Koreni mediteranske kulture nisu u ravnici, već u planini: utočištu seoskih republika, osinjem gnezdu za vreme neprijateljskih najezda, omiljenom skrovištu mitova i sujeverja, carstvu svežeg mleka i maslaca… Ali, planina brzo postaje prenaseljena za svoja bogatstva, i stoga je ona fabrika ljudi za ratove i poslove koje pokreću stanovnici ravnica – koji za gorštaka, često, nemaju ništa drugo do podsmeha i prezira.
Zapadne i regionalne vlasti dele odgovornost za većinu onoga što se dešava u Libiji, ali bi deo trebalo da padne i na medije. O libijskom ustanku izveštavalo se kao o jednostavnom sukobu dobra i zla. Gaddafi i njegov režim su bili demonizovani, a njegovi protivnici su bili tretirani s naivnim odsustvom skepticizma i istraživanja.
Zašto? Jer njeni građani više kritikuju svoju vladu, što primorava zvaničnike da budu odgovorniji.Već znamo zašto je obrazovanje dobro za pojedinca. Obećavajući izgledi s diplomom koledža, u rasponu od poetskog (intelektualna stimulacija i ljubav prema učenju) do utilitarističko – praktičnog (veća zarada i potencijali), mada, izgleda, svi već znaju kako su obrazovani uvek na nekom dobitku.
Ono što, zapravo, ne znamo jeste zbog čega je obrazovanje tako dobro po društvo. Naravno, političari redovno umilno cvrkuću o kolektivnim prednostima obrazovanja – najčešće pričaju o ekonomskim prednostima – ali složenije veze uporno izostavljaju. Najjača veza ostaje nejasna: zemlje čiji su građani bolje obrazovani dosledno imaju bolje vlade, bilo kakva da je oblast rangiranja u pitanju. Ovde se uzima obrazovanje u odnosu na indikatore državne uprave po indeksu Svetske banke, indeks vladavine prava uzet iz World Justice Project, kao i indeks percepcije korupcije po Transparency International.
U poređenju sa jasnim pozitivnim ishodima kojima školovanje obdaruje učenike, kao što su pismenost ili aritmetika – već je manje transparentno kako države i njihove vlade imaju koristi od obrazovanog stanovništva. Jedna popularna ideja u vezi toga kaže da su obrazovani građani bolji glasači (Tomas Di, 2004) – a angažovanije glasačko stanovništvo bi i vladalo odgovornije. Bilo kako bilo, ključno je pitanje: relacija između obrazovanja i vlade opstaje i izvan demokratskih okvira. Na primer, zemlje poput Katara (monarhija) i Slovačke (demokratija) imaju slične nivoe obrazovanja i rejtinga državne uprave, ali su međusobno veoma različiti sistemi. Mora da postoji još jedan razlog više kako to da obrazovanija društva proizvode odgovorniju vladu. Jer, bez dobrog obrazovanja, i demokratska svest biva uzurpirana – i to najčešće od strane onih koji zloupotrebljavaju one manje obrazovane slojeve stanovništva.
Novi dokument, „Obrazovanje, prigovori i odgovornost“, objavljen u Žurnalu za pravo i ekonomiju sugeriše jedan mogući mehanizam: moć prigovora. Autori, Huan Botero i Alehandro Ponse koji rade na projektu ‘Svetska pravda’, kao i Andrej Šlajfer sa Harvarda zaključili su da se „obrazovani građani više žale“ – imaju više prigovora na funkcionisanje svojih vlada. Ove pritužbe i prigovori po pravilu urode plodom i daju rezultate: „Prigovori doprinose boljem ponašanju zvaničnika koji se plaše da njihov loš rad ne bude sankcionisan, što, zauzvrat, dovodi do veće odgovornosti i višeg kvaliteta vlade. „Studija zaključuje da je kod onih sa višim obrazovanjem značajno veća verovatnoća podnošenja žalbi protiv svoje vlade i uprave u opštim službama, a vezanih za zloupotrebe u policiji ili za korupciju.
Teorija, u kratkim crtama:
Jedan od razloga zašto vlade zemalja s obrazovanijim stanovništvom konstantno bivaju sve bolje jeste taj što se građani žale na javne funkcionere koji ih maltretiraju, policajce koji su ih zlostavljali, zvaničnike koji zahtevaju mito, nastavnike… javni zvaničnik koji odluči da prekrši uspostavljena pravila mora ujedno podneti i cenu rizika da bude kažnjen, bez obzira koliko mala bila kazna za svaku pojedinačnu žalbu. Jer, građani žele da preduprede eventualne ‘prednosti’ koje bi državnim službenicima pružalo njihovo nedolično ponašanje. Kako se žalbe građana umnožavaju, i rizik od istrage i disciplinskog postupka raste… Kako nivo obrazovanja u nekoj zemlji raste, tako raste i broj žalbi na zaposlene u javnim službama koji se ponašaju neprimereno, što ima svoju – očekivanu – cenu koju za to moraju podneti. Na taj se način podstiče bolje ponašanje kod radnika u javnim službama – izbegava se iznuđivanje mita od građana kao i njihovo fizičko maltretiranje (u slučaju policije), a povećava se efikasnost na njihovom radnom mestu.
Da bi se uradilo logički jasno i sveobuhvatno istraživanje na ovu temu, mora se imati u vidu kako postoji ogromna količina međunarodnih podataka koji pokrivaju više od 80 zemalja. Podaci su iz tri izvora: iz Indeksa vladavine prava, potom iz istraživanja žrtava međunarodnog kriminala, kao i iz Globalnog barometra korupcije. Pitanja iz ovih istraživanja, zasnovanih uglavnom na indeksu vladavine prava postavljana su reprezentativnim uzorcima uzetim iz najvećih gradova svake od 80 zemalja – pitanja su se ticala iskustava sa žalbama i prigovorima na rad javnih organa, uz paralelno beleženje obrazovnog profila ispitanika. Učesnici su tokom prošle godine bili anketirani da li su „podneli bilo kakvu žalbu o kvalitetu usluga različitih državnih organa“ (uključujući registre, carinske službe, javno zdravstvo, poreske organe, katastre, itd), kao i „da li su doživeli zloupotrebu policije i – ako jesu – da li su taj slučaj prijavili.“ Informacije dobijene anketiranjem žrtava kriminala i barometrom korupcije dopunjene su i podacima koji se tiču žalbenih prijava na kriminal, odnosno korupciju.
Rezultati široko variraju, kako za procenat prigovora tako i za obrazovanost ispitanika: Procenat pojedinaca koji su podneli žalbu kreću se u rasponu od dva odsto u Gruziji do 38 procenta u Etiopiji; procenat prigovora univerzitetskih diplomaca u gradovima kreće se od četiri odsto u Šri Lanki do 71% u ruskim gradovima. Sve u svemu, autori zaključuju da je obrazovanje imalo značajan uticaj na žalbe i prigovore. Srednja svetska vrednost za žalbe je 15,6 procentnih poena; diplomci univerziteta prigovaraju za 5,1 procentnih poena više, dok oni s diplomom koledža odnosno srednje škole prigovaraju za 2,8 procentnih poena. Na izveštavanje o zloupotrebama u policijskoj i vojnoj službi, autori su „ustanovili oštro višu i statistički veću verovatnoću podnošenja žalbi“, gde su, u odnosu na prosečnih 47 procentnih poena univerzitetski diplomci podnosili za 8 procentnih poena više nego podnosioci žalbe koji nemaju visokoškolsku diplomu. Kada su u pitanju nasilni ulasci na posed i provale, jaz između akademskih diplomaca i onih koji ovu diplomu ne poseduju iznosi 10,2 procentna poena (srednjoškolski diplomci podnosili su 5,2 procentna poena); kod oružanih pljački, fakultetski diplomci prijavljivali su ovo delo za 8,8 procentnih poena više. Uzimajući sve ovo u obzir, kako tvrde autori, „efekat obrazovanja, posebno visokog obrazovanja na prijave kriminalnih radnji je ogromna“. Uzeti zajedno, ovi rezultati pokazuju kako „obrazovanje podstiče podnošenje pritužbi protiv kršenja pravila“. Rezultati takođe ukazuju na niz srodnih i povezanih fenomena: odnos između nivoa obrazovanja i procenta pritužbi je naročito jak u autokratijama i zemljama u razvoju; kako kažu autori ovog istraživanja,“Efikasnost sankcionisanja i kažnjavanja onih koji u policiji krše zakon je jak prediktor verovatnoće pokretanja žalbe na nedolično ponašanje i izveštavanje o kriminalnim radnjama“; takođe, „u zemljama čije je stanovništvo obrazovanije, manja je i učestanost nelegalnog i štetnog ponašanja službenika kako u javnom tako i u privatnom sektoru“.
Naravno, kao što je slučaj i s bilo kojom drugom studijom, i ovde postoje neke komplikacije. Prvo,uticaj obrazovanja na procenat pritužbi ne drži se dobro u zemljama sa visoko obrazovanim stanovništvom. To je verovatno zato što je u ovim društvima „znanje o tome kako i kome se obratiti u vezi pritužbi na rad javnih službi rasprostranjenije, a manji je i strah od odmazde“: Oni manje obrazovani mogu imati koristi i učiti od svojih suseda koji su se već žalili. Drugo, tehnologija može bitan faktor: „Imati mobilni telefon znači naglo podići verovatnoću prijavljivanja policijskog maltretiranja ili provale, iako, generalno, ne podrazumeva i pritužbe a konto vladine uprave“ (mobilni – da, ali ne i računari) . Napokon, ipak, autori smatraju da obrazovanje nije izgledni garant kada su u pitanju neke druge kategorije: procenat prigovora suštinski ne zavisi od prihoda, poverenja ili socijalnog statusa.
Autori istraživanja sugerišu da postoje jedinstveni i prepoznatljivi efekti solidnosti ličnog obrazovanja i promene odnosa pojedinca prema državi: „Obrazovani ljudi možda samo bolje znaju kako da se efikasno požale na rad vlasti i javne službe. Oni su pismeniji, sposobniji za artikulaciju problema, i, za razliku od od onih manje obrazovanih, obavešteniji su kome da se obrate i kako da ulože pritužbu.“ Štaviše, obrazovaniji se manje plaše policije, možda zato što „poznaju zakon i pravila, i otuda mogu da se nose i sa predstavnicima vlasti.“ Iako autori obazrivo napominju da izostaje nužna dokazivost kauzalnosti faktora obrazovanja i institucije žalbe, logika po kojoj su istraživali i te kako ima smisla. Neke ograničene studije na lokalnom nivou već su ukazivale na iste efekte koje obrazovanje ima na kvalitet vladajućih struktura – počev od etičkih prigovora na Floridi pa sve do žalbi podnešenih u provincijskim prestonicama Kine.
Pod pretpostavkom da veze između obrazovanja, procenta prigovora na vlasti i odgovornost imaju iole neku potvrdu u realnosti, mnogo je toga što je na kocki. Za zemlje u razvoju, kao i za međunarodne finansijere tih zemalja, edukacija kao prioritet ima smisla u cilju borbe protiv korupcije ili nedoličnog ponašanja vlade. Ove zemlje bi, u isti mah, mogle iskoristi prednosti koje njihovi pojedinci imaju od obrazovanja (spremnost za rad, itd), pored dodatnog nadzora građana nad državnim institucijama – pa sve do jedne, i najmanje, investicije. U razvijenim zemljama, ovi nalazi bi donekle mogli objasniti strukturne nejednakosti, posebno kada su u pitanju gradske sredine. Šta ako efikasnost prigovora na vlast može delimično objasniti i razlog zbog kojeg obrazovaniji i bogatiji belci iz predgrađa Čikaga, na primer, imaju bolju infrastrukturu od svojih pretežno crnih, manje obrazovanih građana sa niskim prihodima iz južnog dela grada? Da li obrazovanje i institucija pritužbe mogu doprineti boljem razumevanju, recimo, koje su gradske zone podložne i najranjivije kada je u pitanju gentrifikacija (prinudno raseljavanje, uglavnom siromašnijih). Ovo bi tek trebalo istražiti.
Ono što je opštevažeće za sve zemlje jeste da mogućnost podučavanja o instituciji žalbe treba da bude izraženije. Uticaj obrazovanja na zastupljenost građanskog prigovora na rad vlasti je, u najboljem slučaju, sporedni efekat samog nastavnog plana i programa. Društva koja žele bolju vladu i svoje organe uprave dobro bi učinile kada bi investirale u časove građanskog vaspitanja, na kojima bi se mladi podučavali kako da se zalažu za sebe i svoju zajednicu. U SAD je velika tražnja za građanskim vaspitanjem i kursevima na tu temu, što najčešće ukazuje na to da glasanje na izborima – koje nije baš najjača strana američkih građana – predstavlja, zapravo, zbirnu sumu učešća pojedinaca. Uticaj nastave građanskog vaspitanja na učešće građana u, recimo, izbornom procesu – uključujući ali ne ograničavajući se samo na podnošenje prigovora – mogla bi pomoći da se obezbedi da se vladine službe usredsrede na prave tačke problema, ili, u najmanju ruku da stvore evidenciju o zahtevima koje su vladine i javne službe ignorisale. Ova bi evidencija naknadno bila korisna za javnost, koja bi, na osnovu ovih podataka o neefikasnosti državnih službi, mogla da na organe vlasti izvrši pritisak. Iznenađujuće je, zapravo, što ova vrsta nestranačkog, građanskog vaspitanja već nije postala deo sistema javnog obrazovanja: Ne bi li se svi složili oko toga da vlada treba da bude odgovornija prema narodu? Bilo bi od društvene koristi kada bi se, recimo, srednješkolci podučavali kako da podnesu FOIA zahtev, kojim bi mogli da zatraže neku javnu uslugu (npr. popraviti rupu na putu), ili poboljšaju kvalitet školskih učionica – sve ovo ne bi trebalo da zvuči tako daleko od realnosti. Građansko vaspitanje nije komplikovanije od ostalih predmeta, a možda je čak i važnije od mnogih drugih planom zacrtanih.
Kada zemlje ulažu u obrazovanje, njihova se vlada poboljšava. S obzirom da prigovori i pritužbe toliko doprinose povećanju odgovornosti vlade, onda obučavanje građana o metodama pritužbe – kao nikada dosad – može dovesti do ogromne kolektivne koristi. Ako je, kako se to često kaže, „individualno neslaganje najviši oblik patriotizma“, onda žalba svakog građanina pojedinačno može biti odraz kvaliteta vlade i njenih javnih službi.
The Atlantic
(M.L)
Tačka preseka odredaba radnog, krivičnog, kompanijskog i privrednog prava, iako teško zamisliva zbog raznorodnosti navedenih oblasti, ipak postoji. Najvidljivija postaje kada se na nivou kompanije desi slučaj whistle blowinga, odnosno kada uzbunjivač ukazuje na postojanje korupcije, ili finansijskih malverzacija u privrednom društvu u kome je radno angažovan.
Ukazivanje na nepravilnosti u radu privrednog društva, pronevere, korupciju, jednom rečju skretanje pažnje na malverzacije do kojih dolazi, za sobom povlači čitav niz posledica po uzbunjivača, od krivičnopravnih, do socijalno ekonomskih, a ponekad uzbunjivača može dovesti i na ivicu egzistencije. Gubitak posla lica koji prijavljuje nepravilnosti česta je posledica. Poslodavci su ipak svesni da prijava nepravilnosti ne predstavlja zakonit razlog za otkaz i nakon toga često pribegavaju konstruisanju otkaznih razloga i najčešće u kratkom periodu nakon prijave odstranjuju uzbunjivača iz radne sredine, pokazuje praksa (obrazac koji se ponavlja je isti bilo da se radi o javnim ili privatnim privrednim društvima). Pored toga, moguće je da umesto klasične otkazne procedure nad uzbunjivačem, nakon prijave zapaženih nepravilnosti, otpočne plansko vršenje mobinga, kako horizontalnog (od strane njegovih kolega, koje su jednako rangirane kao i uzbunjivač, a najčešće po prikrivenom nalogu direktora), tako i vertikalnog mobinga (koji prema poslodavcu direktno vrši njegov nadređeni). Oba slučaja predstavljaju direktnu i jasnu, neprikrivenu povredu prava uzbunjivača, putem direktne ili indirektne diskriminacije. Da bi se broj ovakvih događaja sveo na minimalan neophodan je jasan i određen zakonski okvir, sa striktnim pravilima, strukturiranim u duhu krivično-pravne doktrine, kojima bi bilo regulisano navedeno pitanje.
Potrebno je pomenuti da Srbija spada u zemlje koje imaju problem sa korupcijom, iako je primetan blagi napredak u odnosu na prethodne godine. Prema poslednjem izveštaju za 2013. godinu organizacije Transparency International, Srbija zauzima 72. mesto od 177 zemalja čije se rangiranje vrši. Indeks 42 koji je dodeljen Srbiji označava postojeći nivo korupcije. Ukoliko je državi dodeljen indeks 100, to zapravo znači da korupcije u takvoj zemlji praktično nema. Od članica EU najbolje je rangirana Danska, koja zauzima 1. mesto i čiji je indeks 91, a u poređenju sa zemljama EU Srbija bi se mogla lako uporediti sa njom blisko rangiranom Grčkom.
Koje rešenje nudi pravni sistem u Srbiji i kakvu zaštitu obezbeđuje uzbunjivaču, tj. kakav je uopšte zakonski okvir? Trenutno su prava uzbunjivača zaštićena raznorodnim propisima i odredbama sadržanim u:
Krivičnom zakoniku, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, Zakonu o zaštiti konkurencije, Zakonu o radu, Zakonu o mobingu, Zakonu o privrednim društvima, Zakonu o finansiranju političkih stranaka, Zakonu o javnim nabavkama.
Sada se vratimo na prvobitno spomenutu tačku preseka. Kada uzbunjivač naiđe na problem u ostvarenju svojih prava u konkretnom slučaju javlja se potreba za tumačenjem raznorodnih pravnih propisa, što u ovim posebno osetljivim slučajevima obično rezultira velikom pravnom nesigurnošću za uzbunjivača, koji najčešće biva viktimizovan, čemu često dodatno doprinose i mediji.
Godine 2011., a u cilju zaštite uzbunjivača, kao prelazno rešenje do donošenja Zakona donet je „Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju“. Pravilnik predstavlja podzakonski akt i njegov domet ne može biti tako dalekosežan, odnosno, njime se ne može toliko postići, koliko bi se moglo postići donošenjem Zakona kojim bi bila regulisana ova oblast. U prilog takvoj tvrdnji govori i činjenica o samoj manjkavosti Pravilnika koja se ogleda u izraženim leksičkim nepreciznostima i periodičnom nedostatku pravne logike i sistemske koherentnosti ispoljenom u pojedinim odredbama ovog Pravilnika.
Dobra vest za Srbiju, koja bi mogla doprineti povećanju nivoa pravne sigurnosti, jeste da je izrađen Nacrt Zakona o zaštiti uzbunjivača (u daljem tekstu: Zakon), te da je o istom održana javna rasprava tokom decembra 2013. i januara 2014. godine. Kako nesigurnost na nivou jednog privrednog društva utiče indirektno na njegove poslovne saradnike, te kako često komešanje u poslovnom svetu počinje sa pojavom uzbunjivača, ovaj Zakon bi i u tom pogledu trebalo da predsavlja jedan od stubova sigurnosti u operativnom poslovanju, pa bi tako doprineo zaštiti ne samo uzbunjivača, već i njegovih poslodavaca i saradnika, jer za cilj ima jasno definisanje procedure prijave sumnje na postojanje malverzacija, kao i prava i obaveze svih učesnika postupka. Očekuje se da usvajanje i primena ovog Zakona doprinese povećanju broja prijavljenih i ispitanih slučajeva korupcije, ali i da garantuje zaštitu savesnom licu koje zloupotrebe prijavljuje. Prema istraživanjima sprovedenim u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama uzbunjivači su zaslužni za otkrivanje više od polovine svih prevara koje se dogode. Da bi se uzbunjivači zaštitili od progona, a društvo dobilo efikasno sredstvo za borbu protiv korupcije i drugih zloupotreba, neophodno je usvojiti navedeni nacrt Zakona. Prvi put su u tom nastojanju saglasni kako pripadnici vladajućih struktura, državnih organa, tako i pripadnici nevladinih organizacija, pa se za usvanja navedenog Zakona zalažu:
Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Društvo sudija Srbije, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije, Transparentnost Srbija, portal Pištaljka, Koalicija za nadzor javnih finansija, itd.
Među prioritetnim ciljevima koje bi trebalo da ostvari navedeni zakon su i veća javnost u procesu donošenja odluka i uređenje lobiranja, poštovanje i jačanje položaja nezavisnih državnih organa u borbi protiv korupcije i izmena medijskih propisa kako bi se prekinula praksa manipulacije medijskim uticajem.
Evropska komisija je u prethodnom izveštaju uz mišljenje o kandidaturi Srbije navela da je praktična primena zaštite uzbunjivača i dalje slaba, uprkos postojanju pomenutog Pravilnika (koji je usvojila Agencija za borbu protiv korupcije). Budući da je bilateralni skrining poglavlja 23. u pregovorima Srbije i EU sproveden, a da je jedna od glavnih napomena koja je stigla iz Evropske komisije i ta da se što pre usvoji Zakon o zaštiti uzbunjivača, put kojim bi Srbija trebalo da ide, bar u pogledu rešavanja ovog konkretnog pitanja, jeste veoma precizno određen.
Neophodno za funkcionisanje i održivost sistema jeste ozbiljna zakonska garancija da se ne može ništa desiti, ukoliko se u dobroj veri pokrene određeno pitanje sa ciljem zaštite javnog interesa, tj. da legalno ponašanje ne može proizvesti krivičnopravne posledice po uzbunjivača, ali ni imati radnopravne, ili administrativnopravne posledice, kao i da će uzbunjivači biti zaštićeni od odmazde i eventualnog revanšizma putem efekivne krivičnopravne zaštite koja će mu biti garantovana. Donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača predstavlja mnogo bolji potez od eventualnog alternativnog rešenja – da se izmene i dopune izvrše u različitim tekstovima zakona relevantnih za regulisanje ovog pitanja.
Pravilnik zbog same prirode propisa sadrži izvesna ograničenja koja nije bilo moguće prevazići zbog hijerarhijske strukture propisa predviđene Ustavom Republike Srbije. Tako su nastajale situacije u kojima je predviđeno da će se određeni vidovi zaštite vršiti u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, a ni jedan važeći zakon takva ovlašćenja nije sadržao, dok bi se, s druge strane, predviđanje takvih ovlašćenja Pravilnikom moglo smatrati neustavnim. Tako npr. samim Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali ni drugim važećim propisima, nisu propisana ovlašćenja kojima bi Agencija mogla da se služi prilikom zaštite uzbunjivača. Još jedan od nedostataka predstavlja i činjenica da je zaštita u skladu sa ovim Pravilnikom obezbeđena samo onom prijavljivanju koje je izvršeno Agenciji (a ne, na primer, javnom tužilaštvu), odnosno samo onom prijavljivanju koje se odnosi na korupciju u organu u kojem radi uzbunjivač (npr. na korupciju u ministarstvu ali ne i ono prijavljivanje koje se odnosi na korupciju u nekoj javnoj instituciji čiji rad to ministarstvo nadzire). Takođe obim zaštite obezbeđen uzbunjivaču je izuzetno nizak jer sam Pravilnik kao jedino ovlašćenje izričito pomenuto u kontekstu pružanja pomoći pominje „zaštitu anonimnosti“, a i to samo ukoliko za tako nešto postoji izričit zahtev uzbunjivača.
S druge strane, predloženi Zakon pruža pun obim zaštite licima koja prijavljuju sumnju na korupciju. Time bi bili otklonjeni nedostaci neadekvatne i parcijalne zaštite koja se obezbeđuje samo pojednim kategorijama „uzbunjivača”. Zakonom su predviđene tri vrste/procedure uzbunjivanja čiji je postupak precizno uređen, pa tako Zakon klasifikuje uzbunjivanje u zavisnosti od mesta i načina nastanka na:
• unutrašnje uzbunjivanje (obaveštenje se dostavlja poslodavcu);
• spoljašnje uzbunjivanje (obaveštenje se dostvalja ovlašćenom organu);
• uzbunjivanje javnosti (obaveštenje se dostavlja sredstvima javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način dostupan javnosti).
Uslov za zaštitu prava uzbunjivača jeste da obaveštenje koje uzbunjivač dostavlja mora biti usmereno na ukazivanje na radnju koja ima obeležja radnje krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, odnosno, radnja na koju se ukazuje mora biti takva da se njome izaziva neposredna opasnost po život, zdravlje ili bezbednost ljudi, opstanak biljnog ili životinjskog sveta, životnu sredinu, kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda ili štetu velikih razmera, nezavisno od toga da li je konkretna radnja zabranjena zakonom ili drugim propisom. Takođe, Zakon određuje subjektivni rok zaštite, koji iznosi godinu dana od dana saznanja o učinjenom, odnosno objektivni rok od deset godina, čijim je istekom prekludirana navedena pravna zaštita.
Pored zaštite samog uzbunjivača Zakon čini korak dalje i predviđa i zaštitu sa njim povezanih lica. Takođe, sam postupak zahtevanja zaštite od strane povezanog lica je izuzetno uprošćen jer Zakon propisuje da je dovoljno da povezano lice učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja zbog povezanosti sa uzbunjivačem, što umnogome olakšava ostvarenje prava na zaštitu.
U skladu sa postojećim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, posebna pažnja posvećena je zaštiti podataka o ličnosti uzbunjivača i ovim Zakonom se ustanovljava dužnost lica koje je ovlašćeno za prijem obaveštenja da pribavljene podatke tretira kao tajne.
Ovim Zakonom se uređuje i sadržina tužbe kojom se uzbunjivač obraća sudu, ali pored toga određuje se i krug punomoćnika tužioca, pa tako uzbunjivača u postupku mogu zastupati i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitnik građana, pokrajinski ombudsman, ombudsman jedinice lokalne samouprave i Agencija za borbu protiv korupcije, ukoliko ih uzbunjivač opunomoći. Kao novinu Zakon predviđa i pravo uzbunjivača na naknadu štete, ali i prebacivanje tereta dokazivanja na tuženog – poslodavca (što nalikuje mehanizmu koji je predviđen Zakonom o mobingu). Ipak, Zakonom se ne predviđa novčana nagrada za uzbunjivača iako je ovakvih sugestija bilo.
Kako je i najsavršeniji zakon samo mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne dođe do njegove efektivne primene, raduje činjenica da je konačno došlo do konsenzusa na javnoj sceni, kako između predstavnika vlasti i opozicije, tako i između predstavnika nevladinog sektora, te da se institucije pripremaju i priželjkuju njegovo sprovođenje. Tako ostaje nada da će nakon izbora, bez obzira na izborne rezultate, ovaj Zakon biti usvojen, odnosno da će u 2014. godini stupiti na snagu, a zatim u budućnosti predstavljati i integralni deo srpske pravne kulture, smanjiti nivo korupcije i povećati pravnu sigurnost.
Autor: Advokat Lidija Pejčinović, iz advokatskog ortačkog društva “JPM Janković Popović Mitić”
Evropska unija, koja se sve više afirmiše kao akter u međunarodnim odnosima, već dugo godina pokušava da podrži ekonomski i politički razvoj širom sveta sa programima finansijske i tehničke pomoći. Naročito je tokom poslednje decenije razvila mehanizme za spoljnu pomoć koji postaju sve precizniji i strukturiraniji, sa velikim brojem različitih pravnih instrumenata na osnovu kojih su programi pomoći realizovani. Radi se o pravnim aktima, koji postavljaju principe i uslove za pruženje pomoći i na osnovu kojih Evropska komisija odlučuje o konkretnim projektima koje mogu predložiti zainteresovani subjekti u zemljama van Evropske unije. Jedan od bitnijih oblika spoljne pomoći odnosi se na zemlje, koje žele da pristupe Evropskoj uniji i čiji je cilj da te države što brže ispune uslove za članstvo u Uniji.
Mada i dalje retke, u Srbiji postoje obrazovne ustanove koje su dokazale da uprkos nedostatku državnog sluha za realnost i nedostaku novca iz budžeta, lično angažovanje male grupe ljudi može biti od višestruke koristi za đake, za škole ali i za lokalne privrede i zajednice iz kojih one potiču.
Iza naziva projekta „Unapređenje konkurentnosti drvne industrije u Raškom i Moravičkom okrugu“ koji je Šumarska škola Kraljevo realizovala sa Delegacijom EU u Srbiji, je jedna od uspešnih priča o preduzetništvu u domaćem sistemu obrazovanja koje su predstavljene na Konfreneciji o tehničko-zanatskim zanimanjima (TVET) u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) koja sprovodi projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“ po nalogu nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ). Pomenuti projekat, vredan 533.000 evra, prema rečima jednog od autora, profesora Šumarske škole Petra Jeknića, imao je za cilj da u periodu od 2011. do 2013. uspostavi mrežu drvoprerađivača, sprovede njihovu obuku i sertifikaciju za izvoz, kao i da opremi školu savremenim mašinama za praktičnu nastavu.
Kako bi animirali dvroprerađivače, sprovedena je kampanja u kojoj su korišćena najrazličitija sredstva za komunikaciju, ali kako Jeknić ocenjuje, najviše efekta imali su lični susreti sa drvoprerađivačima, u prostorijama opština koje su im pružile podršku, kao i pojedinačni obilasci. “Bilo nam je potrebno pola godine da ih uverimo u prednosti sertifikacije, da će besplatno dobiti sertifikat i da nije reč o prevari. Uspeli smo da animiramo preko 50 aplikanata iz ova dva okruga, što je veliki uspeh ako se ima u vidu da je do tada svega devet firmi u celoj Srbiji bilo sertifikovano za izvoz proizvoda od drveta”. Od preko 50 firmi njih 28 je zadovoljilo tražene uslove za FSC standard i još 10 za ISO standard. Da bi dobili sertifikat, drvoprerađivači su tokom obuke morali da savladaju programe iz drugih oblasti – upravljanja resursima i kvalitetom, kao i iz marketinga i prodaje.
Dovijanje u praksi zbog prakse
Šumarska škola je kroz ovaj projekat dobila osam novih mašina za furniranje drveta u vrednosti od 120.000 evra, i jednu od najsavremenijih kompjuterizovanih mašina za obradu drveta, CNC mašinu. Ova veoma skupa mašina, koja košta 125.000 evra, radi slično 3D štampaču, ali umesto da dodaje naslage materijala, ona ih uklanja. Mašine su odabrane u konsultaciji sa preduzećima, pa osim đaka, škola na novim mašinama obučava i nezaposlene koji žele da se prekvalifikuju, ali i privrednike, kojima pored toga pruža i usluge furniranja. Zahvaljujući tome, preduzeća više ne moraju da voze svoje proizvode na doradu u Čačak i tako im povećavaju cenu, ističe Jeknić. To potvrđuje i Stana Vuković, vlasnica kraljevačkog preduzeća za proizvodnju namaštaja „Vuković“, koja kaže da su veoma zadovoljni saradnjom: “Ljubazni su, imaju potrebno znanje i mašine, i značajno niže cene usluga nego privatnici, što nam je obezbedilo veliku uštedu“.
No, uprkos veoma pozitivnim rezultatima u praksi, Šumarskoj školi predstoji da se izbori sa nadležnima u državi za uvođenje novog obrazovnog profila. Naime, iako su napravili program i nastavni plan za jednogodišnje obrazovanje (peti stepen) na smeru koji je trebalo da se zove “Specijalista za kompjutersku obradu drveta na CNC glodalici” i uprkos žalbama privrednika širom Srbije da upravo ta vrsta znanja nedostaje na tržištu rada, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja se izjasnio da je ovaj obrazovni profil – nepotreban.
U očiglednom nedostatku državnog sluha za realnost, još jedna obrazovna ustanova, Tehnička škola Valjevo, morala je da se dovija kako da obezbedi praktičnu nastavu za obuku ne samo đaka, već i nastavnika u novim znanjima iz struke. To su postigli zahvaljujući sporozumu koji su potpisali pre četiri godine sa slovenačkim Školskim centrom Velenje, koji je nakon odličnih razultata prerastao u kontinuirano obrazovanje kadrova za potrebe fabrika Gorenja, od kojih se jedna nalazi i u Valjevu. Od prve grupe učenika koji su praksu obavljali u Sloveniji, šestoro se zaposlilo u srpskim fabrikama Gorenja, isto toliko je nastavilo školovanje, a četvoro je kroz rad shvatilo da ne želi da se bavi ovim poslom. Proširenje saradnje sa Školskim centrom Velenje, gde učenici sada obavljaju praksu godinu dana i stiču diplomu koja važi u EU, donelo je ovoj školi porast broja učenika u trenutku kada interesovanje za tehničke srednje škole u Srbiji opada.
Ljute papričice i mleko za poneti
Osavremenjivanju obrazovanja doprineo je i projekat „Promocija preduzetništva u srednjim školama i unapređenje veština mladih kroz direktno iskustvo i praksu“ Fondacije “Ana i Vlade Divac”. Naime, u srednjim školama širom Srbije đaci otvaraju virtuelna ili realna učenička preduzeća kojima primarni cilj nije profit već usavršavanje osobina koje klasično obrazovanje ne neguje: samoinicijative, kreativnosti, spremnosti na preuzimanje rizika, timskog rada i odgovornosti. Cilj ovog projekta je, zapravo, obrazovanje budućih preduzetnika.
U okviru projekta učenici prvog razreda Tehničke škole Vlasotince su u septembru 2011. godine osnovali preduzeće „Džinče“, koje se bavi nizanjem, sušenjem i gruvanjem malih, ljutih papričica, na „starinski način“, u tradicionalnoj posudi izrađenoj od trešnjinog drveta. Hteli su da promovišu svoj proizvod kao brend, „jer svi znaju za alevu a niko za gruvanu papriku koja je ukusnija i pikantnija“, a koja se proizvodi samo u selima u okolini Vlasotinca, gde ova vrsta ljutih papričica jedino i raste. Profesorka Jasmina Đorđević, njihova mentorka, kaže da su pokušali da registruju kompaniju, ali da nisu uspeli jer „naše zakonodavstvo ne prepoznaje ovu kategoriju preduzeća“.
Zato Džinče, koje nije pravno lice, i nema veliku zaradu – do sada su zaradili 10.000 dinara koje čuvaju za organizaciju žurke sa partnerskom Ekonomskom školom iz Nemačke. Ipak, učenici i škola su imali višestruke koristi od ovog projekta, ističe profesorka Đorđević: „Na takmičenju u Beogradu smo dobili ponudu da zaštitimo i patentiramo firmu, ali je to za nas bio veliki zalogaj i odustali smo. No, bitno je da su moji učenici kroz upravljanje preduzećem shvatili važnost dobre ideje i kako ona može da se realizuje, i naučili se poslovnoj komunikaciji, i na maternjem i na engleskom jeziku. Osim toga, u Beogradu su prvi put otišli u bioskop jer u Vlasotincu nemaju tu mogućnost. Zato sam jako zahvalna organizacijama poput Dostignuća mladih, GIZ-a, USAID-a, Evropskog pokreta, Američkog saveta za međunarodno obrazovanje i drugih koji uključuju i nas iz unutrašnjosti u ovakve projekte“.
Učeničko virtuelno preduzeće „Mlekomat“, osnovala je Ekonomska škole Užice, sa ciljem proširivanja delatnosti drugog školskog virtuelnog preduzeća „Sporttex“ koje posluje već celu deceniju, ali u poslednjih pola godine beleži pad profita. Jedan od inicijatora „Mlekomata“, učenik Dejan Maksimović, objašnjava poslovni koncept ove virtuelne firme: “Plan je da preradu mleka obavljamo u objektu mlekare Sevojno koja je u stečaju, što bi nam smanjilo startne troškove osnivanja preduzeća“. Kada bi virtuelni „Mlekomat“ zaista počeo da proizvodi, uvrstio bi razne mlečne proizvode u asortiman, a prodavao bi ih i u aparatima na ulicama poput onih za kafu. “Prvo bismo svoje proizvode prodavali samo u automatima i prodavnicama u Užicu, a kasnije bi pokušali da se proširimo i u velike trgovinske lance po Srbiji”, kaže Maksimović. Bez obzira na to da li će im poći za rukom da od „Mlekomata“ naprave uspešnu firmu, učenici koji učestvuju u ovom projektu kažu da su veoma motivisani da se posle škole upuste u preduzetničke vode.
Da je Zapad želeo zaista da ošteti rusku ekonomiju, prekinuo bi snabdevanje gasom i sirovinama, a to se neće dogoditi uskoro. Sjedinjene Američke Države govore o pokretanju sankcija, ali EU je jasno rekla da neće učiniti ništa što bi moglo da ugrozi njenu ekonomiju. Nepopularno rečeno, Evropa je već sada dovoljno u haosu i ne želi sebe dodatno da ugrozi.
Uporedo sa globalizacijom tržišta evidentan je kontradiktoran trend sve većeg usitnjavanja preduzeća i smanjenja broja zaposlenih, što je kriza dodatno pojačala. Međunardoni finansijeri ali i mnoge države pokreću dodatne programe kreditiranja MSP, uključujući i najnovije “grupno finansiranje”, kako bi pokušale da smanje rastuću nezaposlenost, posebno među mladima. Međutim, pokazatelji IFC da više od trećine svetskih poslodavaca ne mogu da nađu odgovarajuće kadrove uprkos porastu radno sposobnih za 45 miliona svake godine, i novije studije o promeni trendova u zapošljavanju i u velikim kompanijama, ukazuju da je poblem otvaranja novih radnih mesta složeniji od pitanja dostupnosti izvora finansiranja.
Globalizacija koja je svetsko tržište učinila “domaćim” bez obzira na “nacionalno poreklo” kompanija, istovremeno je proizvela njihovo sve veće usitnjavanje. Reč je o trendu koji neki ekonomisti nazivaju “preduzetništvom bez zapošljavanja”, a koji se već više od deset godina očituje kroz sve manji broj novoosnovanih MSP i zaposlenih u njima. Naime, prosečno novo preduzeće je 1999. godine imalo 7,7 zaposlenih, a 4,7 u 2011. godini. U Sjedinjenim Državama sve je više preduzeća sa samo jednim zaposlenim, koji uglavnom rade kao konsultanti, a broj firmi bez zaposlenih je u periodu od 2000. do 2010. porastao za 33,8%. U zemljama EU 93% preduzeća ima manje od 10 zaposlenih, a u Japanu udeo radnog stanovništva u preduzetništvu iznosi svega 3,3%, što je među najnižim stopama u industrijalizovanom svetu. Navedeni pokazatelji teško da idu u prilog očekivanjima da MSP budu okosnica za otvaranje oko 600 miliona novih radnih mesta u svetu do 2020. godine, koliko je prema procenama Svetske banke neophodno da bi se održao korak sa rastom stanovništva.
Statistika Eurostata ukazuje na nešto veći optimizam po tom pitanju, budući da prema podacima iz novembra ove godine, firme koje broje od 10 do 249 radnika najviše doprinose stvaranju novih radnih mesta i privrednom rastu. Najveći procenat MSP imaju Nemačka (18%), a slede Rumunija i Luksemburg (13 %), Austrija (12 %), dok ih je najmanje u Češkoj i Slovačkoj (po 4%). U svim državama članicama udeo velikih kompanija je 0,5 % ili čak i manji. U većini država članica MSP zapošljavaju i najveći postotak radnika: u Litvaniji i Letoniji 51%, u Estoniji i Luksemburgu 49%, Italiji 46%, a u Portugalu 42%. Sa druge strane, u Velikoj Britaniji i Francuskoj najviše radnika zaposleno je u velikim kompanijama, i to 46%, odnosno 37%. Prema novembarskim podacima, MSP su imala najveći promet u Luksemburgu, čak 60%, u Letoniji 52 % i Austriji 49%, dok u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Finskoj, pola ili više od pola prometa ostvaruju velike kompanije.
Bez obzira na navedene razlike, preduzetnici u EU su uglavnom saglasni da zajedničko tržište nudi više povoljnosti za velike kompanije, a ono što ih spaja sa preduzetnicima širom sveta je da svi kao najveću prepreku rastu ističu ograničene mogućnosti finansiranja. Taj problem je posebno izražen od izbijanja finansijske krize, pa tako i MSP u većini članica evrozone teško dolaze do kredita jer banke oklevaju sa preuzimanjem novih kreditnih rizika u pokušajima da usklade visinu kapitala i likvidnost sa novim regulatornim zahtevima. Ni privatni ulagači ne iskazuju entuzijazam da uskoče u prazan prostor koji je nastao povlačenjem banaka, pa je finansiranje MSP “postao jedan od ključnih izazova za ekonomiju EU”, zaključuje se u nedavno objavljenoj studiji Udruženja finansijskih tržišta u Evropi (AFME).
Hedž fondovi: spasioci koji dave
“Small first” je nova parola u EU, a pojedine članice su donele i posebne mere za podršku ovom sektoru. Velika Britanija je pokrenula program „Finansiranje za kreditiranje“ kako bi podstakla banke da preduzetnicima ponude jeftine kredite. Posebno aktivna u pomoći MSP je Nemačka, koja je kroz rad KfW prošle godine odobrila čak 73,4 milijarde evra kredita. Evropska investiciona banka (EIB) je obezbedila 13 milijardi evra, čime je ojačana pozicija gotovo 220.000 MSP širom Evrope. Sa budžetom od 1,1 milijarde evra “Program za konkurentnost i inovaciju” (CIP) obezbeđuje garancije preduzetnicima koji nisu imali dovoljno finansijskih sredstava da samostalno apliciraju za kredite EIB, čija je prosečna vrednost iznosila oko 65.000 evra. Evropska komisija je pokrenula i informativnu kampanju za podsticanje MSP da izađu na berzu, ali i investitora da ulažu u ovaj sektor. Komisija je dodatno pokrenula “Program za konkurentnost kompanija i mala i srednja poduzeća” (COSME), vredan 2,3 milijarde evra, koji bi u periodu od 2014.do 2020. trebalo da omogući preduzećima potrebne garancije za zajmove. Pored toga, COSME će stimulisati i finansiranje venture kapitalom, sa posebnim fokusom na MSP u fazi širenja poslovanja.
Sa druge strane okeana, nevoljnost banaka da kreditiraju mala i srednja preduzeća u SAD iskoristili su privatni investicioni i hedž fondovi, koji su u ovom sektoru videli priliku da nadoknade izgubljene prihode u nekim drugim delatnostima. No, reč je o sistemu kreditiranja koji je daleko rigidniji u odnosu na uslove komercijalnih banaka. Neki hedž fondovi poput “D.E. Shaw” i “Oaktree Capital Management” obezbedili su novac za finansiranje MSP tako što su zajmove, uglavnom, osiguravali potraživanjima imovine dužnika. Prema podacima Udruženja privatnih investitora (Commercial Finance Association), prošle godine su zajmovi zasnovani na garancijama kroz imovinu dostigli rekordnu vrednost od 620 milijardi dolara, što je dvostruko više u odnosu na period od pre desetak godina. Nasuprot tome, prema podacima Federal Deposit Insurance, banke su do marta ove godine kreditirale MSP u ukupnom iznosu od 584 milijardi dolara, što je značajan pad u odnosu na 713 milijardi dolara iz 2008. godine. S obzirom da su mnogim kompanijama zadnja slamka spasa privatni investicioni fondovi, ovi često naplaćuju više kamate od proseka koji je donedavno za MSP iznosio 5,2 odsto, a dešava se i da od dužnika zahtevaju da založe stvari koje nisu uobičajene kod bankarskih kredita, poput patenata i tehnologije. Zato ne čudi podatak da su fondovi, koji su ušli u posao sa kreditiranjem MSP, lani u proseku uvećali zaradu za oko 11%.
Mala i srednja preduzeća su tokom finansijske krize ostavljena u ulozi “Pepeljuge” i u Rusiji, sve dok vlasti nedavno nisu shvatile da se loši trendovi u preduzetništvu sve značajnije prenose i na ukupne ekonomske rezultate i državni budžet. Početkom oktobra, ruski premijer Medvedev predložio je dodatne mere podrške za ovaj sektor, među kojima su proširenje beneficija za plaćanje premija osiguranja za preduzeća, kao oslobađanje od poreza novih proizvodnih preduzeća. Naime, prema podacima Sveruske organizacije malog i srednjeg preduzetništva, pre dve godine legalno je radilo oko 75% MSP, ali je zbog povećanja cene osiguranja sa 375 na 837 evra godišnje, zatvoreno pola miliona manjih firmi, a mnoge su prešle u sivu zonu.
U veći podsticaj preduzetništvu organizovanije su se uključile i vlade dvadeset najrazvijenijih zemalja sveta (G20), koje su sredinom prošle godine osnovale “SME finance forum”, čiji su glavni zadaci da se sačine zajednički mehanizmi finansiranja, uskladi prikupljanje kreditnih podataka i infrastruktura finansijskog tržišta, posebno informacije o kreditima. IFC je sa svoje strane omogućila kredite velikoj mreži finansijskih posrednika na tržištima u razvoju, koji su 2011. godine kreditirali 23 miliona mikro i MSP, što je omogućilo zapošljavanje 100 miliona ljudi. Zanimljivo je da je kroz ovaj program najveći broj novih radnih mesta otvoren u distibutivnim delovima kompanija. Na primer, kredit koji je IFC odobrila jednoj cementari u Indiji za zapošljavanje novih radnika, omogućio joj je da na svako novootvoreno radno mesto u proizvodnji, otvori više od 20 novih radnih mesta u svojim lancima za distribuciju.
Da li je na pomolu investiciona revolucija?
Ono što međutim i zbunjujuje i zabrinjava jesu rezultati studije IFC, prema kojoj više od trećine ispitanih poslodavaca širom sveta tvrdi da ne mogu da nađu odgovarajuće kadrove, uprkos tome što se broj radno sposobnih svake godine uvećava za 45 miliona ljudi. I druge studije potvrđuju da je došlo do promena u načinu zapošljavanja, koji problem otvaranja novih radnih mesta činiji još složenijim, a čije uzroke ekonomisti još nisu u stanju da objasne u potpunosti. Na primer, prema jednoj od studija Kaufman fondacije, od 1977. do 2005. godine američka mala i srednja preduzeća su u proseku otvarala oko tri miliona novih radnih mesta godišnje, dok su velike kompanije svake godine zatvarale oko milion radnih mesta. Novije istraživanje, koje su radili stručnjaci sa Jejla u SAD, Francuskoj i Danskoj, pokazuje da u vreme visoke nezaposlenosti nova radna mesta stvaraju start up firme, a u vreme blagostanja velike kompanije. Međutim, primetan je trend da i velike kompanije kontinuirano zapošljavaju sve manje radnika, čak i u periodima kada ostvaruju značajniji poslovni rast. Istovremeno, za ulagače su već duži period, čak i u vremenu krize, sve privlačnije inovacione tehnološke kompanije, posebno one koje se bave informacionim tehnologijama, biotehnologijom i zaštitom životne sredine, pri čemu je najveći broj kompanija osnovan u oblasti internet tehnologija, jer zahtevaju minimalna početna ulaganja i mali broj radnika.
To, međutim, ne zaustavlja porast nezposlenosti među mladima, za koje je prema oceni IFC rizik da neće naći posao gotovo tri puta veći u odnosu na ostale starosne populacije. Zato je kao jedan od mehanizama da se intenzivnije pokrene preduzetništvo, pre svega među mladima i radi upošljavanja mladih, osmišljen novi sistem finasiranja mikro, malih i srednjih preduzeća, nazvan „crowdfund investing“ (grupno investiranje). Ovaj sistem će u Sjedinjenim Državama zvanično postati nova investiciona industrija od 1. januara 2014. godine, a pojedini analitičari ga već sada opisuju kao najveću reformu investicionog poslovanja od Velike depresije 30-tih godina prošlog veka. Pošto FCC da zeleno svetlo, a to se očekuje do kraja ove godine, u SAD će se pokrenuti platforme za grupno ulaganje koje će konkurisati bankama, uspostaviti berze za MSP, a postojeće mreže poslovnih anđela moći će efikasnije da ulažu i savetuju druge ulagače.
Regulativa, naime, propisuje da ulagači koji na ovaj način kupe akcije moraju da ih drže u svom vlasništvu najmanje 12 meseci. Berze koje će se uspostaviti zamišljene su kao sekundarna tržišta za obveznice. To će stvoriti potpuno novu industriju na koju će se nasloniti postojeće, jer će malim i srednjim preduzetnicima biti neophodni revizori, promoteri, pravni savetnici i drugi. Deo onoga što tek sledi već je vidljiv u Velikoj Britaniji, gdje je U.K.’s Financial Services Authority u februaru dozvolio rad Crowdcubu, platformi koji malim i srednjim preduzetnicima, a posebno start up firmama dopušta da, kao na berzi, prodaju akcije u zamenu za početni kapital. SAD su otišle korak dalje i sačinile celokupnu regulativu, koja uključuje i prateće industrije za ovaj novi oblik finansiranja, a savete traže Meksiko, Izrael, Australija i Južna Koreja. Svetska banka je već uzela konsultante za grupno investiranje, a Italija očekuje da će ovaj model uvesti možda i pre Amerikanaca. U SAD procenjuju da će, zahvaljujući “grupnom finansiranju”, od kojeg se očekuje da na osmišljeniji način usmeri kapital – kojeg ima i u krizi – prema MSP, u narednih pet godina biti otvoreno oko milion ipo novih radnih mesta.
Vladimir Adonov
Biznis & finansije 102/103
Preduzeće MikroElektronika je prvo radno mesto njenog vlasnika i direktora Nebojše Matića, i svih zaposlenih u toj firmi. Zajednički im je kredo zapisan na kompanijskom sajtu: nama ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. „To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. Mladim ljudima na fakultetu niko ne kaže da su neiskusni i da bi zato trebalo da rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu“, kaže Matić u razgovoru o odnosu prema poslu u Srbiji i šta mogu biti zajednički interesi poslodavca i zaposlenih.
„U Srbiji ne postoji dobar stručnjak koji je nezaposlen. Ko god vredi on je zaposlen. Ako ne možeš da nađeš posao koji si zamislio, onda moraš da prihvatiš ono što se nudi pa kroz rad da napreduješ. Jer šta je osoba koja ne radi? Naš čovek kreće u traženje posla sa idejom da ga dugo neće naći jer ima nerealne kriterijume. Mnogi sebe doživljavaju kao genije, koje brižljivo skrivaju u sebi do svoje 35. godine i očekuju da neko klekne pred njih i ponudi im astronomsku platu za malo rada. Broj doktora nauka u ovoj zemlji se rapidno povećava, a mi se urušavamo i zaostajemo po svim ključnim ekonomskim merilima. Kako je to moguće: sve smo pametniji i sve manje zarađujemo? Naš drugi problem je što nismo spremni da se pomerimo iz svog okruženja – čovek iz Valjeva teško će otići da radi u Subotici. Dokle god mlad čovek živi kod roditelja, kako možeš da ga pomeriš po bilo kom osnovu? Ključni momenat za život mladog čoveka je kada mama i tata prestanu da daju novac. To je bio i najvažniji momenat za moju firmu. Tako je nastala, kad su roditelji prestali da me finanasiraju“. Ovako Nebojša Matić, direktor preduzeća MikroElektronika, objašnjava paradoks da uprkos tome što Srbija hronično boluje od visoke stope nezaposlenosti, njegovoj firmi konstantno nedostaju kadrovi, iako je preduzeće voljno i sposobno da isfinansira otvaranje novih radnih mesta.
MikroElektronika proizvodi hardverske i softverske alate za mikrokontrolere i izvozi više od 300 proizvoda širom sveta, najviše u Evropu, Ameriku i Japan. Vlasnika firme i pedeset četvoro zaposlenih, starosti između 25 i 40 godina, povezuje jedna neuobičajena okolnost: svima je ovo preduzeće prvo radno mesto. „To je čudo jedno. U Srbiji gotovo niko ne želi da zaposli početnike – ispada da su svi kod nas završili. Ali to je vrlo bitan podatak o firmi, iz njega mnogo toga može da se zaključi“, ističe Matić. „Možda baš zato što nismo imali prilike da se iskvarimo u nekom drugom preduzeću, mogli smo da napravimo organizaciju koja, barem sudeći po bilansima, radi dobro. A ja se uspešno čuvam da ne pročitam nijednu knjigu o organizaciji. Zašto bih menjao nešto što dobro radi? Ni knjigu Stiva Džobsa na tu temu nisam hteo da pročitam, jer zidovi i mašine – to nije suština. Suština je – čovek. Tek kada kvalitetan čovek ode, vidi se koliko on vredi. Ako je vrednost naše firme procenjena na oko 50 miliona evra, onda naš čovek vredi milion evra. Ako toliko vredi, onda zaslužuje da ga tako i tretiram. Da li biste bili nemarni prema nekom predmetu koji vredi milion evra? Možda karikiram stvari, ali pokušavam da objasnim šta je suština mog stava kao poslodavca i šta je temelj na kojem smo izgradili firmu koja se stalno razvija“.
BiF: Da li ste namerno birali početnike?
Nebojša Matić: Naravno da nisam, pa i meni je korisnije da zaposlim čoveka sa iskustvom. Nemam objašnjenje kako je do toga došlo. Na konkurs su se javljali i ljudi sa iskustvom, ali ispalo je ovako. Kada biramo koga ćemo zaposliti, na razgovor pozivamo sve odabrane kandidate u zajedničku prostoriju. Sa mnom je rukovodilac tog odeljenja za koje tražimo ljude. Ukratko ih upoznam sa firmom i svakoga pitamo ista pitanja. Znači, mi ne razgovaramo sa kandidatima pojedinačno. Svako ko konkuriše ima priliku da čuje i one koji su mu konkurenti – da svima bude vidljivo zašto je baš taj od njih 10 koji su konkurisali dobio posao. Sa takvom procedurom, kod nas nema ni teorijske mogućnosti da neko bude primljen preko veze.
BiF: Šta je odlučujuće da nekoga primite u radni odnos?
N.Matić: Ima više odlučujućih faktora. Jedan od onih koje najviše cenimo je da neko ima želju da nešto stvori, jer nama ne treba robot. Mi biramo čoveka koji ima volju za životom, za napretkom… Na našem sajtu piše: nema ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. E, to je ta razlika. Mi tražimo ove koji žele da rade.
BiF: Kada biste kojim slučajem Vi tražili posao, šta bi Vam bilo najvažnije?
N. Matić: Kada se razmišlja o poslu, najvažnije su tri stvari: šta radiš, sa kim radiš i za koliko novca? Tim redosledom. Novac nije na prvom mestu. Na primer, rudari koji idu pod zemlju imaju velike plate. Zašto nisam rudar? Zato što ne želim da silazim pod zemlju. Rađe ću raditi za 500 evra na površini, nego za 3.000 pod zemljom. Drugo, ako radiš sa nesposobnim i lošim ljudima, koliko koštaju tvoji živci, tvoje zdravlje? Ali ako radiš kreativan posao, ako su međusobni odnosi korektni, ako svake godine vidiš napredak, onda je pitanje plate: da li je ona dovoljna? Ako plata ne može da bude dobra, mora da bude dovoljna za život. U mojoj firmi prosečna plata iznosi 600 evra. Napominjem da govorimo o prijavljenim platama. To nisu velike zarade. Pa zašto ljudi, onda, ne odlaze? Zato što od početka imam na umu da poslodavac nije bogom dan i trudim se da pravim firmu u kakvoj bih želeo da se jednog dana zaposli moje dete.
BiF: Da li postoje neke bitnije razlike među generacijama u pogledu odnosa prema poslu?
N. Matić: Prirodno je da postoje razlike. Što si stariji, imaš više iskustva, posao uradiš sa manje energije, za kraće vreme i više zarađuješ. Kada si mlad, moraš da radiš 10, 12 sati da uhvatiš brzi voz. Jer firma je kao brzi voz. Ako misliš da ćeš da se prikačiš za njega stojeći, istrgnuće ti ruku; moraš da trčiš pored voza da bi se uhvatio za šipku. Ali, mladi ljudi nisu priprmeljeni za to. Na fakultetu im niko ne kaže da su neiskusni i da se od njih očekuje da zato rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu. Jednom samo primili 8 praktikanata, svi su bili zadovoljni, ali nijedan nije tražio posao kod nas. Svi su se zaposlili po nekim drugim firmama. Razlog je što se kod nas zaista radi.
BiF: Da li ste imali problema da otpustite radnike sa kojima više niste bili zadovoljni?
N. Matić: Ne. Možemo da se rastanemo samo sporazumno, ako neko nađe bolji posao. Zašto? Jer imamo sledeću praksu: prvi ugovor se potpisuje na mesec dana. Nakon tog roka, novog radnika ocenjuju ljudi koji sa njim rade. Osnovno što ih pitam je da li smatraju da taj čovek može da doprinese da se uveća njihova plata? Jer ljudi su veoma kritični kada gledaju svoj novčanik. Ko prođe taj test, on je uvek dobar za nas.
BiF: Da li ste hroničan nedostatak kadrova pokušali da nadomestite privremenim angažovanjem radnika i kako, u tom kontekstu, ocenjujete rešenje o kojem se mnogo polemiše u javnosti – iznajmljivanje radne snage na lizing?
N.Matić: Ne možemo da angažujemo radnike privremeno, jer ne okopavamo kukuruz. Kod nas obuka za posao traje godinu dana. Takođe, nelogično mi je da od neke druge tehnološke firme iznajmljujem radnike na određeno vreme. Zašto ne bih angažovao tu firmu da mi odradi taj posao? Nije mi jasno šta znači koncept iznajmljivanja ljudi na lizing? Kako bi to izgledalo da iznajmljujem tuđe žene na određemo vreme jer sam se sa mojom posvađao?
BiF: Kako komentarišete veoma burne rasprave oko izmena Zakona o radu?
N. Matić: Ne pratim te rasprave jer ne vidim njihovu poentu. A poenta je da poslodavci i radnici moraju da naprave partnerstvo. Niko ne može da prislili poslodavca da zadrži radnika koji mu ne odgovara. Uostalom, šta znači stalno zaposlen? Da li neko može da nam garantuje brak do kraja života, da ćemo biti stalno zdravi ili stalno srećni? Ispada da jedino poslodavac treba da garantuje nešto za stalno. Sa druge strane, može li poslodavac da radi bez radnika? Pa, ne može. Ako pričamo o poštovanju zakonskih okvira – o ispunjavanju svih obaveza prema zaposlenom – moje pitanje je kako smo uopšte došli u situaciju da o tome raspravljamo? Kako čovek koji zapošljava na crno nije u zatvoru? Ne zašto nije kažnjen, nego zašto nije u zatvoru? Da li imamo sve kontrolne organe? Pa što ne rade svoj posao? Kada bi neko opljačkao moj stan i našao više od 20 evra gotovine, umro bih od stida. Ne možeš da imaš 50, 60 hiljada evra keša ako posluješ po zakonu. Pa kako je rad na crno postao toliki problem? Tako što neko može da osnuje 800 radnji istovremeno i opere milione. Ko je to dozvolio? Država. Ko, onda, podstiče rad na crno? Onaj koji bi trebalo da je najviše protiv toga.
BiF: Da li bi stimulativniji porezi uticali na porast zaposlenosti i smanjenje sive ekonomije?
N. Matić: To su krajnje neosnovane priče. U ovoj državi imati firmu je džabe. Kad je u Srbiji porez na dobit iznosio 10%, ovde su svi kukali, a Kipar je sa 8% doživljavan kao poreski raj. Gde je tu logika? Moj stav je da porez na profit mora da bude 30%, jer bez toga država ne može da obezbedi usluge od javnog interesa. Preduzeće koje nije u stanju da plaća svoje obaveze treba da ode u stečaj. Nikada mi nije bilo jasno šta znače ti zahtevi, da država treba da pomogne malim i srednjim preduzećima. Država ne treba da pomaže nikome ko treba da pravi novac. Zna se kome je pomoć potrebna – invalidima, trudnicama, onima koji objektivno nisu u mogućnosti da zarađuju.
BiF: Koliko velika fluktuacija radnika može da utiče na ukupne rezultate preduzeća?
N. Matić: Zavisi od delatnosti. Ako se firma bavi nekom kreativnom delatnošću, stabilnost kadrova je jako važna. Ako nam ode kvalitetan čovek, prekida se nit. Ljudi sa kojima si postigao nešto, to su ljudi koji znaju ko si. Kada bi sada svi iz MikroElektronike otišli, kako bih novim radnicima objasnio koliko smo se namučili da stvorimo firmu? Potrebna je ta nit, kako je preduzeće došlo do sadašnje pozicije. To je bio problem tokom Miloševićevih devedesetih: što smo izgubili nit kako nastaje fabrika. Onda se sve urušilo. Sad nemamo nikoga ko je u stanju da napravi fabriku. Sad čovek u Kragujevcu može da vidi kako izgleda moderna fabrika tek kada ode u Fijat. Ono što tu može da vidi i nauči važnije je od toga da li radi za malu platu. Jer šta je opcija? Da sedi u zarđaloj fabrici, da ne radi i ne uči ništa?
BiF: Ipak, da li je podsticajno za naš privredni razvoj da u privlačenju stranih investicija glavni aduti Srbije budu jeftina radna snaga i fleksibilno radno zakonodavstvo?
N. Matić: Ključno pitanje glasi: koliko u realnim okolnostima imamo izbora? Mi smo mnogo naših preduzeća sami ubili. Imamo železnicu sa očajno prljavim vagonima, a objašnjenje je da su za to krive sankcije. Sankcije nemaju veze sa voljom da se vagon opere. Mi imamo problem malodušnosti i lenjosti. Pri tom, možemo da budemo jako dobri kada hoćemo – to pokazuju naši ljudi u inostranstvu. Zašto su tamo dobri a ovde ne valjaju? Zato što naša država forsira razmaženost – kod nas je normalno očekivati pomoć od države. Očekujemo li da će i strani investitori da nam daju novac za džabe? U ovakvoj situaciji država baš i nema mnogo izbora nego da stimuliše investitore, jer veoma je opasno imati toliki broj nazaposlenih. To je socijalna tempirana bomba. Zato je bolje da dođu i Fijat i Boš i Beneton… Bolje je imati i 100 evra platu a da si počeo nešto da radiš, nego da sediš kući i da nemaš ništa. Osnovno pitanje je da li mi kao nacija oko toga imamo konsenzus – da danas radimo i za tu platu jer nemamo bolji izbor. Moja plata je prve četiri godine bila 30 maraka. Ali, stanovište moje firme je uvek bilo: bolje je da danas zaradimo makar jedan dinar nego ništa. I evo, već 15 godina mi napredujemo u proseku 25%. To je naš recept.
Da li je narušeno tkanje Evrope dodatno popustilo na njenoj periferiji? U studiji u kojom su se bavili strukturnim prilagođavanjem ekonomija i jediničnim troškovima rada pre i tokom krize istraživači Bečkog instituta za ekonomske studije došli su do zaključka da se zemljama centralne Evrope višestruko isplatilo jačanje sektora proizvodnje, ali su u mnogim drugim državama pukotine između Severa i Juga dodatno produbile.