važna činjenica da „mi sejemo tikvu, uzgajamo je, kombajniramo, sušimo, cedimo i na kraju meljemo brašno – dakle imamo kompletnu proizvodnju“. S obzirom da naš sagovornik, inače po profesiji ekonomista, ima više od dve decenije iskustva u uljarskoj industriji, kada je 1988. osnivao sopstveno preduzeće u Novom Sadu i Futogu, bilo je to upravo sa idejom da se ono razvija na način koji će obezbediti proizvodni proces „od njive do trpeze“.
Fakultet na njivi
Zato ova firma, iako mala po broju stalno zaposlenih, sarađuje sa brojnim stručnjacima iz novosadskih naučno istraživačkih institucija. Seme tikve golice seju pod kontrolom Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, „gde nam je stalni konsultant profesor Berenji Janoš, svetski poznat selekcionar uljane tikve golice sorte Olinka. Od ove godine Institut će pustiti u upotrebu dve sorte i jedan hibrid uljane tikve golice“, najavljuje Panić. Zahvaljujući saradnji sa Milanom Martinovim i njegovim asistentom Savom Bojićem sa katedre za poljoprivrednu mehanizaciju Fakulteta tehničkih nauka, „prošle godine smo inovirali oba naša kombajna koja smo uvezli iz Mađarske. Sada su jedinstveni u primeni jer prihvataju meso tikve, što je veoma važno budući da po jednom hektaru imate 50 tona mesa tikve. Uljana tikva golica teži zmeđu 3 i 5 kilograma, od toga je seme 170 do 200 grama, sve ostalo je meso. To meso se zaoravalo, ali ono je dobro za proizvodnju silaže ili za obnovljivu energiju tako da, zahvaljujući inovaciji koju smo primenili, sada ceo plod može da se iskoristi. U proizvodnji ulja sarađujemo sa Tehnološkim fakultetom, pre svega sa profesorkom Etelkom Dimić i njenim saradnicima sa kojima radimo od 2001. godine. Oni, pored toga, vrše i stalnu kontrolu kvaliteta našeg ulja“.
Preduzeće je od 2006. uspostavilo saradnju i sa Institutom za prehrambene tehnologije. „Upravo te godine smo uočili da pogača koja ostaje u procesu proizvodnje hladno ceđenog ulja ima kvalitet koji može da obogati ljudsku ishranu. Krenuli smo u detaljnija ispitivanja sa profesorkom Jasnom Mastilović, koja je stručnjak za pekarsku industriju i zajedno razvijali projekat sve do komercijalne faze. Ona je bila i član našeg tima koji je sa ovim proizvodom učestvovao na takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju“. Panić napominje da nutritivni i ekonomski interes za tikvu golicu proizlazi iz njenih višestrukih prednosti u odnosu na neke druge ratarske kulture. Takođe, tikva golica dosta dobro podnosi sušu i kao sorta je prilagodljivija na posledice klimatskih promena, koje će se prema važećim klimatskim modelima u Srbiji manifestovati kroz sve sušnije periode.
Organska ulja
Naš sagovornik kaže da je do sada prodato oko 5.500 kilograma ovog brašna, „što je u odnosu na neka druga brašna skromna količina, ali sada planiramo povećanje jer je zainteresovanost i za ulje i za brašno daleko veće u odnosu na dosadašnje kapacitete“. Tokom razvoja inovacije anketirano je 60 velikih i malih preduzeća iz pekarske industrije i potpisano 20 predugovora o dugoročnom snabdevanju, sa ukupnom količinom od 20 tona za ovu godinu. Cilj je da se u petoj godini proizvodnja udesetostruči, jer je, po rečima našeg sagovornika, ovo tržište veoma perspektivno: „Konkurencija nam ne predstavlja problem, ne zato što mislimo da je naš proizvod jedini dobar već što je tržište peciva ogromno. Samo u Srbiji ima 7.000 pekara – to su na stotine hiljada peciva dnevno, a u regionu ih ima više od 20.000. Hrvatsko tržište je već zainteresovano za naše brašno, za koje procenjujemo da će biti najtraženije u zemljama bivše Jugoslavije. Izvozni potencijal za naš celokupni asortiman vidimo i na zapadnoevropskim tržištima – na primer već imamo neke dogovore sa Dancima oko prodaje ulja za skandinavsko tržište, što nam otvara vrata i za brašno. Takođe, za inostrana tržišta planiramo licencu, pošto smo inovaciju sa brašnom patentirali, radimo i na uvođenju HCCP sertifikata, a zavisno od zahteva naših kupaca uvešćemo i druge sertifikate.“
U ovoj godini preduzeće će preraditi oko 130 tona uljarica, od čega 91 tonu tikve golice, što je oko 120.000 flašica ulja. „Kao novinu uvodimo preradu konopljinog ulja, a planiramo i proizvodnju lanenog ulja. Ugovaramo proizvodnju sa poljoprivrednim gazdinstvima, a u planu je i organska proizvodnja svih ovih uljarica i ulja“, najavljuje Panić. Shodno tome, sledi i otvaranje novih radnih mesta, a povećanje kapaciteta iziskuje i dodatna ulaganja: „Do sada smo investicije u razvoj finansirali iz sopstvenih izvora, ali sada ćemo morati da obezbedimo dodatna sredstva. Najviše bi nam odgovarali krediti iz državnih fondova, jer su pristupačniji od komercijalnih bankarskih kredita. Nadamo se da ćemo naići na razumevanje s obzirom na program koji nudimo, a za koji već imamo interesovanje na tržištu“, kaže Panić. Uz činjenicu da je inovacija sa brašnom dovedena do komercijalne faze, naš sagovornik kao prednost za privlačenje novog kapitala vidi i u oblasti u kojoj posluje: „Ovo je posao koji umereno raste, između 20% i 25%, ali zato nema ni prevelikih rizika. S obzirom da se veoma dobro uklapa u aktuelne i buduće trendove u prehrani, to je oblast koja će svakako biti profitabilna i ubuduće“.
Pobednički tim
Tim „Brašnjari“, čiji je proizvod proglašen za najbolju tehnološku inovaciju u 2012. godini, čine: Branislav Panić, Jasna Mastilović, Milan Panić, Bojana Kusovac i Goran Dmitrović. Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju na nivou Srbije se održava od 2005. godine, kao projekat tadašnjeg Ministrastva nauke i zaštite životne sredine, a prošle godine ga je organizovalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Suorganizatori takmičenja od samog početka su novosadski Fakultet tehničkih nauka i Privredna komora Srbije.
Ministarstvo kineske železnice naložilo je izgradnju 12 hiljada kilometara pruga za vozove velikih brzina, u roku kraćem no što bi iko mogao i zamisliti. Katastrofalna saobraćajna nesreća u junu 2011 nije otkrila samo propuste u sprovođenju ovog grandioznog projekta već i razmere korupcije u Komunističkoj partiji, piše Juen Osnos u Njujorkeru.
U nedavno objavljenoj knjizi „Zašto narodi propadaju“ Daron Ačemoglu i Džems Robinson zaključuju da se mnoge zemlje nisu ekonomski razvile jer je veliki deo političke i ekonomske elite na vlasti na razne načine izvlačio lične koristi na račun zemlje i stanovništva. U trenutku kada je u Srbiji napravljen svojevrstan krug u smeni različitih političkih opcija, knjiga ekonomiste Milice Uvalić „Tranzicija u Srbiji: Ka boljoj budućnosti“ pruža sveobuhvatnu, minucioznu i suptilnu analizu nekadašnjih i aktuelnih pogrešnih ekonomskih izbora naših političkih elita.
Kada pogledam na Istanbul, koji postaje kompleksniji i kosmopolitskiji
svake godine i privlači imigrante iz svih krajeva Azije i Afrike,
nemam nikakvu sumnju da siromašni, nezaposleni i obespravljeni Azije
i Afrike, koji su u potrazi za novim mestima za život i rad, mogu
biti držani van Evrope zauvek. Viši zidovi, stroža vizna ograničenja,
kao i brodovi koji u sve većem broju patroliraju duž granice samo
odlažu dan suočavanja.
Pozorište je pozorište, nije kokain. Ima momenta kada vas može pokrenuti, može da vam pruži određena saznanja, podstrek… ali vam zbog toga neće biti lakše da menjate svet. To kakvi su postali i život i politika jeste i naša odgovornost. Pa valjda te političare neko i bira. Ne dopada vam se sistem? Smeta vam parlamentarizam koji omogućava tu estradu? Pa menjajte ga. Možete.
U potkrovlju pozorišta „Kostolanji Deže” kancelarija direktora toliko je niska da na pojedinim delovima tavanica ne dozvoljava Andrašu Urbanu da se uspravi. Kao da je povijena glava položaj predodređen pozorištu iz unutrašnjosti, koje pri tom igra predstave na jeziku manjine. Umesto margine, Urban je za subotičko pozorište „Kostolanji Deže” kojim rukovodi od 2006. godine izborio najznačajnije scene regiona, pa i dalje: brojna gostovanja u Mađarskoj, u dva navrata na BITEF-u, prošlogodišnje gostovanje u Brazilu, pretprošle Nju Delhi, Keln, potom na sarajevskom MESS-u, Ljubljanskom Ex pontu…Pozorište je pre četiri godine pokrenulo festival „Desire”, nazvan po nadimku pesnika Dežea Kostolanjija, na kojem se igraju savremena ostvarenja iz regiona.
Andraš Urban upravo se vratio iz Bitolja gde je u njihovom teatru režirao „Hamleta”, a u još neraspakovan kofer dodao je topliju garderobu i krenuo za Ljubljanu da u Mladinskom gledališću režira ponovo Šekspira – ovoga puta je to predstava „Ljubav i violencija” po motivima „Romea i Julije”. Kaže nije baš očekivao da postane putujući reditelj, ali to je jedini način da se bori protiv svake vrste lokalne učmalosti. I pored toga što živi na točkovima, sve vreme je i prisutan u svojoj matičnoj kući u Subotici.Pozorište „Kostolanji Deže” je jedino naše pozorište koje je od Evropske unije dobilo novac za projekat koji se realizuje u saradnji sa segedinskom trupom „MASK”. Rezultat toga je trilogija „Pass – port”.
BiF: Koliko je lično iskustvo – da Vas u Srbiji tretiraju kao Mađara, a u Mađarskoj kao Srbina uticalo na način na koji u svojoj triologiji Pass-port” preispitujete pitanja identiteta, kulturnih specifičnosti, međusobnog razumevanja i nerazumevanja u jednoj zajednici kao što je Evropska unija?
Andraš Urban: Živeti kao drugačiji, ili kao manjina uvek nosi određene frustracije i osećaj nepravde. Ali vam obezbeđuje i jedan specifičan pogled sa malo udaljenije tačke – povremeno vam se čini da određene stvari razumete drugačije, slobodnije, sa manje zavisnosti… Ne treba mistifikovati stvar, no mislim da taj frustrirajući položaj pruža misaonu slobodu koju ne biste menjali za drugu. Ali pitanje identiteta jeste problem – donekle lakši u nekadašnjoj Jugoslaviji, a danas mnogo komplikovaniji. Manjina sam i u Srbiji i u Mađarskoj. To često nameće osećaj da nigde niste kući, a imate i lepe trenutke kada primećujete da ste kao kod kuće i tamo i ovde. To je retko. Ali to je i evropsko. Mislim da put ka Evropi sa ovim ili onim pasošem ne bi trebalo da bude dosadna priča o ljudima koji žele ili pokušavaju da liče na određeni standard, da ga bledo oponašaju kroz zakone i način na koji žive. Valjda treba pronaći i taj neki sopstveni evropski identitet, taj sklop vrednosti koji želimo da imamo, a ne da ih oponašamo da bismo dobili novac iz nekog fonda. Predstave „Pass-port“ preispituju te probleme u odnosu na konkretnu lokalnu sredinu, u Subotici i Segedinu, u Srbiji i Mađarskoj. Polazeći od lokala, analiziraju ih u širem, evropskom kontekstu, da bi ih vratile na lični doživljaj. Sve u svemu, predstave „Pass-port“ govore o stvarima kakve jesu. Ali predstava nije ono što se kaže i dešava, nego nastaje u odnosu sa onim koji to gleda i sluša….
BiF: Šta očekujete od eventualnog ulaska Srbije u EU? Da li su Vaša očekivanja kao građanina i kao umetnika identična, ili bi umetniku odgovaralo nešto što građaninu baš i ne bi bilo „po meri“ i obrnuto?
A.Urban: Moj život kao građanina i kao umetnika se baš i ne razlikuje toliko. Možda ćemo za izvesno vreme o tom pristupu govoriti kao o najvećoj istorijskoj grešci, ali ovog trenutka nemate nijednu drugu ozbiljnu opciju. Mislim da treba da se pridržavamo određenih evropskih zakona koji su značajni za ljudske slobode, ali kao Evropljani ne treba da mislimo o Evropi kao o nečemu stalnom, što se ne kritikuje i ne menja. Nadam se da je suština evropskog mišljenja i kritika i sumnja. Ali danas živimo teška vremena. Svaki vaša misao može doživeti sudbinu da bude zloupotrebljena za neku političku opciju, jer živimo u doba političkog spektakla.
BiF: Bavite se preispitivanjem malograđanskih predrasuda među Srbima i Mađarima u Subotici, između samih Mađara u Mađarskoj i Vojvodini. Koliko ova naizgled lokalna tema može da bude pepoznatljiva publici iz drugih sredina i od čega to zavisi?
A.Urban: Mislim da ako se postavite tako da je to samo vaša priča, onda je tu najčešće reč o nekom odbrambenom mehanizmu. Jer i priča o Evropi sastoji se od specifičnih malih priča. U njoj uvek nailazite na odnose većina- manjina, odnose sa onim različitim, drugačijim. Zapadna Evropa ne shvata, niti je mnogo zainteresovana za priče malih naroda. Nama je, pak, urođeno i tako smo vaspitani da treba poznavati svet. Makar geografski. Ali to je frustracija malih naroda. Veliki nemaju tu potrebu, i mi to ne razumemo… Naše predstave govore o čoveku u svim trenucima. Bilo da ste Srbin ili Mađar, gledaćete i razumećete priče o životima ljudi, a ne o životima pripadnika neke nacije. Ljudska taština, glupost, zlo – to je ljudsko, a ne nacionalno. Lokalne specifičnosti nisu uvek granice. Ponekad deluju baš suprotno, otvaraju stvari, značenja.
BiF: Kao pozorište koje izvodi predstave na jeziku manjine, gde je prostor za komunikaciju sa publikom kojoj to nije maternji jezik?
A.Urban: Pretpostavljam da naše predstave komuniciraju sa publikom i na nekim drugim ravnima, a ne samo verbalno. No uvek obezbeđujemo simultani ili titlovani prevod na jezik sredine u kojoj igramo, u Subotici je to srpski, ili pre srpskohrvatski. Više bih voleo da to nije neophodno, jer mislim da bi bilo dobro kada bismo shvatili da ne živimo samo u određenoj državi, nego i u određenoj lokalnoj sredini i da je važno razumeti onog drugog. Jer, ako vam nije stalo da naučite jezik ljudi sa kojima delite svakodnevnicu, kako onda zamišljate život za trideset godina? Vaša deca ne igraju fudbal u državi nego ispred zgrade. I zašto bi bio problem da klinci međusobno razgovaraju na jezicima koji su im maternji? Igrati predstave na manjinskom jeziku nije nimalo lako, ali je naša prednost što smo uspeli da se nametnemo kao pozorište sa određenim kvalitetom, a ne kao kulturna ustanova nacionalne manjine.
BiF: Vodite eksperimentalno pozorište, koje od publike zahteva aktivno učešće i u predstavi i u životu. Koliko je u današnje vreme, koje je podređeno trivijalnoj zabavi i bekstvu od problema, publika spremna na takvu vrstu provokacije?
A.Urban: I sam se često pitam o ljudima koji i dalje žele da dolaze u pozorište da bi se suočili sa problemima. Ali valjda još uvek ima onih koji se nisu odrekli stvarnosti, koji veruju, ili traže mogućnost da veruju da je naš život ipak u najvećoj meri u našim rukama. U našim predstavama ne zahtevamo učešće publike ali ga pozdravljamo. Nekada sam smatarao da je jedino bitno da publika nema predrasude i da se opusti. Danas imam drugačije mišljenje i često provociram u nama baš ono što ima veze sa predrasudama. Niko se danas ne ljuti zbog politike ili nekih drugih, naizgled krupnih stvari, ali ljudima veoma teško pada kada ih provocirate u sopstvenoj malograđanštini. To se teže oprašta.
BiF: Kao umetnik koji ne želi da se seli iz malog grada, a koji je istovremeno sticao iskustva širom sveta, u čemu vidite kulturni potencijal jedne sredine – od čega on najviše zavisi?
A.Urban: Mala sredina je mala sredina. I to je to. Ko kaže da to nema veze, laže. Vi odgovarate izazovima jedne sredine hteli to ili ne. Druge sredine imaju druga pitanja. Potencijal određene sredine vidim u onoj slobodi koju ume da ostvari.
BiF: Festival „Dezire“ koji ste pokrenuli pre četiri godine ovoga puta je imao podnaslov (A)politika, a okupio je predstave koje su se bavile aktuelnim temama. Da li asocijacija na aktuelni javni život znači i dobru gledanost?
A.Urban: Aktuelnost može biti biznis, svakako, ali mi ne protežiramo tu vrstu aktuelnosti. Mene zanima autentična umetnost koji govori smelo i istinito. Pozorište nije lira niti proza, ono je poetika. Surovo biće istine. Festival je bio rasprodat svih ovih godina, pa bi se moglo zaključiti da se ljudi u Subotici i okolini nisu okrenuli od stvarnosti. Dolaze na naše predstave da vide šta drugi govore o stvarnosti koja je i njihova stvarnost. Ipak, reč je o svega nekoliko hiljada ljudi. Pretpostavljam da ostalima pozorište ne predstavlja medij za razmišljanje.
BiF: Šta u današnje vreme, kada je gotovo sve postalo estrada, a posebno politika, može biti zaista angažovana predstava koja će nas probuditi i pokrenuti?
A.Urban: Pozorište je pozorište, nije kokain. Ima momenta kada vas može pokrenuti, može da vam pruži određena saznanja, podstrek… ali vam zbog toga neće biti lakše da menjate svet. Nismo svi mi krivi za to što je politika postala estrada, ali nas naše ćutanje o tome čini krivcima. Nisu svet i život nešto van naših domašaja. To kakvi su postali i život i politika jeste i naša odgovornost. Pa valjda te političare neko i bira. Ne dopada vam se sistem? Imate probleme sa demokratijom? Smeta vam parlamentarizam koji omogućava tu estradu? Pa menjajte ga. Možete.
BiF: Kažete da je pozorište poezija stvarnosti, ali u Vašim predstavama ima i agresije i brutalnih scena. S obzirom da smo preplavljeni svakodnevnim vestima o nasilju, kako ono danas može biti umetnički opravdano – da umesto onog najgoreg, podstakne ono najhumanije u nama?
A.Urban: Uvek je reč o ljubavi. Poezija nije glupa priča o lepršavim dušama. Svaka ozbiljna poezija se bavi i ostvaruje neku vrstu istine, bolne i lepe, čudesne. Suočavanje nije prvenstveno degradacija. Uzvišeno je. Poezija nije laž, bar ne u ovom smislu. Scena nasilja nije prvenstveno poezija, ali odnos elemenata te scene jeste poetski sklop stvarnih dešavanja. Problem nije u tome što smo preplavljeni vestima o nasilju, nego što ono postoji a mi se sa njim ne obračunavamo. Nikad ne podstičem nasilje, uvek saosećam sa žrtvom.
BiF: Informatičko doba je značajno uticalo i izmenilo sve vrste umetnosti. Šta se događa sa pozorištem u svetu u kome knjige svetle sa ekrana, a slike su video instalacije?
A.Urban: Pozorište postoji u određenom prostoru i određenom vremenu u odnosu na posmatrača ili učesnika u događaju. Kada pozorište gledate posredstvom ekrana onda je to video. Pozorište je živa stvar i u tome je njegova specifičnost. Istinski postoji samo tad i tamo. I u vama jer ste to gledali.
BiF: Kažete da Vam je budžet za godišnje produkcije izuzetno skroman, a istovremeno imate više premijera od nekih državnih pozorišta. S obzirom da ste umetnik, kako ste u sebi pronašli menadžera – očigledno uspešnog?
A.Urban: Uvek sam gledao na režiju kao na složen posao, koji u sebi sadrži i vođenje i organizovanje pozorišta. Mada, to je komplikovana stvar. Ponekad sam umoran od svakodnevnih pozorišnih problema. Ako ste budžetska ustanova, da biste opstali praktično se pretvarate u kancelariju za pisanje projekata sa kojima morate da aplicirate kod raznih fondova. Svakodnevna borba sa sve komplikovanijom i beskrupuloznijom birokratijom vas „poždere“, oduzima vam snagu. Borite se sa glupostima koje vam nemeće loše organizovana država. Ali snalazite se, jer morate i hoćete da radite.
BiF: Ali mnogi se žale na ogromnu papirologiju i kada se konkuriše za strane fondove, kao što su, na primer, IPA fobnovi. Vaše pozorište je jedino koje dobilo podršku upravo iz tih fondova za projekat koji ste realizovali sa segedinskim pozorištem. Kakvo je Vaše iskustvo?
A.Urban: Kao što sam rekao, birokratija je zeznuta stvar. Jeste komplikovano, oduzima mnogo vremena i energije, ali to je preduslov – znači uzmi ili ostavi. S obzirom da upravo završavamo taj IPA projekat mogu da kažem da smo uspeli da sve realizujemo kako je i predviđeno. Nije lak posao, ali je na neki način doprineo našem radu, u smislu da morate da napravite jasnu računicu šta se može ostvariti u pozorištu u toku jedne sezone za ukupno tri miliona dinara produkcijskih troškova.
Budžet više nije dovoljan da biste mogli da se posvetite samo umetničkom poslu, pa se institucije kulture pretvaraju u radionice za konkurse. I onda imate situacije da ustanove počinju da smišljaju projekte za koje procenjuju da bi mogli „da prođu“ kod donatora ili sponzora, i koji su time unapred „kastrirani“ od kreativnosti i entuzijazma. Ali opet, na vama je da odlučite da li ćete se prodati, ili ćete tražiti način da takve mogućnosti iskoristite da biste ostvarili ono u šta verujete.
Petar Ilijin
Hrvatski ministar finansija Slavko Lenić smatra da su vlasnici preduzeća najodgovorniji za sve veću nelikvidnost hrvatske privrede i da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja. Ekonomisti ocenjuju da primena novog zakona nije dovoljna za uspešno restrukturiranje i reprogramiranje poslovanja posrnulih kompanija.
Problem sa kojim se suočava hrvatska privreda u vidu sve većeg broja insolventnih i nelikvidnih preduzeća je prvenstveno posledica neodgovornog ponašanja vlasnika, izričit je hrvatski ministar finanisija Slavko Linić, koji osporava predloge da se spas traži u državnoj dokapitalizaciji. „Država ne želi da uđe u vlasništvo, niti da upravlja firmama, a banke ne mogu da pređu udele veće od 25 posto. Sramota je da Vlada vodi proces restrukturiranja u privatnom sektoru, ali radićemo na tome da nađemo odgovorajuće rešenje za nedostajući kapital u preduzećima“, izjavio je Linić predstavnicima Hrvatskog udruženja banaka i Hrvatskog udruženja poslodavaca, na jučerašnjem okruglom stolu „Restruktiriranje ili likvidacija?“ u organizaciji ekonomskog magazina „Banka“.
Ministar je ocenio da je suština problema u tome što su mnoga preduzeća, zbog brze zarade, ulagala u industrije koje nemaju nikavih dodirnih tačaka sa njihovom osnovnom delatnošću, ali su u tom trenutku donosile velike profite, poput građevinarstva i nekretnina. Taj trend je bio u ekspanziji upravo u trenutku izbijanja finansijske krize 2008. godine, kada su kompanije u svetu počele da se povlače iz takvih poslova. Time je ugrožena osnovna delatnost u većem broju hrvatskih preduzeća, istakao je Linić i dodao da sa bankama tek treba naći dodatne modele spašavanja posrnulih firmi.
Prema njegovim rečima, u Vladi su ocenili da za to neće biti dovoljna sredstva iz fondova privredene saradnje, pa su na inicijativu banaka krenuli u osnivanje equity fonda, sa namerom da se privuku sredstva EU fondova i Svetske banke. U Vladi se nadaju da će na taj način pribaviti barem 100 miliona evra za dokapitalizaciju prvenstveno srednjih preduzeća, dok Ministarstvo za preduzetništvo radi na merama koje će podstaći oporavak malih firmi. U uslovima rasta javnog duga problem će biti cena kapitala, „jer država ne može da zameni banke“, ističe Linić i upozorava: „Zbog restrukturiranja državnih poduzeća javni dug će se povećati za pet procentnih poena, a to znači negativno kretanje kreditnog rejtinga. U takvim okolnostima teško možemo računati na niže kamatne stope i ulaganja iz sveta“.
Sve evropske ekonomije su suočene sa ozbiljnim strukturnim problemima, što se u Hrvatskoj reflektuje kroz dodatno smanjenje konkurentnosti i pasivnost realnog sektora, konstatuje ekonomista Vladimir Preveden, koji već godinama istražuje kapacitete restrukturiranja hrvatskih firmi. On ističe da je takva situacija u Hrvatskoj daleko više problem poslovnog ponašanja i ukupne poslovne kulture, nego nivoa ekonomske razvijenosti. „Nemačka je takođe finansirala rast BDP-a javnim dugom, ali ga je koristila za strukturna ulaganja, dok ga je Hrvatska koristila za rast plata“, naglasio je Preveden i dodao da je i sada u Hrvatskoj naglasak samo na rezanju troškova, bez strateških promena i pokretanja inicijativa za rast i prodaju.
Život na staroj slavi
Restrukturiranja i transformacije je trebalo da započnu još od 2006. godine, čak i ranije, smatra ekonomska anlitičarka Suzana Košćak. Opisujući aktuelnu situaciju, ističe da „vlasnici preduzeća žive na starim lovorikama i ne prihvataju činjenicu da im firma vredi znatno manje nego pre nekoliko godina, a zarade iz zlatnih vremena nisu se koristile za jačanje kapitala. Sada, kada su se gubitak tržišta i likvidnosti prepleli sa visokom stopom zaduženosti i manjka kapitala, u privredi dominira osećaj da su im vezane ruke“. Primera radi, analize u oblasti građevinske i drvne industrije ukazuju da je kod većine ispitivanih frimi vrednost vlasničkog kapitala negativna, da je pala vrednost kompanija, da je veoma izražen problem manjka kapitala i obrtnih sredstava. Zato je po njenom mišljenju za očekivati da će eventualni investitori ulaganja usloviti otpisom duga. „Ali, prepreka restrukturiranju je i to što vlasnici i poverioci teško prihvataju činjenicu da im kompanija i potraživanja malo vrede“, ističe Košćak.
Ministar finansija Linić uveren je da će novi Zakon o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi promeniti takva ponašanja, ali Košćak smatra da je potrebno jš sistemskih promena da bi nova regulativa ispunila ciljeve zbog kojih je doneta. Po njenim rečima, jedno od glavnih pitanja je da li u Hrvastkoj funkcionišu tržišta i investicioni programi: „Da li postoji razvijeno tržište nekretnina i berza na kojoj se može uspešno prodati vredna oprema, budući da je to jedan od načina na koji se može brzo doći do preko potrebnih likvidnih sredstava i pokrenuti poslovni proces? Postoji li tržište rada na kojem se može zbrinuti višak zaposlenih koji su neminovni u preduzeću pod sanacijom? Imamo li sistem obtrazovanja i doškolovavanja koji će omogućiti i 45-godišnjaku da se dalje školuje i zarađuje do svoje 65 godine? Gde su programi za ulaganja koji će zaposliti nezaposlene, te odrednica jesmo li proizvođačka zemlja zdrave hrane i vode, njegujemo li samo uslugu, trgovinu i turizam ili smo zemlja koja se bavi crnom metalurgijom?“ Košćak dodaje da je za efikasnost novog zakona neophodno da se promene i drugi zakoni, poput Zakona o stečaju, Zakona o radu i Zakona o trgovačkim društvima, jer su restrukturiranje i rerpogam poslovanja jedne kompanije veoma složen proces, koji je povezan sa mnoštvom zakona i propisa. „Na primer, zašto bi banka, fond ili neki veći poverilac pretvarali svoja potraživanja u kapital ako im se ne jamči – a što u Zakonu o finansijskom poslovanju i predstečajnoj nagodbi nije slučaj – promena vlasničke strukture i minimalizacija uticaja dosadašnjih većinskih vlasnika, jer je očito da uz manadžment nije dobra ni vlasnička struktura. Ako smo ovaj put ozbiljni u namerama, onda se ne može ostavljati prostor za daljnje manipulacije, pogotovo u delu vlasničkog restrukturiranja“, zaključila je Košćak.