Globalno zagrevanje i otapanje ledenog pokrivača iznenada je stavilo
Grenland pred dve dileme: da li da dozvoli eksploataciju uranijuma i
drugih velikih zaliha ruda i retkih metala, i da li da moguće
bogatstvo iskoristi za otcepljenje od Danske. Odluka Kopenhagena da
da ostrvu veću autonomiju i smanji državne dotacije učinila je ova
razmišljanja još aktuelnijim.
“Malo ste preterali s tom štednjom” poručio je nedavno Britancima, kad su najavili još oštrije mere štednje kod kuće, Olivije Blanšar glavni ekonomista MMF-a. Očito da je to upozorenje ostalo bez odjeka. Lideri EU upravo su, pod pritiskom Britanaca i Nemaca (i nekih manjih članica) izglasali istorijski rez u budžetu Unije za period do 2020, i smanjili ga na 960 milijardi evra, 33 milijardi evra manje nego što je najavljivano. Blanšarovo istraživanje pokazalo je da je u prethodnom periodu kresanje javnih rashoda naštetilo privredama više nego što se očekivalo.
Satoši Kanazava je asistent u Londonskoj školi Ekonomskih i Političkih nauka i počasni profesor katedre za nauku Odseka za psihologiju Birkbek Koledža pri londonskom Univerzitetu. Napisao je više od 80 radova iz područja psihologije, sociologije, političkih nauka, ekonomije, antropologije i biologije. Jedan od takvih bio je njegov veoma zapaženi članak „Zašto su liberali i ateisti inteligentniji“ (2010). Njegova najnovija knjiga zove se „Paradoks inteligencije: Zašto inteligentan izbor nije uvek i mudar“ (2012).
Autori i protagonisti glavnih likova u satiričnoj seriji „Državni posao“, koji u izmišljenoj državnoj firmi rade sve drugo osim posla za koji primaju sigurnu platu su jedan inženjer petrohemije, „sa solidnim iskustvom u državnom sektoru“, jedan profesor istorije koji je, kako ističe „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“, i jedan muzičar, koji napomnje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Popularnost koju su stekli njihovi izmišljeni neradnici puni predrasuda objašnjavaju činjenicom da smo svi mi pomalo – oni.
“Čiji je taj internet, je l’ i on Miškovićev”, samo je jedno od pitanja koja postavljaju junaci sve popularnije satirične emisije Radio-televizije Vojvodine “Državni posao”, koja je tokom novogodišnje noći ovoj televizijskoj kući obezbedila rekordnih milion i trista hiljada gledalaca. Ekipa autora i glumaca pomenute serije već je poznata domaćoj publici po humorističkim emisijama “Noćna smena” i “Velika Srbija”. U najnovijem serijalu radnja se odvija u kancelariji izmišljene državne firme, u kojoj trojica službenika primaju plate da bi tokom radnog vremena čitali novine, vodili političke rasprave, izbegavali da se jave na telefon, igrali društvene igre… To su sve sporedne radnje u odnosu na glavnu aktivnost – kako da državnu službu iskoriste za lične interese, uključujući i zapošljavanje rođaka u tolikom broju da službenici na celom spratu nose isto prezime. Uvereni su da ih i pruisluškuju tajne službe, a ako one omanu, za svaki slučaj prisluškuju jedan drugog, kako bi pomoću proverene srpske discipline – cinkarenja – lakše napredovali u karijeri.
Ovako mnogi zamišljaju državne službenike, i možda je baš karikiranje tih stereotipa ključ uspeha “Državnog posla”. Specifičnost ove serije je i u tome što autori i glavni akteri nisu profesionalni scenaristi i glumci. Ulogu glavnog arhivatora Đorđa Čvarkova igra Dimitrije Banjac, inženjer petrohemije i čovek sa radnim iskustvom u državnim firmama. Njegovog kolegu, Krajišnika Dragana Torbicu glumi Nikola Škorić, profesor istorije, koji u razgovoru za „Biznis i finansije“ sarkastično komentariše da je „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“. Lik najmlađeg kolege, Boškića, pripao je Dejanu Ćirjakoviću, muzičaru koji sa svojim bendom „Tripcycle“ uskoro izdaje album. Ideja o „Državnom poslu“ realizovana je zahvaljujući urednici serije Sonji Kokotović, koja je uspela da uveri urednički kolegijum RTV da ovoj trojici mladih ljudi pruži šansu, „uz uslov koji su autori od početka postavljali, da imaju punu slobodu u kritici društvenih anomalija i aktera na našoj političkoj sceni“, priča Kokotović.
Svi smo mi pomalo oni
Kako jedan inženjer, jedan profesor istorije i jedan muzičar prikazuju društvo u kome žive i aktuelne probleme kroz likove državnih službenika? Arhivar Đorđe Čvarkov ima još samo četiri godine do penzije, pa zato mlađe teroriše lekcijama koje niko ne traži i svaki čas pominje srećnija vremena, kada je on „drmao firmom“ kao finansijski direktor. Sada svoje finanansijsko umeće iskazuje kroz dodatnu delatnost – gaji kokoške koje prodaje preko sindikata, a da bi posao „tekao“ redovno „podmazuje“ direktora. Iako stasao u vreme „bratstva i jedinstva“, Čvarkov ne podnosi „dođoše“, posebno iz Krajine, što je upravo slučaj sa njegovim kancelarijskim kolegom Draganom Torbicom. Odan novoj ideologiji „lokalpatriote“ sanja da je Vojvodina ušla u EU, a on je, zahvaljujući tome što vojvođanski novac ostaje kod kuće, a ne u Beogradu, otvorio brojne farme cverglana (pilića). Idilični san o mladoj vojvođanskoj državi završava srećno proterivanjem svih „dođoša“, na čelu sa Torbicom kojega imigracioni organi sprovode ravno do Ćurprije.
Kad se prene iz sanjarija, do njega i dalje sedi Dragan Torbica, poreklom Krajišnik, zadužen do guše, koji ne prestaje da se žali na svoju materijalnu situaciju. I pored toga, ni za živu glavu ne bi „robovao“ kod privatnika. Najmlađi Boškić, takođe prednost daje državnom hlebu, koji mu obezbeđuje brat „golub preletač“, čovek sa nepogrešivim osećajem kada treba promeniti partijsku knjižicu da bi se obezbedila funkcionerska pozicija. Ćirjaković opisuje lik Boškića kao predstavnika mlade generacije „koji je bez ikakvih ambicija i vizije šta želi i ume da radi. Umesto toga bira sigurnost i radi šta mu daju, a najbolje mu je kad ne radi ništa“. Naš sagovornik dodaje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Njegov kolega Banjac napominje i da do sada nisu imali neprijatnosti zbog činjenice da neretko inspiraciju za likove nalazi u ljudima koje poznaje, „jer svi smo mi pomalo Torbica, Čvarkov ili Boškić. Ma koliko ovi likovi delovali komično na prvi pogled, cela ova priča je veoma ozbiljna. Ona je ruglo našeg nerada, jaza između starosedelaca i došljaka, između genaracija, načina na koji se dolazi do posla u Srbiji, našeg autoritarnog mentaliteta i odnosa prema drugima i drugačijima“.
U seriji je dat i svojevrsni omaž televizijskog zgradi na Mišeluku, brdu iznad Novog Sada, koja je bila njegov simbol dok nije srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. „Gledao sam sa svoje terase kako zgrada gori celu noć“, priseća se Banjac, koji objašnjava da su među spasenim stvarima bila i odela koja su u „samoupravna“ vremena šivena za televizijske potrebe prema krojevima iz tada veoma popularne „Burde“. Neka od tih odela su postala Čvarkov „zaštitni znak“ – sitno karirani sakoi koje je „po Burdi“ sašila njegova baba, a koji su mu toliko uski da uglavnom može da zakopča samo jedno dugme – ono iznad stomaka.
Fudbalska metoda
Ćirjaković objašnjava uspeh serije i činjenicom da epizode traju kratko – od pet do deset minuta, a Sonja Kokotović dodaje da je prvobitna ideja projekta bila da se on realizuje kao stand up komedija. “Pokušavali smo da napravimo stand up koji trpi televizijsku formu. U potrazi za piscima, aforističarima, glumcima tokom vremena smo došli do ove forme“. Ona je zahvalnija, smatra i Dimitrije Banjac, „jer u u stand up formatu si sam, pa kako ispadne, a u ovom slučaju kad „zapnem“ imam pomoć Škorića i Ćirjakovića. To je kolektivni sport u kom jedan drugome nabacujemo loptu i tako lakše postižemo pogotke”. Škorić kaže da se pridržavaju scenarija, ali uz česte improvizacije. Svake nedelje napišu šest tekstova, od kojih izbace onaj koji im se čini najlošiji i snime pet epizoda, svaku za po jedan radni dan.
Na „Državnom poslu“ radi mala ekipa. Pored pomenutih urednice i glumaca, tu su i reditelj Stojče Stoleski, snimatelji i tonci, ali i direktor RTV Slobodan Arežina koji im zajedno sa Sonjom Kokotović pomaže nalaženjem zgodnih vesti za “obradu”. Snimaju uveče, kada im se završi radno vreme na regularnim poslovima. Često ne uspevaju da ostanu ozbiljni, pa mnoge scene ponavljaju više puta. Za sada je sigurno da će se „Državni posao“ emitovati do leta, „ a onda bismo mogli da pređemo na nešto novo“, kaže Ćirjaković. On i njegove kolege najavljuju mogućnost da ubuduće gledamo „Srbe u svemiru“, ali napominju da još ništa ne mogu da tvrde sa sigurnošću.
„Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“, najnovija pozorišna predstava Harisa Pašovića govori o sedam smrtnih grehova građana BiH zbog kojih im nikada beće biti bolje. Scenario je nastao prema blogu koji je reditelj objavio još 2009. godine o stanju nacionalnog duha, „na osnovu dokaza iz prakse“, koji su nepromenjeni do danas, a komotno bi mogli da se uzmu i iz Srbije.
„Postoji pretpostavka, u medijima i delu međunarodne zajednice, da stanovnici Bosne i Hercegovine žele da žive bolje. Međutim, kada ispitamo dominantne osobine društva u BiH, moguće je izvesti sedam dokaza koji obaraju tu pretpostavku.“ Ovako počinje blog sarejevskog reditelja Harisa Pašovića „Sedam smrtnih grrhova savremenog Bosanca i Hercegovca“ koji je objavljen još 2009. godine, sa namerom da ukaže na činjenicu da osnovni problem građana BiH nije u siromašnoj privredi i ekonomskoj krizi, već u načinu razmišljanja. Budući da se privredne i društvene reforme u BiH odvijaju takvom brzinom da niko ne stiže da ih primeti, stavovi izneti u blogu su u potpunosti aktuelni i danas, kaže autor, pa otud i odluka da na osnovu njih napiše scenario za pozorišnu predstavu „Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla“. U predstavi koja se igra u sarajevskom Narodnom pozorištu, Pašović kroz priču o suludoj političkoj, socijalnoj, kulturnoj i društvenoj stvarnosti u kojoj krajnje inertno žive današnji građani Bosne i Hercegovine, secira aktuelnu bosansku svakodnevnicu, ali i moralno posrnuće i krizu u Evropi i svetu.
„Sedam stanja društvenog duha u BIH imaju nešto gotovo mistično, pošto je teško racionalno objasniti upornost kojom se gaji životni stil zbog kojeg nam je ovako kako nam je. Tih sedam stanja su zasnovani na dokazima koje sam izveo iz prakse“, kaže Pašović.
PRVI MISTIČNI STAV: DOBRO JE SAMO NEK NE PUCA!
Mir se u BiH ne shvata kao napredak, kreativnost i inventivnost, već isključivo kao odsustvo rata i fizičke prinude.
DRUGI MISTIČNI STAV: IZDRŽ’O JE MUJO I GORE!
Ovaj pricip herojstva u trpljenju obezbeđuje da nema želje za bilo kakvim individualnim ili društvenim napretkom. Kapacitet Muje da trpi je neograničen.
TREĆI MISTIČNI STAV: NE TALASAJ !
Ukoliko neki pojedinac i poželi da akcijom sprovede promenu, aktivira se društveni princip „Ne talasaj“. Društveno okruženje se obrušava na pojedinca, demontira njegovu ili njenu akciju koja vodi promeni i teži da pojedinca vrati u mediokritesku ravan poznatu pod imenom „Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“.
ČETVRTI MISTIČNI STAV: AKO BOG DA !
Primena uzrečice „Ako bog da“ u svakodnevnom jeziku poprimila je razmere panademije. „Ako bog da“ pokriva sve, od ekonomskog prosperiteta do seksa. Polaganje ispita na fakultetu, zakazana kafa za sutra popodne, politički napredak, sportska kladionica, izgradnja auto-puta – zapravo sve – zavisi od božije volje. Ovaj komotni determinizam oslobađa odgovornosti za bilo koju akciju. Sve je u božijim rukama, pa tako nema potrebe za bilo kakvim planom, strukturom, ili, ne daj bože, zalaganjem. Prebacujući na boga da se brine da li će im zagoreti ručak, da li će im dete postati narkoman ili da li će vlada povećati porez, građani u BiH su uspešno skinuli sa sebe svaku odgovornost za sopstvenii život.
PETI MISTIČNI STAV: NE MOGU ONI MENE MALO PLATITI, KOLIKO JA MOGU MALO RADITI
Ova drevna bosansko-hercegovačka izreka opisuje ekonomsku mudrost stanovnika jedne od tri najsiromašnije zemlje Evrope. Nije poznato da se ovakva ekonomska misao pojavljuje i u jednom drugom svetskom jeziku, osim u bosanskom, srpskom i hrvatskom.
ŠESTI MISTIČNI STAV: NEMAM JA VREMENA DA RADIM
Moderna bussines misao u BiH beleži još jedan doprinos svetskim ekonomskim teorijama. Ovaj misaoni dijamant, koji transcendira logiku i fiziku, uspešno devastira svaku do sada poznatu ekonomsku doktrinu. Princip „Nemam ja vremena da radim“ nastao je krajem 20. veka u BiH kao autentični progresivni pogled na tranziciju ka slobodnom tržištu. U svakodnevnoj praksi manifestuje se i u sledećim formulama: „Daj meni i daj odmah!“, „Pare dolaze same, samo treba skontat kako!“ i „Previše sam ja pametan/a da bih radio/la“
SEDMI MISTIČNI STAV: MA…..
Početak rečenice sa „Ma…“ omogućava dosledno rušenje svakog osmišljenog napora . „Ma,..“ obezvređuje svaki rad, odluku, svaki konstruktivni pokušaj i svaki izuzetan rezultat. „Ma, daj, šta on ima da doktorira, a ja iš’o s njim u školu“…, i mnogi drugi primeri uvek su u funkciji relativizacije svakog individualnog ili kolektivnog napora. Reč „Ma“ je reč-zločinac i morala bi biti stavljena van zakona.
Žalosno je što Evropa nikako da prihvati fatalnu privlačnost ovih sedam nivoa duhovnog razvitka u BiH. To je ista ona Evropa koja radi od jutra do mraka, a i vikendom, ta anti-neradnička, racionalna, bosnofobična Evropa! Ta Evropa koja neguje svoju demokratiju, svoju nauku i umetnost, koja ima auto-putove, parkove, bazene i sportska igrališta. Mi u takvu Evropu nećemo!
Zemlje koje su pre nekoliko godina bile jako pogođene finansijskom krizom ulažu velike napore da stabilizuju svoju ekonomiju, a Islanđanima, čini se, to mnogo bolje ide.
Da podsetimo, Island se pre nekoliko godina nalazio u teškom ekonomskom položaju, za mnoge čak i težem nego Grčka. Danas je međutim ova zemlja na putu oporavka. Kako je uspela da preokrene situaciju, objasnio je u razgovoru za Deutsche Welle islandski predsednik Olafur Ragnar Grimsson.
DW: U čemu je tajna vašeg uspeha?
Grimsson: Dva su razloga našeg uspeha – ekonomski rast i pad nezaposlenosti. Kao prvo, smo mi na početku shvatili da se ne radi samo o finansijskoj i ekonomskoj krizi nego o dubokoj političkoj, socijalnoj, pa može se reći i krizi čitavog pravnog sistema. Zbog toga smo u svim ovim sektorima pokrenuli temeljne reforme. Hteli smo više pravednosti i promenu mehanizama donošenja odluka. U ostalim delovima Evrope se na krizu gleda i dalje kao na isključivo ekonomsku. I drugo: mi se nismo držali dosadašnjih ustaljenih recepata za izlazak iz krize.
DW: To se pre svega odnosi na činjenicu da se niste bavili spašavanjem banaka?
Grimsson: Tačno. Mi smo banke pustili da odu u stečaj. Ja sam se uvek pitao: Zašto se ponašamo kao da su banke svete krave ekonomije? Šta banke razlikuje od ostalih preduzeća, recimo iz sektora telekomunikacija ili transporta? To su sve privatna preduzeća i ako kao takva prave greške, onda ih treba pustiti da odu u stečaj. U protivnom se bankarima šalje signal da mogu da rade šta im je volja. Ako su uspešni, žive kao bubrezi u loju, ako su neuspešni, poreski obveznici plaćaju za njihove greške.
Mi smo osim toga uveli kontrolu prometa kapitala. Jako nam je stalo do našeg socijalnog sistema pa nismo sproveli mere štednje na koje su prisiljene zemlje Evropske unije. Pre nekoliko godina su nas evropski čelnici žestoko kritikovali zbog našeg kursa ali sada je vidljivo da se Island oporavlja mnogo brže.
DW: Ali Island je ipak izuzetak – jako mala zemlja koja pri tom sama odlučuje o svojoj valuti jer se ne nalazi u monetarnoj uniji.
Grimsson: Svakako je bila od velike koristi činjenica da smo mogli devalvirati našu krunu. To je bilo jako važno. No ostali momenti nemaju veze sa činjenicom da nismo u EU. Očuvanje blagostanja, davanje građanima participaju tj da učestvuju u donošenju važnih političkih reformi, puštanje banaka da odu u stečaj, sve to smo mogli sprovesti i da smo bili članica zone evra i EU-a.
DW: Da li bi nemačka kancelarka Angela Merkel, šefica MMF-a Lagarde i svi ostali koji se bave izlaskom iz krize trebalo da se ugledaju na vas?
Grimsson: Iskustva koja je sakupio Island bi svakako i drugima mogla da posluže kao povod za redefinisanje nekih, preko 30 godina ustaljenih, pravila. Krizni program MMF-a za Island je okončan pre četiri godine. Već tada su zvaničnici ove organizacije priznali da su puno naučili od Islanda.
DW: Šta se zapravo dogodilo sa islandskim bankama?
Grimsson: One su propale i otišle u stečaj. To, ponavljam, nije ništa neuobičajeno i kod ostalih preduzeća se događa stalno. Mi smo osnovali nove banke kako bi servisirali islandsku ekonomiju. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega bi banke u jednom modernom, globalnom društvu morale uživati specijalan status.
DW: Hoće li Island pristupiti Europskoj uniji i zoni evra?
Grimsson: O tom pitanju se na Islandu već neko vreme raspravlja. I uglavnom je velika većina građana protiv. Kada su naše banke propale, neko vreme smo mislili da bi nam bilo lakše da smo članica Evropske unije. Danas znamo da to nije istina.
Pogledajte malo severnu Evropu: Grenland, Island, Velika Britanija, Norveška, Danska i Švedska. Nijedna od ovih zemalja nije uvela evro. Većina se odlučila za posebno rešenje i danas im je bolje nego drugima.
Glavni razlog smanjene cene našeg nedavnog zaduživanja leži u činjenici da su od septembra globalni tokovi kapitala preplavljeni dolarima iz američke centralne banke. I taj relativan uspeh bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate. Upitno je da li će gotovo jedni te isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.
Posle dužeg vremena, skupština Srbije usvojila je u zakonskom roku budžet za narednu godinu koji je predvideo smanjenje budžetskog deficita na 3,3 odsto projektovanog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Vlada očekuje ostvarenje ovog cilja uz predviđeni privredni rast od dva odsto, dok bi inflacija nakon ovogodišnjeg velikog iskoraka mogla pasti na 5,5 odsto. Ovaj optimistički plan visoki zvaničnici Vlade su najavili na krilima uspeha zaduživanja na međunarodnom tržištu pod povoljnijim uslovima, premda su ove jeseni znatno promenjene okolnosti na svetskom tržištu kapitala. Takođe, većina analitičara upozorava da su pojedine budžetske stavke nerealne pa bi već u prvom delu naredne godine mogli biti svedoci rebalansa budžeta.
Početak spirale
Početak svetske ekonomske krize Srbija je dočekala, osim sa već sada famoznim optimizmom državnih zvaničnika, relativno niskim javnim dugom koji je bio ispod nivoa od 30 procenata BDP-a. Period koji je usledio doneo je tektonske promene po pitanju održivosti domaćih javnih finansija: presušili su privatizacioni prihodi, privreda je značajno usporila i počela beležiti negativne stope rasta, dok je javni dug krenuo da se gomila u apsolutnim brojevima, a naročito u odnosu na BDP.
Već početkom 2009. godine, Uprava za trezor otpočela je masivne emisije zapisa i nota na domaćem tržištu koje su ovdašnju ekonomiju dvostruko opteretile. Najpre, u uslovima nestabilnosti svetskog finansijskog sistema i nepovoljnih ovdašnjih prilika, prinosi na ove hartije su bili prilično visoki, naročito sa aspekta njihove ročnosti. I drugo, ovakva aktivnost Trezora privukla je mahom domaće bankarske ustanove koje su se, u uslovima prevelike rizičnosti privrednih subjekata, u velikoj meri opredelile za otpočinjanje biznisa sa državom. Veliki balast duga i talas nelikvidnosti značajno su opteretili tranzicionu ekonomiju, dok su najvišu cenu platila mala i srednja preduzeća koja su beležila ubrzano osipanje.
Tek u septembru protekle godine, manje-više prinudno, kada su presušili domaći zajmodavci a kurs dinara ih sve više demotivisao, država se opredelila za međunarodno finansijsko tržište na kojem bi potražila kvalitetnije kreditore, istina uz mnogo stabilniju valutu (samim tim i obavezu). Prva emisija evroobveznica nominalno vredna 1 milijardu dolara realizovana je uz prinos od 7,5 procenata što nije previše obeshrabrilo domaće državne zvaničnike premda na granici zaduživanja od sedam odsto finansijska tržišta razvijenih zemalja panično zovu na oprez po pitanju stabilnosti emitenta. Veću zabrinutost nosilaca izvršne vlasti nije izazvalo ni ubrzano gomilanje javnog duga, niti njegovo približavanje mastrihtskom kriterijumu (javni dug na nivou od 60 odsto BDP-a).
Godinu dana kasnije, nova Vlada je uspela da emituje evroobveznice po znatno nižoj stopi, prikazavši uspeh ove emisije kao posledicu započetih reformi i poverenja učesnika na tržištu. Premda ne treba negirati niži rizik naše zemlje nakon što je smanjena verovatnoća njenog bankrotstva u bliskoj budućnosti, glavni razlog smanjene cene zaduživanja leži u monetarnoj politici glavnih svetskih banaka. Naročito od septembra, globalni tokovi kapitala preplavljeni su dolarima iz američke centralne banke u cilju relaksacije bankarskih institucija ove vodeće svetske ekonomije. Nastavak otkupljivanja problematičnih hipotekarnih hartija od strane Fed-a (kvantitativno popuštanje, treći deo), umnogome je povećao potencijal banaka koje su listom oborile stope zaduživanja širom planete. Čak i relativno nesigurne zemlje kao što je naša veoma su lako zadovoljile apetite za potrebnim finansijskim sredstvima, uz niže prinose od onih postignutih u bliskoj prošlosti.
Rešenje problema
Relativan uspeh postignut po pitanju smanjenja cene duga bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate koju je prilično lako odmeriti nivoom ekonomskog rasta u periodu otplate. Ukoliko domaća privreda u narednoj dekadi uspe da ostvari stopu rasta od barem pet-šest procenata, buduća pokolenja nemaju razloga za brigu po pitanju dužničkog balasta ostavljenog od strane predaka. Ipak, iskustvo nam govori da ni postpetooktobarski period do momenta izbijanja svetske ekonomske krize, uprkos niskoj startnoj osnovi i ekspanziji svetske privrede, nije doneo ovakav boljitak. Stoga je više nego upitno da li će gotovo isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.
A upravo je rast ekonomije jedna od osnovnih poluga kojima se zemlje u dužničkim problemima bore sa mogućom posledicom koja se sve popularnije naziva grčkim scenarijem. Ostali aspekti mogućeg rešavanja problema tiču se direktog smanjenja zaduživanja i prodaje „porodičnog srebra“, sve do potpunog pražnjenja državnog ormana.
Kada je u pitanju smanjenje zaduživanja, ova faza u konsolidaciji javnih finansija domaćoj ekonomiji svakako ne gine, usled izuzetno visokih rashoda državne blagajne u odnosu na jačinu pleća domaće privrede. Ovdašnji budžetski rashodi u velikoj meri sadrže socijalnu komponentu (skoro petina odliva), dok se značajan deo državnog troška odnosi na plate, tenderske nabavke i subvencije. Budžeti uporedivih zemalja imaju znatno niže spomenute rashodne stavke, dok nije potrebno naglašavati specifičnost ovdašnje strukture troškova u odnosu na budžetske pandane zemalja Evropske unije. Očekivane promene po ovom pitanju verovatnije je da će doći kao posledica žestokog tržišnog trežnjenja, nego kao efekat, dugo najavljivanih, postupnih političkih promena koje moraju priznati ovu neminovnost.
Prodaja državne imovine takođe bi mogla ublažiti produbljivanje dužničke krize, s tim da bi ostvareni efekti bili izrazito kratkoročnog karaktera. Državna imovina nije neograničena, a cena glavnih komada „porodičnog srebra“ je više nego depresirana, naročito u onim slučajevima u kojima zavisi od efikasnosti državnog aparata. Istina, i aktuelna svetska kriza umanjila je vrednost državnih kompanija, pa i mnogo liberalniji državni aparati zaziru od prodaje imovine pod trenutnim okolnostima. Nije li primer državnog telekomunikacionog operatera čijom prodajom se sada ne bi mogla ostvariti ni približna cena sa prethodnog tendera, a koju su tada pojedini državni zvaničnici ocenili besramno niskom, najbolji pokazatelj kapaciteta gašenja dužničke vatre prodajom imovine.
Dakle, u održivoj borbi domaćih političkih elita sa dužničkom krizom na raspolaganju su im instrumenti ukidanja populističke politike (prodaja državne imovine i smanjenje plata, penzija i subvencija) i stvaranja kredibilnog poslovnog ambijenta koji bi privrednim subjektima omogućio uslove za brži rast i razvoj.
Pesimisti bi rekli da je u pitanju više nego mrtva trka u ostvarenju ovih ciljeva, pre svega usled dokazane neodlučnosti i nesposobnosti ovdašnjih nosilaca izvršne vlasti. One sa druge strane linije sentimenta gotovo da nije moguće pronaći, ne računajući pritom kupce državnog duga koji se optimistično nadaju da će naplata obveznica biti izvršena u roku dospeća. Makar se ona finansirala novim zaduživanjem, kao bezbroj puta do sada.
MSP: 1000 zašto 1000 zato, decembar/januar 2012/13
Iako formalno pregovori još nisu počeli, sve strane učesnice – preostale članice CEFTA, države i njihovi regionalni igrači su „kao napete strune“ jer izlazak Hrvatske iz ove grupacije i njen ulazak u EU otvaraju kombinatoriku „velikih brojki“ u preraspodeli tržišta duvana, šećera, i drugih prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda. Od veštine pregovarača da zaštite svoje interese u tom procesu zavisiće budući poredak igrača iz pojedinih grana na regionalnom tržištu.
Zemljama regiona ostaje još oko pola godine da na tasove stave sve pogodnosti i izazove koje će im doneti ulazak Hrvatske u Evropsku uniju i za njih se valjano pripreme. Pristupanje najvećoj ekonomskoj zajednici na svetu pružiće Hrvatskoj brojne šanse. Veliko tržište, bolja poslovna klima, više investicija, nova radna mesta i lakši pristup novcu iz evropskih fondova samo su neke od njih. Neće, međutim, Hrvatska tek tako zaboraviti ni komšije iz okruženja s kojima je do tad delila tržište pod krovom CEFTA sporazuma.
Kada 1. jula 2013. Hrvatska postane punopravna članica EU prestaće, između ostalog, njeno članstvo u CEFTA i moraće da se pridržava propisa i pravila koja važe za ostale zemlje Evropske unije. Iako taj prelazak, prema tvrdnjama poznavalaca spoljnotrgovinskih tokova u regionu, neće ugroziti sve dosadašnje trgovinske veze između Hrvatske i drugih CEFTA zemalja, pa tako i Srbije, promena će ipak biti. Zapadni sused moraće prihvatiti režim trgovine koji Srbija ima sa EU, regulisan Prelaznim trgovinskim sporazumom (PTS) i Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Istina, do hrvatskog ulaska u Uniju ovi sporazumi trebalo bi da budu adaptirani kako bi se njima ta zemlja obuhvatila kao jedna od članica EU. Za pregovarački sto sa predstavnicima Srbije (i drugih zemalja potpisnica CEFTA sporazuma) sešće predstavnici Evropske komisije, a od veštine pregovarača da zaštite svoje interese zavisiće i budući poredak igrača iz pojedinih grana na regionalnom tržištu.
Odmeravanje snaga
Na prvi pogled, Hrvatska će u trgovini sa Srbijom, prelaskom u zonu razmene regulisane PTS-om i SSP-om kojima je sa EU dogovorena asimetrična liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima u korist Srbije, doći u nepovoljniji položaj od onog koji danas ima u CEFTA. Srbija će, naime, od početka 2014. praktično imati neograničen bescarinski pristup tržištu EU za gotovo sve poljoprivredno-prehrambene proizvode, izuzev šećera, vina, pastrmke i junećeg mesa (popularnog baby beef-a) čiji je izvoz ograničen kvotama. To znači da će i na hrvatskom tržištu ovdašnji proizvođači imati povoljnije uslove nego što im trenutno dozvoljava CEFTA sporazum, s obzirom na to da Srbija danas ima potpuno slobodnu trgovinu poljoprivrednim proizvodima sa svim članicama CEFTA sem sa Hrvatskom.
S druge strane, i Hrvatska će kao članica EU od januara 2014, u skladu sa SSP-om, imati bescarinski pristup u Srbiju za većinu poljoprivrednih proizvoda. Takav režim neće se primenjivati za proizvode koje je Srbija zaštitila kao najosetljivije – rafinisano suncokretovo ulje, beli šećer i šećerni sirup i duvan. Na uvoz te robe iz EU i posle 2014. plaćaće se puna carina, koja će za hrvatske proizvođače biti nešto viša od onih koje trenutno važe u CEFTA, objašnjavaju za „Biznis i finansije“ u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija.
Mogu li, međutim, takvu očekivanu sliku da poremete predstojeći pregovori sa Evropskom komisijom o reviziji prelaznog sporazuma sa EU? Predstavnici hrvatskog Ministarstva poljoprivrede za „Biznis i finansije“ kažu da je EU već počela konsultacije sa CEFTA zemljama o izmenama postojećih sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju „na način da se u obzir uzmu postojeće hrvatske izvozne koncesije na CEFTA tržišta i da se u što je moguće većoj meri prenesu u pojedinačne SSP-ove sa tim zemljama“.
Bojana Todorović, pomoćnik ministra spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija u sektoru za multilateralnu trgovinu kaže da je adaptacija Prelaznog trgovinskog sporazuma, odnosno SSP-a, kojom se konstatuje pristupanje Hrvatske EU uobičajena procedura za sve zemlje koje su sa EU do sada potpisale bilo koju vrstu sporazuma. Kroz isti postupak su svojevremeno prolazile i Hrvatska i Makedonija 2004. kada je EU primila 10 novih članica, a i 2007. godine kada su se Bugarska i Rumunija pridružile Uniji.
„Odredbama Prelaznog sporazuma definisano je da će u slučaju pristupanja nove zemlje članice, Srbija i EU imati konsultacije uvažavajući međusobne interese. U skladu sa tim, predstavnici Srbije i EU su do sad održali dva sastanka, u oktobru i novembru ove godine, na kojima su razmenili mišljenja i stavove oko toga kako adaptirati Sporazum. Tom prilikom razmenjeni su i statistički podaci o robnoj razmeni između Srbije i Hrvatske”, objašnjava Todorović dodajući da formalno pregovori još nisu počeli, a da će „stav naših pregovarača kao i uvek biti maksimalna zaštita interesa domaće privrede”.
Gde ima dima…
Kako trenutno stvari stoje, Hrvatska bi kao članica EU trebalo da ima povoljniji pristup srpskom tržištu za, primera radi, svinjsko i živinsko meso, sveže mleko i neke vrste sireva, sveža i prerađena jaja, luk, karfiol, šargarepu, kupus, lubenice, jabuke, kajsije, južno voće, pšenicu, sirovo suncokretovo ulje, kobasice i druge konzervisane proizvode od mesa, džemove, vodu, uključujući i mineralnu. S druge strane, nepovoljniji pristup čeka, recimo, hrvatske proizvođače goveda i svinja, goveđeg, jagnjećeg i ovčijeg mesa, jogurta i maslaca, svežeg povrća i nekih vrsta voća, hibrida kukuruza, pšeničnog i kukuruznog brašna, belog šećera, voćnih sokova, vina, nekih žestoka pića i cigareta.
Upravo oko visine carina za uvoz cigareta mogla bi da se povede najveća „bitka“ tokom predstojećih pregovora sa Evropskom komisijom. U Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija očekuju da će najveći pritisak u pregovorima biti u oblasti duvanske industrije jer Hrvatska prema CEFTA sporazumu ima nekoliko puta nižu carinu za izvoz cigareta u Srbiju nego što to ima EU. Carina na uvoz hrvatskih cigareta u Srbiju trenutno je 15 odsto (uz kvotu od 25 tona za koju važi carina od 10 odsto), dok će prema SSP-u ta carina biti 57,6 odsto. Na izvoz cigareta iz Srbije u Hrvatsku primenjuje se carina od 38 odsto, a prema SSP-u Srbija će cigarete u Hrvatsku moći izvoziti bez carine.
„U nameri da se što bolje pripremimo za predstojeće razgovore, još tokom leta smo pozvali sve predstavnike duvanske industrije Srbije i saslušali njihove stavove u vezi sa adaptacijom Sporazuma. U tom smislu smo potpuno spremni, a insistiraćemo na tome da ulaskom Hrvatske u EU ne dođe ni do kakvog pogoršanja uslova poslovanja za naše privrednike“, kaže Bojana Todorović.
Izvesno je da se ni hrvatska duvanska industrija neće lako odreći tržišta Srbije na kojem je poslednjih nekoliko godina najveći količinski uvoz cigareta bio upravo iz te zemlje. Prema podacima PKS-a, Srbija je u 2011. iz Hrvatske uvezla 1.385 tona cigareta u vrednosti od 10,5 miliona dolara, što je činilo 16 odsto ukupne vrednosti srpskog uvoza cigareta ili oko tri odsto vrednosti ukupnog uvoza iz Hrvatske.
Carina na uvoz hrvatskih cigareta trebalo bi da bude povećana i u Bosni i Hercegovini sa nula na 15 odsto, a u Makedoniji sa 27 na 42 odsto što otvara prostor i drugim regionalnim proizvođačima da se uključe u borbu za veće parče tržišnog kolača.
S druge strane, najveći problem za Srbiju kada je reč o izvozu biće šećer. Za izvoz u EU Srbiji je određena kvota od 180.000 tona. Kada se Uniji pridruži i Hrvatska, količine šećera prodavane na tržištu te zemlje ući će u kvotu EU. To znači da bez povećanja kvote Srbija neće moći da održi izvoz šećera na sadašnjem nivou u Hrvatsku, koji je prema podacima PKS-a u 2011. iznosio nešto više od pola miliona dolara.
Ostali proizvodi za koje važi režim kvota u izvozu u EU (vino, junetina, pastrmka i šaran) neće bitnije uticati na bilans razmene sa Hrvatskom s obzirom na to da je njihovo učešće u razmeni malo, objašnjavaju u Privrednoj komori Srbije.
Bitka za tržište
U pohodu na bolju poziciju u CEFTA regionu nakon ulaska Hrvatske u EU, prvi izazov Srbiji moglo bi da bude tržište BiH koje je trenutno prema vrednosti izvezene robe drugo po važnosti za Hrvatsku, odmah iza Italije. Na tom tržištu, u skladu sa SSP-om, carine za hrvatske proizvode biće više za mleko i mlečne proizvode, meso i prerađevine, pšenicu, konditorske proizvode, pivo, med, duvanske prerađevine, voće i povrće, vode, sokove, šećer, alkoholna pića… Proizvođači hrane iz BiH koji danas izvoze u Hrvatsku nemaju, međutim, sertifikate za izvoz u EU, zbog čega bi se mogao pojaviti višak koji će oni pokušati da plasiraju u druge CEFTA zemlje, pa i u Srbiju.
Na tržištu Makedonije i Crne Gore, lepeza proizvoda za koje će se primenjivati više carine slična je kao i u BiH što otvara šansu proizvođačima iz Srbije u tim sektorima.
Uvoz poljoprivrednih proizvoda iz CEFTA zemalja u Hrvatsku nakon ulaska u EU biće u većini slučajeva količinski neograničen i bez carina. U Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske, međutim, podsećaju na posebne evropske propise (veterinarske, na primer) koje će CEFTA zemlje morati da zadovolje da bi ubuduće trgovale na tom tržištu.
„Prema prvim procenama, ulaskom u EU i promenom režima trgovine sa zemljama CEFTA očekuje se porast troškova poslovanja zbog povećanja carina. Ipak, hrvatska prehrambena industrija već danas ima ogromne investicije u pojedinim susednim CEFTA zemljama pa će i na taj način kroz proizvodnju u vlastitim pogonima uspeti da ublaži deo negativnog efekta. Zato očekujemo da neće doći do većih poremećaja na tržištu i do većih gubitaka naših kompanija“, kažu u hrvatskom Ministarstvu poljoprivrede.
Nadležni u trgovini Srbije očekuju, s druge strane, da će domaći privrednici maksimalno iskoristi činjenicu da će ulaskom Hrvatske u EU carine za to tržište biti niže nego što su danas i da će se sve necarinske barijere koje su do sada postojale, posebno prilikom izvoza cigareta u Hrvatsku, ukinuti.
U kojoj meri će Srbija i ostale članice CEFTA uspeti da iskoriste nove okolnosti zavisiće, ipak još od mnogo faktora. Neki od njih, prema rečima Bojane Todorović su ukidanje brojnih barijera u trgovini robom i uslugama, unapređenja logistike u trgovini, usklađivanje regulative sa pravilima EU i STO kako bi se povećala konkurentnost. Rezultati će zavisiti i od toga da li su zemlje CEFTA uspele da stvore povoljan ambijent za poslovanje i investiranje sa jasnim, stabilnim i predvidivim pravilima, kako bi privukle što više investicija u proizvodne sektore koji generišu izvoz proizvoda sa većim stepenom dodate vrednosti, kao i od stepena usmeravanja sa trgovine na kooperaciju, odnosno zajedničku proizvodnju u regionu, koristeći mogućnosti dijagonalne kumulacije porekla, radi plasmana “CEFTA proizvoda” na tržište EU i drugih zemalja.
Predsednik Upravnog odbora Društva agrarnih ekonomista Srbije Danilo Tomić, govoreći nedavno o (ne)iskorišćenim šansama poljoprivrede Srbije na CEFTA tržištu, ocenio je, između ostalog da ovdašnji proizvođači moraju povećati konkurentnost proizvoda i bolje se organizovati. Neophodno je prilagoditi agararnu proizvodnju Srbije klimatskim promenama i zahtevima tržišta. Već decenijama se, prema njegovim rečima, govori da je šansa u izvozu finalnih proizvoda, a i dalje se uglavnom izvoze sirovine. Krajnje je vreme da se taj trend promeni.
Rivali
Na članice CEFTA odnosi se oko 30 odsto ukupnog izvoza Srbije. U ukupnom uvozu Srbije ove zemlje učestvuju sa oko osam odsto. Od početka primene bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini i CEFTA 2006, Srbija u trgovini sa članicama CEFTA ostvaruje suficit, koji je za 2011. godinu iznosio oko 1,5 milijardi dolara.
Trenutni izvoz u zemlje CEFTA čini 20 odsto ukupnog hrvatskog izvoza. Hrvatska je prošle godine izvezla proizvode u vrednosti od 1,66 milijardi evra, dva puta više nego što je uvezeno iz CEFTA u Hrvatsku.
Biljana Vukajlović
MSP: 1000 zašto 1000 zato, decembar/januar 2012/13
Uprkos svim obećanjima i pozivanjima na transparentnost, evropski fondovi i dalje se nepropisno koriste od strane kako multinacionalnih kompanija tako i zemalja članica. Prevare i zloupotrebe i dalje se teško i retko otkrivaju, a još ređe kažnjavaju.
Nekoliko poljskih multinacionalki potrošilo je oko sedam miliona evra iz Evropskog socijalnog fonda (ESF) kako bi “ pružilo dodatne treninge za svoje zaposlene”. Ovi fondovi su prevashodno namenjeni malim i srednjim kompanijama, a ne onima koji su već zaposleni – a svakako nije bio namenjen menadžerima i njihovim treninzima. Sredstva je prvenstveno trebalo da se koriste kako bi slabo obrazovani i dugotrajno nezaposleni dobili uporište na tržištu rada.
Povezujući ih s tim problemom, holandski dnevnik ‘Trouw’ je proteklog vikenda pisao o nepravilnom korišćenju evropskih fondova navodeći izvestan broj zvučnih imena kao što su ING, Unilever, Filips i BGZ kao i poljsku filijalu Rabobanke.
Nivo zloupotreba ponekad je zapanjujući. U članku se citira Gregor Gorželak iz Centra za evropske regionalne i lokalne studije u Varšavi, koji kaže da „izgleda da svako nastoji da brzo i lako dođe do nekog novca. Organizujemo potpuno besmislene kurseve. Novac je utrošen na albume za prezentaciju, vizit karte, CD omote, šolje, igračke, čokolade i USB flash memorije.“
1.6 miliona evra za izgradnju fabrike cigareta
Izveštaji o nepravilnom korišćenju evropskih sredstava nisu ništa novo. U saradnji sa Biroom za istraživačko novinarstvo, Financial Times je pre dve godine predstavio rezultate detaljnog istraživanja koje je pokazalo da programi za razvoj zaostalih evropskih regija „leže u fiokama birokrata“.
A i kada budu otkrivene, prevare i zloupotrebe retko se kažnjavaju. Ovaj list je svojevremeno takođe navodio i multinacionalke poput IBM-a, Fijata i H&M. British American Tobacco je, primera radi, dobio 1,6 miliona finansijske podrške za izgradnju fabrike cigareta. Prema podacima italijanske policije, svake godine oko 1,2 milijardi evra iz evropskih fondova završi u rukama mafije.
Kako objašnjava Bart Staes, zastupnik Zelenih u Evropskom parlamentu i član Odbora za budžetski nadzor, „zloupotreba se ne odnosi samo na novac iz tri glavna evropska strukturna fonda, namenjenog regionalnom razvoju zapošljavanja i socijalnim programima. Finansijski podsticaji za poljoprivredu takođe se često ne koriste za ono čemu su namenjeni. “
Prošle je godine Evropski revizorski sud otkrio da u Italiji i Španiji postoje velike parcele koje su se vodile kao „trajni pašnjaci“, i kao takvi bili subvencionisani iz evropskih fondova – dok su u stvarnosti to šumovita područja ili nešto drugo – u svakom slučaju „elementi koji su bili neprihvatljivi za subvencije“. Holandska vazduhoplovna kompanija KLM pokazala se još kreativnijom: dobila je subvenciju vrednu 600.000 evra za ketering svojih avio-obroka, koji su se u zahtevu za subvenciju podveli pod kategoriju „izvoza poljoprivrednih proizvoda“.
Prozivka i bruka
Kako Staes pojašnjava, „Problem nije uvek vezan za prevare već i za pitanje smisla, svrhe u koju se neki novac daje. Da li je, na primer, bila stvarno dobra ideja koristiti novac iz evropskog fonda za regionalni razvoj kako bi se obnovile ulice u predgrađima Antverpena? „Evropski parlamentarni Odbor za budžetsku kontrolu već sedam godina radi na povećavanju transparentnosti i strožijoj kontroli evropskih fondova. Problem je u tome što evropske institucije same nisu sposobne da prate korektnost korišćenja tog velikog broja milijardi, koje stoje na raspolaganju.
U višegodišnjem budžetu za period od 2007-2013, samo tri glavna evropska strukturna fonda imala su na raspolaganju ne manje od 347 milijardi evra, što predstavlja oko trećinu ukupnog budžeta EU. Ako tome pridodamo i poljoprivredne subvencije, računica će pokazati količinu novca veću od tri četvrtine ukupnog evropskog šestogodišnjeg budžeta.
Zemlje članice su odgovorne za upravljanje tim sredstvima i koriste ih kao dopunu svojim investicijama. U tom smislu, one imaju znatan stepen autonomije. To je nešto što je Evropskoj komisiji dobro poznato. Prema „Beloj Knjizi”, Komisija priznaje da postoje „značajne slabosti u nekim područjima, kao što su ruralni razvoj, socijalna politika i oblast finansiranja istraživanja“.
Staes još dodaje da „kako su godine prolazile, tako su nacionalne i regionalne uprave postepeno počinjale da taj novac smatraju svojim a ne evropskim. Posledica toga bio je slab nadzor fondova. Evropski revizorski sud izračunao je da su, u 70 posto slučajeva zloupotreba otkrivenih tokom revizije, države članice trebalo da budu savršeno svesne kako novac nije bio iskorišćen na tačan, ispravan i korektan način. “
U 2010, Evropski parlament usvojio je rezoluciju koja zagovara “naming & blaming”, tj politiku javnog imenovanja i kompromitacije problematičnih subjekata. Međutim, prethodni pokušaji sprovođenja takve politike nisu uspeli usled pravnih prigovora upućenih na račun ove procedure. Optužene stranke mogu prosto da stvar prebace na Evropski sud pravde, koji neguje strog pristup kada je reč o zaštiti privatnosti. Krajem prošle godine evropski poverenici za socijalnu, regionalnu i poljoprivrednu politiku obećali su kako će početkom ove 2013. udružiti svoje snage, ne bi li bi obezbedili sprovođenje zacrtane “naming & blaming” procedure.
500 miliona Evropljana ispod granice siromaštva
U međuvremenu, parlamentarni Odbor za budžetski nadzor pri Evropskom parlamentu predložio je da ministri finansija država članica treba da budu odgovorni za trošenje sredstava iz evro-fondova.
Dosad je samo četiri države članice izrazilo podršku ovom predlogu. To su Švedska, Danska, Velika Britanija i Holandija. Staes dodaje i da „nije slučajnost to što sve četiri zemlje važe za evroskeptične članice EU”.
Usput, kriza može uzrokovati da čak i veći broj država članica počne da na Evropu gleda kao na kravu koju će pomusti za svež keš. Staes kaže da je „sve veće iskušenje da se evro-fondovi ‘napadnu’: da im se pristupi i da se iz njih uzme novac.“ U ovom trenutku, finansijske rupe stvorene krizom rastu tempom bržim no što su evropski strukturni fondovi sposobni da ih sve pokrpe. Prošlog meseca, Eurostat je izračunao kako je u 2011. gotovo četvrtina od 500 miliona Evropljana živela na ili ispod granice siromaštva. „Više od 27 posto dece u EU suočeno je s rizikom siromaštva ili socijalne isključenosti“, bio je zaključak Lasla Andora, evropskog poverenika za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju.
POLJSKA – Zloupotrebe po ključu multinacionalki
Andor će zamoliti poljske vlasti da podnesu račun za svoje korišćenje sredstava iz Evropskog socijalnog fonda (ESF), prenosi dnevnik ‘Trouw’. On je 5. januara ovim novinama otkrio da su neke multinacionalke u Poljskoj koristile sredstva prvobitno namenjena malim i srednjim poduzećima kao i podsticanju zapošljavanja u nerazvijenim područjima.
Najmanje polovina od dosad isplaćenih 300 miliona evra iz ESF fonda otišlo je na isplate stažiranja kadrova, koje su velike kompanije i multinacionalke slale na berzu. ING, Unilever i Philips, kao i Mercedes-Benz, BMW, Renault, Heinz, EDF, Nestle, Pepsi Cola i Deutsche Bank dobili su novac za obuku svojih menadžera. Podrazumevalo se da je budžet ESF od 75 milijardi evra u periodu 2007-2013 trebalo da bude nemenjen „podsticanju zapošljavanja u EU.“ Poljska, kao najveći korisnik ovog fonda, prima iz njega 10 milijardi evra. Većina subjekata koji taj novac koriste jesu lokalne vlasti, centri za zapošljavanje i nevladine organizacije; oni ga koriste za tečajeve, borbu protiv nezaposlenosti mladih, za reintegraciju na tržište rada, borbu protiv siromaštva i za integrisanje manjina.
List ‘Trouw’ citira Romana Stolarskog, direktora varšavske kancelarije za obuku kadrova: “Kada je ovaj Program obuke započeo 2005, novac iz Brisela bio je tri puta veći od onog koji je poljsko tržište za obuku kadrova bilo u stanju da apsorbuje. Novac mora biti potrošen – i lakše ga je potrošiti realizacijom velikih a ne malih projekata. Kursevi unutar velikih kompanija mogu da u jednom naletu okupe puno učesnika, dok je papirologija ista kao i za male kompanije”.
Filip Rožje
preveo Milan Lukić
Zašto je za energetski efikasne projekte Srbija perspektivno tržište, šta je to pametna energetska mreža u postojećim i gradovima budućnosti, kako će naši potomci koristiti električne automobile i šta je isplativ rizik i u vreme krize? Odgovori na ova i druga pitanja objašnjavaju zašto je za kompaniju „Schneider Electric“ ova poslovna godina bila uspešna i na tržištima na kojima se to ne bi očekivalo, a u Srbiji decembar završen projektima za koje „nema zime“.
Kada bi za novogodišnji poklon mogao da bira neki inovativni proizvod iz budućnosti, Dragoljub Damljanović bi najrađe izabrao pametnu spravicu koja bi programirala idealnu temperaturu u stanu. Zašto baš ova od svih želja, možda će postati jasnije kad kažemo da je naš sagovornik direktor kompanije „Schneider Electric“ za tržište Srbije i Crne Gore, koja je pre više od veka donela stratešku odluku da se od proizvodnje oružja preorijentiše na tržiše električen energije, kojoj je i danas verna. Oko 130.000 zaposlenih u više od 100 zemalja proizvodi integrisana rešenja u oblastima energetike, infrastrukture, industrijskih procesa, automatizacije u objektima, data centrima, kao i u sektoru stanovanja i građevinarstva, kako bi se sa manje energije ostvarila ista produktivnost ili komfor.
Da za ovu delatnost „nema zime“ ni u ekonomskoj krizi, pokazuje i decembarska poslovna agenda ove kompanije na domaćem tržištu. U Čačku je 12. decembra otvorena fabrika „SNE Energy“, izgrađena na konceptu „zelene, pametne i poslovno edukativne zgrade“, a koja će proizvoditi srednjenaponsku opremu po licenci „Schneider Electric“-a. Nešto ranije, 5. decembra, u novootvorenom hotelu „Premier Aqua“ u Vrdniku, predstavljen je Life Space koncept – program elektro galanterije „Unica“ sa više od 150 električnih i elektronskih funkcija za kontrolu svetla, utičnica, VDI, signalizacije, zaštite, i uštede energije u bežičnim sistemima. Realizacijom ovih projekata, „Schneider Electric“ je završio godinu u kojoj je, 15. novembra, proslavio deceniju poslovanja na tržištu Srbije i Crne Gore. Počelo je sa otvaranjem predstavništva u Beogradu 1997. godine, a 2002. formirano je preduzeće koje danas ima partnersku mrežu od preko 20 zvaničnih distributera i sistem integratora, kao i 60 prodajnih mesta širom Srbije i Crne Gore.
Najnovija velika prekretnica u poslovanju, prema Damljanovićevim rečima, je prošlogodišnja akvizicija kompanije „Telvent“, specijalizovane za softverska rešenja u upravljanju velikim infrastrukturnim sistemima. „Zahvaljujući tome, „Televent DMS“ u Novom Sadu je postao jedan od četiri svetska centra za istraživanja i razvoj, a mi bogatiji za oko 800 kolega koji proizvode softver za optimalno upravljenje distribucijom električne energije“. Tokom decenije rada, kompanija je ostavila svoj „energetski potpis“ u nizu projekata, među kojima su najvažniji VIG plaza, B2, Klinički centar u Novom Sadu, poslovni centar „Ušće“, tržni centri „Delta City“ u Beogradu, Podgorici i Kragujevcu… „Schneider Electric“ rešenja se korisite i za upravljanje elektrodistributivnom mrežom u Beogradu, Novom Sadu i Subotici.
Trostruka perspektiva u Srbiji
Iako je poslovna filozofija ove multinacionalne kompanje svuda ista – da se tržišno pozicioniranje zasniva na saradnji sa lokalnim partnerima, priče su veoma različite, ističe Damljanović. „U Srbiji smo od samog početka hteli da pokažemo da imamo vrhunske stručnjake koji su u stanju da projekuju najsloženija rešenja – zato je danas u našoj kompaniji 80 odsto zaposlenih sa visokim obrazovanjem. Zahvaljujući tome, radili smo izuzetno kompleksne trafostanice za objekte kao što su Skupština Srbije, Vlada Srbije, Ustavni sud, Kovnica novca, a upravo završavamo i data centra „Telekoma“. Takvo opredeljenje je teži put, jer je reč o objektima koji zahtevaju konstantno napajanje i „ne trpe greške“, što nameće ogromnu odgovornost. Ali to su istovremeno veliki poslovi, koji su nam omogućili da ulažemo u druge segmente – od pametnih zgrada do prodajnih mesta za proizvode koji su namenjeni za širu potrošnju. Nisu svi podjednako unosni, ali nam obezbeđuju da u krajnjem rezultatu konkurišemo trendovima u okruženju i svetu“.
Skroman ekonomski potencijal domaće privrede, devastirana industrija i ekološko kaskanje ne obeshrabruju Damljanovića u pogledu novih poslova. Naprotiv, ocenjuje domaće tržište kao vrlo perspektivno u tri ključna segmenta. Prvi je infrastruktura, koja decenijama nije održavana. „Za nas je prvenstveno interesantna energetska infrastruktura, posebno projekat Južnog toka, ali i projekti koji su vezani za upravljanje vodama. U Srbiji praktično nema postrojenja za upravljenje otpadnim vodama, a pojedini gradovi i dalje imaju problema sa pitkom vodom, što neminovno zahteva nova ulaganja. Njihov tempo je, na žalost, usporen usled neefikasnih zakona – počev od javnih nabavki do izdavanja građevinskih dozvola. Zato dolazimo u apsurdne situacije da veliki investitori ne mogu da realizuju ulaganja jer ih koči komplikovana papirologija. Pored infrastrukture, veliki potencijal vidimo u novim fabrikama. Nama je ova godina uspešna jer smo opremili puno novih fabrika u Srbiji – „Fijat”, „Beneton”, „Jura”, „Džonson kontrol”… Ako se nastavi sa takvom politikom, za nas je to dvostruko korisno. Sa jedne strane, imamo projekte u samim fabrikama, a sa druge prespektivu da sa povećanjem životnog standarda usled otvaranja novih radnih mesta povećamo prodaju svojih proizvoda za krajnje kupce u sektoru građevinarstva i stanovanja“.
Treći „kamen temeljac“ za rast na domaćem tržištu je energetska efikasnost. Bez obzira što je u Srbiji cena struje ispod tržišne i što se zbog toga i dalje rasipa, „onaj ko danas gradi posao na kalkulaciji sa jeftinom strujom, moraće ubrzo da stavi ključ u bravu. Ne postoji način da struja u Srbiji bude i dalje jeftina, i nema drugog rešenja nego da poslovanje bude energetski efikasnije“, decidiran je Damljanović. U prilog takvoj tvrdnji navodi primere multinacionalnih kompanija koje posluju u Srbiji, i bez obzira na jeftinu struju ulažu velika sredstva u rešenja za uštedu energije, „jer znaju da je to dugoročnije vrlo racionalna odluka. Nije lako dokazati isplativost takve investicije u okruženju koje je naviklo na jeftinu energiju, i zato se trudimo da imamo što više referentnih objekata koji će to dokazati u praksi. Najnoviji primer je upravo fabrika našeg partnera „SNE Energy“u Čačku, koja je potpuno energetski efikasna – od građevinskog materijala do pravljenja struje iz solarne energije. Takav poduhvat je u ovom trenutku skup, ali će se on višestruko isplatiti. I ne samo to. Uvek moramo da mislimo šta ćemo da ostavimo svojoj deci, jer su u pitanju resursi koji se ne obnavljaju“.
Kako predvideti budućnost
O tome razmišljaju u mnogim svetskim gradovima, u kojima je „Schneider Electric“ realizovao različite projekte zasnovane na konceptu pametne infrastrukturne mreže. Naime, čak 75 odsto svetske energije se troši u gradovima, od kojih većina ima infrastrukturu staru barem pola veka. „ U situaciji kada se broj stanovnika konstantno uvećava, imate dva rešenja – da ulažete u novu infrastrukturu, što je jako teško i izuzetno skupo, ili da probate da optimizujte potrošnju, da izvučete najviše iz postojeće infrastukture. Šta smo zaključili na osnovu istraživanja? Da jedan grad troši energiju za grejanje, za transport, za osvetljenje, za snabdevanje vodom, da je sve to povezano sa klimomom i da u procesu optimizacije samo jedan odsto uštede u tako velikim sitemima obezbeđuje ogroman novac koji može da se uloži u nešto drugo. Svi ti autonomni sistemi mogu da se povežu u upravljivu mrežu, zahvaljujući činjenici da je većina opreme digitalizovana, i da danas raspolažemo izuzetno moćnim računarima koji brzo mogu da obrade ogromne baze podataka. I kada to ukrstimo sa meteorološkim modelima, koje takođe rade naši stručnjaci, dobijamo rešenja koja mogu da integrišu sve te sisteme“. U osnovi ove tehnologije je softver koji prati i optimizuje snabdevanje strujom, vodom, grejanjem i transport u gradovima, što obezbeđuje pouzdanije snabdevanje i istovremeno smanjenje globalno zagrevanje. Rešenje omogućava i brža reagovanja u sličaju kvara, uštede u troškovima eksploatacije distributivne mreže, smanjenja gubitaka u mreži i mogućnost da se proizvođači energije iz obnovljivih izvora, kao što su male hidroelektrane, solarne farme i slično, priključe u mrežu kao novi izvor energije.
Kompanija radi i rešenja za više od 100 gradova na zapadu Kine koji će biti izgrađeni kao potpuno energetski efikasne i samoodržive urbane celine. No, bilo da je reč o izgradnji nove, ili optimizaciji postojeće infrastrukture, neophodno je da se sačine projekcije šta će u svakom od infrastrukturnih segmenata biti najoptimalnije u jednom gradu za narednih 10 ili 15 godina, objašnjava naš sagovornik.
Zato „Schneider Electric“ ulaže oko 5 odsto ukupnog obrta u istraživanja i razvoj. „Na taj način pokušavamo da anticipiramo šta će ljudima biti potrebno za pet do deset godina i da u tom pravcu razvijamo naše proizvode. Na primer, uređaje za napajenje električnih vozila smo počeli da razvijamo pre pet, šest godina iako tek danas postaju aktuelni. A već deceniju unazad radimo istraživanja kako će se uopšte koristiti električna vozila u budućnosti. Došli smo do zaključka da ljudi najverovatnije više neće želeti da imaju svoj auto, već će rentirati različite vrste automobila zavisno od toga da li im treba za svakodnevno kretanje po gradu ili za duža putovanja. To je vrednosna promena, koja će radikalno uticati i na promene u poslovnom konceptu u različitim industrijama – od pitanja infrastrukture koja može da podrži buduća vozila, do mogućnosti da, recimo, neki restoran uz večeru ponudi i besplatno punjenje električnog automobila i na taj način privuče nove goste“.
Spremni na rizik i stalno usavršavanje
U izuzetno dinamičnom svetu mogućnosti predviđanja zavise od delatnosti – u energiji su stvari „zacrtane“ za narednih pola veka, kaže Damljanović, dok u IT industriji nije moguće predvideti trendove duže od pet godina, a kad je u pitanju proizvodnja IT opreme, čak i vodeće svetske kompanije ne mogu da projektuju trendove duže od godinu dana. „Ono što je danas sigurno je da samo jedna ili dve pogrešne odluke mogu vrlo uspešnu firmu da „zbrišu“ sa tržišta, što se već desilo sa nekim kompanijama koje su u svojoj branši do pre godinu dana bile neprikosnovene, a danas ih više nema. Promene su postale toliko brze, da nema više mnogo šansi za popravni“. Činjenica da „Schneider Electric“ posluje širom planete donekle ga čini otpornijim, „jer ako je jedan deo sveta u problemu, drugi nije, ili je problem manje izražen. Na primer, usporavanje rasta u Kini, gde radimo izuzetno velike poslove, ove godine nam nije išao na ruku, ali smo zato i u Severnoj i u Južnoj Americi doživeli uzlet. Pa ni u samoj evrozoni situacija nije ista u svakoj zemlji, a na tržištima bivše Jugoslavije, u Bugarskoj i Rumuniji, pa čak i u Grčkoj ove godne smo imali veoma dobre rezultate. To govori da prednost koju imamo kao multinacionalka – da možemo da izbalansiramo naše godišnje rezultate nije dovoljna, ukoliko nismo u stanju da se veoma brzo prilagodimo uslovima na konkretnom tržištu“.
Stoga, dodaje naš sagovornik, kriza nije samo problem već i prilika da uspešne kompanije postanu jače. „U poslednjih 8, 9 godina uvećali smo obim obrta tri do četiri puta. Pre nešto više od decenije neke od konkurentskih kompanija su mogle da razmišljaju da nas kupe, a sada imamo isti obrt – i to je najbolji dokaz kojom dinamikom rastemo. Mi smo kompanija koja je spremna da rizikuje, jer to je jedini način da imamo dinamičan napredak“. Deo takve politike je i strateška odluka da se u vremenu krize kupi multinacinalna kompanija „Telvent“ sa preko osam hiljada zaposlenih. „Zahvaljujući toj akviziciji, mi smo od kompanije koja je bila prepoznatljiva po izuzetnoj opremi za upravljanje energijom, sada postali veoma ozbiljan igrač koji proizvodi i softver za te namene, znači da smo u mogućnosti da pružimo kompletan sistem usluga. „Telvent“ smo tergetirali upravo zbog toga, čime smo dobili i „Telvent DMS“, danas „Schneider Electric DMS NS“ u Novom Sadu – jedno veoma važno jezgro znanja, koje je omogućilo da se tu formira globalni centar za razvoj. Pored ogromnog rada i zalaganja, tajna njihovog uspeha je u vizionarstvu nekolicine ljudi da uspostave jako kvalitetne veze sa univerzitetom i da odmah regrutuju najbolje kadrove već nakon druge godine studija“. Uz takvu razvojnu osnovu budućnost deluje obećavajuće bez obzira na krizu, smatra Damljanović, „pogotovo što će energija, kao strateška grana, uvek biti prioritet u razmatranju svih budućih vlada i direktora kompanija“.
Zorica Žarković
MSP: 1000 zašto 1000 zato, decembar/januar 2012/13