Milford Bejtmen, ekonomista, doktorirаo je nа temu mаlih preduzećа u bivšoj Jugoslаviji nа Univerzitetu u Bredfordu, i dаnаs nаjveći deo vremenа živi u Opаtiji. On je gostujući predаvаč nа Univerzitetu u Puli i nezаvisni konsultаnt zа pitаnjа lokаlnog rаzvojа. Između ostаlog, аutor knjige „Zаšto mikrofinаnsirаnje ne rаdi: destruktivnа uspon lokаlne neoliberаlizmа.?“ Bejtmen je za H-Alter govorio o mogućnosti konverzije problemаtične hrvаtskih kompаnijа u zаdruge, prodаji prostorа zа jednokrаtnu upotrebu kаo jedinoj „rаzvojnoj“ ideji nаmenjenoj hrvаtskom primorju i o tome zašto rast društvenog proizvoda i razvoj nisu jedno te isto.
Svake godine, tokom jedne posebne noći muzejima svane: na stotine hiljada ljudi širom Srbije, a najviše mladih, čekaju sa nestrpljenjem da uđu i vide nove postavke. Nekim kustosima je „Noć muzeja“ bila dodatni izazov da čuvene Pikasove reči „dajte mi muzej i ja ću ga napuniti“ sprovedu u delo.
Ideja o muzejima kao sjajnom mestu za celovečernji provod ponikla je u prošlom veku u Berlinu, a manifestacija „Noć muzeja“ je prvo u Beogradu, a potom u celoj Srbiji doživela ogroman uspeh. Na početku, pre osam godina u glavnom gradu bilo je 20 hiljada posetilaca, 2007. godine, kada je manifestacija po prvi put održana na nacionalnom nivou čak 320 hiljada, a pretprošle godine zabeleženo je rekordnih 450.000 posetilaca. Prema rečima Ivana Stanića, koordinatora „Noći muzeja“, prošle godine se u manifestaciju uključilo 60 gradova (sedam puta više nego pre pet godina), broj postavki se udvostručio sa 100 na 200. „Očigledno je da smo uspeli da vratimo muzeje u žižu medijskog interesovanja, da ih „razmrdamo“ i privučemo novu publiku, koja je počela da ih doživljava na drugačiji način“, kaže Stanić.
Sa navedenom ocenom saglasna je i Dragana Martinović iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, autorka istraživanja „Muzejska publika u Srbiji“ i „Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji“. Naša sagovornica ističe da su inventivnost u odabiru tema i zanimljivo osmišljene postavke glavni razlog dolaska čak četiri petine posetilaca „Noći muzeja“, što je uticalo i na promenu profila publike. Klasičan posetilac muzeja je pretežno iz urbane sredine, starosti od 36 do 50 godina i stručnjak iz humanističkih oblasti, a potom su to mladi koji u muzeje dolaze u organizaciji škola i fakulteta. Tokom „Noći muzeja“ dolaze dobrovoljno, pa čak 40,7% posetilaca čini populacija od 18 do 25 godina, onih od 25 do 40 je 28,1%, a među publikom sa 70% ubedljivo dominiraju žene.
18. maja ove godine održava se jubilarna deseta Noć muzeja
Informacija provokacija
Među najposećenijim izložbama su postavke koje su se bavile intimnom istorijom koja ne ulazi u udžbenike – od kurtizana i donjeg veša do svadbenih običaja, životom u kazamatima, vamiprima, ali i novim tehnologijama. Ova svojevrsna provokacija za naše prilike imala je za cilj da se pre svega privuku oni koji ređe ili uopšte ne zalaze u muzeje. „Mnogi žele da posetu muzeju dožive i kao kreativnu, uzbudljivu, a ne samo kao saznajnu i naučnu, što je takođe jedna od smernica kustosima. Stoga je potrebno segmentirati publiku i praviti raznovrsne programe i postavke za različite starosne i socijalne kategorije posetilaca – a to je upravo ono što nedostaje našim muzejima”, konstatuje Martinović. U postavkama daleko više treba da se koriste mogućnosti novih tehnologija i da ih prate zanimljiva predavanja, radionice, performansi, koncerti – sve što upotpunjuje informaciju i čini je prijemčivijom za publiku.
Za to je neophodan novac, kojeg, kažu u muzejima, nema čak ni da bi se obezbedili elementarni uslovi za izložbe, ali naša sagovornica smatra da je veći problem u nedostatku lične inicijative. „Mnogi muzeji i dalje se prvenstveno oslanjaju na državnu pomoć i očekuju da ih neki potencijalni sponzor sam pozove. Ali oni su ti koji bi trebalo da se potrude da zarade novac na alternativne načine: prodajom kataloga, suvenira, replika, pružanjem stručnih usluga, i konzervatorskim radom, organizovanjem dečjih radionica i igraonica, radionica starih zanata, edukativnih radionica, pratećih programa, iznajmljivanjem prostora“…
U muzejskoj javnosti prisutne su i dileme da li posećenost muzejima , „kao poslednjem kulturnom pribežištu značajno osiromašene srednje klase“ treba i dalje podsticati politikom slobodnog ulaza i simboličnim cenama ulaznica, ili se i u tom segmentu treba ponašati komercijalno? Takođe, postavlja se i pitanje gde je mera kada komercijalizacija preti da sklizne u banalizaciju? Odgovore nude dobri primeri iz prakse, ističe naša sagovornica, podsećajući da su za izložbe poput „Dinosaurusi Argentine – džinovi Patagonije, „Sto godina slikarstva u Srbiji 1850–1950“ ili izložbe radova Salvadora Dalija, posetioci bili spremni da plate ulaznice skuplje od uobičajenih upravo zbog njihovog kvaliteta. Sa druge strane, u Srbiji se sve primetnije izdvajaju muzeji čija posećenost iz godine u godinu raste, kao što je slučaj u Gradskom muzeju u Somboru, u Muzeju grada Novog Sada, u Narodnom muzeju u Valjevu, Muzeju primenjene umetnosti, Etnografskom i Vojnom muzeju u Beogradu, a posebno u Muzeju istorije Jugoslavije.
Jugoslavija, ekskluzivno
Potonji je, naime, nakon Kalemegdanske tvrđave najposećenije mesto u Beogradu.
Nešto više od polovine posetilaca su turisti iz inostranstva, od kojih 45% dolazi iz bivših jugoslovenskih republika, a za njima slede turisti iz SAD, Koreje, Japana, Kine i zapadne Evrope. Gotovo 50% domaćih posetilaca u ovaj muzej dolaze prvi put, a prema rečima direktorke ove institucije Katarine Živanović cilj je da se značajnije uveća broj posetilaca iz Beograda, naročito osnovaca i srednjoškolaca. To će se, veruje, i ostvariti sa budućim postavkama koje će se baviti istorijom Jugoslaviju tokom celog 20. veka „i to na način na koji smo i do sada radili, povezivanjem istorijski značajnih događaja sa aktuelnim dešavanjima”.
Dosadašnji uspeh Živanović objašnjava inovativnim i intrigantnim idejama, na čijoj realizaciji „sarađujemo ne samo sa muzejima i institucijama kulture, već i sa nevladinim organizacijama i pojedincima iz zemlje i inostranstva, što postavkama daje svojevrsan pečat ekskluzivnosti“. Na primer, na skorašnjoj postavci „Iza gvozdene zavese” predstavljeno je 100 radova poljskih i 100 radova ruskih autora iz zbirki privatnih kolekcionara iz Poljske, u saradnji sa Poljskom fondacijom za savremenu umetnost.
Novi poslovni koncept ogleda se i u pronalaženju novih mogućnosti za zaradu, pa su sopstveni prihodi u odnosu na 2009. godinu uvećani za 44%, od čega se 40% obezbeđuje prodajom atraktivno osmišljenih suvenira. Ispostavilo se da su suveniri postali najbolja reklama za Muzej, a za neke posetioce čak i primaran razlog dolaska. U skladu sa planovima o novom programu i postavkama, na pomolu je „nova generacija“ suvenira koja će posetioce vratiti u doba „prve Jugoslavije“, a kada se budu stekli prostorni i tehnički uslovi, i prijatan kutak gde će moći da se odmore i okrepe.
U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.
Kada je 2008. godine Tatjana Đorđević ostala bez posla, bila je ”foto robot” gubitnika tranzicije: žena, starija od 45 godina, sa „neproizvodnom“ diplomom ekonomiste. Dve godine kasnije uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje, „Filipa Morisa“ i jedne nevladine organizacije osnovala je sa kolegom ortačku firmu. Danas iz Niša izvozi metalnu galanteriju za elektronske uređaje i sisteme na sve meridijane i nada se da će ovaj poduhvat „biti lep primer kako se pravi firma u Srbiji“.
Pre nego što je ušla u privredničke vode, Đorđević je dve godine primala nadoknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje: „uljuljka vas to nešto novca, ali to ničemu ne vodi, nemate dovoljno za život, za decu, ne spadate ni u jednu grupu ljudi, više nikome ne pripadate, sve velike firme čije direktore i rukovodstva ste poznavali su propale, niko više ne može da te primi na posao, nemate kome da se obratite“, opisuje to vreme.
Tatjana Đorđević
U maju 2010. godine sa kolegom Slavišom Spasićem otvorila je ortačku radnju “AVM mechanic” u Nišu. Posao su započeli uz pomoć NVO „Eneca“ i projekta „Filip Morisa“ za prvu šansu od kojih su dobili dve mašine za obradu limova vredne 2.000 evra. „Da nije bilo tog programa i donacije u vidu mašina, ne bih danas posedovala firmu“, kaže Đorđević. U isto vreme njen ortak je od Nacionalne službe za zapošljavanje dobio 160.000 dinara. „Mi smo klasičan, a čini mi se, jedinstven primer kod nas započinjanja privatnog biznisa, i uz ogromna odricanja u tome smo uspeli. Kasnije smo nastavili sa kupovinom mašina i započeli sa primanjem radnika“. U ortačkoj firmi danas je četvoro zaposlenih, a po potrebi posla povremeno angažuju i svoje kooperante. Da članovi porodice pomažu u poslu, to se podrazumeva, a u ortačkoj firmi zakon i dozvoljava.
Za kratko vreme postali su izvoznik na sva svetska tržišta, od Indonezije do Brazila. „Ne znam zašto bi bilo iznenađenje da smo za nepune tri godine postali izvoznik, s obzirom da je iza nas ogroman broj radnih dana sa angazovanjem od 10 do minimum 15 sati svakodnevnog rada i razvoja. Naš izvoz je indirektan, što znači da radimo za poznatog kupca, čiji finalni proizvodi idu van granica Republike Srbije. Jedan manji procenat nam je direktan izvoz, a nastojimo da se to ubuduće poveća”, kaže Tatjana Đorđević za B&F.
Njen recept za uspeh podrazumevao je mnogo istraživačkog i pripremnog rada. „Pre otvaranja firme, o tome sam mnogo razmišljala, najmanje šest meseci ranije sam radila na marketingu, pratila šta se dešava na tržištu, šta će se proizvoditi, za šta se izdvajaju sredstva na nivou države, dakle, napravila sam baš detaljan pristup i nisam se predavala. Temeljno sam se pripremila i uspeh je u velikoj meri vezan za to.“
Ortačka radnja Tatjane Đorđević prostor za rad pronašla je u pravljenju profesionalne metalne galanterije, u izradi malih, specifičnih serija koje se koriste ili imaju specijalnu namenu kod elektronskih uređaja i sistema. To su deficitarni proizvodi, ili bar trenutno deficitarni koji zahtevaju specifično znanje, iskustvo i opremu. Bitno je bilo pratiti dolazak kod nas stranih firmi i obezbediti kvalitet i profesionalnost zbog kojih će oni, umesto iz npr. Kine, delove za svoje proizvode početi da naručuju od njih.
U poslednje tri godine „AVM mechanic“ uspeo je da se „uvuče pod kožu“ i postane kooperant stranim firmama poput nemačkih „Simensa“, Beha“ „LMB softa“.
„Kada sarađujemo sa velikim sistemima ili telekomunikacionim firmama, radimo proizvode gde se spaja mehanika sa elektronikom koji čine uređaje ili čitave sisteme u kojima ima mnogo sklopova i podsklopova, dakle mnogo detalja gde vi možete da pronađete svoje mesto. Svesni smo da nismo veliki ali da moramo da pronađemo svoj prostor u sistemu velikih. Pratimo gde će se investirati, šta će se proizvoditi, i, naravno, koji sertifikati su nam za to potrebni“, objašnjava Đorđević.
Dobro urađen posao preporuka je za sledeći a sagovornica B&F kaže da je svesno izabrala saradnju sa strancima jer su tehnički napredniji, a kvalitetno urađen posao za njih je dobra odskočna daska za nove poslove.
„Morate da budete u žiži interesovanja, da pratite sve inovacije u polju elektronike i mehanike, da stalno proveravate podatke, da neprestano razmišljate šta bi nekome predložili od poslova, a čim ga dobijete da obezbedite da bude obavljen po najvišim standardima. Tako raditi je moguće, naravno, samo ako to i jako volite. Nikoga ne možete silom naterati da voli posao i razmišlja o njemu“, kaže Đorđević. „Mi u Srbiji smo malo lenji, opustili smo se, a kada bi se samo za nijansu više radilo, kada bi se ljudi pozabavili svojom sudbinom, a ne čekali da neko odlučuje o nama, moglo bi da se i radi i zarađuje.“
Tatjana Đorđević je ponosna što je dve godine nakon osnivanja firme dobila nagradu od 100.000 dinara i pravo da koristi pečat „Kvalitet broj 1 iz Srbije“. Nagradi je dodala nešto svog novca i kupila nove mašine u saradnji sa našim poznatim firmama napravljen je i kompeltan program za plastifikaciju metala i pušten u rad 2012. godine„Ocenili su da smo imali najprodorniji marketing na tržištu, ai moram da naglasim da je meni lično taj pečat najvrednije priznanje koja ne može da se meri ni sa jednom novčanom nagradom, jer to znači da smo pazili šta radimo i kako radimo.“
Planovi su da ortačka firma preraste svoju početnu formu i postane veće preduzeće u kojoj će zaposliti svoju decu, ali dati šansu mladim stručnjacima. „Nadam se da ćemo biti lep primer kako se pravi firma u Srbiji“.
Petar Ilijin
broj 96, april 2013.
Anti-evropska stranka „Alternativa za Nemačku“ (AfD) zvanično je osnovana pre samo nekoliko nedelja, ali je jasno da je pogodila u živac: Već broji 10.476 članova, saznaje Špigl – a od njih je oko 2.800 onih koji su svoju vernost preorijentisali sa već etabliranih nemačkih partija, izašavši iz njih i pridružujući se “antievropljanima”.
Kako se već naziru izbori krajem ove godine, Alternativa za Nemačku “talasa” svojim programom koji uključuje raspuštanje zone evro-valute i povraćaj briselskih nadležnosti u zemlje-članice EU. Iako se u istraživanju objavljenom u utorak pokazalo da je podrška ovoj stranci trenutno jedva četiri odsto, njen brz rast može rezultirati značajnim promenama u političkom pejzažu Nemačke.
Dosadašnje brojke još uvek ne predstavljaju neku posebnu pretnju najvećim nemačkim strankama. Nešto više od hiljadu AfD-ovih sveže iskovanih članova prethodno je pripadalo demohrišćanima kancelarke Angele Merkel, dok je najveća opoziciona stranka, Socijaldemokratska partija, doživela “bekstvo” 558 svojih dosadašnjih članova.
Ali, manjim partijama – a posebno CDU-ovom mlađem koalicionom partneru, pro-biznis-tehnokratski orijentisanoj Slobodnoj demokratskoj Partiji (FDP) – AfD predstavlja daleko oštriju pretnju. FDP je izgubila 587 članova namamljenih sloganom AfD-a: „Iskreni razgovori umesto s €dativa“.
U regiji Hesen, u Frankfurtu – sedištu finansijskog kapitala Nemačke – FDP je čak izgubio mesto u regionalnom parlamentu. Samo ove nedelje, Johen Paulus izašao je iz FDP-a da bi prišao “Alternativi za Nemačku”, postavši i njen prvi predstavnik.
FDP je posebno ranjiva na opasnosti koje dolaze od strane AfD-a, pokušavajući da se izbori za svoje birače, te nastojeći da ih u poslednjih nekoliko meseci na svaki način privuče. A ako ne uspeju da pređu cenzus od pet posto, koliko im je potrebno za ulazak u savezni parlament Bundestag, u septembru bi Merkelova mogla ostati bez svog koalicionog partnera.
Očigledno da je ovo velika briga za biznisu naklonjeni FDP. Na svom partijskom kongresu u Nirnbergu prošlog vikenda, lider stranke i ministar ekonomije Filip Rosler je iskoristio priliku da bi upozorio da će AfD-ov evro-skepticizam dovesti Nemačku do „ekonomske propasti.“
Puštanje krvi
U međuvremenu, CDU-ova sestrinska stranka iz Bavarske, Hrišćansko-socijalna unija (CSU) “ispratila” je 220 svojih pristalica koji su migrirali u AfD, Zelena stranka je izgubila 106 članova a Piratska partija svoja 142 “pirata”.
„Definitivno je došlo do “puštanja krvi” među etabliranim strankama“, primećuje koosnivač AFD-a Bernt Luke, profesor ekonomije na Univerzitetu Hamburg i sam bivši član CDU. To su dobre vesti. On je, ipak, manje zadovoljan činjenicom što 86% članova ove stranke u povoju čine muškarci.
Ovo su zaista jasno definisane grupe. Prema Kej Gotšalk, koja je nedavno učestvovala u osnivanju hamburškog ogranka ove stranke, u AfD-u su pre svega pragmatičari. „U AfD sam došla preko mnogo ljudi čije noge čvrsto stoje na zemlji“, izjavila je Gotšalkova za dnevnik Zidojče Cajtung u utorak (7.maj). „To su ljudi koji se svakodnevno dokazuju. Oni nemaju vremena da – poput Zelenih – o važnim pitanjima raspravljaju na čajankama koje traju po čitavu noć“
“Alternativa za Nemačku” je stranka sa očiglednom geografskom pristrasnošću. Sa 1.946 novih članova u Severnoj Rajni Vestfaliji, ova najmnogoljudnija nemačka regija ubrzano prerasta u AfD-ov bastion; i, izgleda da je sve spremno da ovo bude prva nemačka regija koja će preskočiti lestvicu od 2.000 članova, koliko joj je potrebno da bi istakla svoje kandidate za parlamentarne izbore u septembru.
Stranka je gotovo podjednako jaka u obe najprosperitetnije nemačke države: Bavarskoj, gde broji 1.541 članova, i u Baden-Virtembergu, gde ima 1.368 članova.
Nasuprot tome, stranka generiše najmanji interes u siromašnijim nemačkim državama, onim na istoku zemlje i u Berlinu, gde je privukla samo 531 pristalicu.
Pa ipak, može se očekivati da će se još mnogo toga desiti do narednog septembra. Prema podacima Instituta Allensbach za javno mnjenje i istraživanje tržišta, “Alternativa za Nemačku” poseduje potencijal birača od 17 odsto.
Džejn Paulik za Spiegel OnLine 05/07/2013
Međunarodni tender za dostavljanje pisma o namerama za strateško partnerstvo za Galeniku Vlade Srbije je raspisala još 15. januara. Rok za prijavu je bio najpre 18. februar, a rok za dostavljanje pisma o namerama 18. mart. Poziv je zatim prvi put produžen do 4. marta, potom 1. aprila, a zatim ponovo do 30. aprila i jo[ jednom do 31. maja, da bi se jedinom zainteresovanom Valeant Pharmaceuticals North America Llc dalo još vremena da pripremi ponudu. Šta su realne mogućnosti domaće farmaceustek industrije pročitajte u autorskom tekstu Danijela Mirković, višeg menadžera, Ernst &Young.
Nakon što su jesenas visoki državni zvaničnici dobrano izreklamirali pad cene domaćih obveznica, ništa manje pompezno nije prošla ni nedavna najava prevremene otplate dela spoljnjeg duga države. U nedostatku konkretnih i opipljivih rezultata u vođenju zapuštenih javnih finansija, građanima se svako malo nudi pojačani optimizam koji će sasvim izvesno kao posledicu doneti pad potencijala za bolne i neophodne reformske rezove.
Ubrzo nakon što je prošle godine pomazan za sekretara partije, Ši Đinping je poveo čitav Stalni komitet Politbiroa u obilazak izložbe Put podmlatka u pekinškom Nacionalnom muzeju. Tamo je, stojeći pred sablasnim slikama nekadašnjeg poniženja i novijeg vojnog i ekonomskog uspona Kine, obećao da će raditi na ostvarenju „Kineskog sna“.
„Svako ima svoje ideale, težnje i snove“, rekao je. „Ja lično verujem da je dostizanje velike obnove kineskog roda najmoćniji san kineskog naroda danas.“
Izložba koja je kompletirana 2009. u slavu devedesete godišnjice Narodne Republike Kine, pripoveda o epskom padu i parčanju Kine u kandžama stranih sila i borbi komunističkog naroda za obnovu nacionalnog ponosa, dostojanstva i snage.
„Ozbiljnost patnji koje je kineska nacija pretrpela i ogromne žrtve koje je podnela u savremenoj istoriji nemaju pandana u svetu“, istakao je Ši. „Posle više od 170 godina neprekidne borbe od Opijumskog rata, kineski narod konačno upravlja svojom sudbinom i vredno radi na najvećem pokušaju razvoja koji je svet ikad video.“
Savremeni kineski lideri od Sun Jat Sena do Šija pokušavali su da definišu svoju politiku kroz niz poletnih slogana, i Kineski san je najnoviji u tom arsenalu. U nastavku Šijovog govora, Kineski san je polako poprimao šovinistički ton. „Danas smo bliže nego ikad postizanju velikog preporoda kineske rase“, rekao je svojim partijskim kolegama iz rukovodstva, „i uvereniji smo nego ikad da imamo ono što je potrebno za uspeh“.
Tog dana kad sam posetio izložbu, stotine vojnih oficira pažljivo su proučavali mape „izgubljenih teritorija“ i zaplenjeno japansko oružje, dok su drugi bili opčinjeni dioramom pod naslovom „Dve bombe, jedan satelit“ koja veliča detonaciju atomske i hidrogenske bombe i uspešno lansiranje satelita u vreme kad su milioni proživljavali strahote Kulturne revolucije.
Izraz Kineski san bio je naslov kontroverzne knjige iz 2009. autora Liu Mingfua, pukovnika Narodno-oslobodilačke armije. Knjiga je prvobitno bila zabranjena zbog ratobornih izjava o ukidanju američke hegemonije i preuzimanju globalne dominacije, pa ponovo objavljena nakon Šijeve posete muzeju, a sada se može naći u mojoj lokalnoj Sinhua knjižari, vidno istaknuta pored zbirke eseja o Kineskom snu u izdanju Biroa za propagandu.
Sa pozivima na obnovu spartanskog, vojničkog duha, ova knjiga sledi liniju obračuna novog rukovodstva sa korupcijom i raskošnim životom članova partije. Vojska (a naročito njeni „nasledni generali“) obezbeđuje ključnu podršku i savetnički tim Šiju, a čvršća spoljna politika Kine odraz je moralističkog nacionalizma na kome se temelji njegova etatistička vizija.
Tekuća partijska kampanja štednje – skicirana u „propisu u osam tačaka“ Politbiroa izdatom radi ispravljanja „radnih običaja“ – podseća na maoističku „masovnu liniju“, kada su slogani poput „iz masa, za mase“ pokušavali da održe partiju u dodiru sa narodom i njegovim željama.
U toj tradiciji – za razliku od svojih američkih kolega – partijski lideri kao i partijske publikacije tvrde da je Kineski san kolektivni poduhvat. „Kineski san podrazumeva da kad je nešto dobro za državu, dobro je i za naciju i svi imaju koristi“, pisao je početkom godine dnevni list Ženmin žibao u uvodniku. „To je deo kulturne tradicije istočnog kolektivizma u kojoj velika i snažna država garantuje sreću naroda i omogućava svima da uživaju prednosti državnog razvoja.“ U članku sa naslovne strane 1. aprila, ovaj list se vraća istoj temi: „Individualni snovi i državni snovi su međusobno povezani.“
Tu se krije nestabilni paradoks Sijeve nove političke maksime. Čiji su snovi važniji, partijski ili narodni? Polisemična priroda kineskog pisma znači da žonguo meng može da se prevede i kao „kineski san“ i kao „kineski snovi“.
Na Weibu, kineskoj verziji Tvitera, građani raspravljaju o novoj frazi i svojim snovima i košmarima. Odgovarajući na vest o porastu inflacije i novim porezima za mala preduzeća, na primer, medijska ličnost i kasnija direktorka tehnološke kompanije Vang Lifen nedavno je napisala, „Nova vlada nema nikakve šanse da stekne poverenje privatnih preduzeća; Kineski san je besmislica.“ „Samo vođe imaju snove,“ napisao je drugi građanin, „mi nemamo pravo ni da sanjamo.“
Ali ima mnogih drugih koji podržavaju partijsko zalaganje za kinesko bogatstvo i snagu u zemlji i inostranstvu. Za mlade vojnike i nacionaliste, čvrsta partijska vladavina je garancija njihovih snova o očuvanju kineskog suvereniteta nad Tibetom, Sinđangom i nenaseljenim ostrvima u južnim i istočnim kineskim morima.
Međutim, drugi samo sanjaju o tome da se obogate. Pošto je otkupila prava za popularnu emisiju Američki idol, šangajska televizija Zmaj nazvala je svoju verziju Glas Kineskog sna. Emitovanje počinje u udarnom terminu idućeg meseca, sa poznatim ličnostima kao sudijama i kompanijom Ford Motors kao sponzorom. Da li će se uskoro i majice sa motivom „Kineskog sna“ naći u prodaji?
Ali partijska država i dalje je snažna, i kontroliše svoj nacionalni brend – što je shvatio satiričar Su Lin kada je njegova pesma o Kineskom snu izbrisana sa popularnih video sajtova. U Sijevoj viziji nema mesta za stihove poput: „Kineski san nije san o diktaturi i autoritarnoj vlasti… To je narodni san, san o demokratiji i ustavnoj vladavini.“
Prizivanjem Kineskog sna, Ši Đinping je stvorio snažno oruđe za mobilizaciju naroda. Ali da li partija i dalje ima legitimitet i kapacitet da predvodi ono što će izaći iz ove Pandorine kutije potiskivanih želja, frustracija i stahova?
Šijev prethodnik Hu Đintao u prvo vreme je govorio o „mirnom usponu Kine“ pa zatim o „harmoničnom društvu“ pre nego što je pronašao neodređeniji „naučni pogled na razvoj“. Sijeva administracija još uvek pokušava da nađe svoj glas, i prerano je za prognoze da li će „Kineski san“ definisati narednu deceniju komunističke vladavine ili će na sličan način izbledeti.
Kao opušteniji i sigurniji patriota koji svoj pedigre smatra punomoćjem da vlada, Ši se očigledno razlikuje od svojih prethodnika. Međutim, kao i Hu, i on je čovek koji ne voli rizike, čovek čiji je glavni prioritet očuvanje komunističkog bogatstva i moći. Možda će Ši pokrenuti neophodne reforme, ali nastavak partijske vladavine ostaje ključan za Kineski san, dok će narod i dalje sanjati u svojim spavaćim sobama.
James Leibold, Inside Story, 22.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.05.2013.
Zašto u nekim zemljama cveta berzansko poslovanje, eksploatacija ruda i nafte i napreduje IT sektor? Nacionalne kulturne vrednosti utiču na institucionalni i ekonomski razvoj na makro planu, tipove i koncentraciju industrijskih grana, i rizik u koji su preduzeće ili njegov rukovodilac spremni da se upuste. Individualizam nasuprot kolektivizmu i sklonost ka “iskoračivanju u nepoznato” i obratno, imaju u tome svoju ulogu.
Na teritoriji Srbije je živelo 17 rimskih imperatora, koji su „glavni junaci” projekta „Put rimskih imperatora”, čija je osnovna ideja da atraktivne arheološke lokalitete iz rimskog perioda poveže u jedinstvenu turističku rutu, dugu oko 600 kilometara. Za realizaciju su neophodna značajna sredstva i investitori koji će prepoznati višestruki značaj arheološkog turizma, koji kroz različite projekte podržavaju ne samo kulturne već i finansijske organizacije poput Svetske banke.
U dnevnim novinama i političkim magazinima karikature predstavljaju nezaobilazne komentare aktuelnih događaja, a njihovi najpoznatiji autori cenjeni su širom sveta jer izražavaju svoje stavove mimo državne i uredničke cenzure. Međutim, interesi oglašivača i političara, kao i sve veće pozivanje na „političku korektnost“ danas su u velikoj meri otupeli nekada ubojitu oštricu karikaturista. Domaća škola karikature decenijama je izvor izuzetnih autora, čiji radovi su pobeđivali na mnogobrojnim međunarodnim konkursima i bili objavljivani u najtiražnijim svetskim časopisima. A borbe protiv cenzure na našim prostorima oduvek je bilo na pretek…
Kada spominjemo borbu protiv režima u kontekstu političke karikature u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji na pamet nam prvo padnu dela Predraga Koraksića Koraksa. Svoju poziciju „otpornog“ na cenzuru stekao je radeći za nezavisnu štampu u vreme Slobodana Miloševića. „Sad imam taj kredibilitet da niko ne sme da mi se meša u posao. Pre nekoliko godina u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Njujorku imao sam prilike da razgovaram sa mojim poznatim kolegama, Dancingerom iz „Los Anđeles Tajmsa“, Plantuom iz „Le Monda“ i Šapatom koji crta za „Njujork Tajms“ i „Herald Tribjun“. Kada sam im rekao da nemam iznad sebe apsolutno nikakvu cenzuru, niti ikoga ko mi sugeriše šta da nacrtam, oni nisu mogli da mi poveruju. Svi oni odgovaraju svojim urednicima, ali veliko je pitanje koliko je to što oni rade dobronamerna pomoć ili cenzura. Uređivačka politika se razlikuje od lista do lista, ali nekakva granica koju ne treba preći postoji kod skoro svih“, naglašava Koraks.
Prema njegovim rečima, za većinu naših novina danas su tipične festivalske karikature, koje se na jednostavan način obračunavaju sa pojavama kao što su inflacija, kriza ili prirodne nepogode, i nemaju direktnu „adresu“ na koju su upućene. „Takvim karikaturama sam se i ja bavio za vreme Tita jer tada nije bilo moguće napraviti komentar usmeren protiv vlasti. Pokušao sam da se bavim političkom karikaturom u jednom nedeljnom dodatku u „Večernjim novostima“, pa sam nacrtao tadašnjeg predsednika slovenačkog CK France Popita kako pije viski, a u njegovoj čaši su se davili direktori uspešnih preduzeća koje je neposredno pre toga smenio. Ispod slike pisalo je „France Popi(t)“. CK Slovenije je poslao demarš CK Srbije, a mene su suspendovali tako da nisam mogao da radim tri meseca dok se sve nije sleglo“, priseća se Koraks.
Kako kaže, do pre četvrt veka je postojao jasno određeni cenovnik prema kome je svako na kraju meseca predavao karton sa objavljenim člancima ili ilustracijama na osnovu koga se isplaćivala plata, pa se čak dešavalo da jedan karikaturista dobije više novca od glavnog urednika. Međutim, početkom devedesetih, kada je imao normu od šest karikatura mesečno, počeli su da mu skraćuju isplate i da ga šikaniraju, pa su ga po donošenju novog pravilnika 1993. godine otpustili iz „Novosti“, sa rečima da „onaj ko ne podržava politiku kuće ne zaslužuje da radi u njoj“.
Tako se obreo u „Borbi“ i kasnije od prvog broja u „Našoj Borbi“. Zanimljivo je da je Slavko Ćuruvija jednom odbio da objavi Koraksovu karikaturu Miloševića kako stavlja medveđu šapu na „Našu Borbu“, a koja je posle osvanula na stranicama „Gardijana“. „U jednom trenutku samo se „Naša Borba“ održavala iznad površine u zenitu Miloševićeve vlasti. Redakcija je plaćala ogromne kazne vlastima, izbacivali su nas iz štamparije, pa čak i bacali čitav tiraž kroz prozore voza i sa kamiona prilikom transporta iz Novog Sada“, nabraja Koraks sve tadašnje nedaće. Sada je stalni karikaturista „Danasa“, ali sarađuje i sa pojedinim magazinima. Dešava mu se da zbog aktuelnosti događaja mora u poslednjem trenutku da menja već nacrtanu karikaturu, jer ga realnost u međuvremenu demantuje. Svo nadahnuće isključivo crpi iz vesti koje sluša ili prati preko interneta. Za nedeljnike se najčešće dogovara šta će okvirno biti tema, ali naglašava da izbor i realizacija ideje ostaju isključivo samo njegovi.
Za kritiku je potrebna opozicija
Dušan Gađanski je mladi, višestruko nagrađivani karikaturista beogradskog „Kurira“ i podgoričkih „Vijesti“ koji smatra da se situacija u našoj zemlji bitno promenila u poslednjih desetak godina. „Pre 2000. postojale su opozicione novine koje su oštro kritikovale Miloševićev režim, kao što su bile „Naša Borba“ ili „Demokratija“. Posle toga, štampa u celini, kao i većina objavljenih karikatura, postali su uniformisani jer se izgubila jasna granica između vlasti i opozicije. Karikatura je gurnuta u zapećak i vlasnicima se danas više isplati da objave nečiji oglas, nego da taj prostor ustupe kvalitetnom crtežu i snažnoj poruci. Iako postoje uticaji sa strane, verujem da postoji i neka vrsta autocenzure kod urednika, koji se sve više plaše da se nekome ne zamere, pa to postaje i zvanična politika novine“, kaže Gađanski.
On kaže kako mu je teško da zamisli da će se u Srbiji uskoro pojaviti neki novi autor kome će biti dozvoljena tolika sloboda kakvu ima Koraks u svom radu. „Takvu vrstu slobode imam radeći karikature za podgoričke „Vijesti“, ali to su opozicione novine koje traže takvu vrstu kritike u Crnoj Gori. Poenta je da je neophodno da postoje različite političke opcije, pa ako već postoje partijski listovi, barem će oni objavljivati međusobno sukobljena mišljenja i kroz karikature“, napominje Gađanski.
„Ljudi uglavnom ne znaju mnogo o karikaturi, pa čak ni oni koji su najodgovorniji za njihovo izlaženje u novinama. Nije potrebna jedino hrabrost da se nešto objavi – potrebno je i razumevanje da karikatura ne podrazumeva samo lepu ilustraciju nego i ideju koja stoji iza nje, a danas je to vidljivije nego ikada pre. Dobra karikatura mora u sebi da objedinjuje više različitih elemenata: da bude lepo nacrtana i estetski prihvatljiva u slikarskom smislu, da bude univerzalna i shvatljiva većem broju ljudi, ali pre svega da je aktuelna i da nosi važnu poruku. Najviše vremena provedem upravo na smišljanju te poruke, štosa koji može da pomiri zahteve univerzalnosti i aktuelnosti“, govori za B&F Jovan Prokopljević, jedan od naših najnagrađivanijih autora u zemlji i inostranstvu, čije karikature su preko 500 puta krasile naslovnu stranu „Politike“.
Od kada je u penziji, Prokopljević sedi po čitav dan u svom stanu i crta. Stalno učestvuje na međunarodnim konkursima, a skoro svake godine putuje u SAD gde prodaje svoje karikature i kalendare na šahovskim turnirima, gde zaradi dovoljno da isplati put i smeštaj. O konkursima se informiše preko interneta, ali najviše dobija pozive direktno od organizatora, koji ga prepoznaju kao jedno od najvećih imena na domaćoj sceni.
Tokom svoje karijere nije se suočavao sa cenzurom ali kaže da je glavni razlog za to način njegovog izražavanja, odnosno posedovanje takta i političke korektnosti koji ga sprečavaju da „otvoreno kaže sve stvari u lice“. „Biram da ne uvredim nikoga, ali ne zato da bih ja ostao nekako zaštićen zbog toga, već zato što sam još u mladosti naučio da bogalju ne treba u lice govoriti da je bogalj“, poručuje Prokopljević, koga nikada nije zanimala oblast političke karikature, iako veoma poštuje autore koji se njome bave, što samo potvrđuje koliko se razlikuju senzibiliteti pojedinih umetnika. Ipak, i on primećuje da su danas poznati crtači postali potcenjeni a da su karikature – da li zbog krize ili zbog nepoznavanja njihovih realnih vrednosti – najčešće izgubljene negde na unutrašnjim stranicama časopisa.
Direktor muzeja koji ne postoji
Branko Najhold, poznati zemunski letopisac, arheolog-amater, ali i osnivač Zemunskog međunarodnog salona karikature poseduje zbirku koja obuhvata preko 15.000 originalnih karikatura, kao i lične predmete autora i oko hiljadu knjiga iz ove oblasti. Neke radove, poput onih koje je nacrtao Pjer Križanić između dva svetska rata, kupovao je parama iz sopstvenog džepa. Priseća se da je cena jedne takve karikature svojevremeno iznosila oko 200 maraka. Zahvaljujući bogatoj kolekciji Najholda redovno pozivaju na sastanke svih direktora muzeja karikature u svetu. Više puta je nosio projekat za osnivanje domaćeg Muzeja karikature različitim opštinskim vlastima, bez želje da ostvari bilo kakvu materijalnu korist. Od 2000. godine do danas niko mu nije odgovorio. Kada pogleda oko sebe na tolike prazne lokale u centru Zemuna, rezignirano govori da će jedne godine barem uštedeti na drvima za ogrev.
„Ova zbirka ima veliki umetnički i istorijski značaj jer se u karikaturama vide mnoge stvari koje zvanični udžbenici ne spominju. Na njima možete videti nekadašnje političke velikane koji su u suštini bili potpuno marginalni likovi i kojih se danas niko više ne seća. To je svojevrsna istorija u slikama koja govori više od hiljadu reči i prikazuje realnu sliku jednog prošlog vremena. A da ste čitali novine iz tog perioda, stekli biste utisak da se živelo idealno“, kaže Najhold.
Među mnogobrojnim knjigama koje je napisao nalazi se i ona o Zemunskoj školi karikature. Nekada su u istom razredu Zemunske gimnazije sedeli i crtali budući doajeni Koraks, Nikola Rudić i Dragan Rumenčić, ali interesantno je da su njihovi sugrađani i Dušan Petričić, Jovan Prokopljević, Zoran Jovanović… „Napravio sam izložbu karikatura kao svojevrsnu promociju te knjige, ali niko nije očekivao da će doći oko 600 posetilaca na njeno otvaranje. Zbog velikog interesovanja sledeće godine sam organizovao međunarodni Salon karikature, koji je danas jedini privatni konkurs te vrste u svetu. Samo u nekoliko navrata njegovo finansiranje je delimično pomogla Skupština grada i opština Zemun. Više nemam nikakav podsticaj niti motiva osim da Zemuncima ostavim u amanet ovu manifestaciju, iako posle mene neće biti nikoga da je nastavi“, zaključuje Najhold i napominje da je Zemunski salon svojevremno jedini obeležio smrt Ive Kušanića, iako se ni njegova matična „Politika“ nije na valjan način odužila velikom autoru zbog njegovog hrvatskog porekla.
Marko Miladinovic Bif88