Tekstovi

U maju prošle godine Beograd је, iako nema Zakon o zaštiti uzbunjivača, imao čast da bude domaćin Međunarodne konferencije koja se upravo bavi ovom temom. Osim toga što su se svi akteri konferencije složili da se ovi alarmi (ili čuvari) javnog interesa moraju normativno što bolje regulisati i zaštititi, jedini konkretan pomak vlasti u ovom pravcu je bilo formiranje radne grupe koja će raditi na izradi Zakona o zaštiti uzbunjivača, a čiji se nacrt tek nedavno pojavio u javnosti. O značaju uređenja ove materije svedoči i Rezolucija parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 2010. godine koja se upravo odnosi na značaj uzbunjivanja kao priliku za jačanje antikorupcijskih kapaciteta i lošeg upravljanja i to kako u javnom tako i u privatnom sektoru.

Istorije radi, prve odluke da se zakonski zaštite zviždači donele su Sjedinjene Američke Države, a preteča savremenih zviždača bio je slučaj komadanta mornarice Ezeka Hopkinsa protiv koga su američki mornari i oficiri podneli peticiju zbog njegove brutalnosti prema zarobljenim britanskim mornarima. Slučaj Hopkinsa koji je podneo krivične prijave za klevetu protiv svih koji su učestvovali u pisanju peticije je bio neposredni povod da američki Kongres te daleke 1778. godine usvoji Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Iako su od tada mnogi događaji pokazali da potreba za uzbunjivačima postoji, što su mnoge države shvatile i demonstrirale kroz svoja zakonska rešenja, Srbija do nedavno nije prepoznala svoj interes da uredi ovo pitanje. A da interes postoji pokazuju mnogobrojni primeri nosilaca ovih ne tako zavidnih društvenih uloga, od uzbune vezane za drumsku mafiju pa sve do liste čekanja smrti u stanovitom Institutu za onkologiju, ili veselih i šarenih vagona „JP Železnice Srbije“. I još mnogih drugih materijala za punjenje naslovnih strana dnevne štampe.

Problemi sa kojima su se suočili svi koji su ove afere prezentovali široj javnosti kreću se od izloženosti pretnjama pa sve do smene sa dosadašnjih položaja, ili u krajnjoj istanci do gubitka radnog mesta. Paleta ovih bundžija u nas je šarolika, ali svi su zadovoljni ako ne postignutim rezultatima vlasti po njihovim apelima, onda sigurno društvenim nagradama i priznanjem koje su na ime toga dobili. Tako je jedan srednjoškolac koji je ukazao na zloupotrebe u učeničkom domu sasvim slučajno izgubio stipendiju za narednu školsku godinu, dok je radnik koji je ukazao na tzv. drumsku mafiju morao tri godine da pauzira sa poslom. Tu je naravno i slučaj tadašnjeg direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, koji se malo uzbunio jer su pojedine njegove kolege u zamenu za novac „samo“ otkrivale adrese nedavno preminulih pacijenata. Ovo su samo neki od slučajeva koji su izašli u javnost, dok je broj onih koji nisu spremni da podele svoja saznanja sa javnošću zasigurno veći, čemu svakako ne pomaže prilična neuređenost ove problematike. A uređivanje ove oblasti, ako ne zbog sopstvene Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i čuvenog Akcionog plana, onda zbog pristupanja EU, moraće da bude prioritet ove vlade.
Nužnost donošenja ovog zakona ništa manje ne ublažuje činjenica da član 33 Konvencije Ujedinjenih nacija o borbi protiv korupcije predlaže članicama da posvete pažnju pitanju zaštite ovih lica, dok u nešto jasnijem tonu Građanskopravna konvencija protiv korupcije Saveta Evrope u svom članu 9 to propisuje kao obavezu svake članice. Međutim, mora se priznati da ni same države članice EU nisu dovoljno poradile na sveobuhvatnoj zaštiti ovih lica, naročito u pogledu nepravednog otpuštanja i efektivnih mehanizama pravne zaštite uzbunjivača, uz izuzetak Velike Britanije i Luksemburga. Tako Zakon o prijavljivanju informacija u javnom interesu (Public In te rest Disclo sure Act – PIDA) koji je Velika Britanija donela još 1998. sada služi mnogim članicama EU kao model dobre i efikasne prakse, ne samo zbog činjenice da njegovi članovi štite pored zaposlenih u javnom sektoru i one u privatnom i neprofitnom sektoru, već i zato što se zaštita odnosi i na radnike i državljane Ujedinjenog Kraljevstva koji svoj rad obavljaju u inostranstvu. Ovaj model je bio inspiracija i za zakonodavstvo Japana, Aaustralije, Irske, pa i Južne Koreje.

Od nama geografski bliskih država, Rumunija je prva istupila sa zakonom koji namenski štiti uzbunjivače 2004. godine, dok su 2010. godine Mađarska, pa posle nje Slovenija prve Evropske države posle UK koje su pružile zaštitu i privatnim i javnim uzbunjivačima. I regoinalna braća iz Federacije BiH su nas pretekla pa su u decembru prošle godine usvojila Zakon o zaštiti lica koja prijavljuju korupciju u institucijama BiH, čiji će se efekti u praksi tek videti. Što se tiče dosadašnjeg tretiranja ovog pitanja, naše pozitivno zakonodavstvo je indirektnu zaštitu uzbunjivačima pružilo kroz odredbe Zakona o državnim službenicima, Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zatim odredbama o zaštiti svedoka iz Zakonika o krivičnom postupku, dok je značajniji pomak u direktnoj zaštiti Agencija za borbu protiv korupcije pokušala da dostigne 2011. godine, Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju. Međutim, jasno je da propusti da se tačno definišu lica koja uživaju ovakvu vrstu zaštite, način i obim zaštite, kao i nedostatak sankcije za aktere korupcije koji kasnije vrše odmazdu nad uzbunjivačima, verovatno sugerišu i drugim potencijalnim uzbunjivačima javnosti da se manu ovog nezahvalnog angažmana.

Solidan pokušaj rešavanja ovih problema nudi Nacrt Zakona o zaštiti uzbunjivača koji se može naći na sajtu ministarstva koje se bavi pravdom u ovoj državi. Pre svega, da bi neko uzbunjivanje steklo zaštitu, zakon predviđa da mora biti u pitanju koruptivna radnja koja ugrožava javni interes i da ista ima obeležje krivičnog dela za koje je predviđena kazna od najmanje tri godine zatvora, a kao alternativni razlog navodi i radnju kojom se neposredno ugrožava život, zdravlje ili bezbednost ljudi, opstanak biljnog i životinjskog sveta, ugrožavanje životne sredine, kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda itd.

Ono što se odmah može uočiti je činjenica da zakon ne pravi razliku između privatnog i javnog sektora, i to kako u pogledu nosilaca koruptivnih delatnosti, tako i u pogledu zaštite onih koji alarmiraju na iste. Takođe, vođen neiscrpnim talentom pojedinih pripadnika našeg naroda da svaku dobru nameru modifikuju i prilagode svojim interesima, zakonodavac je kao zloupotrebu uzbunjivanja definisao dostavljanje informacije za koju je uzbunjivač unapred znao da nije istinita, imajući nameru da na taj način popravi svoju ili finansijsku situaciju drugog lica. Što se tiče finansijske motivacije potencijalnih uzbunjivača, iako postoje pozitivni primeri u svetu, kao što je slučaj Bredlija Birkenfelda zaposlenog u švajcarskoj banci UBS zhvaljujući čijem zviždanju je otkrivena jedna od najvećih poreskih utaja u amerčkoj istoriji, i mada se čini da bi na taj način i naša poreska uprava mogla da dobije tajne račune naših građana u inostranstvu, izgleda da je zakonodavac u ovom stadijumu razvoja građanske svesti našeg društva opravdano ugušio preduzetnički duh naših građana kada nije predvideo finansijsku kompenzaciju za prijavljivanje korupcije. Inače, zakon razlikuje unutrašnje (obaveštenje poslodavcu), spoljašnje (obaveštenje nadležnom organu) i uzbunjivanje javnosti (sredstva javnog informisanja). Pomenimo i to da će svaki poslodavac koji ima više od 10 zaposlenih biti u obavezi da opštim aktom uredi postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. Zakon takođe predviđa različite forme zaštite uzbunjivača, od zaštite podataka o ličnosti uzbunjivača, pa do zaštite u sudskom postupku od odmazde poslodavca. Naime, u slučaju otkaza na poslodavcu je teret dokazivanja da radnika-uzbunjivača nije otpustio samo zato što je progovorio o nekim koruptivnim dešavanjima u firmi.

Uzbunjivači kroz radosti sudskog postupka ne moraju da prolaze sami, tako da pored angažovanja advokata zakon im dopušta mogućnost i da opunomoće Poverenika za informacije od javnog značaja, Zaštitnika građana, lokalnog i pokrajinskog ombudsmana ili Agenciju za borbu protiv korupcije. Od toga u kojoj meri će predloženi tekst zakona biti identičan usvojenom, važnija je činjenica njegove efikasne primene kao i stvaranja društvene svesti da je potrebno prijaviti korupciju, da treba da budu kažnjeni oni koji upražnjavaju korupciju, a da oni koji je prijavljuju treba da se sistemski osećaju što sigurnijim dok to čine, a ne da svaki put pred strahom od odmazde moraju da vagaju šta činiti. Jedino će na taj način i svi ostali koji imaju informacije o korupciji u svom okruženju, biti ohrabreni da o tome konačno zapište.

Ali čak i da je ova sfera regulisana isto kao i na zapadu, ostaje jedna bitna dilema – kako zviždači da se zaposle ako već imaju istoriju iznošenja „prljavog veša“ bivše firme u javnost. Potrebno da svaki zakon koji pretenduje da reguliše ova pitanja što preciznije definiše ko može da dobije status ovih boraca protiv korupcije i na koji način se oni najbolje mogu zaštititi. Sa druge strane, država treba da radi na tome da kod građana, a naročito kod poslodavaca razvije svest o tome da u pitanju nisu neki cinkaroši, već da je njihovo delovanje usmereno na zaštitu javnog interesa ovog društva, na koji način se štiti i pojedinačni interes svakog pripadnika tog istog društva, što će čini se biti teži, i zadatak sa mnogo neizvesnijim uspehom.

Mirko Miloradović

Da bi se odgovorilo na neka važna pitanja o nestalom avionu Malezija Erlajnsa, ne mora se čekati na eventualno pronalaženje njegovih krhotina u okeanu, ni crnih kutija, jer su ona prizemno politička. Na primer, ko je dopustio da se na let ukrcaju putnici sa falsifikovanim pasošima uprkos svima dostupnoj Interpolovoj bazi podataka o takvim ispravama, i kako su vojni organi najmanje tri zemlje koji su, u regionu koji je osetljiv na terorističke pretnje i političke tenzije,propustili da reaguju na nepoznatu letilicu na svom nebu. Ove, veoma ozbiljne nedoumice, u medijima su dobile uglavnom simboličnu pažnju spram senzacionalističkih scenarija i špekulacija.

Ako će se rani 21. vek po nečemu pamtiti to je procvat globalnih sistema i tehnologija nadzora i praćenja koji su prodrli u sve društvene i ekonomske tokove. Sateliti, radari, bazne stanice i radio prijemnici u realnom vremenu prate nezamisliv broj objekata i subjekata, za račun poslovnih, vladinih a često i privatnih korisnika. Enormni troškovi koji su nekada ograničavali ovakvu vrstu nadzora, danas su svedeni na nivo na kojem ogroman broj potencijalnih korisnika može sebi da ih priušti, pa je nadzor dobio i svoju komercijalnu komponentu. Vazdušni
saobraćaj spada u sektore u kojima je od posebne važnosti da se u svakom trenutku zna gde se koji objekat nalazi. Ipak, sa svom silom tehnologije i opreme, i sa čitavim spektrom civilnih, vojnih i komercijalnih opcija na raspolaganju, pokazalo se mogućim da u 21. veku, u eri globalnog nadzora, širokotrupni putnički avion sa 239 ljudi jednostavno iščezne sa neba.

O zlosrećnom letu MH370 kompanije Malezija Erlajns, koji je na redovnoj liniji između Kuala Lumpura i Pekinga nestao bez traga u noći između 7. i 8. marta, mediji su već napisali mnogo više nego što je trebalo. Stoga se ovaj tekst neće baviti raznoraznim holivudskim scenarijima koji uključuju pilote, otmičare, borbe na život i smrt u pilotskoj kabini, višesatne požare na visini od deset hiljada metara i slične senzacije. Umesto toga, bavićemo se nekim pitanjima na koja se može odgovoriti nevezano od ishoda potrage za ostacima malezijskog Boinga 777-200ER.
Da bismo bolje razumeli o kakvoj se misteriji ovde radi, najbolje je da počnemo od prethodno zabeleženih slučajeva aviona punih putnika koji su misteriozno nestajali tokom leta.

Slučaj najsličniji malezijskom MH370 desio se pre više od 50 godina, tačnije 1962. Avion L-1049 kompanije Flying Tiger, sa 107 putnika i članova posade, nestao je iznad Pacifika tokom čarter leta koji je obavljao za vojno osoblje SAD. Mornarica SAD pretražila je više od 500 hiljada kvadratnih kilometara okeana ali nikada nije pronađen bilo kakav trag. Avion je na kraju proglašen izgubljenim a putnici i posada mrtvima. Poslednji slučaj nestanka aviona iznad otvorenog okeana desio se 2011. godine kada je Er Fransov let 447 na liniji između Rio De Žaneira i Pariza nestao u tzv. „ničijoj zoni“ iznad Atlantika (zona između Brazila i Senegala koju ne pokrivaju radari tako da ni civilne ni vojne kontrole leta ne mogu znati gde se avion tačno nalazi, sve dok se u predviđenom trenutku ne pojavi na radaru na predviđenoj putanji odnosno koridoru). Sudbina 228 putnika i članova posade bila je neizvesna dva dana, a zatim su na površini okeana pronađeni krupni ostaci Erbasove letelice A330 i tela nekih putnika. Potraga za „crnim kutijama“ koje najčešće čuvaju ključne podatke na osnovu kojih istraga donosi zaključke, potrajala je neverovatne dve godine i čak bila finansirana od strane porodica poginulih putnika. Na kraju su crne kutije (koje su zapravo narandžaste, jedna čuva sve bitne parametre leta i izmene istih a druga snima razgovor pilota u kabini) pronađene a istraga je utvrdila da se avion survao u okean spletom nesrećnih okolnosti među kojima su ključnu ulogu odigrali bizarni i panični postupci neiskusnog kopilota.

Ko je zapravo u avionu?

Prema zvanično objavljenim podacima,potvrđenim od strane malezijskih zvaničnika koji vode istragu, MH370 je izgubio ili namerno prekinuo kontakt sa civilnom kontrolom leta iznad Južnog kineskog mora, malo pre nego što je trebalo da ga „preuzme“ vijetnamska kontrola. U prvih nekoliko dana ovo je bila jedina zvanična informacija i na osnovu nje je nekoliko zemalja angažovalo ozbiljne resurse za potragu u Južnom kineskom moru. Potraga, međutim, nije dala rezultate. Iz mora su vađeni čamci za spasavanje za koje se ispostavilo da potiču sa brodova, uočene su naftne mrlje za koje se pogrešno pretpostavljalo da je u pitanju kerozin iz rezervoara malezijskog Boinga, javljali su se svedoci koji su videli ogromne avione u niskom letu ili buktinje koje su padale sa neba, Kina je dostavila satelitske snimke mogućih krhotina na vodi ali ni one nisu pronađene. Malezija je paralelno organizovala potragu i na potpuno suprotnoj strani, tačnije na izlazu iz Molučkog tesnaca u Andamansko more, što je ukazivalo na mogućnost da istražitelji zapravo nisu sasvim sigurni gde je avion završio.

Za to vreme javnost je bila preokupirana identitetom dvojice putnika za koje se ispostavilo da su iranski emigranti koji su se ukrcali na let koristeći ukradene pasoše državljana Evropske Unije. Potpuno zaprepašćenje izazvala je izjava generalnog sekretara Interpola da su oba pasoša bila registrovana u njihovoj bazi izgubljenih i ukradenih putnih isprava. Ova baza napravljena je 2002. godine nakon terorističkih napada na Njujork i vremenom je od početnih nekoliko hiljada unosa narasla na više od 40 miliona putnih isprava. Problem je, prema rečima generalnog sekretara, u tome što tek nekoliko zemalja ovu bazu zapravo i koristi tako da je uprkos njenom postojanju u najvećem delu sveta i dalje moguće neometano koristiti ukradene putne isprave i sa njima se ukrcavati na međunarodne letove.

Šta (ne) vidi radar?

Ovoj, veoma uznemirujućoj činjenici, mediji su prestali da daju na značaju već u drugoj nedelji nakon nestanka MH370. Ona je jednostavno potisnuta saopštenjem malezijskih zvaničnika od 15. marta da su njihovi vojni radari pratili let i da je naknadna analiza radarskih zapisa pokazala da je avion odmah po prekidu komunikacije sa civilnom kontrolom drastično promenio kurs, okrenuo se ka zapadu, ušao u tajlandski vazdušni prostor, stigao do Molučkog tesnaca i zatim krenuo u pravcu Andamanskih ostrva (iznad istoimenog mora), da bi ubrzo izašao iz dometa malezijskih vojnih radara. U ovom neočekivanom zaokretu letelica je uredno pratila navigacione tačke unutar civilnog koridora vazdušnog saobraćaja koji preko Indijskog okeana vodi ka Bliskom Istoku. Potraga je proširena na Andamansko more ali nije obustavljena u Južnom kineskom moru što je samo povećalo konfuziju.

Senzacionalističke scenarije o teroristima sa ukradenim pasošima zamenili su senzacionalistički scenariji o pilotima samoubicama. Praktično nijedan medij nije našao za shodno da zvaničnicima postavi pitanje koje bi se ticalo, na primer, zapisa sa vojnih radara susednih zemalja – pre svega Tajlanda i Indonezije.

Bilo je potrebno neverovatnih deset dana da tajlandska vojska zvanično potvrdi da je u noći 7. marta takođe imala MH370 na radaru ali da nisu preduzeli nikakve korake iz prostog razloga što ga „nisu percipirali kao pretnju“. Narednog dana oglasila se i Indonezija, izjavom da njihovi radari nisu zabeležili ništa što bi moglo da bude MH370. Na ovom mestu otvara se jedno od ključnih pitanja u ovoj misteriji: kako je moguće da su tri, a možda i više vojnih kontrola leta u regionu, redom ili previdele ili potpuno izignorisale nenajavljen radarski kontakt koji nema signal sa transpondera (posebnog uređaja za komunikaciju sa civilnom kontrolom leta) niti sa bilo kim komunicira?

Civilni letovi se, barem u teoriji, unapred najavljuju vojnim kontrolama leta koje znaju u koje vreme i u kom koridoru vazdušnog saobraćaja treba da ih očekuju. Letelica koja se pojavi potpuno nenajavljena i bez transpondera koji pokazuje njenu visinu, brzinu i šifru leta, makar bila i u civilnom koridoru, morala bi da zavredi određenu pažnju. U ovom slučaju raspoložive informacije ukazuju na to da nijedna vojna kontrola leta kojoj se MH370 našao na radaru, nije našla za shodno čak ni da pokuša da uspostavi radio kontakt, a kamoli da podigne uzbunu ili pošalje borbene avione da uspostave vizuelni kontakt. O mogućim razlozima za takvo ponašanje može se samo nagađati ali šta god da je u pitanju, teško da bi po šokantnosti moglo da nadmaši činjenicu da ovo pitanje nadležnima jednostavno – niko ne postavlja.

… a šta satelit?

Stvari su, međutim, tek počinjale da se komplikuju. Na potvrdu da su vojni radari pratili MH370 do Andamanskog mora, malezijski zvaničnici su dodali da smatraju da su komunikacioni uređaji namerno isključeni pre nego što je avion napustio svoj planiran kurs. Međutim, satelitska antena je nastavila da šalje „prazan“ signal na svakih sat vremena. Ova antena komunicira sa satelitima britanske kompanije Inmarsat koja avio prevoznicima pruža usluge praćenja ključnih parametara leta odnosno ponašanja avionskih motora u realnom vremenu. Satelit, koji se nalazi u ekvatorijalnoj orbiti, uhvatio je poslednji ovakav signal u 8:11 ujutro – više od sedam sati nakon poletanja! Na osnovu analiza ovog signala i njegove udaljenosti od satelita koji ga je uhvatio, istražitelji su pretpostavili tačke duž dva moguća koridora, na kojima se MH370 mogao naći u trenutku kada je poslednji put „uhvaćen“. Severni krak sa mogućim tačkama prostirao se kroz hiljade kilometara kopna – od Laosa, preko Kine, do Kirgistana, Kazahstana i Uzbekistana. Južni krak je, pak, vodio u najudaljenija bespuća Indijskog okeana. U potragu se uključilo više
od 20 zemalja.

Instant odgovori

Problem sa ovim informacijama bio je u tome što su ih mediji, citirajući „neimenovane izvore“ objavljivali pre malezijskih zvaničnika. Porodice nestalih putnika prolazile su kroz agoniju. Dani su odmicali a napretka u istrazi nije bilo. Javnost nije bila spremna da prihvati činjenicu da avionski udesi, a pogotovo misteriozne nesreće, predstavljaju kompleksne jednačine koje se rešavaju mesecima a često i godinama. Umesto toga, zahtevani su instant odgovori a mediji su bili spremni da ih isporuče. Prekopavalo se po životima i biografijama pilota, podvlačio se njihov politički angažman ili činjenica da je kapetan kod kuće imao amaterski simulator letenja koji inače proizvodi Microsoft i dostupan je u svakoj prodavnici igara. Kontrolama leta koje su dozvolile da MH370 bez ikakve uzbune napusti svoju rutu, prošeta se između tri zemlje i zatim ode hiljadama kilometara na sever ili jug – i dalje se niko nije bavio. Malezija Erlajns 24. marta uveče saziva hitan sastanak sa rodbinom putnika u Pekingu, nakon čega premijer Nadžib Razak u Kuala Lumpuru objavljuje da analiza satelitskih podataka kompanije Inmarsat nedvosmisleno ukazuje da se let MH370 srušio negde na jugu Indijskog okeana i da se potraga od tog trenutka u potpunosti premešta u zonu mogućeg pada koja obuhvata stotine hiljada kilometara.

Nevezano od daljeg razvoja događaja, ovo je trenutak u kojem može da se iznese nekoliko zapažanja.

Bitno i nebitno

Pre svega, Boingov širokotrupni model 777 nije tek parče aluminijuma dimenzija 64×61 metar, na koje su prikačena dva moćna motora. Ova letelica se dobija spajanjem nekih tri miliona delova u celinu koja je dizajnirana da tokom svog radnog veka bezbedno pređe desetine miliona kilometara, u koju svrhu su u nju instalirani napredni sistemi i tehnologije na čijem razvoju su angažovane hiljade inženjera. Ukratko, Boing 777 je trijumf ljudskog znanja i leteći spomenik napretku čovečanstva. Takva mašina je projektovana i napravljena tako da ne može iz čista mira da padne sa neba, niti je neko može tek tako ukrasti i odleteti u nepoznatom pravcu, a pogotovo ne može da tek tako nestane bez traga sve sa 239 ljudi u njoj. Da bi se ovako nešto dogodilo potreban je lanac događaja i faktora koji dosežu mnogo dalje od pilotske kabine i onoga što se u njoj dešavalo.

Tako se vraćamo na početak teksta i pitanje: u čijim rukama je zapravo bezbednost putnika u pojedinim delovima sveta? Primarna odgovornost svakako leži na pilotima koji su jedini kvalifikovani da upravljaju letelicama koje nose po nekoliko stotina putnika. Tu je naravno i tehničko osoblje avio kompanija čija dužnost je da avioni koji lete praktično bez prestanka, u svakom trenutku budu savršeno ispravni. Ali, krug službi koje su zadužene da vi bezbedno stignete na primer od Singapura do Šangaja daleko je veći. U vaše putovanje uključene su aerodromske službe, imigracione službe, civilne kontrole leta, vojne kontrole leta, raznorazne bezbednosne strukture, a i faktor regionalne saradnje je sve samo ne zanemarljiv. Šta se dakle može naslutiti iz slučaja u kojem ne možemo znati ulogu pilota ili mehaničara ali zato znamo da su kontole leta, imigracione i bezbednosne službe sve redom zakazale i, svaka u određenoj meri, doprinele kreiranju najveće misterije u istoriji civilnog vazduhoplovstva?

Odgovor na ovo pitanje važan je iz više razloga, a za ilustraciju ćemo uzeti jedan: sve tri zemlje između kojih se let MH370 neopaženo išunjao i otišao tamo gde je nekom bilo po volji, imaju nacionalne aerodrome koji predstavljaju značajna regionalna čvorišta (Kuala Lumpur, Džakarta i Bangkok). Ova tri aerodroma su u 2013. godini opslužila više od 150 miliona putnika sa tendencijom daljeg rasta. Veliki deo tih putnika su internacionalni ili transferni. U
regionu postoji stalna teroristička pretnja, prisutne su i političke tenzije, tako da nije nimalo dobro ako se ispostavi da je usred tog i takvog regiona moguće preuzeti dugolinijski avion sa par stotina putnika i stotinak tona goriva, i zatim sa njim učiniti bilo šta po slobodnoj volji a da pri tome niko na zemlji nije svestan ili zainteresovan za ono što se dešava.

Svaka velika avionska nesreća u istoriji donela je, na osnovu zaključaka istrage, brojna poboljšanja i promene u komercijalnoj avijaciji i učinila je bezbednijom. Tako će izvesno biti i ovog puta. S obzirom da su nadležni često nespremni da se suoče sa slabostima koje treba otkloniti, mediji mogu biti ključni u iznuđivanju pravih odgovora.

Milan Kokorić,
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“

Mark živi u Park aveniji u Njujorku sa suprugom Dženet i njihovo troje dece. Zarađuje 500.000$ godišnje, okvirno, zavisno od toga da li je faza buma ili recesije, te se još nije mentalno privikao na odnedavno naglo porasle prihode. Mark je debeljko u kasnim četrdesetim godinama koji izgleda deset godina starije i vodi naizgled udoban (ali naporan) život njujorškog advokata. On je od onih tihih ljudi sa Menhetna. Očito nije čovek od koga bismo očekivali da pohodi barove ili kasnonoćne žurke u Tribeki i Sohou. On i supruga imaju komfornu kuću sa ružičnjakom i, kao i mnogim ljudima njihove dobi, načina razmišljanja i životnog standarda, stalo im je pre svega do (ovim redosledom) komfora, zdravlja i društvenog statusa. Radnim danima on ne stiže kući pre 21.30h, a ponekad ostaje u kancelariji maltene do ponoći. Krajem nedelje je toliko umoran da mu se desi da zaspi tokom trosatne vožnje do kuće i skoro celu subotu provede u krevetu oporavljajući se i dolazeći sebi.

U svetu će u narednih 20 godina privredni rast gotovo polovine zemalja zavisiti od njihovih resursa. Taj trend, koji će delimično osetiti i Srbija zbog rezervi litijuma i bora, rezultat je očekivane rastuće proizvodnje zasnovane na mineralnim resursima, koja treba da odgovori na tražnju nove srednje klase u zemljama u razvoju. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da je četiri petine zemalja koje su u prošlosti bazirale svoj razvoj na iznenada izvučenom tiketu na lutriji, prokockalo svoje šanse.

“Bićemo bogati”, napisao je jedan naš list kada su pre dve godine stigle nove, inicijalne potvrde da Srbija zaista raspolaže nalazištima litijuma relevantnim u svetskim razmerama, kao i količinama bora koje se mogu smatrati respektabilnim u evropskim okvirima. U znatno umerenijem ali optimističkom tonu, australijski poslovni portal “Australijen” je krajem prošle godine izvestio da je “Rio Tinto” – koji se kod nas od 2004. bavi istraživanjem jadarita, retkog minerala koji sadrži bor i litijum – veoma optimističan u vezi sa svojim operacijama u Srbiji.

Tražnja za litijumom, kako se očekuje, dostići će svoj vrhunac od 2017. pa nadalje, uporedo s očekivanim rastom tražnje za električnim automobilima pokretanih litijumskim baterijama, dok će bor, sastavni i nezaobilazni element stakla pametnih telefona, tek doživeti svoj uspon.

Zvuči kao neverovatno srećan sticaj okolnosti ali kako pokazuje najnovija studija stručnjaka McKinsey “Reverse the curse: Maximizing the potential of resource-driven economies” (Obrnimo kletvu: Maksimiziranje potencijala privreda čiji je rast zasnovan na ekspolataciji prirodnih resursa), ishod ovakvih situacija neretko je bio izvor frustracija i za zemlje domaćine i za kompanije koje su ulagale u eksploataciju i preradu mineralnih resursa.

Polazne veličine

Rastuće cene resursa i povećana proizvodnja povećale su broj zemalja gde sektor prirodnih resursa predstavlja veliki deo privrede, sa 58 u 1995. godini na 81 u 2011. Taj broj će porasti: da bi se zadovoljila ogromna potražnja za resursima i zamenili oni izvori snabdevanja koji presahnjuju, svet bi trebalo da do 2030. uloži ukupno do 17 biliona dolara u istraživanje i preradu nafte, gasa i mineralnih resursa – duplo više od u dosadašnjoj istoriji najveće zabeležene cifre. Za 20 godina, rast skoro skoro polovine zemalja u svetu mogao bi zavisiti od njihovih resursa.

Međutim, od 1995, više od polovine ovih zemalja nije uspelo da dostigne prosečnu stopu rasta na globalnom nivou, a samo jedna trećina njih je održala stopu privrednog rasta i pošto je bum izazvan korišćenjem nekog resursa prošao.

Do ovih rezultata McKinsey je došao analizirajući grupu zemalja koje su ispunjavale jedan od sledeća tri kriterijuma: (1) da je izvoz njihovih resursa učestvovao sa više od 20% u njihovom ukuponom izvozu u 2011, (2) da su ti resursi u proseku činili više od 20% prihoda vlade u periodu od 2006. do 2010, i (3) da je renta od korišćenja resursa činila više od 10% BDP u 2010. ili najbližoj godini za koju postoje podaci. U uzorak su uključene i zemlje za koje je bilo verovatno da će u bliskoj budućnosti ispuniti ove kriterijume.

Istorijski gledano, gotovo 90 odsto investicija u rudarstvu je do sada išlo u visoko razvijene i gornji ešalon srednje razvijenih zemalja, ali, u budućnosti, udeo investicija u resurse van ove dve grupe (u zemlje sa na niskim primanjima i na lestvici niže postavljene srednje razvijene zemlje) mogao bi se udvostručiti. Gotovo polovina svetski poznatih mineralnih resursa i rezervi nafte i gasa su u zemljama koje nisu članice OECD-a, odnosno Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC).

Ovo je daleko od pravog potencijala zemalja u razvoju, s obzirom da su istraživanja u ovim zemljama bila relativno skromna. Na primer, smatra se da u zemljama OECD ima resursa u vrednosti od 130,000 dolara po kvadratnom kilometru, a samo oko 25,000 dolara poznatih resursa koji leže pod tlom kvadratnog kilometra Afrike, kontinenta koji se oslanja na izvoz prirodnih resursa. Ovaj veliki disparitet ne odražava fundamentalne razlike u geologiji jer je vrlo verovatno da Afrika ima više a ne manje sirovina od razvijenih ekonomija, koje svoje resurse vade već dva veka. Do danas je, međutim, bilo samo veoma ograničenih međunarodnih investicija u istraživanja afričkog tla.

Zemlje čiji društveni prozvod počiva na iskorišćavanju prirodnih resursa sa niskim i nižim srednjim dohotkom mogle bi do 2030. godine da privuku između 1,2 i tri biliona dolara – od 11 do 17 biliona dolara na koliko se procenjuju kumulativne investicije u mineralne resurse. Ako posmatramo višu cifru, ovakve zemlje mogle bi da privuku oko 170 milijardi dolara godišnje, što je triput više od razvojne pomoći koju su dobile u 2011. Nalet prihoda od ekspolatacije mineralnih sirovina – ukoliko bi bio pametno iskorišćen – mogao bi da iz siromaštva izvuče više od 500 miliona ljudi, više nego što je to uspelo kineskoj vladi zahvaljujući rapidnom ekonomskom rastu u poslednjih dvadeset godina.

U srpskim razmerama, eksploatacija mineralnih sirovina – pod uslovom da se racionalno koriste (dakle pod uslovom viših nivoa tehnološke obrade) – donela bi mnogo skromnije ali svejedno značajne rezultate, i povećala udeo učešća korišćenja mineralnih sirovina u BDP sa 2,5% na oko 5%, dok je efekte učešća tehnološke prerade sirovina teško proceniti jer ono zavisi od mnogo faktora.

Da bi zemlje sa mineralnim resursima mogle da iskoriste novi talas investicija, kaže McKinsey, morale bi da prekomponuju svoje ekonomije oko tri ključna principa: efikasnog razvijanja svog sektora resursa, inkasiranja vrednosti tog izvora i pretvaranja takvog dobitka u osnove dugoročnog rasta. To prvenstveno podrazumeva izgradnju institucija u sektoru resursa i upravljanja resursima, razvoj infrastrukture, obezbeđivanje robusne fiskalne politike i konkurentnosti, podržavanje lokalnih industrija i pametno odlučivanje o tome kako upotrebiti iznenadni priliv i upotrebiti ga za širi ekonomski razvoj.

Institucije i upravljanje sektorom prirodnih resursa

Prema studiji McKinsey, nijedan model državnog učešća u sektoru nije bolji od drugoga – sve je pitanje konteksta. Koji god model zemlja da izabere, tri vodeća principa su od vitalnog značaja: stabilan regulatorni režim sa jasnim pravilima, izlaganje nacionalnih operatora konkurenciji iz privatnog sektora firmi, i ulaganje velikih napora da se privuku i zadrže talenti svetske klase.

Kod nas je učešće države trebalo da bude regulisano novim zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, baš kao i Strategijom eksploatacije mineralnih resursa. Ministar u ostavci Milan Bačević najavljuje oba dokumenta kao prioritete nove vlade. Ovaj prvi je u ranim fazama (kad je njegovo usvajanje najavljivano početkom prošle godine) bio oštro kritikovan od strane investitora, i to ponajpre zbog člana 11 kojim se predviđa obavezno strateško partnerstvo investitora sa državom u svim istraživanjima i eksploataciji mineralnih sirovina koje su označene kao strateške (ugalj, uljni škriljci, nafta, zemni gas, zlato, srebro, bakar, olovo, cink, molibden, nikl, litijum, borni minerali, fosfati i fluriti), gde bi država bila većinski strateški partner, sa 51 odsto, a od koga se u međuvremenu, izgleda, odustalo – između ostalog i posle žive diplomatske aktivnosti i poseta ambasadora prvom potpredsedniku vlade. Posebno je u ovom poslu bila agilna Kanada čije kompanije obavljaju 80 odsto istraživanja ruda zlata, bakra, litijuma i bora. Naled i konsultantska kompanija Breakthrough, su uz podršku Kanada Fonda, prošle godine pokrenule projekat „Rudarstvo: Promovisanje ekonomskog upravljanja i razvoja za demokratsku tranziciju“, u okviru koga su organizovale niz okruglih stolova zainteresovanih strana, ministarstva, kompanija, lokalne zajednice, Rudarsko geološkog fakulteta, ambasada i drugih, a nedavno su apelovale da se korišćenje mineralnih resursa uvrsti u Strategiju razvoja Srbije.

Što se, državnog učešća tiče, studija McKinsey navodi da tu nema jednog dobrog recepta i da modaliteti zavise kako od resursa tako i od ukupnog konteksta. U Australiji, Kanadi i drugde država nema direktnu umešanost u industriji ali dobija poreze ili rudnu rentu, ili oboje. Na Tajlandu država ima manjinski udeo u kompaniji ‘PTT Istraživanja i proizvodnja’ (PTTEP) koja se bavi eksploatacijom nafte i gasa, većinski udeo u kompaniji ali manjinski u upravljanju proizvodnjom u nigerijskom National Petroleum Corporation, angolskom Sonangolu i indijskom Hindustan bakru, i većinsko učešće i veće učešće u upravljanju od 10 odsto u Petrobrasu u Brazilu, norveškom Statoilu i Debsvani u Botsvani. U Pemeku u Meksiku i Saudi Aramco u Saudijskoj Arabiji kompanije su u potpunosti u vlasništvu države. Više od polovine proizvođača nafte i gasa u McKinsey bazi podataka – što predstavlja skoro tri četvrtine svetske proizvodnje – u potpunosti je ili u većinskom vlasništvu države. Nasuprot tome, vlade imaju većinski udeo ili državne kompanije u potpunom vlasništvu u oko 24 i 20 odsto zemalja gde se vade rude gvožđa i bakra, što predstavlja 35 i 43 odsto proizvodnje u svakom od ovih slučaja respektivno.

Što se izgradnje infrastrukture tiče, McKinsey smatra da bi različiti operateri podelili skoro 70 odsto troskova ulaganja u infrastrukturu, a ostatak bi trebalo da snose industrija i drugi korisnici. Vlade bi, kažu autori, trebalo da na vreme isplaniraju i rigorozno procene troškove i pozitivne strane njihove raspodele sa operaterima.

Kolekcija grešaka

Jedna od grešaka koju vlade prave je njihovo isključivo fokusiranje na fiskalne efekte – pre svega rudnu rentu i poresko opterećenje – umesto na posvećivanje pažnje čitavom nizu direktnih i indirektnih ekonomskih efekata od otvaranja novih radnih mesta uporedo sa napredovanjem procesa eksploatacije – nisko ili bolje plaćenih – zavisno od raspoloživih kadrova, izgradnje infrastrukture (puteva, snabdevanja strujom, vodom i slično, što zavisno od dogovora, može pasti na teret kompanije ili države), brojnih uslužnih delatnosti koje prate eksploataciju ruda i uključivanja domaće industrije u različite nivoe prerade sirovina.

Između 40 i 80 odsto prihoda stvorenog u eksploataciji nafte i gasa i u rudarstvu se koristi za plaćanje robe i usluga, a prihodi iz tih izvora nekada prevazilaze prilive od poreza i rudne rente. Više od 90 odsto zemalja sa resursima regulisalo je odnos roba i usluga koji se isporučuje lokalno, ali su ti propisi loše sročeni, navode autori McKinsey studije.

Korišćenje prikupljenog novca je posebno osetljivo pitanje. Istorija je prepuna primera vlada koje su rasule svoje prihode od eksploatacije resursa, kroz korupciju ili, jednostavno, loše upravljanje. Čak i kada imaju snažno strukturisanu ekonomiju poput australijske, koja brzim tempom “jedri” na krilima azijske potražnje za njihovim mineralnim resursima, opreza nikad nije dovoljno, tim pre što su cene sirovina na berzama veoma podložne promenama, što ima ogromne reperkusije i na održivost javnih finansija.

Svoj udeo u lošim ishodima eksploatacije resursa, kaže McKinsey, nesumnjivo imaju i kompanije koje su veoma vodile računa samo o sopstvenom interesu, ne obraćajući pažnju na interese zemlje domaćina, njene ciljeve razvoja i interese lokalnih zajednica.

Tim pre što je otvaranje rudnika često jedina karta koja bi mogla da ih izvuče iz dugogodišnje zaostalosti – ili je u nju gurne, ako se ispostavi da će netaknuti resursi biti upropašćeni, ili da mogu biti zaposleni u nekoj drugoj, znatno manje agresivnoj delatnosti.

Kad je reč o nadama za brzim bogaćenjem, tome u rudarstvu nema mesta. Obrt novca je spor a prvi efekti vidljivi su za tri do pet godina, pa i duže. Pomenuti “Rio Tinto” je, recimo, procenio da bi mu, ukoliko se pokaže da su nalazišta litijuma i bora u Srbiji isplativa, trebalo oko šest godina da organizuje eksploataciju. Za to vreme se za privredni rast moraju naći i drugi izvori.

Tekst je objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“

Kad god vidim gomilu naroda na televiziji ili u novinama kako demonstriraju protiv neke autokratske vlade, osećanja su mi pomešana: divim se njihovoj spremnosti i hrabrosti da podignu glas, i ujedno se bojim da od toga ništa neće ispasti. Do ovog tužnog zaključka došao sam godinama gledajući silne plemenite ciljeve i masovne pokrete kako se gase. Ali čak i pored ove mračne realnosti, poraz demokratskih pokreta širom Bliskog istoka i Severne Afrike, nakon protesta koji su izmamili milione ljudi na ulice, upravo je zaprepašćujući. Nisu to bile jedine zemlje gde je narod zahtevao promenu. Bilo je masovnih demonstracija u Grčkoj, Bugarskoj, Meksiku, Brazilu, Peruu, Španiji, Portugalu i mnogim drugim državama, izazvanih svetskom ekonomskom krizom i nametanjem mera štednje, ali ono što se dogodilo u zemljama poput Sirije i Egipta, sada i u Ukrajini, mnogo je ozbiljnije, jer su demonstranti doveli u pitanje legitimitet države i postavili zahteve za korenitu reformu ili obaranje ljudi i institucija koji stoje na putu narodnoj volji.

Ni više od devet meseci nakon što je Agrokor obelodanio odluku o preuzimanju Mercatora, okončanje ovog posla, čini se, nije ništa bliže kraju. Otezanje ove kupoprodajne transakcije osim o učaurenosti balkanskih ekonomija možda još više govori o verovatnoći povezivanja biznisa regionalnih kapitalista koje se sve češće spominje.