Reprint

Prva slobodno izabrana vlada jedne zemlje, gde je veliki deo društva obespravljen, nemoćan ili se oseća kao građanin drugog reda je svrgnuta u ime spasavanja demokratije, uz pomoć vojnog udara, i uz podršku bivših elita i „liberala „. A ishod? Još tri državna vojna udara i posle više od 50 godina, duboka podeljenost u društvu koje je još uvek sprečava pojavu zaista inkluzivne politike koja bi uključila sve njene građane. Ne, mi ne govorimo o budućnosti Egipta (ne direktno u svakom slučaju), pišu ekonomisti Daron Ačemoglu i Džejms Robison na svom blogu „Zašto narodi propadaju„. Ovo je samo opis onoga što se desilo u Turskoj 1960.

U Turskoj, prvi prelaz na istinski višestranačku demokratiju dogodio se 1946 sa osnivanjem Demokratske stranke (DP ili Demokrat Part). To je bilo nakon dva eksperimenta sa kontrolisanom višestranačkom demokratijom, gde su čak i pro forma opozicione stranke formirane od poverenika režima privukle toliku podršku da je Mustafa Kemal Ataturk, autokratski vladar zemlje morao da ih ugasi.

Godine 1950, na veliko razočaranje i uz otpor vojne i državne elite, DP je došao na vlast ubedljivo pobeđujuci na izborima, čime je po prvi put milionima Turaka, do tada suštinski obespravljenih, dat glas. Neizbežno, ovo je uključilo populističku i islamomom obojenu retoriku.

Ali elite DP same po sebi nisu bili anđeli (da li je to iznenađujuće ?). Kada su videli kako im se popularnost topi, usvojili su deo rečnika i ideologijške „žvake“ za mase svojih rivala i njihovu korupciju dopunili represijom i temeljnim pritiskom na medije.

Dana 27. maja 1960, vojska je izvela puč, podržan od strane birokratije, intelektualne elite, i navodno prodemokratskih turskih „liberala“. Na kraju krajeva, nije li razlog vojne intervencije bilo samo  čuvanje demokratije od DP i njenog populističkog lidera Adnana Menderesa?

Vojska je brzo obesila tri lidera DP, uključujući i premijera Menderesa.

Ohrabrena, vojska će intervenisati još tri puta u turskoj politici u narednih 40 godina. Koreni aktuelnih problema u Turskoj delimično leže u polarizaciji koji je produbljena ovim udarom kojim je preoteta vlast iz ruku onih koji su mnogo godina bili nemoćni, i po prvi put su je dobili.

Šta bi se desilo bez vojnog udara? Niko ne zna. Možda bi Menderes i drugi članovi elite DP nepopravljivo oštetiti ekonomiju ili bi pred naredne izbore uveli takav nivo podčinjavanja u društvu da bi postavili temelje za uvođenja sopstvene diktature.

Moguće, ali ne i verovatno. Umesto toga, oni bi verovatno bili zbačeni s vlasti na sledećim izborima, cementirajući tako temelje  turske demokratije.

Ista je stvar sa Muslimanskim bratstvom i Mohamedom Morsijem u Egiptu. Naravno, Bratstvo nije učinilo ništa da pomirljivošću i traženjem kompromisa u periodu pre izbora pokuša da privuče glasove liberala i levičara nevoljnih da podrže kandidata vojske i režima. Naravno, Morsi je bio sve autoritarniji, pokušavao je da dovede svoje ljude na pozicije moći u okviru državne birokratije (kao što su vojska i Mubarak prethodno radili). Naravno, ekonomija je kopnela (mada ne samo zbog lošeg upravljanja Bratstva već i zbog prirodne nestabilnosti koja prati takve ogromne društvene transformacije).

Šta bi se desilo bez vojnog udara koji se dogodio u sredu, 3. jula, 2013, neslavnim skidanjem Morsija sa vlasti i njegovim držanjem u vojnom pritvoru?

Opet, ne znamo. Moguće je da bi privreda bila toliko duboko uništena da bi izbili još veći i nasilniji protesti. Još gore, moglo se dogoditi da Muslimansko bratstvo možda preuzme poluge moći tako čvrstoj da bi mogli da uvede svoju diktaturu, efikasno blokirajući svaki prostor za stvaranje reprezentativnijih političkih institucija u Egiptu, koji se privremeno otvorio u vreme promena.

Sve je moguće, ali mi bi rekli da su to možda poželjniji rizici od vraćanja vojske uz podršku tzv egipatskih liberala koji sad  navijaju za  suštinski povratak na vojno-kontrolisano društvo. U stvari, pobunjenički pokret, koji je prikupio preko 20 miliona potpisa za raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora, ukazuje na to da bi Muslimanska braća bila lako poražena na izborima, samo da su njihovi protivnici sebi dali vremena za to.

Baš kao u Turskoj, Egiptu je trebalo da oni koji su se uzneli na vlast po prvi put mirno izgube izbore – ne zato što druga strana ne može da toleriše samu pomisao na one koje je do tada gledala kao na drugorazredni izbor koji sedi u predsedničkoj palati, već zbog toga što su zabrljali i nisu dobro upravljali, zato što su  izgubili podršku običnih ljudi i morali da napuste vlast na način na koji su tu i došli, kroz izbornu proceduru.

Baš kao u Turskoj, Egiptu su bile potrebne garancije za obe strane da inkluzivne politike u kojoj bi svaki segment društva, bez obzira na veroispovest, religiju, pol i socijalni status, mogao da učestvuje u vlasti.

Umesto toga, imamo pred sobom vojni udar koji potvrđuje najgora strahovanja veoma velikog dela populacije – da takozvane liberalne elite i vojska koji su vladali zemljom tako dugo neće učiniti ništa da podele vlast   (da ne pominjemo  Mubaraka i njegove saradnike, koji su zajedno sa vojskom, takođe efikasno marginalizovani mlade i liberale, koji su se sada pretvorili u saveznike vojnika).

Kako će se ovaj segment društva ikada steći poverenje u demokratsku politiku? Kako možemo očekivati da oni ne rade na tome  da potpuno potkopaju protivnika u trenutku se on bori za vlast na nacionalnom ili lokalnom nivou? Kako da se sada nadaju da će se okončati gvozdeni zakon egipatske oligarhije?

Izgleda da će, kao u Turskoj, put do istinske demokratije u Egiptu  biti dug, težak i prepun propuštenih prilika.

DARON AČEMOGLU & DŽEJMS ROBINSON

Sudbina koju su radnici doživeli 80-tih, uskoro je pogodila i profesionalnu klasu. Njeni poslovi počeli su da budu autsorsovani, što je sasvim suprotno od trendova koje su svojevremeno predviđali analitičari, uvereni da će radnička zanimanja biti preseljena u Treći svet, ali da će poslovi koji traže “mozak” zauvek ostati kod kuće, u SAD. Zato je za klasu menadžera bio šok kad su početkom 2000. i njihove poslove preuzeli stručnjaci iz Indije i drugih zemalja sa jeftinijom obrazovanom radnom snagom: bolnice su počele da šalju na očitavanje rentgen snimke, zapise sa magnetne rezonance i ehokardiograma,  advokatske firme su autsorsovale pregled dokumenata, parnične pošte i istraživanja (da ne govorimo da se sada pojavljuju i softveri koji rade ove poslove). Izdavačka industrija autsorsovala je uređivanje, grafički dizajn, pa čak i kreiranje delova udžbenika, a  američka industrija je svoje inženjere i kompjuterske stručnjake zamenila jeftinijim, inostranim, pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je  početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.

U vreme finansijske krize i duboke recesije u periodu posle 2008, posledice izazvane neoliberalnom politikom, proširile su se na mnoge nivoe PMC: broj nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih radnika u IT-u, novinarstvu, akademskim krugovima, postao je uobičajeni deo socijalnog pejzaža.

Stari san profesionalne klase da će društvom upravljati “nepristrasni eksperti” morao je da ustupi mesto stvarnosti kojom dominiraju korporacije.

PMC, međutim, nije bio samo žrtva moćnijih grupa. On je pao u zamku sopstvenog izbora o svom “samoobnavljanju”. Dugotrajno, skupo i specijalističko obrazovanje neophodno za profesionalno zapošljavanje je uvek bio izazov za PMC-porodice.

Ako su deca profesionalaca želela da zadobiju status svojih roditelja, morali su da se naviknu na poslušnost u učionici i duge sate studiranja, a da istovremeno zadrže kritički radikalan duh i sposobnost kreativnog razmišljanja. Takvo obrazovanje tražilo je veliku investiciju roditelja (najčešće majki) u obrazovanju i podsticanju dobrih navika i radoznalosti za odabrane akademske teme.

Do 60-tih je taj proces samoreprodukovanja PMC išao dobro, ali se onda suočio sa rastućim troškovima univerziteta – uzmimo samo primer kalifornijskog državnog univerziteta, Berkli, na kojem je od 70-tih do danas školarina povećana sa 700 na više od 13.000 dolara. Taj porast cena se direktno može pripisati korporatizaciji univerziteta, jačanju njihove administracije, potrebi za upravljanjem sve većim brojem zgrada, dovođenjem profesora “zvezda” i samofinansirajućih studenata. Kako su školarine rasle, roditelji pripadnici klase PMC uviđali su da su previše bogati da bi njihova deca mogla da se kvalifikuju za državnu pomoć a ujedno previše siromašni da bi mogli platiti studije svoje dece.

Na toj podlozi izrasla je industrija studentskih kredita. Danas prosečan akademac ima 25.000 dolara kredita na izlasku sa studija, i malo ili nimalo šansi da se zaposli. Otuda i simboličan prizor koji je pokret ‘Okupiraj Vol Strit’ učinio svuda prepoznatljivim – akademac zatrpan kreditima sa poslom od 10 dolara na sat i manje.

Nasleđe klase profesionalaca

Fakultetski obrazovani radnici nastaviće da napreduju kao demografska kategorija. Ali, demografska kategorija nije klasa. Pre nekoliko decenija univerzitetsko obrazovanje je bilo privilegija retkih a sada je obavezno ukoliko neko želi da nađe posao. Razlog zbog koga poslodavci forisraju nosioce diploma nije u tome što oni imaju neki poseban nivo veština već to što su pokazali disciplinu tokom studiranja i izvežbali se da poštuju rokove i uputstva. Medicina, pravo, socijalni rad, IT sektor traže sve veći nivo obrazovanja ali upravljanje jednim motelom se malo promenilo; pa ipak, i ovde se danas traži menadžersko obrazovanje.

I sto godina nakon svog nastanka PMC nije uspela da se održi kao klasa. Visokoobrazovani i sposobni profesionalci nastaviće da zauzimaju dobro plaćene pozicije u direktnoj službi kapitala: fizičari se odriču nauke da bi svoja znanja dali Vol Stritu, naučnici i lekari se odriču istraživanja da bi bili delići industrije finansijskih analitičara. Na manje plaćenom delu ovog spektra, novinari i doktora nauka, iz sociologije, književnosti itd klize ka donjoj društvenoj lestvici. I centralni nivo klase se ne drži dobro: doktori i pravnici su okovani korporativnom regulacijom. Zamišljena kao “srednja klasa” koja je navodno riznica  građanske vrline i predanosti profesiji, klasa profesionalaca je danas urušena.

Što je još važnije, izvorni san profesionalne klase – društvo čija će nit vodilja biti razum i kojim će upravljati profesionalci podstaknuti ostvarivanjem javnog dobra – danas je diskreditovano. Na globalnom nivou, socijalistička društva koja su izgledala kao da se primiču tom cilju, pokazala su se kao militarizovane diktature a odnedavno i autoritarne kapitalističke države. U SAD, groteskni neuspeh socijalizma u Kini i Sovjetskom Savezu postao je propagandno oružje neoliberala u ratu protiv javnog sektora, i to većinom protiv njegovih bezazlenih formi, postavši možda najjači argument za sprovođenje privatizacije doslovce svega zamislivog. Ipak, PMC klasa je takođe uspela i da diskredituje sebe kao advokata koji radi za opšte dobro. Pogledajte samo naše svetlucave zgrade medicinskih ustanova koje nude visokotehnološku zdravstvenu zaštitu – često sagrađenih usred gradskih naselja koje karakteriše ekstremno siromaštvo i skraćeni životni vek.

Treba li da oplakujemo sudbinu PMC i radujemo se tome što je pred nama pao još jedan predstavnik samozadovoljne, samozvane elite, predstavnik koji stoji na putu ostvarivanja egalitarnije budućnosti? Ovde smo izložili razloge za oba stava. S jedne strane, PMC je igrao glavnu ulogu u represiji i onesposobljavanju stare radničke klase. Pokazao je malo otpora i, štaviše, pomogao desnici u prljavoj borbi; PMC je trebalo da bude onaj profil tj “klasa” koja je mogla pomoći siromašnima i radničkoj klasi. Ali, nije. Opredelila se za snažnije i nasilnije.

S druge strane, PMC je svojevremeno bila oslobađajuća snaga koja je branila vrednosti usavršavanja i ličnog napredovanja, učenja i studiranja, bivajući zaštitnik humanih vrednosti koji se suprotstavlja brutalnoj trci za profitom. U tom smislu, između njegove uloge u prošlom veku i uloge manastira u srednjovekovnoj Evropi koji su čuvali pismenost i bar neke oblike naučnog istraživanja od napada varvara, može se povući izvesna analogija. Dok se suočavamo sa sve dubljom propašću društva pod naletom neoliberalnih snaga postavlja se pitanje: ko, među preživelima, može danas da zaštiti te vrednosti? I, još važnije, da li postoji način da se spasi san o društvu zasnovanom na razumu, ili baemr ideja o društvu u kojem razumn povremeno prevladava?

Svako obnavljanje opozicionog duha unutar profesionalne menadžerske klase – ili onoga što je od nje ostalo – treba započeti od svesti da je ono što ju je zadesilo, već odavno pogodilo radničku klasu. Možda će ovakav razvoj događaja dovesti do spajanja bar dela interesa ostataka profesionalne klase i ostataka radništva. To je projekat koji je ‘Okupiraj Vol Strit’ inicirao i unekoliko raširio svetom.

(Priredio Milan Lukić)

Iako je Doha runda pregovora o Svetskoj trgovinskoj organizaciji okončana bez uspeha, ovih dana počeli su novi razgovori. Međutim ovoga puta nije reč o globalnim, multilateralnim pregovorima, već o dva ogromna regionalna ugovora – jednom transatlantskom, a drugom transpacifičkom. Da li će ovi novi pregovori doživeti istu sudbinu? piše ekonomista i Nobelovac Džozef Štiglic u Social Europe Journal, prenosi Peščanik.

Doha runda je propala zbog nespremnosti SAD da ukinu poljoprivredne subvencije – sine qua non za istinski razvoj, budući da 70% stanovništva zamalja u razvoju na ovaj ili onaj način zavisi od poljoprivrede. Stav SAD bio je zaista zapanjujući, naročito imajući u vidu raniju odluku Svetske trgovinske organizacije koja je presudila da su američke subvencije za pamuk, od kojih je korist imalo nešto malo manje od 25.000 bogatih farmera, protivpravne. Američki odgovor bio je da podmiti Brazil, koji je i podneo pritužbu, kako ne bi i dalje insistirao na tome, čime su milioni siromašnih uzgajivača pamuka u pod-saharskoj Africi i Indiji, koji ionako svojim cenama ne mogu da konkurišu izdašno subvencionisanim američkim farmerima, ostavljeni na cedilu.

Imajući u vidu nedavne događaje, čini se da cilj pregovora o slobodnoj trgovini između SAD i EU i onih o zoni slobodne trgovine na Pacifiku (bez Kine) nije stvaranje istinskog sistema slobodne trgovine, već umesto toga njeno kontrolisanje, to jest služenje specijalnim interesima dominantnim u trgovinskim politikama Zapada.

Postoje tri osnovna principa kojima bi, barem se tako nadamo, trebalo da se rukovode oni koji učestvuju u ovim pregovorima. Prvo, trgovinski ugovor mora da bude simetričan. Ako jedan od zahteva SAD za sklapanje Transpacifičkog trgovačkog partnerstva (TTP) bude i ukidanje japanskih subvencija na rižu, on mora da bude praćen recipročnom ponudom SAD u pogledu njenih poljoprivrednih subvencija.

Drugo, nijedan trgovinski sporazum ne sme da stavlja interese profita ispred širih nacionalnih interesa, a to se naročito odnosi na pitanja indirektno vezana za trgovinu kao što su finansijska deregulacija i intelektualna svojina. Američki trgovinski sporazum sa Čileom zabranjuje Čileu da uvede kontrolu kapitala, iako MMF smatra da kontrola kapitala može da bude jedan od važnih instrumenata razborite makroekonomske politike.

Prethodni trgovinski ugovori su takođe insistirali na liberalizaciji i deregulaciji, iako nas je kriza iz 2008. naučila da nedostatak kontrole može da ugrozi ekonomski napredak. Američka farmaceutska industrija, sa ogromnim uticajem u Američkoj trgovačkoj komori (USTR), uspela je da drugim državama nametne neuravnotežen režim intelektualne svojine kome je profit važniji od spasavanja života i koji smišljen tako da spreči proizvodnju generičkih lekova. Čak je i američki Vrhovni sud u svojoj nedavnoj odluci naglasio da je patentni zavod otišao predaleko u odobravanju patenata na gene.

I na kraju, pregovaračke strane se moraju obavezati na transparentnost. Međutim, oni koji učestvuju u ovim pregovorima moraju biti upozoreni: SAD su veliki pobornik netransparentnosti. Američka trgovačka komora do sada je čak i članovima Kongresa oklevala da otkrije svoju pregovaračku poziciju. Na osnovu onoga što je do sada o tome procurilo u javnost možemo da razumemo i zašto. Američka trgovačka komora namerava da odustane od ranijih principa, kao što je pristup generičkim lekovima, koje je Kongres ugradio u ranije trgovinske sporazume, poput onog sa Peruom.

U slučaju TPP-a postoje i drugi razlozi za zabrinutost. Azija je razvila efikasan lanac snabdevanja, u kome se u procesu izrade finalnih proizvoda sirovine relativno lako kreću od jedne do druge zemlje. TTP namerava da isključi Kinu iz svega ovoga.

Uz formalne carine na ionako niskom nivou, pregovarači će se fokusirati na necarinske barijere, kao što su administrativne procedure i drugi propisi. Znajući da Američka trgovačka komora zastupa korporativne interese, možemo očekivati da će insistirati na najmanjem mogućem standardu, prilagođavanju nadole umesto nagore. Na primer, mnoge zemlje imaju poreske ili druge odredbe koje obeshrabruju prodaju velikih automobila, i to ne zato što time diskriminišu robu iz SAD, već zbog brige za životnu sredinu i energetsku efikasnost.

Opšti stav je da trgovinski sporazumi daju primat komercijalnim interesima u odnosu na opšte vrednosti, poput prava na zdrav život i zaštitu životne sredine, da navedem samo neke od njih. Francuska na primer namerava da zatraži „kulturni izuzetak“ kako bi i dalje nastavila da subvencioniše svoje filmove, od kojih ceo svet ima koristi. O ovim i drugim opštim vrednostima se ne sme pregovarati.

I zaista, ironija je što su društvene koristi od ovakvih subvencija ogromne, dok su troškovi zanemarljivi. Da li neko zaista veruje da je francuski nezavisni film ozbiljna pretnja holivudskim letnjim blokbasterima? Ali holivudska pohlepa je nazajažljiva, a američki pregovarači nemilosrdni. Baš zbog ovoga takva pitanja ne bi smela da se nađu na pregovaračkom stolu. U suprotnom, biće zavrtanja ruku uz ozbiljan rizik da se dogovor postigne uz žrtvovanje osnovnih vrednosti komercijalnim interesima.

Kada bi pregovarači stvorili istinski režim slobodne trgovine, kojem bi javni interes bio na prvom mestu, a mišljenja običnih ljudi imala istu težinu kao ona korporativnih lobista, bio bih optimista da će iz toga proizaći nešto što će ojačati ekonomiju i unaprediti društveno blagostanje. Međutim, stvarnost je takva da imamo kontrolisani režim slobodne trgovine kome su interesi korporacija na prvom mestu, a sam proces pregovaranja nedemokratski i netransparentan.

Šanse da će od rezultata predstojećih pregovora neku korist imati i obični Amerikanci su male, a na eventualnu korist građana drugih zemlja ne treba trošiti reči.
Social Europe Journal, 05.07.2013.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 12.07.2013.

Početkom 70-ih, dok su profitne stope padale a američka industrija počela da se suočava sa konkurencijom iz sveta, studenti i urbani afroamerikanci, inspirisani nacionalnim pokretima Trećeg sveta, otvoreno su govorili o „revoluciji“, a tradicionalna radnička klasa bila je angažovana u najintenzivnijem talasu štrajkova i sindikalnih aktivnosti još od 1940. Poslovni lideri koji su mogli da vide i preko granica interesa svojih kompanija izjavljivali su da je sam kapitalizam – ili malo atraktivniji i libertarijansko zvučniji termin „slobodno preduzetništvo“ – pod opsadom, pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je  početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.

Kapitalistička ofanziva koja je usledila bila je geografski sveobuhvatna i korenito je uvela ono što mnogi današnji levi teoretičari opisuju kao “novi oblik kapitalizma”, ili “neoliberalizam”. Tačerova u Velikoj Britaniji, Pinoče u Čileu a Regan u Americi – svi oni su se držali ideala o nesputanom i slobodnom preduzetništvu: gušenje države blagostanja, deregulacija biznisa, privatizacija dotad javnih funkcija, „slobodna“ trgovina i – eliminacija sindikata. U Sjedinjenim Državama, elitna organizacija kao što je to bio Business Roundtable tj. “poslovni okrugli sto” – kojim i danas zasedaju vlasnici najvećih američkih kompanija i čiji su prihodi na godišnjem nivou 7.3 triliona dolara – pojavili su se u poslovnoj javnosti kao promoteri “pro-biznis državne politike”, potpomognuti rastućim brojem “fondacija” i “ekspertskih grupa” koje su pružale intelektualnu potporu neoliberalnoj ideologiji.

Na nivou pojedinačnih korporacija, nova menadžerska strategija nalagala je podizanje profita putem odlučnog smanjenja troškova rada, najdirektnije, jednostavnim pomeranjem proizvodnje van granica zemlje kako bi se iznašla što jeftinija radna snaga. Oni radnici koji su ostali zaposleni u SAD suočavali su se s nizom aktivnosti čiji je cilj bio uspostavljanje sve čvršće kontrole i discipline: intenziviran je nadzor na radnom mestu i pojačani napori u cilju sprečavanja strukovnog udruživanja radnika u sindikate. Rezovi koji su usledili u državi blagostanja imali su funkciju disciplinovanja, što je doprinosilo tome da radnici sve teže mogu zamisliti svoje preživljavanje u slučaju gubitka posla.

Većina ovih anti-radničkih mera ostavilo je posledice, direktno ili indirektno, na delove profesionalne klase. Vladini rezovi smanjili su mogućnost zapošljavanja socijalnih radnika i nastavnika a u korporacijama je sasečen srednji sloj menadžmenta. Ali najveći animozitet kapitalisti su usmerili ka liberalnim profesijama (sociolozima, filozofima, levo orijentisanim misliocima) kojima su ukidali finansiranje.

Kapitalistička klasa počela je da neguje svoju inteligenciju zasnovanu na svojim timovima stručnjaka i sve brojnijim desno orijentisanim medijima, a to su bili oni koji su promovisali prividno i navodno populističku ideju o “neoliberalnoj eliti”.

Tehnološke promene i profesionalno-menadžerska klasa

Naravno, promene u statusu klase profesionalaca ne mogu se pripisati samo ovim trendovima. Tehnološke inovacije, rast potražnje u sektoru usluga i nemilosrdni načini za ostvarivanjem što veće zarade – svi ovi elementi doprineli su sve konkurentnijem okruženju za liberalne profesije, uključujući i one kreativne. U medicini, nove tehnologije kao što je magnetna rezonanca, bile su preskupe za pojedince iz privatne prakse – tako je nova i preskupa oprema povukla lekare nazad ka bolnicama u kojima se zapošljavaju, ili u “grupne prakse” koje su najčešće u vlasništvu bolnica. Do 2010, više od polovine američkih lekara bilo je neposredno zaposleno u bolnicama ili u sistemima integrisanim sa bolnicama, u odnosu na 24% lekara koji su bili na mestu “plaćenih zaposlenika” bolnica u 1983.

Do slične promene došlo je i u profesiji pravnika. Uglavnom zbog dramatičnog porasta potražnje za pravnim uslugama, velike i čak i „mega-firme“ zauzele su mesto privatne, individualne prakse pojedinca. Trenutno 42% aktivnih američkih advokata radi u nekoj od 250 najvećih avokatskih firmi ili u nekoj drugoj formi institucionalnog udruženja (korporaciji, vladi, ili neprofitnom sektoru).

Sama veličina visokomodernizovanih bolnica i advokatskih kancelarija tražila je sve snažniju birokratiju pa su bolnice počele da angažuju profesionalne menadžere umesto lekara, a advokatske firme su došle pod vlast viših partnera specijalizovanih za menadžiranje. Univerziteti, koji su istovremeno zabeležili veliki rast studenata, takođe su na svom čelu dobili menadžere. Tako je iskustvo upravljanja “slobodnih profesija” zamenjeno inženjerskim i menadžerskim, a u profitnim i neprofitnim institucijama porastao je pritisak na sticanje profita, bez obzira na profesionalne standarde struke.

Tokom 1990-ih talas korporativne konsolidacije i trke za zaradom proširio se na novinske kuće i izdavače. Prvi su se na udaru našli novinari jer su pod pritiskom investitora sa Vol Strita izdavači i medijske kuće počele da smanjuju broj zaposlenih i da “prilagođavaju” uređivačku politiku potrebom za profitom. Sa istim motivom, izdavačke kuće su se spajale a prednost su umesto umetničkih dela i vrednih studija dobili bestseleri.

Pisci, urednici, fotografi suočili su se sa masovnim otpuštanjem (više od 25% zaposlenih u redakcijama samo od 2001), povećanim obimom posla, smanjenjem plata i preuzimanjima. Smanjeni su honorari slobodnim piscima, umetnicima i fotografima.  Sve ovo dogodilo se mnogo pre poslednje krize. I dok Internet pruža nove prostore za kreatore „sadržaja“, on istovremeno nudi malo ili nimalo naknade za taj angažman.

M.L.

Sa razvojem kapitalizma na scenu je stupila “nova radnička” i nova “srednja klasa” profesionalnih menadžera društvenih potreba, od industrije i nauke do prava i zabave. Njen san, koji je danas u ruševinama, bio je da sebe pozicionira kao nosioca društvenih vrednosti i upravljača kome je razum i profesionalna etika u upravljanju iznad klasnog i ličnog interesa. Neoliberalni kapitalizam ih je žestoko uzdrmao, gurnuvši ih ka ostacima radničke klase – pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.

Ekonomska kriza i propadanje neće biti prevladani fantazijama o povratku zlatnom periodu čistog kapitalizma. Moramo napraviti bolji sistem. Razmišljanje o stalnim popravcima ovog sistema, zanemaruju suštinu problema, a to je da su sve nedaće koje su nas snašle inherentne kapitalizmu i ne daju se popraviti unutar takvog sistema, piše ekonomista, Ričard D. Volf, gostujući profesor na New School University u Njujorku u tekstu koji prenosi H-alter.org.

Zašto će iranski izbori najverovatnije doprineti „nuklearnom otopljenju“, ali i novoj rundi otvorenog sukoba sa Zapadom? Ako Iran i međunarodna zajednica nisu imale nuklearni program oko koga bi zapodele kavgu, da li to znači da bi se mogli sprijateljiti?

Na Quartz blogu se januara ove godine pisalo o 14 geopolitičkih pravila po kojima se prognoziralo da će, po završetku predsedničkih izbora u Iranu, ajatolah Ali Hamnei naći put izmirenja sa spoljnim svetom oko svog nuklearnog programa. Sa izborima zakazanim za 14. jun, i dalje smo spremni na nuklearno otopljavanje. Ali smo, takođe, zaintrigirali ostale faktore političke dinamike, kojima se sugeriše da je – nakon što je sa Zapadom pronašao zajednički jezik po nuklearnom pitanju – Hamnei iznašao i druge načine kako bi ostao u permanentom sukobu sa međunarodnom zajednicom. Zbog čega je to tako, pita se vašingtonski dopisnik bostonskog Atlantika Stiv Levin.

Režim će iskoristiti izbore da bi se konsolidovao na vlasti

Iranski izbori su u prošlosti iznenađivali: Suprotno Hamneijevoj uobičajenoj praksi “vladavine odozgo”, on je sam dozvolio slobodno izražavanje volje naroda što ga je ponekad dovodilo da, usled neočekivanih rezultata, bude na udaru. Čak i kad bi upotrebio svoju tešku ruku, nikada ne bi nestala atmosfera one spontanosti koja mu je svojstvena.

Ali predstojeći izbori neće biti nalik nijednima pre njih. Režim je dozvolio da se bira između osam pažljivo odabranih kandidata, efikasno zabranivši “zabavna rešenja” koja su bila obeležje svih prošlih izbora. Ishod je manje-više predodređen: Hamnei će dobiti čoveka prihvatljivog za vođenje vlade, ali već se žali zbog toga što će ga dobiti po cenu održavanja izbora. Već sam režim kažnjava navodno kontrarevolucionarno ponašanje. To je zato što se Hamnei pribojava košmara iz 2009, kada su liberali iz Zelenog pokreta napunili ulice u znak protesta zbog zvaničnih rezultata, kada se i Tviter prvi put pojavio kao remetilačka međunarodna politička snaga. Arapsko proleće direktno sledi odatle, iz Irana.

Režim može odbaciti nuklearno pitanje nakon izbora

U svojim govorima tokom kampanje, Hamnei je rekao da izborni pobednik nikada ne bi trebalo da pravi kompromis sa Zapadom o nuklearnom programu te zemlje. Ali, po okončanju izbora, prestaće i njegovo paradiranje tim zahtevom.

A onda, u igru ulaze “geopolitička pravila” br. 2 i 7 (Pravilo Provalije i Pravilo Ostanka na vlasti). Njima se objašnjava kako narodi mogu nagnati sebe da dospeju do samog ruba provalije, ali vrlo retko reskiraju da u nju skoče. Uopšteno govoreći, čak i naizgled sklerotični lideri opamete se u trenutku suočavanja s ponorom. Kako se sankcije neprekidno pojačavaju, Hamnei verovatno planira da, najzad, prihvati “nuklearnu nagodbu” s mrskim neprijateljem, Zapadom.

Režim, ipak, neće omekšati

To ne znači da će Iran i Zapad tek tako postati prijatelji. Hamnei je, čini se, proizvod pravila o istinskom verniku (br. 11*), kojim se objašnjava autsajdersko ponašanje iranskog režima sa neumerenim kažnjavanjem po ideološkoj osnovi. Narodi (teokratskih režima) koji potpadaju pod pravilo br. 11 rugaju se utvrđenom poretku jer smatraju da se ovo pravilo ne odnosi na njih. Oni takođe shvataju da takav prkos može generisati veliku podršku na domaćem političkom terenu.
(*pravilo br. 11 o “istinskom verniku” kaže da – za razliku od naroda, kao kolektivnog entiteta, koji uglavnom po pravilu teže “zlatnoj sredini” i nisu generalno ekstremno raspoloženi – njihove vođe -poedinci – ponekad poremete taj balans. Tako je bilo s dolaskom Hitlera, Talibana u Avganistanu i Kima u Sev. Koreji)

Ovo je u saglasju sa pravilom 12, tačka 3, da neki narodi i zemlje percipiraju sebe kao velike sile. Većina naroda ima visoko mišljenje o sebi ali neki režimi podižu samopoštovanje na novi nivo, trudeći se da sebe prikažu što grandioznije i pompeznije, ponašajući se samoživo i zahtevajući od drugih da ih tretiraju kao velike i „grandiozne“.

Hamnei je, izgleda, zabrinut nekim naznakama da njegovi politički obrazovani ljudi reaguju na izbore mlitavo i ravnodušno. On je izjavio da je ova mlitavost rezultat rada državnih neprijatelja, koji bi želeli ništa manje do da ga osramote slabim odzivom (ispod 80% glasača koji su izašli 2009). Ali, očigledno je da se još nije uznemirio u dovoljnoj meri da bi prihvatio istinske, nenameštene glasove, one koji bi doprineli mogućem neizvesnom ishodu izbora.

Ovo sugeriše da Hamnei, zapravo, čezne za sukobom sa Zapadom. Nakon što bude postigao nagodbu oko popuštanja sankcija, Hamnei će naći neki drugi razlog za zatezanje i još jednu krizu. Samo što nije poznato šta bi to moglo biti što će ga uskoro iritirati.

Svi ga shvataju: jezik novca

Nameće se, međutim, pitanje: zašto iranski lideri biraju da podlegnu onoj vrsti ponašanja kojim aktiviraju međunarodne sankcije? I dok gore navedena pravila mogu unekoliko objasniti iransku politiku, njeni lideri bi mogli odlučiti da postupe drugačije od datih prognoza.

Odgovor je u pravilu br. 13 – obogatiti se: lideri se često ponašaju kao da sve rade iz ličnog interesa – prosto i jednostavno. U slučaju Irana, ponašati se na taj način doslovce bi se isplatilo. Dana 4. juna, američka vlada navela je da su iranski lideri zaradili milijarde dolara kroz 37 fasadnih kompanija koje širom sveta rade s naftom, nekretninama i u drugim sektorima. Takvi ogromni iznosi, ako je ova vest tačna, više je nego dovoljna motivacija za pažljivo orkestriranje promena u vlasti.

Među glavnim polugama koje sprovode zvanične poslovne delatnosti iranske garniture nalazi se iranska Revolucionarna garda, sila koja stoji iza nameštanja izbora 2009. Garda je igrač koji je proveravao ovogodišnje predsedničke kandidate. Garda je moćna jer je bogata, a bogata je zato što je moćna. Njena uloga je u podržavanju volje ajatolaha Hamneija. U maju je, primera radi, viši oficir garde pukovnik Rasul Sanajrad rekao da će snage bezbednosti snažno delovati protiv bilo kakvih javnih protesta koji bi se ticali izbora. Međutim, da bi Garda sprovela ovakve stroge mere, potreban joj je priliv gotovine iz biznisa koje sama vodi.

Kao rezultat toga, kažu stručnjaci, Garda je zaposela kontrolu poslovanja nad preduzećima koja čine jednu trećinu iranske privrede. Iran je kompaniji Katan al Anbija u aprilu dodelio ugovor vredan 970 miliona dolara za razvoj dva polja prirodnog gasa, Halegan i Sefid Bagun, koji zajedno, po utvrđenim procenama, imaju oko 400 miliona barela nafte. Kompanija je zapravo finansijski ogranak Revolucionarne garde.

S obzirom da su strane kompanije napustile Iran zbog sankcija Zapada, Katam al Anbija je pokupovala raskinute ugovore koji su se ticali najvećih razvojnih projekata: rafinacije derivata, kao i ugovora  za puteve, tunele i vodovodnu mrežu.

Američke vlasti pokušavaju da suzbiju ovu čudesnu poslovnu aktivnost. Na crnoj listi američkog Trezora se 2010. našla Nacionalna iranska naftna kompanija, kao partner/agent Revolucionarne garde. U aprilu ove godine je na ovu crnu listu stavljena i mreža kompanija iz Dubaija, Malezije i Turske jer se, navodno, kroz nju slivaju desetine miliona dolara iz fasadne kompanije Katam al Anbija, koju drži iranska Garda.

Imajući u vidu otpor Zapada, Revolucionarna Garda će verovatno naići na teškoće u prikupljanju istog nivoa deviza, a verovatno će za iranske lidere biti isplativije da se, jednostavno, povuku i da, shodno tome, popuste i sankcije. A ni takva situacija ne bi bila bez presedana – Moamer Gadafi je učinio istu stvar 2006, odstupivši korak unazad (iako je, kao što znamo, malo zakasnio). Pokazalo se, naime, da su od versko-ideoloških problema daleko bolniji oni poslovno-finansijske prirode.

Ipak, možemo se kladiti u to da će Iran i dalje ostati na svom čvrstom kursu, uz oprezno zaključivanje sporazuma sa Zapadom. Iran nije Libija – nije inferiorna diktatura sazdana jedino na bogatstvu sazdanom na nafti već je država sa istorijom od nekoliko milenijuma. Novac i geopolitičko pravilo br.13* delimično objašnjavaju iransko ponašanje, ali samo u kombinaciji sa drugim gore navedenim pravilima. Ako se malo bolje razmisli, ovim se geopolitičkim pravilima potvrđuje iranski začarani krug: Revolucionarna Garda zarađuje novac da bi njeni iranski vladari mogu nastaviti sa svojim prkosnim, svadljivim i provokativnim ponašanjem. A takvo inaćenje i svadljivo ponašanje, s druge strane, omogućavaju Gardi dalji priliv novca.

(geopolitičko pravilo br 13*: obogatiti se. Zašto se lideri ponašaju tako kako se ponašaju? Zato što, uglavnom, ne gledaju dalje od sopstvenog interesa – što većeg bogaćenja)

Stiv Levin

(M.L.)

„Za pet dana uspeli smo u onome što je opozicija već godinama bezuspešno pokušavala. Uspeli smo da ujedinimo veoma različite segmente društva, grupe i frakcije koje se pod prašinom turske svakodnevice, “u normalnim uslovima”, zajedno ne bi nikada našle.“

Ove reči pripadaju ministru prosvete Nabiju Avčiju. U stvari, ovim se može objasniti Avčijeva duboka zabrinutost zbog mogućih posledica protesta u istanbulskom Taksim Gezi parku. Deca iz parka Gezi su prevazišla svoj početni strah, otvorivši vrata procesu koji bi u 2014. mogao naglavačke preokrenuti izborne planove zvanične Ankare. Iznenađujući rast otpora koji više nije samo ulični otkriva da neće biti lako sprovesti planove skovane u holovima i kancelarijama zvaničnih političara, neće biti lako sprovesti njihove utvrđene ciljeve i komplikovanu aritmetiku, unapred smišljene scenarije…

Otpor mladih u malom parku otkrila je kalkulantstvo sadašnje garniture političara, čija se slika sveta ne uklapa u stvarni svet.

Već se shvata da će ulični jezik gnevnih ljudi duboko uticati na predstojeće lokalne i opšte izbore, predsedničke izbore, nove ustavne procese, predsednički sistem vladanja, na kurdsku inicijativu, kalkulacije i balansiranja političkih stranaka i privrede na domaćem terenu. Ovi scenariji, koji su nastali pre protesta u parku Gezi, delimično su izmenjeni. Dozvolite mi da podelim neke od njih, o kojima se šapuće …

Predsednik Abdulah Gul je u proteklih nedelju dana, sa stavom kojeg je zauzeo, ojačao svoju poziciju. Pohvalno je što je pokušao da harmonizuje odnose između institucija države i NVO kao i glavnog opozicionog lidera, za pohvalu je što je usvojio nenasilan način rešavanja problema, pohvalno je što je pokušao da stvori međusobnu empatiju. Delovao je kao predsednik čitave zemlje, povećavši svoje šanse za osvajanje drugog predsedničkog mandata. Izuzetno je ojačao moguću poziciju za preokret tipa „Putin-Medvedev“. Poslao je poruku vladi debelo povlačeći stav „Ne možete bez mene praviti planove za 2014. godinu. Ovde sam.“

Premijer Redžep Tajip Erdogan bi da se uzdigne do predsedničke palate Čankaja, bilo zajedničkim pisanjem Ustava sa partijom mira i demokratije (BDP) ili stvaranjem „predsedničkog sistema“ pomoću modela „predsednika povezanog s političkim strankama“. Erdogan je rekao da bi lokalni izbori mogli da se održe u martu 2014. a predsednički u avgustu (2014), kada će takođe biti održan i referendum za novi Ustav. On je, međutim, više voleo da zacementira popularnost u svojoj biračkoj bazi, čime se sada takođe, kao i Gul, konfrontira sa drugih 50 odsto Turaka koji ne dele stav predsednika i premijera. Ovakva trenutna Erdoganova pozicija mogla bi da vrlo ozbiljno ugrozi njegove političke ambicije i ciljeve.

Ako ih ulica ne bude ubedila da promene stav, i ako polarizacija bude sve izraženija, onda će Erdogan možda morati da povuče svoju kartu na koju igra a to su prevremeni izbori na lokalnom i opštem nivou u prvoj polovini 2014. On će možda zaželeti da izađe kao pobednik iz predstojećih izbora, možda će napisati i novi ustav koji obuhvata predsednički sistem. U ovoj fazi u igru može ući i priča o procesu rešenja kurdskog pitanja. Ili je sada, pak, verovatna i opcija da se, uz lokalne i parlamentarne održe i izbori za prvog čoveka u Čankaja rezidenciji. U tom slučaju, Erdogana će birati njegovi narodni poslanici. Shodno stepenu uspeha na lokalnim i parlamentarnim izborima, Erdogan bi mogao da uhvati kopču sa svojim predsedničkim snovima. Ako ti izbori ne uspeju, onda postoji rizik i da izgubi sve šanse za ulazak u Čankaju.

Razvoj situacije koja bi uticala na izbore 2014. takođe može izazvati i kraj vladavine konzervativno islamističke Partije pravde i razvoja (AKP-a), koja je donela interni propis koji poslanicima zabranjuje da se tri puta uzastopno kandiduju za javne funkcije. Erdogan je, inače, šef ove stranke, a njegov stranački saborac, Gul, trenutno je u fotelji turskog predsednika.

Umesto što se penje stepenicama ka Čankaju, Erdogan radije ukida ovu regulativu kojom se poslanicima zabranjuje da se kandiduju za tri uzastopna mandata, želeći možda da se opet kandiduje za premijera i ponovo uđe u izbore. Gul će se, opet, možda opet kandidovati za Čankaju, i tako, možda, uspeti da još jedan mandat ostane na mestu predsednika Turske.

Deca iz parka Gezi mogu im poremetiti ove proračune, baš kao i Glavna opoziciona Republikanska narodna partija (CHP). Ako bi CHP uspela da izvuče pravilne analize iz nezadovoljstva na ulicama Turske, onda bi ovaj proces mogla okrenuti u svoju korist.

Da li je na pomolu “demokratski paket”?

Rešenje procesa koji je u senci žestokih uličnih protesta teče sporo. Kurdistanske radničke partije (PKK) nastavljaju da se povlače, dok Partija mira i demokratije (BDP), s druge strane, kaže da je „vreme za demokratski paket”. Vladajuća Partija pravde i demokratije (AKP) želi da parlament pošalje na “veliki odmor” najkasnije u drugoj polovini jula. Prema izvorima lista Hurijet, AKP će se povinovati ovom zahtevu i Skupštini krajem juna podneti ako ne ceo paket a ono barem skoro ceo – uz neke (manje) amandmane. Debata o mini-demokratskom paketu biće “na tapetu” tek nakon letnje pauze. Razlog tome je što bi AKP prvo voleo da vidi ishod “na ulici” pa bi tek onda, shodno rezultatu, (možda) i sasvim odstupio.

Očekuje li se iznenađenje u novom Ustavu?

Komisija koja piše novi ustav radiće do 1. jula. U poslednje vreme je bilo pomena o nekakvom iznenađenju. Broj članova zakona oko kojih se komisija dogovorila je skoro 50. Predsednik komisije Džemil Čiček želi da komisija radi preko celog leta, tako da se broj zakonskih tačaka povećava – kako je i predviđeno. Rečeno je da je njegov cilj da, ako četiri stranke već ne mogu da se dogovore o Ustavu počev „od nule“, onda može da se promeni postojeći Ustav, samo što bi se u njega ugradili i članovi oko kojih je postignuta saglasnost . Čiček, iskusni političar, mogao bi da u to ubedi političke lidere.

Goksel Bozkurt, Ankara (Hürriyet Daily News)

(M.L.)

Džon Kej, ekonomista i autor, je zabavan i živahan čovek. On ima suv, ironičan smisao za humor, što me tera da se smejem. Ipak, nikada nisam sreo pesimističnijeg čoveka kada je u pitanju rasprava o izgledima svetske ekonomije i finansijskog sistema, piše Dejvid Okli u Fajnenšl Tajmsu. Kej je prošle godine završio studiju za britansku vladu u kojoj između ostalog tvrdi da će se krize ciklično ponavljati sve dok se ne pojednostavi struktura finansijskog tržišta i dok vlasnici kapitala preko jednog posrednika ne budu trgovali akcijama. Komplikovana struktura kakvu sada imamo od finansijskog tržišta pravi kasino u kojem samo „kuća“ zarađuje, smatra Kej.

Pogružen u fotelji u dnevnoj sobi-kancelariji u svojoj kući u severnom Londonu, on me podseća na narednika Frejzera, sumornog škotskog pogrebnika u britanskom sitkomu iz 70- ih čija je glavna fraza „Propali smo!“  Ona bi mogla da posluži i kao glavna rečenica profesora Keja kad govori o finansijskom sistemu. Na pitanje da li je finansijska kriza završena odgovara kratko: „Ja ne mislim tako“, kaže on. „To je nastavak jedne hronične bolesti, koja dolazi do akutne faze s vremena na vreme.“

I zaista, u jednom nedavnom govoru ovaj profesor  London School of Economics i kolumnista lista Financial Times upozorio je da svet „čeka sledeća kriza „, koja će ponovo uključiti u evrozonu.

On je jednako sumoran u svom izveštaju o tržištima kapitala, naručenom od strane britanske vlade i objavljenom pre skoro godinu dana. Brine ga što je od tada postignut mali napredak, posebno u vezi sa njegovom pozivom za jednostavniji finansijski sistem i fokusiranje investitora najčešće menadžera fondova na investiranje na duži rok.

Kej (65) je napisao devet knjiga, bio direktor Instituta za fiskalne studije, poznatog think-tanka, prvi direktor Oksfordske Said Business škole. Saradnik je Sent Džon koledža u Oksfordu od 1970. Ipak, za profesora Keja, rešenje izgleda jednostavno. „Moramo da se prešlatamo na svet u kojem ima manje trgovanja“, kaže on.

Od dužničke krize na tržištima u razvoju 1990 do kolapsa dotcoma u 2000 i kreditne krize u 2007, priča je ista, kaže on.

„To su sve poslovni krize, gde su mehuri nastali u određenim klasama imovine na podlozi pozajmljenenog novca iz budućnosti. Kriza eksplodira u trenutku kad novac mora biti vraćen.“

„Da bi smanjili trgovinu, treba da obezbedimo da se trgovina obavlja između ljudi koji raspolažu sopstvenim novcem, ili ljudi koji su u neposrednoj blizini ljudi čiji je novac.“
Kako je istakao u svom izveštaju od 40.000 reči, u julu prošle godine, lanac ulaganja novca može biti skoro farsično složen. On može da uključuje vlasnika novca čiji će novac koji biti investiran, nezavisnog finansijskog savetnika, platformu gde su fondovi listirani, najčešće online,  menadžera fondova koji bira fond, i fond menadžera čiji fond je fond menadžer izabrao, a koji će konačno odabrati akcije koje namerava da kupi.

„Ako govorimo pre svega o kapitalu, idealna struktura upravljanja ulozima je ona u kojoj postoji jednostavan lanac posredovanja sa jednom osobom između vlasnika novca i akcije kompanije u koju se ulaže. To bi smanjilo trgovinu i podstaklo opreznije investicije,  jer bi vlasnik kapitala ili osoba čiji novac se ulaže verovatno bila više skoncentrisana na moguće izbore za ulaganje.

On se smeje, a zatim dodaje zloslutno. „Nisam siguran da li će se to zaista i desiti. Nisam siguran da li možemo doći do jednostavnog sistema kao što je taj. Dakle, pretpostavljam da je najbolje čemu se  možemo nadati jeste da ljudi počnu da shvataju da je ulaganje u akcije  kao i svaki drugi oblik kockanja: često novac zaradjuje samo kockarnica i niko drugi „.

Profesor piše knjigu o finansijskom sistemu, koji planira da objavi sledeće godine.

„Knjiga će biti o tome kako idealan sistem finansijskih usluga može da izgleda. I da li ga možemo imati sa strukturom koja je mnogo jednostavnija i mnogo manja nego što je imamo u ovom trenutku.“

„Ako bismo mogli osmisliti finansijski sistem tako da počnemo sa crtanjem na praznom listu papira, šta bi mi želeli da taj sistem radi i kako bi struktura koju bi generisao takav cilj izgledala? Većina inovacija u finansijskom sektoru ima neku svrhu. Ali su njihove proporcije daleko veće od onoga što nam je zaista potrebno.“

„Složenost struktura proizvela je mnogo novca za ljude u njenom centru, na primer investicione bankare, ali to ne dodaje ništa efikasnosti tržišta na bilo koji smislen način.“

„Ali,“ kažem mu, vi „niste sigurni da možemo da se vratimo na jednostavniji sistem?“
„Ne. Nisam. Ja sam pesimista. “

Uzimam gutljaj čaja i pitam profesora da li ima pozitivnih kretanja u ekonomiji.

„Ne baš“, kaže on i smeje. „Osećam više pesimizma nego ikada ranije.“
On je miran za trenutak, a zatim dodaje vedro : „Pretpostavljam da, ako postoje razlozi za optimizam, rekao bih da se, bar što se tiče Velike Britanije oni tiču neke male prekretnice u 2012, kada je izbila kriza sa liborom. Političari su počeli da shvataju da je potrebna reforma, i videli smo neke pokušaje da se odvoji klasično bankarstvo od investicionog. „

Ali pre nego što počnem da se nadam, on kaže: „Ali mi nismo videli na drugim mestima sličnu promenu. Nismo je videli u SAD ili Nemačkoj ili Francuskoj. Još uvek sam veoma sumoran. Još uvek idemo ka sledećoj krizi. „

Odgovori Centrаlne Evrope nа krizu evrа, obeleženi su potpunim odsustvom regionаlne solidаrnosti, piše Žаk Rupnik. To se može objasniti različitim situacijama na nivou država, a samim tim i opservacijom rizika krize i njenog lečenja, i može se posmatrati iz ugla naučenih političkih lekcija.