Poverenje među pregovaračima – vladom, poslodavcima i sindikatima – predstavlja važniji faktor uspeha u uspostavljanju makro i mikro fleksibilnosti i podizanja produktivnosti od izbora metoda kojim će se doći do tog cilja. Ovo tvrde troje ekonomista MMF u analizi mera koje su vlade razvijenih zemalja primenile tokom krize. Ova je mudrost izmakla velikom broju administracija koje su – po cenu brutalnog kršenja institucija tripartitnog dogovaranja i razmišljanja o dobrobiti radnika, kako onih već zaposlenih tako i onih na birou – menjale radno zakonodavstvo.
Zahvaljujući ekološkim merama i stimulativnim zakonima, otpad je od balasta i zagađivača životne sredine postao predmet trgovine, prerade, poželjan izvor energije i saveznik klimatologa. Bugarska, Rumunija a možda uskoro i Srbija mogle bi – zahvaljujući značajnim resursima smeća – postati zlatno tele evropske energetike.
Televizija u Danskoj je glupost, Finci obožavaju da piju – a Švedska i nije baš neki demokratski model. Zašto onda svi misle, pita se frilenser Majkl But u londonskom Gardijanu, kako je Skandinavija utopija?
Poslednjih nekoliko godina svet je robovao svemu nordijskom (i u tu svrhu moramo da, naravno, vikinškim narodima Danske, Norveške i Švedske pridodamo Island i Finsku). „Slatki život danski – Kopenhagen: Kul, kreativan, bezbrižan“, koketno je nabacivao National Geographic; „Nordijske zemlje: Supermodel koji dolazi „, procvetao je The Economist; „Kopenhagen, zaista divotan iz toliko razloga“, vrcavo će Gardijan.
Bilo da su u pitanju danska sreća, njeni restorani ili TV drame; švedska rodna ravnopravnost, krimi-romani i maloprodajni giganti; finske škole; norveško naftno bogatstvo i čudne pesme o lisicama ili islandski povratak iz finansijskog ambisa – u nama čuči nezasita glad za pozitivnim vestima sa Severa. Nakon što smo decenijama sanjarili o životu među maslinama i vinogradima, ovih dana, iz nekog razloga, mi Britanci projektujemo svoju potrebu za postojanjem zemaljskog raja na Severu.
I sam sam godinama doprinosio nemilosrdnom pljusku štampanih kolumni koje su poput Tetrisa padale na čitaoce, pišući o lepotama Skandinavije, ali, sada kažem: dosta. Nu er det nok – to je bilo to! Dosta lovom na večeru. Dosta sa nepraktičnošću minimalističkih enterijera. Dosta sa zavidnim izveštajima o ukidanju rodno specifičnih zamenica. Dosta sa hipnotišućim idolopoklonstvom za sve što je od pletiva, u bradi, ili od raži i sladića. Vreme je da se ispravi neravnoteža i baci malo svetla Iza Zida.
Uzmite, na primer Dance. Oni, istina, važe za najsrećnije na svetu, ali zašto se ne pominje činjenica da su svetski br.2 – odmah ispod Islanda – na listi konzumenata antidepresiva? A Švedska? Ako je, kao što su ove novine jednom objavile, „najuspešnije društvo koje je svet ikada video“, zašto nema više vas koji sanjarite o svom „malom mestašcetu“ kod gradića Umeå?
Ja sam, zapravo, živeo u Danskoj – i naokolo – tokom deset godina, jer je posao moje supruge ovde (a ona je Dankinja). Život je ovde prilično udoban, više za starosedelačke porodice nego za imigrante ili ambiciozne (Guglujte pojam „Janteloven*“ za više informacija), ali, kao što je i sa svim nordijskim narodima, drži se uglavnom što dalje od oružanih sukoba, krajnjeg siromaštva, prirodnih nepogoda (i Džeremija Kajla).
[*Janteloven (Jantelov zakon), kulturološki pojam skandinavskih društava: jednakost i egalitarizam iznad su pojedinca, a zajednica je uvek iznad individualnosti i ličnog uspeha. Generalno se koristi kao kolokvijalni, sociološki termin da opiše negativni odnos prema individualnom uspehu u odnosu na zajednicu. Termin je zajednički u Švedskoj i ostalim nordijskim zemljama; odnosi se na mentalitet koji prigušuje svaki individualni napor, a sav naglasak stavlja na kolektiv, obeshrabrujući one koji se, kao pojedinci, ističu svojim postignućima]
Pa, hajde da skinemo ove ružičaste ski-naočare i izbliza pogledamo kakvi su predmeti te naše zaljubljenosti …
Danska
Zašto se Danci kotiraju tako visoko na međunarodnim istraživanjima sreće? Pa, poseduju visok nivo poverenja i socijalne kohezije, a ono što rade od industrijski obrađene svinjetine je veoma lepo, ali, takođe, prema OECD-u, i rade manje sati godišnje nego većina ostatka sveta. Kao rezultat toga, produktivnost je zabrinjavajuće troma. Kako li mogu da sebi priušte sve one skupe obroka i ručno pletenu odeću? Jednostavno: Danci imaju najviši nivo privatnog duga u svetu (Danac duguje četiri puta više od npr. Italijana, da ih stavimo u kontekst; dovoljna garancija da će vas stići upozorenje od MMF-a), dok više od polovine njih priznaje kako koristi crno tržište za pribavljanje proizvoda i usluga.
Možda je najprljavija mala danska tajna ta da, prema izveštaju Svetskog fonda za zaštitu prirode (WWF) iz 2012, ova zemlja ima četvrti najveći „ekološki otisak“ po glavi stanovnika na svetu. Čak ispred SAD. Te ‘offshore’ vetrenjače mogu izgledati impresivno dok slećete na Kastrup, ali Danska sagoreva strašno mnogo uglja. Ovo vredi imati na umu ako, nekom sledećom prilikom, neki Danac počne da vam maše prstom, pridikujući vam jer je preko ograde kod vas primetio baštensku grejalicu.
Bojim se da ću vas usmeriti pravo na dansku televiziju. Njihov veliki novi dramski serijal, Arvingerne (ili ‘Naslednici’, Legacy – kako će ga BBC4 emitovati krajem ove godine) je divan, ali realnost udarnog danskog TV je da iz dana u dan neprekidno rasteže 15+ godina stare epizode Midsomer Murders i dokumentaraca o dobrobiti uzgajanih svinja. Danci, naravno, takođe imaju najviše poreze u svetu (mada su samo šesti po visini zarade – otuda im, valjda i dug). Kao što mi je u intervjuu naznačio portparol danskog think-tanka sa desnog centra CEPOS (Centar za političke studije): oni efektivno rade za državnu kasu do četvrtka i pauze za ručak, a narednih dan i po rade za sebe.
Verovatno je u sprezi sa tim i to što Danska ima najbolje javne službe. Prema OECD-ovom Programu za međunarodnu ocenu učenika (Pisa), danske škole zaostaju čak i za britanskim. Njihova zdravstvena služba je takođe „prenategnuta“ (sledećeg dana okrenuo sam broj lokalne hitne pomoći da bi mi s druge strane žice bilo rečeno kako moram da zakažem, pa ne mogu da se otmem utisku kako je „zakazivanje“ prilično neuklopivo s prirodom hitne službe). Prema Svetskoj fondaciji za istraživanje karcinoma, Danci imaju najviše stope raka na planeti. „Ali im barem vozovi idu na vreme!“, čujem kako komentarišete. Ne, to je bilo u Italiji pod Musolinijem. Danska nacionalna železnička kompanija, u poslednjih nekoliko godina, izbegava stečaj, a vozovi zasigurno ne odlaze i dolaze na vreme. Vlada je,međutim, ipak nekako uspela da pronađe dva miliona funti (18 miliona danskih kruna) za finansiranje istrage – dvogodišnjeg poreskog skandala na račun građana- u vezi, koliko sam uspeo da shvatim, seksualne orijentacije premijerkinog supruga, Stivena Kinoka.
Najozbiljnije od svega, ekonomska jednakost – za koju mnogi veruju da je temelj društvenog uspeha – opada. Prema izveštaju u listu Politiken od januara 2014,udeo ljudi ispod granice siromaštva se u poslednjoj deceniji udvostručio. Danska postaje podeljen narod, suštinski, između mesta koja imaju ogranak restorana Sticks’n’Sushi ( Kopenhagen) i ostatka zemlje. Danske provincije su postale društveno smetlište, tle za istovar imigranata koji ne potiču sa zapada, stare,nezaposlene i nesposobne koji žive pored 22 miliona intenzivno uzgajanih svinja, sa po 10 njih u svakom oboru, i sve napumpane antibioticima (mislim na svinje).
A ostale neprijatne istine? Postoji više od nagoveštaja policijske države kada danski policajci odbiju da vam pokažu ID broj svoje policijske značke, a mogu odbiti i da vam daju svoja imena. Danci su agresivni šovinisti, mašu crveno-belim (zastavama) na najmanju provokaciju. Kao i Šveđani, prihvatili su privatizaciju s velikim entuzijazmom (čak je i služba hitne pomoći privatizovana), a mogu izgledati spektakularno priprosti pri iskazivanju svojih rasnih odnosa (crteži crnih ljudi sa velikim usnama i kostima provučenim kroz nozdrve nisu neuobičajeni u domaćoj štampi). A ako mislite da će vam plovidba preko Severnog mora pomoći da uteknete pedofilima, rasistima, lopovima i korporacijama koje izbegavaju plaćanje poreza o kojima svakodnevno čitamo u britanskim medijima, bojim se da ću vam razbiti te zablude. A ima ih dosta.
Pozitivna strana? Niko ne priča o kriketu.
Norveška
Dostojanstvo i odlučnost Norvežana u osvit napada Andersa Beringa Brejvika u julu 2011. bio je duboko impresivan, ali je već u septembru desničarska, antiislamistička stranka Napredak – u kojoj je Brejvik bio aktivan član dugi niz godina – osvojila 16.3% glasova na opštim izborima, dovoljno da ga uzdigne u koalicionoj vladi, po prvi put u svojoj istoriji. Islamofobija ostaje uznemirujuća sub-sub-kultura u Norveškoj. Pitajte Dance, i oni će vam reći da su Norvežani, od svih Skandinavaca, najksenofobičniji i najuskogrudiji. A istina je da, pošto su došli do malo novca u 1970-im, Norvežani postali tvrdice poput Dikensovog Ebenezera Skrudža – gomilajući svoje zlato, u strahu od autsajdera.
Iako su se 2013. suočili sa rekordnim brojem zahteva za azil, Norveška ga je odobrila za manje od polovine njih (oko 5.000 ljudi), trećinu od broja koji je manje bogata Švedska priznala (Švedska je, samo iz Sirije, prihvatila preko 9.000 azilanata). U svojoj knjizi Petromanija, novinar Sajmon Sætre upozorava „da nas moćni naftni lobi izoluje i da to zemlju pravi asocijalnom“. Prema Sætreovim rečima, njegovi zemljaci su korumpirani sopstvenim novcem dobijenim od prodaje nafte, manje rade, ranije se penzionišu, a češće se pozivaju na bolest kao razlog (za bolovanja i prevremene penzije). I dok su prethodne vlade kontrolisale trošenje prihoda od nafte, nova garnitura preti razmetljivošću za koji mnogi upozoravaju da bi mogla dovesti do potpuni kolaps usled holandske bolesti *.
(Holandska bolest*, u ekonomiji: Negativne posledice proizašle iz velikog povećanja prihoda zemlje. Holandska bolest je prvenstveno povezana s iznenadnim otkrićem prirodnih resursa koje zemlja poseduje, mada može rezultirati bilo kojim velikom porastom u stranoj valuti, uključujući i direktna strana ulaganja, inostranu pomoć ili znatno povećanje cene prirodnog resursa)
Kao diler koji nikada ne proba sopstvenu robu, taj prljavi freking Norvežani pohvaliti koristeći samo obnovljive izvore energije , sve dokle god u svoj državni fond gomilaju najveće svetske suvereno bogatstvo nastao prodajom fosilnih goriva nama ostalima. Kako se već izrazio norveški antropolog Tomas Eriksen Hiland pri mojoj poseti njegovoj kancelariji na Univerzitetu u Oslu: „Oduvek smo o nama samima razmišljali kao o delu rešenja, a sa ovolikom naftom smo odjednom postali deo problema. Većina ljudi poriče ovu stvarnost.“
Island
Ne treba se ovde zadržavati predugo. Ima ih samo 320 hiljada – čini se prilično pohlepnih i neodgovornih Islanđana – našu pažnju i nadalje privlači ova granična, još uvek prilično nenastanjiva stena u Severnom Atlantiku. Dalja naša pažnja će ih samo ohrabrivati da budu takvi kakvi su.
Finska
Jako volim Fince, najpragmatičniji i vredan poštovanja narod sa kao Sahara suvim smislom za humor. Ali, da li bih želeo da živim u Finskoj? U letnjim mesecima bićete žestoko mučeni od komaraca, a zimi ćete se zamrznuti – i to pod pod pretpostavkom da vas niko ne upuca, ili ne upucate sami sebe. Finska je na trećem mestu po broju građana koji poseduju oružje – ispred su samo Amerika i Jemen. Ima i najveću stopu ubistava u zapadnoj Evropi, dvostruko veću nego u Velikoj Britaniji, a sa daleko je najvećom stopom samoubistava među svim nordijskim zemljama.
Finci su epski „razbijači petkom uveče“, a alkohol je trenutno vodeći uzrok smrti kada su u pitanju finski muškarci. „U nekom trenutku u večernjim satima oko pola dvanaest, ljudi počinju da se ponašaju agresivno, udaraju se i pesniče, rvu se“, rekao mi je Heiki Aitokoski, urednik inostranog izdanja helsinških internet novina Helsingin Sanomat. „A sutradan, smeju se pri pomisli na to šta su radili sinoć. Da su u SAD, došla bi im interventna.“
S svojim ukaljanim draguljem, Nokijom, čiju je sofisticiranu industriju pojeo Majkrosoft, Finska se okrenula prizemnoj, danas robusnijoj ekonomiji koja više no ikad zavisi od – prodaje papira; uglavnom, kako mi je rečeno, ruskim porno baronima (seča drveća i prodaja papira Rusima jako je dobro poznata Fincima i od ranije). Srećom, nedavno sam mojeg najstarijeg sina poveo na proputovanje vozom širom ove zemlje, i izgleda da je, još uvek, 99% teritorije pod stablima. Pogled je bio pomalo jednoličan.
Narod nekada nazivan kao „vladajuća obrazovna supersila Zapada“ (Atlantic), pala je na poslednjem ‘Pisa’ rangiranju. Ovo je praćeno nekim nesrećnim incidentima finskih učenika: katedralu u Porvoou je 2006. spalio 18-godišnjak; a Jokela, mestašce koje je izgleda postalo poznato samo zbog krvave pucnjave još jednog nezadovoljnog 18-godišnjaka, koji je 2007. u svojoj školi ubio pet učenika, jednu učenicu, direktora i medicinsku sestru, da bi potom oduzeo život i sebi. Ovo je neke nagnalo na spekulacije: jesu li finske škole toliko divne kao što njihova reputacija čini da poverujemo?
Ako odlučite da se tamo preselite, ne očekujte zanimljivije razgovore. Finska je reaktivna, „slušalačka“ kultura, opterećena s previše tabua da bismo ih ovde pominjali (Građanski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat, uglavnom sva tri uvezana u jednu priču). Finci ne briljiraju u ćaskanju i razgovorima. Potražite reč „uzdržan“ u rečniku, i nećete naći sliku nezgodnog Finca koji stoji u uglu i gleda u svoje pertle – a trebalo bi.
„Oduvek bismo, pre svega, preferirali samoću“, jednom mi je priznala izvesna Finkinja. Radila je u finskom odboru za turizam.
Švedska
Bilo šta što bih rekao o Šveđanima bi izbledelo u poređenju sa njihovom sopstvenom, osuđujućom slikom koju imaju o sebi. Pre nekoliko godina, Švedski institut za istraživanje javnog mnjenja pitao je mlade Šveđane da opišu svoje sunarodnike. Najboljih osam prideva koje su mladi izabrali da opišu svoje sugrađane su: zavidni, kruti, vredni, ljubitelji prirode, mirni, pošteni, neiskreni, ksenofobični.
Sreo sam i Åkea Dauna, najpoštovanijeg švedskog etnologa. „Šveđani izgleda da nemaju ‘tako snažna osećanja’ kao neki drugi narodi“, piše on u svojoj odličnoj knjizi Švedski Mentalitet. „Švedske žene pokušavaju da što manje stenju tokom porođaja i često pitaju, kada se sve završi, da li su mnogo vrištale. Veoma su zadovoljne kada im se kaže da nisu.“ Očigledno će se na plač tokom sahrana namrštiti, a takav gest „ostaje zapamćen dugo vremena posle“. Šveđani su, kaže on, „veoma vešti da se izoluju jedni od drugih“. Učiniće sve da bi izbegli deljenje lifta sa strancem, kao što sam saznao tokom jednodnevnog eksperimenta u Stokholmu, trudeći se da se za tih 24h ponašam što je moguće više „ne-švedski“.
Efektivno jednopartijska država, i to čak uz podršku iz senke od strane nekoliko porodica industrijalaca – ta tokom XX veka umnogome „neutralna“ Švedska (i jedna od najvećih svetskih izvoznika oružja) nastavlja da ekonomski napreduje zahvaljujući prepoznatljivom brendu totalitarnog modernizma, koji umanjuje slobode, potiskuje neslaganje u ime konsenzusa, sa sistemom koji izgleda po svaku cenu nastoji da pokida i udalji bračne drugove, decu i roditelje, starije i njihovu decu. Razmišljajte o Švedskoj kao o Kini severa.
Nezaposlenost mladih veća je nego u Velikoj Britaniji i viša od EU proseka, integracija je stalni izazov a, kao i u Norveškoj i Danskoj, švedska desnica doživljava uspon. Portparol švedskih demokrata (trenutno njihov najviši uspon , sa gotovo 10% glasova u anketama ) insistirao je u razgovoru sa mnom da su imigranti bili „skloniji nasilju“. Istakao sam da je Švedska bila jedna od najkrvoločnijih nacija na planeti tokom prošlog milenijuma. Rečeno mi je da je naše vreme za intervju isteklo.
Pitajte Fince i oni će vam reći da je švedski ultra-feminizam kastrirao njihove muškarce, iako se ovi svojski trude da utope svoju tugu. Monopol koji država ima nad prodavnicama alkohola,strašni ‘Systembolaget’, Suzan Zontag je opisala kao mesto koje je „delom pogrebni zavoda a delom tajna sala za abortuse“.
Bezbrojni uspesi nordijskih zemalja nisu čudo, oni su rođeni zi kombinacije luteranske skromnosti, seljačke škrtosti, geografskog determinizma i bezobzirnog pragmatizma („Rusi napadaju? Pridružite se nacistima! Nacisti gube? Pridružite se saveznicima!“). Ova društva funkcionišu dobro za one koji u skladu sa kolektivnim prosekom, ali nisu mnogo zabavna za uspešne individualce koji će biti kritikovani i sasečeni. Škole obuzdavaju one s visokim postignućima na račun ne tako nadarenih, „elita“ je prljava reč, prikazivanje uspeha, ambicija ili bogatstva je stvar na koju će se Skandinavci namrštiti. Ako možete da se nosite sa svim ovim, plus troškovima, plus hladnoćom (kako metaforičkom tako i onom između ljudi), onda mi se svim sredstvima pridružite u mojom ‘hyggelige’ (lagodnom i udobnom) domu. Načupkao sam kiseljak salatu a tu u frižideru je i neko skupo, slabo pivo. Popiću jedno jaje, da nadvičem TV kutiju: iz nje opet trešti prepotopska epizoda Tagarta.
Knjiga Majkla Buta „Skoro savršeni ljudi – Istina o nordijskom čudu“ (izdavačka kuća Džonatan Kejp), od sutra 6. februara i u knjižarama. Autor će o svojoj knjizi govoriti 10. februara u emisiji ‘Knjiga nedelje’ na radiju BBC Radio 4.
(M.L.)
Grupa mladih nezaposlenih arhitekata došla je na ideju da za turiste organizuje šetnje kroz Porto kakav verovatno nikada ne bi upoznali: propale firme, jeftine krčme u kojima se okupljaju nezaposleni, zapuštene ulice u koje više ni lokalci ne zalaze. Njihov cilj je da javnosti pokažu kako mere štednje i povećani porezi na koje je Portugal primoran nisu samo brojke iz ekonomskih biltena već rezovi koji pogađaju žive ljude i narušavaju vezivno tkivo društva.
Dok šetate kaldrmisanim ulicama starog grada u Portu, imate utisak da je tu vreme odavno stalo; da je ovako bilo i pre deset, pedeset ili sto godina. Tu su bakice koje nemo sede ispred svojih kuća, mačke koje se lenjo izlezavaju u prozorima i, na jednom mestu, žene koje na kamenu rukama peru veš. Idila sa razglednica. A onda se setite da ste u drugom po veličini gradu u Portugalu, zemlji koja je već tridesetak godina članica kluba bogatih – Evropske unije.
Mnoge od žena koje u srcu starog grada peru veš ručno, na ulici, to rade zato što im je zbog neplaćenih računa isključena struja, ili nemaju para da plate majstora da popravi staru veš mašinu. Dolaze iz danas sve brojnijih domaćinstava u kojima su svi članovi ostali bez posla. Uprkos nedavnim nešto optimističnijim prognozama za ekonomsku budućnost Portugala, nezaposlenost u zemlji je i dalje visoka – preko 15%.
U evropskom Detroitu
Sa svojim lavirintom strmih ulica, predivnih baroknih kuća i malih skrivenih barova, stari grad u Portu je impresivan, možda i više od njegovog večitog rivala – Lisabona. Ali, Porto u poslednje vreme sve više postaje evropska Havana ili Detroit, napisao je BBC u svojoj nedavnoj reportaži sa ulica ovog grada. Posvuda zamandaljene radnje i zgrade koje se urušavaju. Kao da je svaka ulica spomenik ne samo slavnoj prošlosti već i aktuelnoj ekonomskoj krizi.
I kako to uvek biva, teška vremena su inspirativna. U zemlji koju potresa ozbiljan odliv mozgova, grupa mladih, nezaposlenih arhitekata došla je na ideju da otvori turističku agenciju i turistima u gradu pokaže Porto kakav verovatno nikada inače ne bi videli – onaj koji se raspada pod teretom krize. Tokom šetnje od nekoliko sati po centru grada, turisti mogu da vide propale firme, jeftine krčme u kojima se okupljaju nezaposleni, zapuštene ulice u koje više ni lokalci ne zalaze. Organizatori ove šetnje kažu da im je cilj bio da pokažu kako mere štednje i povećani porezi na koje je Portugal primoran nisu samo brojke iz ekonomskih biltena, već da one proizvode vrlo stvarne i očigledne posledice po žive ljude i narušavaju vezivno tkivo društva.
Sa druge strane, surove mere štednje i povišeni porezi izgleda da daju i pozitivne rezultate, bar ako pitate ekonomiste. Portugalska privreda poslednjih šest meseci beleži rast, skroman i nesiguran, ali ipak – rast. U prvom kvartalu 2013 rast BDP-a je bio 1,1 odsto, a drugom skromnih 0,2 odsto. Opšti utisak ekononomista u Portugalu jeste da je privreda dotakla dno i da kreće na gore. Vlada je korigovala svoje prognoze rasta BDP-a u 2014, sa 0,3 na 0,8 odsto. Nezaposlenost je pala na 15,6 odsto, što je i dalje mnogo ali ipak manje nego pre, i daleko ispod susedne Španije. Oporavku privrede posle dvoipogodišnje recesije doprinosi povećani izvoz.
Uprkos ovim skromnim ali pozitivnim brojkama, vladu premijera Pedra Pasosa Koelja čeka težak zadatak daljeg smanjenja potrošnje. U nastojanju da ispuni uslove za dalje dobijanje pomoći od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, Portugalska vlada naredne godine mora da smanji potrošnju za 3,2 milijarde evra. Nešto više od trećine ove sume vlada će morati da nađe kroz dalja otpuštanja radnika u državnoj službi i smanjivanja plata onih koji uspeju da zadrže posao. U zemlji koju već ozbiljno potresaju socijalni nemiri to neće biti nimalo lako. MMF je već izrazio strahovanje da društveni i politički konsenzus, neophodni za dalje rezove u potrošnji, ozbiljno slabe, a tome u prilog idu i protesti nakon što je usvojen budžet za 2014.
Smanjenje potrošnje je veoma važno da bi Portugal izašao iz programa pomoći EU i MMF-a i vratio se na kreditna tržišta kao zemlja koja može da se zadužuje po relativno normalnim uslovima. Tu nimalo neće pomoći nedavna odluka kreditne agencije Moody’s da promeni rejting Portugala sa “stabilan” na “negativan”. Rejting se odnosi na procenu mogućnosti neke zemlje da otplaćuje svoje dugove i u velikoj meri utiče na buduće kamatne stope po kojima se zemlje zadužuju. Portugalska vlada namerava da ovu godinu završi sa budžetskim deficitom od 5,5 odsto BDP-a i četiri odsto naredne godine, kako bi se 2015, sa svega 2,5 odsto, vratila u zadate okvire u Evrozoni koji kažu da deficit u zemljama članicama ne bi smeo da bude veći od tri odsto BDP-a.
Druga obala
Daljem oporavku Portugala neće mnogo ići na ruku opšta situacija u Evropskoj uniji, pre svega u Evrozoni. Domaći potrošači su u besparici, a izvoz neče ići lako jer ni susedi nisu baš spremni da se otvore za portugalske proizvode. U Španiji se još ne nazire svetlo na kraju tunela, Italija nije u mnogo boljoj situaciji, Francuska privreda je neočekivano usporila, a privredni rast je zapeo čak i u Nemačkoj. Sve i da nije, nemački potrošači nikako da poslušaju apele ekonomista i počnu više da kupuju špansku šunku, italijansko maslinovo ulje i portugalska vina i tako pomognu oporavak svojih mediteranskih partnera.
Zbog svega toga, pojedini analitičari smatraju da će Portugal teško nastaviti putem oporavka bez spoljne pomoći. Jedna mogućnost su preventivni krediti, koje bi portugalska vlada mogla da koristi ako zagusti, a druga, nova konkretna pomoć u otplati duga, uz, naravno, nove stroge uslove. Za sada, dok se aktuelna vlada drži zadatog kursa, najverovatnije je da će evropski partneri nastaviti da joj pružaju podršku i da će EU i MMF obnoviti pozive privatnim kreditorima da učestvuju u otpisivanju jednog dela portugalskog duga.
Za to vreme u Portu, dok turisti mogu da razgledaju raspadanje starog grada, sa druge strane reke Duero, u naselju Vilja Nova de Gaia (gde će vam, poput Zemunaca, meštani uvek spremno reći da oni nisu deo Porta), posao cveta. Načičkane vinarije u kojima se puni čuveni porto zatrpane su porudžbinama; prodaja, uglavnom u inostranstvu, ide odlično. Slatko vino koje se pije iz malih čaša kao da ne zna za krizu. Bez mnogo više ovakvih ‘slatkih vina’ u svojoj izvoznoj ponudi, Portugalu neće biti lako da se na duži rok izvuče iz krize.
Saša Kocić, Madrid
Biznis & finansije 102/103
Prema podacima Fiskalnog saveta od 2012 do 2014. godine, ukupni troškovi državnih intervencija za spasavanje loših banaka popeće se na oko 800 miliona evra, od čega će 350 miliona biti pokriveno novim zaduživanjem. Sve ove obaveze neće se videti u budžetu za iduću godinu, ali će itekako biti vidljive od 2015. kada će cehovi lošeg upravljanja bankama u tranšama dolaziti na naplatu poreskim obveznicima, zajedno sa još većim troškovima nereformisanih javnih i državnih preduzeća.
Početak ekonomske krize zatekao je bankarske igrače u Srbiji u dobrom zdravlju – pregršt banaka pucalo je od kapitala, a kreditna ekspanzija kako prema privredi tako i ka stanovništvu bila je u punom jeku. Neku godinu kasnije, posledice duboke krize i prevelike izloženosti zajmoprimaca počele su osećati i banke, i to najpre one najslabije.
Klupko pogubnog državnog menadžerisanja u bankama najpre je rasplela Metals banka (kasnije preimenovana u Razvojnu banku Vojvodine) čije je spasavanje samo prolongiralo neminovni stečaj ove finansijske institucije opterećene lošim plasmanima i kriminalnim aktivnostima. Nedugo potom posrtanje Agrobanke takođe je plaćeno sredstvima poreskih obveznika, dok je u oba slučaja ostatak ukupnog ceha prevaljen na pleća Poštanske štedionice koja takođe posluje u državnom vlasništvu. Ovom dvojcu banaka koje su zauzimale oko pet odsto tržišta ove godine se pridružila i Privredna banka, čija ranije sprovedena sanacija nije dala rezultata pa su i deponenti ove banke sigurno utočište našli u Poštanskoj štedionici.
Zarad očuvanja poverenja u bankarski sistem država se opredelila da spasava i neosigurane bankarske depozite, što je kao svoju cenu nosilo ogromna sredstva koja su se ili će se tek namiriti iz budžeta. Prema podacima Fiskalnog saveta, uključujući 2014. godinu, ukupni troškovi državnih intervencija u bankarskom sektoru od 2012. iznose oko 800 miliona evra. Ovaj novac se odnosi na troškove dokapitalizacije propalih banaka, različite finansijske transakcije prilikom pripajanja banaka Štedionici, kao i sredstva za isplatu osiguranih i neosiguranih depozita.
Upravo je spasavanje bankarskih depozita (i osiguranih i onih preko 50 hiljada evra) napravilo jednu od prikrivenih „rupa” u budžetu za narednu godinu. Država će uzeti kredit od Svetske banke u iznosu od 150 miliona evra kako bi dokapitalizovala Agenciju za osiguranje depozita koja je faktički ispražnjena nakon nekoliko intervencija u cilju obezbeđivanja stabilnosti bankarskog sektora. Takođe, sama Agencija će uzeti kredit od EBRD-a u visini od 200 miliona evra koji će, naravno, biti pokriven bankarskom garancijom države. Sve ove obaveze neće se videti u budžetu za 2014. godinu, ali će itekako biti vidljive od 2015. kada će ovi cehovi državnog upravljanja bankama u tranšama dolaziti na naplatu.
Državne garancije
Upravljanje državnim kompanijama u realnom sektoru nije bilo ništa uspešnije, već je samo u pojedinim slučajevima bilo manje štetno usled monopolističkog položaja preduzeća i/ili propulzivnosti sektora u kojem se nalaze. Ipak, ni ti uslovi nisu bili dovoljni da, na primer, farmaceutska kompanija Galenika zadrži položaj na tržištu i izbegne velike gubitke koji bi u uređenim tržišnim ekonomijama odavno bili signal za stečaj. Samo ova kompanija bankama duguje oko 150 miliona evra, a od ovog iznosa znatna suma biće pokrivena iz džepova poreskih obveznika s obzirom na državne garancije za izdate zajmove.
Prema mišljenju Fiskalnog saveta, od oko 790 miliona evra planiranih državnih garancija za 2014. gotovo je izvesno da će 480 miliona evra vraćati država. Predlogom budžeta nominalna suma državnih bankarskih garancija veća je za 60 procenata u odnosu na 2013. godinu, a osim podrške investicionih projekata (garancije za EPS, Železnice, namensku industriju i emisionu tehniku), garancije su namenjene i za obezbeđenje likvidnosti javnih preduzeća (Srbijagas, EPS i Železara) i već spomenutu Agenciju za osiguranje depozita. U svojoj oceni održivosti budžeta, Fiskalni savet je procenio da će garantovani krediti za Srbijagas, Železaru, Železnice i Agenciju za osiguranje depozita u ukupnom iznosu od oko 480 miliona evra biti prevaljeni na državni budžet kada dođu na naplatu.
Garancije za održavanje tekuće likvidnosti javnih i državnih preduzeća, koje faktički predstavljaju direktnu pomoć ovim kompanijama, predviđene su i u sledećoj godini, u visini od 330 miliona evra, a osim već poznatih „bolesnika“ (Srbijagas i Železara) na spisku se nalazi i Elektroprivreda Srbije (EPS). Po prvi put uvrštavanje EPS-a na spisak firmi koje se faktički subvencionišu zabrinulo je i Fiskalni savet s obzirom da je ova kompanija dosad uredno izvršavala svoje poslovne i finansijske obaveze, među kojima su bili i krediti sa državnim garancijama.
Istresanje tepiha
Cinici bi rekli da će biti veoma veliki uspeh Vlade ukoliko se „promašene“ garancije zadrže na polovini milijarde evra s obzirom da je projekcija budžeta zasnovana na „ozdravljenju“ Srbijagasa i rešavanju pitanja Železare u Smederevu koji, prema tim pretpostavkama, neće tražiti dodatnu državnu pomoć. A upravo je reformisanje ovih preduzeća prelomna tačka za ocenu uspešnosti novog pokušaja kreatora ekonomske politike da se ovdašnja etatizovana ekonomija prevede u ravan tržišne privrede.
Kada je u pitanju bankarski sektor, tržište je u velikoj meri preduhitrilo državne zvaničnike koji su velike probleme u poslovanju državnih banaka držali duboko ispod tepiha. Bankrotstvo Metals banke, Agrobanke i Privredne banke bilo je samo pitanje vremena, a odlaganje ove neminovnosti samo je povećavalo cenu sanacije ovog segmenta finansijskog sistema.
Preostale državne banke na tržištu (30. sept. 2013)
Nakon ovih neveselih epizoda u domaćem bankarskom sistemu, banke sa značajnim interesom države sada zauzimaju oko 18 odsto ukupnog tržišta. Dominantna je Komercijalna banka koju je prisustvo međunarodnih finansijskih institucija u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi svrstalo na svetliju stranu ovdašnjeg bankarskog tržišta. Sličnu reputaciju, samo na znatno manjem segmentu tržišta, drži Čačanska banka koja će u nedavno raspisanom tenderskom postupku verovatno do sredine naredne godine naći strateškog partnera.
Sve ostale banke u kojima država ima izražen interes mogu se komotno kandidovati za nosioce direktne ili posredne državne pomoći. Nekada stabilna i visokoprofitabilna državna banka, Poštanska štedionica, opterećena je bremenom toksične aktive već propalih banaka te je izvesno da će u bliskoj budućnosti zahtevati povećanje kapitala. Ostale državne banke zauzimaju mizernu tržišnu poziciju, dok još više zabrinjava činjenica da njihov model poslovanja nije u većoj meri bio zasnovan na principima kontrole i odgovornosti.
I dok je restrukturiranje bankarskog sektora, istina više pod naletom samog tržišta, uveliko otpočelo, problemi iste vrste u realnom sektoru gotovo da nisu ni dotaknuti. Da li će novi napori državne administracije da se uhvati u koštac sa ovim problemom biti ozbiljniji, pokazaće bliska budućnost. Samo do sada neviđena spremnost da se na bankrotirana preduzeća stavi „katanac“, odvoji i reformiše zdravo tkivo privrede i privuku strateški partneri, mogu značiti šansu da se ove privredne jedinke posle niza godina nađu na prihodnoj a ne na rashodnoj strani budžeta.
Biznis & finansije 102/103
Rastuća nejednakost sa sobom nosi očigledne ekonomske troškove: stagniranje zarada uprkos porastu produktivnosti, porast duga zbog kojeg teže podnosimo finansijsku krizu. Podrazumeva i velike društvene i ljudske troškove. Postoje, na primer, snažni dokazi da visoka nejednakost dovodi do bolesnijeg stanovništva i povećane smrtnosti. Ali to nije sve. Ekstremna nejednakost, kako se ispostavilo, stvara klasu ljudi koji su zastrašujuće odvojeni od stvarnosti – dok istovremeno ovim ljudima obezbeđuje veliku moć.
Primer o kome mnogi danas govore je milijarder i investitor Tom Perkins, jedan od osnivača venture capital firme Kleiner Perkins Caufield & Byers. U pismu uredniku Wall Street Journala, g. Perkins je zakukao zbog javne kritike „jednog procenta“ – poredeći ovu kritiku sa nacističkim napadima na Jevreje i tvrdeći da polako idemo u drugu Kristalnu noć.
Možda ćete reći da se očigledno radi o nekom ludaku i zapitati se zašto bi Wall Street Journal objavio tako nešto. Ali gospodin Perkins nije baš neki izuzetak. Čak nije ni prvi među finansijskim magnatima koji je uporedio zagovornike progresivnog oporezivanja sa nacistima. Još 2010. Stiven Švarcman, predsednik i izvršni direktor Blackstone grupe, izjavio je da su predlozi za eliminisanje rupa u poreskom zakonu za menadžere hedž fondova i private-equity firmi slični „Hitlerovom napadu na Poljsku 1939“. Tu su i mnogi drugi plutokrati koji uspevaju da zaobiđu Hitlera ali ipak imaju, i glasno izražavaju, političke i ekonomske stavove koji predstavljaju ravnomernu mešavinu paranoje i megalomanije.
Znam da to zvuči oštro. Ali pogledajte govore i članke „volstritera“ koji optužuju predsednika Obamu – koji nikada nije učinio ništa više od toga da glasno izrekne očigledno, to jest da su se neki bankari ponašali loše – da satanizuje i proganja bogate. I pogledajte kako mnogi od tih optuživača takođe iznose smehotresno samoljubivu tvrdnju da je njihova duševna bol (za razliku od, recimo, zaduženosti domaćinstava i prerane fiskalne štednje) glavni razlog zašto se privreda ne oporavlja.
Samo da budem jasan, vrlo bogatima, a naročito onima na Volstritu, nije tako dobro pod g. Obamom kao što bi im bilo da je 2012. pobedio Mit Romni. Pored delimičnog ukidanja Bušovih poreskih olakšica i povećanja poreza kojim se delimično plaća reforma zdravstva, poreske stope za najbogatijih jedan posto otprilike su vraćene na nivo pre Regana. Takođe, finansijski reformatori su ostvarili neke iznenađujuće pobede u proteklih godinu dana, što je loša vest za muljatore čije bogatstvo potiče uglavnom od zloupotrebe slabe regulacije. Dakle, može se reći da je jedan procenat izgubio neke važne političke bitke.
Ali svaka grupa se ponekad nađe pod kritikom i završi na gubitničkoj strani političkog spora, to je demokratija. Pitanje je šta se dalje dešava. Normalni ljudi to izdrže; čak i kad su besni i ogorčeni zbog političkog neuspeha, ne udaraju u kuknjavu kako ih neko proganja, ne porede svoje kritičare sa nacistima i ne tvrde da se svet okreće oko njihove duševne boli. Ali bogati nisu isti kao vi i ja.
Tačno, to je delimično zato što imaju više novca, i moći koja ga prati. Oni mogu, kao što i rade, da se okruže dvorjanima koji im govore ono što žele da čuju i nikad, apsolutnonikad im ne kažu da se ponašaju glupo. Navikli su na pokornost, ne samo ljudi koji za njih rade, nego i političara kojima je potreban njihov prilog za kampanju. Pa se onda zaprepaste kada čuju da novac ne može sve da kupi, da ne može da ih izoluje od nedaća.
Pretpostavljam i da su današnji Gospodari svemira nepoverljivi prema sopstvenom uspehu. Ne govorim ovde o ljudima koji nešto proizvode. Govorim o muljatorima, ljudima koji okreću pare i bogate se tako što skidaju kajmak s vrha. Možda se hvale kako su upravo oni ti koji otvaraju radna mesta, kako pokreću ekonomoju, ali da li zaista dodaju neku vrednost? Mnogi od nas u to sumnjaju – kao što sumnjaju, pretpostavljam, i neki od njih, a ta sumnja u sebe podstiče ih da se sa mnogo većom žestinom brecaju na svoje kritičare.
U svakom slučaju, sve smo ovo već videli. Nemoguće je čitati paskvile poput onih g. Perkinsa ili g. Švarcmana a da se ne setite čuvenog Ruzveltovog govora iz 1936. u Medison skver gardenu, kada je govorio o mržnji koju oseća od sila „organizovanog kapitala“ i rekao: „Radujem se toj mržnji.“ Predsednik Obama, nažalost, nije uradio ni približno koliko Ruzvelt da zasluži omrazu bogatih. Ali učinio je više nego što mu mnogi progresivci priznaju – i kao Ruzvelt, on i progresivci treba da se raduju ovoj mržnji, jer ona je znak da rade nešto dobro.
Pol Krugman
Prevod sa H-alter
Za razliku od zemalja zapadne Evrope, gde veliki proizvođači kupuju male pivare dopuštajući im da rade na lokalnom tržištu po svojoj recepturi i pod sopstvenim imenom, vlasnici malih pivara u Srbiji se žale da su im šanse u konkurenciji sa multinacionalkama i nelogičnim državnim propisima gotovo nikakve. Zato neki predlažu da formiraju udruženje koje bi pariralo velikim proizvođačima i izborilo se sa državom za podsticajniju regulativu.
Hrvatski Agrokor zatražio je produženje roka za postizanje dogovora o preuzimanju slovenačkog trgovinskog lanca Merkator, prenosi portal SEEbiz.Novi rok za okončanje pregovora o preuzimanju Merkatora je utorak, 4 februara, u 14 sati, saopštila je Pivovarna Laško, jedna od najvećih deoničara Merkatora. Do tada prodavci imaju rok da usklade dogovor o restrukturiranju Merkatorovog duga teškog milijardu evra. Analitičari smatraju da je Merkator sa sadašnjom strukturom dugova nemoguće prodati i da Agrokor produžavanjem rokova pokušava da izađe iz celog posla sa opcijom koja za njega ne bi značila dodatne troškove.
Proizvođači su danas u Srbiji „u modi“. Političari, ekonomisti, obični građani – svi imaju svoje mišljenje o tome kako preko proizvodnje revitalizovati industriju. Naši sagovornici, koji posluju u uspešnim preduzećima srednje veličine, nemaju mnogo vremena za ćaskanje o „opštim mestima“. Mada rade u različitim industrijama, njihova iskustva kako opstati u nezahvalnom poslovnom ambijentu su slična, kao i problemi i predlozi kakva podrška im je potrebna.
Ekonomisti Miroslavu Zdravkoviću dosadila je žalopojka da se u Srbiji ništa ne proizvodi. „Nije istina“, napisao je na svom portalu makroekonomija.org, „ovde se proizvodi svašta, samo nema sistemskog pristupa u privlačenju investicija u proizvodnju, niti u radu na plasmanu domaće robe u inostranstvu“. I zaista, od proizvodnje uglja preko igala i sapuna do nameštaja – u našoj zemlji se pravi mnogo toga, ali malo ko ima poslovne rezultate koji ga svrstavaju u uspešnog proizvođača.
Automobilska industrija je, recimo, zaslužna za dvocifrene stope rasta proizvodnje i izvoza u ovoj godini, sa izvozom koji vredi 1,23 milijarde evra. Ova industrija je, prema podacima ministarstva trgovine, jedina u kojoj zaposlenost raste – u ovoj godini zapošljava 10% više radnika nego u 2012. godini, pa u njoj radi oko 30 hiljada ljudi. Mada FIAT vuče ceo sektor, u njemu posluju i domaće firme koje su se izborile za svoje mesto u jednoj od najkonkurentnijih branši.
Na pitanje koliko su domaća preduzeća spremna za tako veliki zalogaj kao što je saradnja sa velikim sistemima poput FIATA, direktor Automobilskog klastera Srbija Igor Vijatov nabraja više uspešnih primera: „Na prvom mestu bih naveo kompaniju Gomma Line iz Kragujevca. Ona je od male firme za četiri-pet godina pametnom strategijom izrasla u kompaniju koja danas snabdeva FIAT u Kragujevcu i ima ozbiljne najave za proizvodnju delova za Reno, VW ili Behr. Kompanija TPV Šumadija takođe radi za FIAT, ali proizvodi i delove koji se prodaju širom evropskog tržišta. Uspešni primeri su i Livnica Kikinda AD, Knot Autoflex i Zastava Inpro.”
Vijatov dodaje da u našoj zemlji posluje i određen broj kompanija koje su na prekretnici: imaju mogućnost da postanu deo snabdevačkog lanaca za velike fabrike automobila radeći za tržište rezervnih delova, ili da razmotre poptpunu reorganizaciju i potraže nove tržišne niše van automobilske industrije, gde bi više došla do izražaja njihova konkurentnost. Naime, kako objašnjava naš sagovornik, automobilska industrija je previše zahtevna da bi se neko tek tako „ušetao“ u branšu. „Kompanije koje žele da ostanu i opstanu u proizvodnji delova za automobile moraju biti finansijski stabilne, da prihvate i implementiraju zahteve koje nameće savremena autoindustrija, kao i da vode računa o energetskoj efikasnosti i zaštiti životne sredine.“
Voda kao budućnost
Upravo je zaštita životne sredine delatnost u kojoj i dalje preovlađuju strane kompanije. LAD Group je, međutim, domaća firma koja se još od osnivanja 2003. specijalizovala za projektovanje i izgradnju sistema za vodosnabdevanje i preradu otpadnih voda, a uz to je i vlasnik fabrike za proizvodnju mineralne vode Duboka. Vlasnik i generalni direktor LAD Group Miloš Marković za B&F kaže da je od samog osnivanja kompanije bilo jasno da su se opredelili za sektor budućnosti: „Zemlje Evropske unije već decenijama razvijaju sisteme za preradu otpadnih voda i savremene sisteme za vodosnabdevanje, tako da je bilo neminovno da se ova oblast razvija i u Srbiji.“
Zato je, po Markovićevom mišljenju, za uspeh ključna kombinacija višedecenijskog iskustva inostranih partnera i stručnosti domaćih inženjera. Upravo takav pristup je obezbedio ozbiljne poslove za LAD Group, koja je orijentisana na projekte koje finansiraju kredibilne institucije poput Svetske banke i Evropske Unije. To se pokazalo kao izuzetno uspešan model o čemu, ističe Marković, svedoče i aktuelni projekti: „Kompanija trenutno u konzorcijumu sa KP RIA iz Češke realizuje projekat izgradnje sistema za preradu otpadnih voda u okviru Termoelektrane Nikola Tesla B. Takođe, u toku su pripremni radovi na izgradnji linije u okviru postrojenja za otpadne vode grada Vrbasa, kao i pripremni radovi na izgradnji celokupnog sistema za preradu otpadnih voda grada Mostara. Kompanija je u završnoj fazi izgradnje i rekonstrukcije sistema za vodosnabdevanje Rasinskog okruga u Kruševcu.“
Međutim, ni partneri ni reference ne spašavaju LAD Group uobičajenih iskušenja domaćeg poslovnig ambijenta. „Ceo privredni sektor se suočava sa brojnim problemima, koji ne zaobilaze ni nas“, kaže Marković. „Sredstva finansiranja su preskupa, država nema dovoljno novca da uposli kompanije, ali mi smo angažovani na projektima koji se u najvećoj meri finansiraju iz izvora koji nam omogućavaju stabilnost i razvoj. Sa druge strane, nadamo se da su pred Srbijom prosperitetnije godine, u kojima će država moći da finansira značajne projekte poput sistema za otpadne vode najvećih gradova u zemlji i da će od toga i građani i privreda imati direktne koristi.“
Savremeni mlinari
Primer kompanije Makovica iz Mladenovca, koje je osnovana još 1950. godine kao uslužno mlinsko preduzeće, pokazuje kako je moguće kroz niz oraganizacionih transformacija i tehnoloških promena zadržati vodeću poziciju na tržištu. Ako ubrzamo snimak kroz nekoliko spajanja i pripajanja, 1972. Makovicu zatičemo u sastavu PKB-a, odakle izlazi 1990. i otada samostalno posluje, da bi se 2007. transformisala u akcionarsko društvo koje danas zapošljava 300 radnika. Tajna Makovice svakako ne leži u agresivnoj reklami, pošto malo ko van Kolubarskog regiona zna za firmu po njenom imenu, ali su zato poznati njeni mnogobrojni proizvodi: čak 25 vrsta osnovnog i specijalnog hleba, 70 vrsta peciva, 30 vrsta smrznutog testa kao i sve vrste brašna različite gramaže. Širok izbor proizvoda i osavremenjavanje asortimana su ono što, po mišljenju Dušanke Nikolić iz pravne službe, Makovicu izdvaja od konkurencije u mlinsko-pekarskoj industriji, kao i unapređenje tehnoloških kapaciteta, a preduzeće poseduje i sertifikate HACCP i ISO 22000 kao garanciju za kvalitet i bezbednost svojih proizvoda.
Pored pekare, silosa i mlinova, Makovica ima i proizvodnju stočne hrane. Međutim, čak ni tako široko postavljena ponuda ne garantuje potpuno miran san. „Imajući u vidu ekonomsku situaciju u zemlji, zadovoljni smo razultatima, ali uvek može bolje,“ kaže naša sagovornica Ona, međutim, ističe da bi proizvođačima značajno olakšalo poslovanje kada bi država, umesto glomaznih birokratkih procedura, obezbedila podsticajniji poslovni ambijent za preduzetnike i privredu uopšte, posebno u segmentu koji bi olakšao stabilnost finanisjkog poslovanja firmi i efikasniju naplatu njihovih potraživanja.
Milica Rilak
Biznis & finansije 102/103, decembar 2013/januar 2014
Kako se izjasnilo gotovo 400 hiljada sindikalno organizovanih radnika u javnom i privatnom sektoru oko organizacije generalnog štrajka čija je svrha sprečavanje implementacije novog Zakona o radu i Zakona o povremenim poslovima, doznaćemo sledeće nedelje. Saopštiće nam to iz kancelarije pet sindikalnih centrala koje su i pokrenule akciju, a koje su u trenutku pisanja ovog teksta zadovoljne stanjem na terenu: navodno je radnička spremnost za štrajk prilično velika, jer im za to očito ne nedostaje motiva.
“Izveštaji sa terena govore da je više od 90 posto naših članova saglasno sa generalnim štrajkom. Štrajk je krajnje sredstvo kojim želimo sprečiti da Zakon o radu ne ode u proceduru. Zakon o povremenim poslovima trenutno je maknut sa Vladinog dnevnog reda”, kaže za hrvatske “Novosti” Mladen Novosel, predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH), koji broji oko 125 hiljada članova.
Hrvatsko sindikalno iskustvo u organizaciji štrajkova nije bogato, pa je pitanje koliko generalni štrajk može uspeti i kakav krajnji scenario može imati: istorija beleži da je u martu 1993. godine SSSH uz podršku Hrvatske udruge sindikata (HUS) održao generalni štrajk upozorenja u trajanju od četiri sata, dakle simbolično, odazvalo mu se više od 80 posto članstva SSSH-a i preko 90 posto članstva HUS-a, a podršku im je dala i Evropska konfederacija sindikata. Od važnijih štrajkova tih godina valja se prisetiti štrajka novinara Slobodne Dalmacije 1993., jednomesečnih štrajkova željezničara 1994. i 1996. te opšteg štrajka prosvetara 1994. i 1998. Završetak olovnih devedesetih označio je i kraj konkretnijih, terenskih akcija sindikata i njihovih članova: novi milenijum doneo je uglavnom sindikalne prvomajske mimohode i frontovsko organizovanje radnika na nivou preduzeća, poput onog u kutinskoj Petrokemiji. Takvo je organizovanje, kaže za “Novosti” Jovica Lončar, član Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID), od kraja devedesetih naovamo zabeleženo u više od pedeset preduzeća u 28 hrvatskih gradova.
„Pribrojimo li tome prošlogodišnje izuzetno uspešne štrajkove pirotehničara i radnika Kroacija erlajnsa, nameće se zaključak da radničkoj klasi ne treba nikakva posebna animacija u smeru moguće radikalizacije”, smatra Lončar.
Rasprave oko radnog zakonodavstva počele su još sa Zakonom o radu iz 1995., u kojem je svaka izmena radnog prava išla na štetu radnika, a pogodovala kapitalu. Sindikati su 2010. godine prikupili više nego dovoljan broj potpisa za referendum kojim bi se sprečila dalja izmena nekih odredbi, ali on nikada nije održan, što je sindikate prilično kompromitovalo.
“Samo onaj ko na svojoj koži nije osetio rad bez plate (od 1993. do 1999. postotak radnika kojima je kasnila plata povećao se sa 4,4 na 15 posto), prekovremeni neplaćeni rad, rad na određeno ili dugotrajnu nezaposlenost, može verovati da su poslednje zakonodavne reforme usmerene na dobrobit radnika”, kaže Lončar.
To uporno ponavljaju i sindikati, no upitno je da li je njihova infrastruktura dovoljno jaka za sprovođenje sveobuhvatnog štrajka. Iako su sindikalne centrale pozvale dopisom i druge samostalne sindikate da se priključe akciji, oko toga se sa njima pre nisu konsultovale. To nije nevažno, jer je o generalnom štrajku potrebna veća rasprava na terenu, smatra Mario Iveković, predsednik Novog sindikata, koji nam kaže da je četiri hiljade njegovih članova spremno da učestvuje u štrajku. No za njega u čitavoj priči nedostaju jasne poruke; akciji se, iako je za nju raspoloženje jako, pristupa mlako.
“Vreme je za jasan zahtev za odlazak Vlade; ako idem u generalni štrajk, radi se upravo o tome. Treba tražiti promenu koja se mora dogoditi. No bojim se da je u celoj priči opet reč o jednodnevnoj sindikalnoj tiradi, u kojoj se svi prvo okupimo, a potom odemo kućama”, oprezan je Iveković.
“Šta će biti ako Vlada kaže da neće usvojiti ovakav Zakon o radu? Pa već je 375 hiljada nezaposlenih dovoljan razlog za štrajk. Ne zagovaramo neku određenu političku opciju, ali pitamo se je li premijer Zoran Milanović spreman da raspiše referendum na kojem bi njegov mandat proverili građani”, dodaje Iveković.
Pitamo ga hoće li štrajkovati i radnici DTR-a i Orljave, koji su od države nedavno dobili posao izrade uniformi za vojsku.
“Pohvaljujem Vladu za taj potez, ali smatram da je štrajk potreban, jer jedan potez nije dovoljan da bismo kazali kako Vlada radi dobro”, zaključuje sindikalista.
Iako je položaj radnika u tekstilnoj, kožarskoj i obućarskoj industriji među najtežima, jer preživljavaju na minimalcu, predsednik Regionalnog industrijskog sindikata Siniša Miličić smatra da oni, sindikalno organizovani u malom broju, neće sudelovati u mogućem štrajku.
“Boje se da ne ostanu bez plate, a kako su mnogi zaposleni kod privatnika na određeno vreme, strahuju da bi im se nakon učestvovanja u štrajku raskinuo ugovor. Naše se kompanije praktično pretvaraju u radne logore iz kojih možeš izaći i vratiti se, ali u kojima nema demokratije: pre će se radnici posvađati oko sto kuna nego preduzeti nešto drugo. Jeste, vreme je za generalni štrajk, no skeptičan sam prema njegovom sprovođenju u privatnom sektoru”, kaže Miličić za “Novosti”.
Tome su uveliko doprineli sami sindikati, koji ne obrazuju nove kadrove i nemaju smislene strategije delovanja, iako bi, smatra Jovica Lončar, pravu snagu na sindikalnoj sceni trebalo tražiti upravo na nivou poduzeća ili u manjim sindikatima, koji ne gledaju na sektore i grane nego se trude u svakoj situaciji da osnaže radnike u njihovoj borbi za prava.
Ako do generalnog štrajka i dođe, postoji li realna opasnost po društvo u slučaju da se socijalno nezadovoljstvo poveže sa nacionalizmom, koji buja na sve strane?
“Razloga za zabrinutost ima: polazimo od situacije nepostojeće levice, velike nezaposlenosti, izostanka industrijske politike i nezainteresovanosti vladajuće koalicije. No takav tip povezivanja nikada nije spontan nego je, o čemu je govorio i američki sociolog Džek Lovinger, uvek indukovan od strane političko-ekonomske elite”, zaključuje Jovica Lončar.
Izvor: www.novossti.com