Uprkos tome što su domaći preduzetnici uvideli značaj vizuelnog predstavljanja svojih kompanija i robe na tržištu, njihova rešenja u velikoj meri ne prate postulate moderne umetnosti, odnosno savremenih grafičkih komunikacija. Razloge za to treba tražiti u neznanju, potcenjivanju dizajnerske struke, ali i poslovnoj neodlučnosti.
Pišući kralju Luju XII, italijanski kondotjer i maršal Francuske Trivulcio je rekao: „Da bi se rat vodio neophodne su tri stvari: novac, novac i opet još novca“. Da kralj danas čita ove reči sigurno bi se nasmejao, jer su poslednjih godina vodeće države sveta naštampale toliko novca, da za rat imaju sve uslove. Ovoga puta, međutim, ratuju valute.
Posle Kana, bio je red na Berlinski filmski festival da nagradi film iz rumunskog “novog talasa”, generacije filmskih stvaralaca koji su konstantno ignorisani, i dolaze iz zemlje bez bioskopa. Kao „Iza brda“ Kristijana Mundjiua, „Dečja poza “ Kalina Petera Necera izražava „patnju i očaj rumunskog života“, piše sociolog Vasile Danču u Adevarulu.
Dok se u srpskoj vladi i u javnosti živo raspravlja o novom načinu plaćanja pretplate za Javni servis i znatno manje o tome šta bi javni servis trebalo da pruži građanima, hrvatski portal Kulturpunkt.hr objavio je rezultate istraživanja New York University o važnosti javnog finansiranja medija za osiguravanje njihove nezavisnost i verodostojnosti. Tu svaka sličnost sa nama prestaje.
Ruski disident i pisac detektivskih romana o Erastu Fandorinu, Boris Akunjin govori o oligarsima, kako je naljutio Kremlj i zašto veruje da bi čak i mirna revolucija mogla dovesti do kolapsa Rusije
Po Hofstedovom indeksu koji meri četiri dimenzije kulture, bliski smo Rusima, Turcima i Hrvatima. Ali pravoslavlje i slovenska duša nisu dovoljno dobri razlozi da tvrdimo da smo pretplaćeni na ekonomsko tavorenje. Što pre dovedemo u red ekonomske i političke institucije, to će i naše dimenzije kulture koje utiču negativno na privredni rast biti manje važne.
Sve veći broj ekonomista smatra kulturu, odnosno neformalne institucije bitnim činiocem u objašnjavanju razlika između siromašnih i bogatih zemalja, odnosno zemalja koje beleže rast i onih koje stagniraju. Oni koji to opovrgavaju, kao na primer vodeći ekonomisti poput Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona, smatraju da su ekonomske i političke institucije, a ne kultura ključne po ekonomske ishode i da su zemlje koje ne uspevaju da ostvare privredni rast pre svega one kod kojih je došlo do razvoja tzv. ekstraktivnih institucija kojima se štite svojinska prava samo izabranih pojedinaca.
Verovatno najpoznatiji pristup razlikovanja nacija prema aspektima kulture stvorio je Gert Hofsted. Jedan od najcitiranijih autora u oblasti društvenih nauka,Hofsted je još šezdesetih godina prošlog veka radeći za IBM primetio da se zaposleni iz različitih zemalja razlikuju prema određenim dimenzijama kulture. Nakon sprovedenog istraživanja formirao je bazu podataka o stavovima zaposlenih u IBM – u u različitim zemljama širom sveta i inicijalno definisao četiri dimenzije kulture – distancu moći, individualizam, muževnost i izbegavanje neizvesnosti. Tokom godina utvrđene su i dve dodatne dimenzije, a obračun za prvobitne četiri dimenzije proširen je na preko 90 zemalja, među kojima se nalazi i Srbija.
Rezultati Hofstedovog indeksa za Srbiju u velikoj meri se poklapaju sa stereotipom koje o nama imaju drugi, ali i mi sami. Prvo, Srbi vole autoritete. Drugim rečima, u Srbiji postoji izražena distanca moći između podređenog i nadređenog. Drugo, Srbija je izrazito kolektivističko društvo, u smislu da se grupe staraju o pojedincima koji su im zauzvrat lojalni. Treće, prema orijentisanosti na postizanje uspeha i isticanju u odnosu na ostale (komponenta muževnosti) rezultat za Srbiju je negde blizu sredine. To znači da slobodno vreme i fleksibilnost i dalje imaju relativnu prednost u poređenju sa na primer uspehom u odnosu na konkurenciju. Konačno, prema poslednjoj dimenziji kulture Srbi ne vole neizvesnost i nemaju visok stepen tolerancije za „neortodoksno“ ponašanje i nove ideje.
Zbog čega imamo takve karakteristike? Moguće objašnjenje je da pomenute dimenzije kulture dovodemo u vezu sa dominantnom religijom – pravoslavljem. I zaista barem delimična potvrda nalazi se zajedničkim karakteristikama navedenih dimenzija kulture Rusije i Srbije. Druga mogućnost je da dimenzije kulture dovedemo u vezu sa našom „kolonijalnom“ prošlošću. Rezultati ne odbacuju mogućnost da je „pusto tursko“ ostvarilo presudan trag, jer kulturne dimenzije Srbije i Turske takođe imaju veoma slične rezultate. Treća mogućnost je veza između kulture i drugih aspekata podneblja u kom se nalazimo. Na primer sličnost dimenzija kulture Srbije sa Hrvatskom čak je veća u odnosu na Rusiju i Tursku. Stoga je teško razaznati u kojoj meri je naš današnji kulturni obrazac posledica religije, kolonijalne prošlosti ili socijalizma.
| Srbija | Turska | Rusija | Hrvatska | Švedska | SAD | |
| Distanca moći | 86 | 66 | 93 | 73 | 31 | 40 |
| Individualizam (u odnosu na kolektivizam) | 25 | 37 | 39 | 33 | 71 | 91 |
| Muževnost (relativni uspeh u odnosu na konkurenciju) | 43 | 45 | 36 | 40 | 5 | 62 |
| Izbegavanje nesigurnosti | 92 | 85 | 95 | 80 | 29 | 46 |
Izvor: The Hofstede Center
Ipak, u odnosu na uzroke koji su odredili naše kulturne dimenzije važnije pitanje je da li je sa takvim relativno nepovoljnim karakteristikama, Srbija osuđena na niske stope privrednog rasta ili stagnaciju u budućnosti. Odgovor je dvoznačan, i da i ne. Da, u smislu da je pomenute dimenzije kulture koje utiču na privredni rast teško promeniti. Na primer, novija empirijska istraživanja utvrdila su da su pojedini dimenzije kulture kojima se mi ne možemo pohvaliti, poput individualizma od izuzetnog značaja za privredni rast na dugi rok. Ne, jer važnost kulture opada kada se ustale ekonomske institucije. To znači da ne moramo da se menjamo – i dalje možemo da imamo slovensku dušu i da gledamo “Sulejmana”, ali moramo da dovedemo u red ekonomske i političke institucije.
Promena kulturnog obrasca svakako bi omogućila bržu promenu neefikasnih institucija. Ovako nam preostaje da čekamo da se u trenutku kada onima koji su formirali ekstraktivne ekonomske institucije (čitaj sprega tajkuna i političara) opadne politička moć ili im se isplati da postojeće institucije zamene onima koje će podjednako štititi sve. U Srbiji će to da potraje. Lakše bi bilo sa kulturom!
Koliko će automatizacija – takozvani „uspon robota“ – imati uticaja na plate i zaposlenost u narednim decenijama? Danas nas ovo pitanje nagriza svaki put kad nezaposlenost poraste. Rešenje je u više slobodnog vremena, ali za to nam treba revolucija u razmišljanju o uređenju društva kaže ekonomista Robert Skidelski.
Početkom devetnaestog veka, Dejvid Rikardo razmatrao je mogućnost da mašine zamene radnike, a Karl Marks ga je sledio. Otprilike u isto vreme, Ludisti su razbijali tekstilne mašine koje su oni videli kao opasnost za svoja radna mesta.
A onda je strah od mašina zamro. Nova radna mesta – sa višim platama, pod lakšim uslovima, i za više ljudi – ubrzo su se otvarala i lako ih je bilo naći. Ali to ne znači da inicijalni strah nije bio verodostojan. Naprotiv, na dugi rok on će se pokazati kao vrlo realan. U veoma dugom roku, pre ili kasnije, mi ćemo ostati bez posla.
U nekim zemljama, ova dugoročna perspektiva može da bude neprijatno blizu. Dakle, šta ljudi da rade ako se mašine mogu da zamene sav (ili skoro sav) njihov rad?
Nedavno, automatizacija u proizvodnji se proširila čak i na područja gde je rad bio relativno jeftin. U 2011, kineske kompanije su potrošile 1, 3 milijarde dolara na kupovinu industrijskih robota. Fokconn, koji radi za iPad i za Apple, nada se da će imati svoju prvu fabriku u kojoj će rad biti u potpunosti automatizovan u narednih 5 – 10 godina.
Ali zamena kapitala za rad sada izlazi i izvan proizvodnje. Najjednostavniji primer možete da vidite u bilo kom supermarketu: kupci sami mere robu uz pomoć mašine, ili na samouslužnim kasama sami čekiraju svoju robu i plaćaju račune. Umesto reda kasirki postoji samo jedan čovek koji to nadgleda.
Za one koji shvataju da će automatizacija uništiti nisko plaćene poslove, odgovor je da radnike treba obučiti za složenije poslove. Ali tehnološki napredak je sada takav da preuzima i složene poslove, takođe. Širok spektar poslova, za koje sada smatramo da ih zbog veštine, sigurnosti i “ljudskog osećaja” ne može obavljati niko drugi do ljudi, će uskoro biti na udaru.
Nedavno se u Fajnenšl Tajmsu pojavio tekst u kojem se kaže da u dve oblasti poznatim po imunosti na podizanje produktivnosti, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, tehnologija već smanjuje potražnju za kvalifikovanom radnom snagom. Prevod, analiza podataka, pravno istraživanje – čitav niz visoko kvalifikovanih radnih mesta može da nestane. Dakle, za šta će nove generacije radnika biti obučene?
Optimisti sležu ramenima i kažu da će „mnogi novi tipovi poslova biti kreirani.“ Oni nam kažu da mislimo o vozačima multi – automobilskih drumskih vozova (jednom kad naši električni automobili budu voženi u konvoju, kao u filmu “Minority Report” ), o analitičarima ogromnih baza podataka ili mehaničara za opravku robota. Meni to ne zvuči kao previše novih radnih mesta.
Zamislite tuce tehničara koji zamenjuju posade taksista i kamiondžija, male ekipe mehaničara koji održavaju robotsku radnu snagu, ili jednog analitičara podataka i njegov softver koji će zameniti kvantitativne istraživače. Ono što će davati vrednost u takvoj ekonomiji neće biti najamni rad.
Već sada možemo da vidimo nagoveštaje te budućnosti. Tvitter, socijalno – medijski gigant, procenjen je na 9 milijardi dolara, a zapošljava samo 400 ljudi širom sveta – onoliko koliko zapošljava fabrika za proizvodnju tepiha srednje veličine u nekom engleskom gradu.
Nije istina da je automatizacija izazvala porast nezaposlenosti od 2008. Ono što je primetno je, međutim, da je strukturna nezaposlenost – nezaposlenost koja ostaje čak i kad se ekonomija oporavi – na uzlaznoj liniji tokom poslednjih 25 godina. Sve nam je teže da nezaposlenost držimo na niskim stopama.
Zaista vreme u kojem smo smatrali da je normalna niska stopa nezaposlenosti u Velikoj Britaniji 2 odsto, davno je prošlo. Smatralo se da je veliko dostignuće poslednje vlade to što je tu cifru držala na 5%. I to je postignuto samo kroz subvencionisanje dosta nepotrebnih radnih mesta i beskorisnih šema za obuku.
Nema sumnje da će se neke tvrdnje o tome da će roboti zameniti ljude biti onoliko daleke kao što su to bile i u prošlosti, drugim rečima, neki poslovi će još dugo biti rezervisani za ljude. Ali, teško je odoleti zaključku da će „tehnološka nezaposlenost“, kako je Džon Majnard Kejnz to nazvao, nastaviti da raste, jer će sve više i više ljudi postajati suvišno.
Optimista može da kaže da je pesimista čovek previše slabe mašte da bi mogao da predvidi čitav niz divnih novih radnih mogućnosti koje će automatizacija otvoriti. Ali, možda je mašta optimista previše slaba da zamisli drugačiju putanju – prema svetu u kojem ljudi uživaju plodove automatizacije kao razonodu, a ne kao dodatni prihod.
Tokom industrijske revolucije, radno vreme povećan je za 20%, kad su fabrike ukinule obroke.. Sa našim post – mašinskim životnim standardom, možda ćemo sebi moći da priuštimo da odbacimo neke puritanske strahove koji su nas vekovima čuvali od toga da dignemo nos od žrvnja koji nas melje.
Danas mnoge poslove prenosimo na siromašne zemlje To je prihvaćen način da se limitirani broj radnih mesta seli po svetu. Ekonomisti ga zovu „prikrivena nezaposlenost.“
Ako je naš cilj da smanjimo siromaštvo “prikrivena nezaposlenost” je loš način za to. Ali ako su mašine već projektovane da nas izbave od siromaštva onda je deljenje preostalih radnih mesta razuman način da raspodele oni poslovi koji su ostali ljudskom rodu da se o njima stara.
Ako jedna mašina smanjuje ljudski rad za 50% zašto bi polovina radne snage bila suvišna. Zašto ne bi smo postojeći rad podelili tako da svaki radnik radi pola radnog vremena? Zašto ne iskoristiti automatizaciju da smanjimo prosečnu radnu nedelju od 40 sati na 30, a zatim na 20, pa na deset, s tim da svako smanjenje radnog bloka tretiramo kao redovan posao? To bi bilo moguće da dobitke od automatizacije nisu uglavnom zaplenili bogati i moćni, umesto da su oni pravično raspoređeni na sve.
Umesto da pokušavamo da se usprotivimo napredovanju mašina, koji je sve što su mogli da zamisle Ludisti, trebalo bi se pripremiti za budućnost sa više slobodnog vremena, koje automatizacija čini mogućim. Ali, da bi to uradili, prvo nam treba revolucija u razmišljanju o društvu.
Ministarstvo kineske železnice naložilo je izgradnju 12 hiljada kilometara pruga za vozove velikih brzina, u roku kraćem no što bi iko mogao i zamisliti. Katastrofalna saobraćajna nesreća u junu 2011 nije otkrila samo propuste u sprovođenju ovog grandioznog projekta već i razmere korupcije u Komunističkoj partiji, piše Juen Osnos u Njujorkeru.
Preduzeće „Pan-union oil“ proizvodi novu vrstu brašna kao dodatak pekarskim proizvodima, obogaćujući ga organskim materijama zdravim za ishranu. „Samo jedna kifla ima toliko nutritivno vrednih materija kao da ste pojeli jedan bogat sendvič“, objašnjava Branislav Panić, direktor preduzeća i član petočlanog tima „Brašnjari“, koji je za razvoj ovog proizvoda krajem prošle godine dobio priznanje za najbolju tehnološku inovaciju.
Ko su “Brašnjari”? Petočlani tim zaposlenih i saradnika preduzeća „Pan-union oil“, čije je brašno od semena tikve golice proglašeno za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji za 2012. godinu. Brašno se dobija u procesu proizvodnje hladno ceđenog ulja od semena tikve golice i namenjeno je pekarskoj industriji kao dodatak pekarskim proizvodima. Ključna inovacija je u novoj primeni ostataka iz procesa proizvodnje hladno ceđenog ulja, odnosno pogače koja je služila za stočnu prehranu. Zahvaljujući istraživanjima i naprednom tehnološkom rešenju, iz pogače se dobija brašno visoke nutritivne vrednosti, bogato organskim i mineralnim materijama, koje ima aromatičan i nov ukus i zelenkastu boju.
Šta to znači za potrošača, objašnjava vlasnik i direktor preduzeća „Pan-union oil“ Branislav Panić: „Ovo nije brašno od kojega se mese pekarski proizvodi već se ono dodaje najviše do 20% u sva peciva. Međutim, ovo brašno sadrži 60% proteina – što je slučaj jedino još sa ribljim uljem, i 10% masti tikve golice, čije seme ima svojstvo da obnavlja mišiće uz zanemarljivo učešće ugljenih hidrata koji uzrokuju gojaznost. Pecivo je, dakle, obogaćeno organskim materijama zdravim za ishranu – proteinima, mineralima, amino kiselinama i vitaminima, tako da samo jedna kifla ima toliko nutritivno vrednih materija kao da ste pojeli jedan bogat sendvič. I sve po ceni jedne kifle, što je izuzetno isplativo za krajnjeg potrošača“.
Sa druge strane, isplativo je i za proizvođača jer se sama pogača po pravilu prodaje po ceni kao sojina i suncokretova sačma, iako je daleko kvalitetnija. Stvari se menjaju sa novim proizvodom koji je namenjen ljudskoj ishrani, jer je reč o višoj fazi prerade i dodatoj vrednosti, a to podrazumeva i veću cenu. Iz zrna se dobija jedna trećina ulja i dve trećine brašna, ali je sa stanovišta tržišne perspektive novog proizvoda, po Panićevim rečima, pre svega važna činjenica da „mi sejemo tikvu, uzgajamo je, kombajniramo, sušimo, cedimo i na kraju meljemo brašno – dakle imamo kompletnu proizvodnju“. S obzirom da naš sagovornik, inače po profesiji ekonomista, ima više od dve decenije iskustva u uljarskoj industriji, kada je 1988. osnivao sopstveno preduzeće u Novom Sadu i Futogu, bilo je to upravo sa idejom da se ono razvija na način koji će obezbediti proizvodni proces „od njive do trpeze“.
Fakultet na njivi
Zato ova firma, iako mala po broju stalno zaposlenih, sarađuje sa brojnim stručnjacima iz novosadskih naučno istraživačkih institucija. Seme tikve golice seju pod kontrolom Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, „gde nam je stalni konsultant profesor Berenji Janoš, svetski poznat selekcionar uljane tikve golice sorte Olinka. Od ove godine Institut će pustiti u upotrebu dve sorte i jedan hibrid uljane tikve golice“, najavljuje Panić. Zahvaljujući saradnji sa Milanom Martinovim i njegovim asistentom Savom Bojićem sa katedre za poljoprivrednu mehanizaciju Fakulteta tehničkih nauka, „prošle godine smo inovirali oba naša kombajna koja smo uvezli iz Mađarske. Sada su jedinstveni u primeni jer prihvataju meso tikve, što je veoma važno budući da po jednom hektaru imate 50 tona mesa tikve. Uljana tikva golica teži zmeđu 3 i 5 kilograma, od toga je seme 170 do 200 grama, sve ostalo je meso. To meso se zaoravalo, ali ono je dobro za proizvodnju silaže ili za obnovljivu energiju tako da, zahvaljujući inovaciji koju smo primenili, sada ceo plod može da se iskoristi. U proizvodnji ulja sarađujemo sa Tehnološkim fakultetom, pre svega sa profesorkom Etelkom Dimić i njenim saradnicima sa kojima radimo od 2001. godine. Oni, pored toga, vrše i stalnu kontrolu kvaliteta našeg ulja“.
Preduzeće je od 2006. uspostavilo saradnju i sa Institutom za prehrambene tehnologije. „Upravo te godine smo uočili da pogača koja ostaje u procesu proizvodnje hladno ceđenog ulja ima kvalitet koji može da obogati ljudsku ishranu. Krenuli smo u detaljnija ispitivanja sa profesorkom Jasnom Mastilović, koja je stručnjak za pekarsku industriju i zajedno razvijali projekat sve do komercijalne faze. Ona je bila i član našeg tima koji je sa ovim proizvodom učestvovao na takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju“. Panić napominje da nutritivni i ekonomski interes za tikvu golicu proizlazi iz njenih višestrukih prednosti u odnosu na neke druge ratarske kulture. Takođe, tikva golica dosta dobro podnosi sušu i kao sorta je prilagodljivija na posledice klimatskih promena, koje će se prema važećim klimatskim modelima u Srbiji manifestovati kroz sve sušnije periode.
Organska ulja
Naš sagovornik kaže da je do sada prodato oko 5.500 kilograma ovog brašna, „što je u odnosu na neka druga brašna skromna količina, ali sada planiramo povećanje jer je zainteresovanost i za ulje i za brašno daleko veće u odnosu na dosadašnje kapacitete“. Tokom razvoja inovacije anketirano je 60 velikih i malih preduzeća iz pekarske industrije i potpisano 20 predugovora o dugoročnom snabdevanju, sa ukupnom količinom od 20 tona za ovu godinu. Cilj je da se u petoj godini proizvodnja udesetostruči, jer je, po rečima našeg sagovornika, ovo tržište veoma perspektivno: „Konkurencija nam ne predstavlja problem, ne zato što mislimo da je naš proizvod jedini dobar već što je tržište peciva ogromno. Samo u Srbiji ima 7.000 pekara – to su na stotine hiljada peciva dnevno, a u regionu ih ima više od 20.000. Hrvatsko tržište je već zainteresovano za naše brašno, za koje procenjujemo da će biti najtraženije u zemljama bivše Jugoslavije. Izvozni potencijal za naš celokupni asortiman vidimo i na zapadnoevropskim tržištima – na primer već imamo neke dogovore sa Dancima oko prodaje ulja za skandinavsko tržište, što nam otvara vrata i za brašno. Takođe, za inostrana tržišta planiramo licencu, pošto smo inovaciju sa brašnom patentirali, radimo i na uvođenju HCCP sertifikata, a zavisno od zahteva naših kupaca uvešćemo i druge sertifikate.“
U ovoj godini preduzeće će preraditi oko 130 tona uljarica, od čega 91 tonu tikve golice, što je oko 120.000 flašica ulja. „Kao novinu uvodimo preradu konopljinog ulja, a planiramo i proizvodnju lanenog ulja. Ugovaramo proizvodnju sa poljoprivrednim gazdinstvima, a u planu je i organska proizvodnja svih ovih uljarica i ulja“, najavljuje Panić. Shodno tome, sledi i otvaranje novih radnih mesta, a povećanje kapaciteta iziskuje i dodatna ulaganja: „Do sada smo investicije u razvoj finansirali iz sopstvenih izvora, ali sada ćemo morati da obezbedimo dodatna sredstva. Najviše bi nam odgovarali krediti iz državnih fondova, jer su pristupačniji od komercijalnih bankarskih kredita. Nadamo se da ćemo naići na razumevanje s obzirom na program koji nudimo, a za koji već imamo interesovanje na tržištu“, kaže Panić. Uz činjenicu da je inovacija sa brašnom dovedena do komercijalne faze, naš sagovornik kao prednost za privlačenje novog kapitala vidi i u oblasti u kojoj posluje: „Ovo je posao koji umereno raste, između 20% i 25%, ali zato nema ni prevelikih rizika. S obzirom da se veoma dobro uklapa u aktuelne i buduće trendove u prehrani, to je oblast koja će svakako biti profitabilna i ubuduće“.
Pobednički tim
Tim „Brašnjari“, čiji je proizvod proglašen za najbolju tehnološku inovaciju u 2012. godini, čine: Branislav Panić, Jasna Mastilović, Milan Panić, Bojana Kusovac i Goran Dmitrović. Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju na nivou Srbije se održava od 2005. godine, kao projekat tadašnjeg Ministrastva nauke i zaštite životne sredine, a prošle godine ga je organizovalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Suorganizatori takmičenja od samog početka su novosadski Fakultet tehničkih nauka i Privredna komora Srbije.
U nedavno objavljenoj knjizi „Zašto narodi propadaju“ Daron Ačemoglu i Džems Robinson zaključuju da se mnoge zemlje nisu ekonomski razvile jer je veliki deo političke i ekonomske elite na vlasti na razne načine izvlačio lične koristi na račun zemlje i stanovništva. U trenutku kada je u Srbiji napravljen svojevrstan krug u smeni različitih političkih opcija, knjiga ekonomiste Milice Uvalić „Tranzicija u Srbiji: Ka boljoj budućnosti“ pruža sveobuhvatnu, minucioznu i suptilnu analizu nekadašnjih i aktuelnih pogrešnih ekonomskih izbora naših političkih elita.