Postojeća praksa donošenja zakona, podzakonskih propisa i strateških dokumenata, najčešće bez prethodnog ozbiljnog sagledavanja njihovih efekata na privredu i društvo, najvećim delom je posledica nejasno uređenih elemenata zakonodavnog procesa. Tome doprinose i nejasnoće oko učešća javnosti i transparentnosti pojedinih faza zakonodavnog procesa, naročito u fazi pripreme i slanja nacrta, odnosno predloga propisa Vladi na usvajanje. S obzirom da nam sledi faza intenzivnog usaglašavanja nacionalnih propisa sa propisima EU, dakle očekivanog još ubrzanijeg donošenja brojnih zakona u svim oblastima, posledice loše prakse mogu biti brojne i teško sagledive.
„Veliki su skloni da se uljuljkaju u svojoj veličini. Nasuprot tome, mi smo ginuli za svoje klijente. Sve smo uložili na profesionalizam, kvalitet usluge i širenje saradnje, i mada bi to trebalo da bude nešto što se u poslu podrazumeva, to je bilo ono što nas je izdvojilo“, objašnjava Aleksandar Bakoč, generalni direktor kompanije Algotech, kako se od male firme postaje ozbiljna konkurencija multinacionalkama.
Dolazak „Kvarcverkea“ i otvaranje novih proizvodnih linija u Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu probudili su tihu nadu da bi se, uz pomoć stranih investicija, u Srbiji ponovo mogao zatvoriti tehnološki krug viših nivoa obrade kvarcnog peska – osnovne sirovine u obradi stakla, kojom Srbija raspolaže u evropski respektabilnim razmerama. Među danas uglavnom uništenim fabrikama iz ovog lanca, slabe znake života daje još i staklara u Pančevu, koja bi uz investiciju od oko 100 miliona evra mogla ući u krug komponentaša u automobilskoj industriji. Ima li šanse i za fabriku elektroporcelana iz Aranđelovca?
Drugi svetski rat je uništio i oslabio najveći deo Evrope a Hladni rat razdvojio je Kontinent na zasebne i suprotstavljene polovine. Zapadu je bila potrebna američka vojna i finansijska podrška kako bi ponovo izgradio ekonomiju i obezbedio se od spoljnih opasnosti. Trideset godina kasnije, Zapadna Evropa uzdigla se kao ekonomska supersila i kolevka države blagostanja. Osim posleratnog prosperiteta i uspešnog prilagođavanja globalizaciji nakon šoka iz sedamdesetih, najvažniji činilac uspona Evrope je njen ubrzani proces integracije, osnivanje i proširivanje Evropske unije.
Ko god da se nakon izbora ustoliči u fotelji čuvara državne kase, pogled će mu se veoma brzo zaustaviti na vitrini sa „porodičnim srebrom“, napisao je u martovskom broju Biznisa & Finansija, naš saradnik Nenad Gujaničić. I zaista to se i desilo. Novi premijer Aleksandar Vučić najavio je da će Telekom Srbije morati da se proda. Izvesno je dakle da će se balast nagomilanih dugova i budžetski deficit na vrhuncu, barem delimično, pokrivati prodajom državne imovine. Iako je teško govoriti o preciznijim sumama, nesumnjivo je da je njena vrednost na apsolutnom tranzicionom minimumu.
Birokratija je na svom istorijskom putu pobede prvo prevladala crkvu, pa monarhe, a predstavljala je noćnu moru čak i za diktatore poput Hitlera. Nisu joj odolele ni države kojima mnogi danas zavide na demokratskim slobodama, uređenosti i standardu.
Sudeći prema apsurdnoj priči koja se proširila na internetu, zaposleni u u Francuskoj su dobili pravo da ignorišu poslovne mejlove i telefonske pozive posle 18 časova. Nema istine – čak ni naznaka istine – u ovoj priči.
Od učiteljica, arhitekata preko slikarki i profesorki jezika, u Srbiji je iz dana u dan sve više žena majki koje u potrazi za poslom ili zbog toga što su ga izgubile kad su zatrudnele, pokreću sopstveni biznis.
Skoro svaki naučno-fantastični siže koji uključuje vremenska putovanja podrazumeva akciju uklanjanja Hitlera. Iako uklanjanje takvog jezivog ljudskog bića zvuči opravdano – to, verovatno, ipak nije dobra ideja, piše Din Barnet u londonskom Gardijanu.
Mada izgleda da se ekonomija Evrope oporavlja, nesaglediva planina dugova i dalje raste. Jer, nisu samo problem dugovi koje imaju države: još kud i kamo veće dugove imaju kompanije i građani, donosi Deutsche Welle.
Stručnjak za finansije Danijel Štelter ne misli da prolazimo kroz „krizu banaka“, niti kroz „krizu državnih dugova“. Za njega su sve to tek detalji jedne opšte krize gde se troši više nego što se ima i gde se nesmetano gomilaju dugovi. Od 1980. se ukupno zaduženje država, preduzeća i domaćinstava više nego udvostručilo, sa 160% na preko 320% BNP-a.
U svojoj knjizi „Dužnička bilionska bomba“, Štelter pokušava da iznađe odgovor i zašto se to dogodilo. U osnovi, smatra kako je koren u pogrešnoj ekonomskoj i fiskalnoj politici koja se vodila po raspadu socijalizma. S obzirom na opštu globalizaciju, Zapad je izložen oštroj konkurenciji sa „jeftinog“ istoka, pre svega iz Azije.
Prihodi država počeli su da se smanjuju jer su i stope rasta postale manje, ali su države radije birale ugodniji put: zaduživale su se. Jer, dok se Amerikanci zadužuju kako bi kupili kuću „na kredit“, države Evrope se zadužuju kako bi plaćale socijalne izdatke.
Kad se novac nudi, zašto da se ne troši?
Naročito drastična razlika između troškova i stvarnih prihoda videla se u zemljama juga Evrope. Tome je uveliko doprinela i zajednička evropska valuta evro, za koju se dugo mislilo kako garantuje i jednako, ravnomerno blagostanje u čitavoj Evropi. „Evro je najavljen na samitu u Madridu 1995. i dve godine kasnije su kamate praktično svuda pale na nivo kakav plaća Nemačka za svoje dugove. Tako su se zemlje zaduživale i povećavale plate“, smatra i Hans Erner Sin, predsednik ifo-instituta.
Sve je bilo dobro dok je i tržište bilo spremno da daje uvek nove kredite. Ali, 2007. godine „pukao je balon“ sa kreditima za nekretnine, prvo u SAD, a onda je kriza zahvatila i Evropsku uniju. To je, potom, stvorilo sumnju, da li će jedna zemlja zone evra – Grčka – plaćati svoje dugove, i nakon toga su i svi drugi postali svesni svojih dugova.
Ali, zapravo, smatra Moric Šularik sa univerziteta u Bonu, Grčka je tu potpuni izuzetak. Krize na primer u Irskoj i Španiji nemaju baš ničega zajedničkog sa državnim dugovima tih zemalja: „To su bile klasične krize prenaduvanih vrednosti nekretnina koje su bile finansirane uz mnogo kredita, delimično i iz inostranstva. A onda se srušila ta kuća od karata“, smatra bonski profesor.
Uvek su problem privatni dugovi
Doduše, nakon toga je i državni dug u tim zemljama naglo porastao jer je trebalo spasavati banke koje su se našle u nevoljama. Ali i dalje lavovski deo ukupnog duga, na primer 2,5 biliona evra u Španiji, čine privatni dugovi: oko 70 odsto. Irska je, doduše, napustila „zaštitni kišobran“, ali i tu zemlju opterećuje planina dugova koja je četiri puta veća od njenog ekonomskog učinka u jednoj godini, a više od dve trećine tih dugova su oni koje su napravile kompanije i domaćinstva.
Šularik je analizirao 90 kriza koje su potresale razne zemlje sveta od 1870. do danas i došao je do zaključka kako su, po pravilu, sve krize i slomovi finansijskog tržišta posledica tih privatnih dugova. Konkretno, u slučaju Grčke, to onda znači da je tamo postavljena i pogrešna dijagnoza i određena pogrešna terapija: štednja.
Kada je štednja, naime, u središtu pažnje neminovno se događa da mere štednje guše ekonomski rast i sve postaje samo još gore, uključujući i dugove, smatra Danijel Štelter. S druge strane, ni nekakvi novi veliki krediti neće pomoći Grčkoj da odjednom postane obećana zemlja. Po njegovom mišljenju, barem u slučaju Grčke, jedino je rešenje – novo opraštanje dela duga, jer će se, u protivnom, Atina još decenijama nalaziti zakopana u istim nevoljama.
Ali, postavlja se pitanje šta onda činiti s dugovima za koje i stručnjaci smatraju da su najveći problem – dugovima preduzeća i građana? U našem globalnom svetu je sve povezano jer i kineska ekonomija raste tek računajući da će kupci njihovih proizvoda na Zapadu to platiti – jednog dana. Na to pitanje, ipak, još uvek nema odgovora.