Tekstovi

Vest da je NSA određenom broju svojih službenika naložila da se infiltriraju u zajednicu okupljenu oko igre World of Warcraft iznenadila je krajem prošle godine skoro sve koji o video igrama ne znaju gotovo ništa. Izuzetno popularan i jednako predvidljiv komentar na tviteru i širom blogosfere bio je da su mladi agenti prevarili svoje šefove kako bi i na poslu mogli da igraju svoju omiljenu igru. Istina je, kao i uvek, nešto složenija i – kao retko kada – daleko interesantnija

Trgovci, u najširem smislu te reči (maloprodajni objekti, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće, itd.), kao jedan od načina za nuđenje svoje robe i/ili usluga, često koriste oglasna sredstva kao što su različite vrste letaka, kataloga, čestitki itd, koje distribuiraju potrošačima koji su već korisnici njihovih usluga, kao i potencijalnim korisnicima. Takođe, postoje i slučajevi gde trgovci kontaktiraju potrošače telefonom, faksom, elektronskom poštom ili nekim drugim sredstvom komunikacije na daljinu.

U najvećem broju slučajeva ovo se radi bez prethodno pribavljene saglasnosti lica kojima se trgovci obraćaju.

Odredbama Zakona o zaštiti potrošača, ovakva vrsta poslovanja se smatra nasrtljivim poslovanjem, koje je zabranjeno i kažnjivo.

Zakon utvrđuje jasne kriterijume, po osnovu kojih se utvrđuje postojanje nasrtljivog poslovanja, u svakom pojedinačnom slučaju. Međutim, postoje i oblici poslovanja koji se bez obzira na okolnosti pojedinačnog slučaja smatraju nasrtljivim. Upravo najčešći oblici ovakvog poslovanja su posete potrošačima  u njihovom domu, bez dobijene prethodne saglasnosti, kao i višestruko obraćanje potrošaču, protivno njegovoj volji telefonom, faksom, elektronskom poštom ili drugim sredstvom komunikacije na daljinu. U ovakvim situacijama, trgovac može biti kažnjen za prekršaj, novčanom kaznom u iznosu od 300.000 do 2.000.000 dinara.

Pravo na privatnost

Pitanje korektnog odnosa u korespondenciji sa potrošačima je usko povezano sa poštovanjem prava na privatnost.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje da spovođenju marketinških aktivnosti prethodi tzv. informisani pristanak potrošača. Informisani pristanak znači obavezu rukovaoca podataka, odnosno privrednih društava koje su u obavezi da sprovode Zakon o zaštiti potrošača, da,  pre nego što potrošači, daju saglasnost za obradu njihovih podataka u marketinške svrhe, informišu iste o:  i) svom identitetu, odnosno nazivu i adresi sedišta; ii) svrsi prikupljanja i dalje obrade podataka; iii) načinu korišćenja podataka; iii) identitetu lica ili vrsti lica koja koriste podatke; 5) dobrovoljnosti davanja podataka i obrade; 6) pravu da pristanak za obradu opozovu, kao i pravne posledice u slučaju opoziva; 7) pravima koja im pripadaju u slučaju nedozvoljene obrade; 8) drugim okolnostima čije bi nesaopštavanje licu na koje se odnose podaci bilo suprotno savesnom postupanju. Tek nakon dobijanja ovih informacija, potrošači mogu, u pisanoj formi, da daju punovažan pristanak za obradu podataka o ličnosti. Pisana forma, u konkretnom slučaju, podrazumeva da potrošači potpišu saglasnost koja sadrži sve elemente koji su propisani zakonom. Dostavljanje skeniranih kopija potpisanih dokumenta ili korišćenje elektronskog potpisa je isključeno.

Izuzetak je prikupljanje podataka putem on line aplikacija, u kom slučaju je dozvoljno da se obaveštenje postavi na web aplikaciju i da potrošači klikom na određeni kvadratić potvrde da su saglasni sa sadržinom obaveštenja, odnosno obradom podataka o ličnosti.

Trgovci, banke, osiguravajuća društva, lizing kuće i sl. imaju zakonsku obavezu vođenja internih evidencija zbirki podataka o ličnosti i sprovođenja odgovarajućih postupaka pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik posebnu pažnju poklanja kontroli sprovođenja organizacionih i tehničkih mera u svrhu zaštite podataka o ličnosti od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i utvrđivanja obaveze lica koja su zaposlena na obradi, da čuvaju tajnost podataka.

Postupanje suprotno Zakonu zaštiti podataka o ličnosti je inkriminisano i može da dovede izricanja mere zabrane obrade podataka o ličnosti i novčanih kazni u iznosu do 1.000.000,00 dinara po svakom učinjenom prekršaju. Pored kaznene odgovornosti, trgovci i finansijske institucije koji ne sprovede ovaj zakon rizikuju svoj poslovni imidž i mogućnost nastupanja reputacione štete.

Autori:  Advokati Ivan Milošević I Bojan Šunderić iz  advokatskog ortačkog društva “ JPM Janković Popović Mitić”

Oporavak islandske ekonomije nakon sloma izazvanog finansijskom krizom i najnovije mere – od “otpisa” članstva u EU i dugova građanima do zaokreta ka saradnji sa Kinom, mnogi mediji karakterišu kao autentičan model izlaska iz krize. Ali, većina ekonomskih analitičara ocenjuje da je takav model ne samo neprimenjiv u drugim evropskim zemljama već i da je veliko pitanje vodi li dugoročnijem uspehu – ili je, tek, puko preživljavanje do sledeće krize.

Vlada Islanda bi polovinom ove godine trebalo da započne sa realizaciijom otpisa hipotekarnih kredita za oko 100.000 domaćinstava u iznosu od 927 miliona evra, a prema planu koji je predstavila krajem 2013. Pomenuti iznos je značajno manji u odnosu na već otpisanih dve milijarde dolara duga (nakon sunovrata bankarskog sistema 2008. koji je Island, doslovno preko noći doveo do ivice bankrotstva), ali je “veoma težak” sa političkog stanovišta, kao signal da je takva odluka moguća uprkos brojnim upozorenjima međunarodnih finansijskih organizacija.

Islandska vlada očekuje da će, u situaciji kada problematični hipotekarni krediti utiču na rast inflacije i pad vrednosti nacionalne valute, takav plan smanjiti dugove domaćinstava ispod 100% (sa sadašnjih 108%) BDP-a, podstaći štednju i za relativno kraće vreme proizvesti pozitivne efekte na ukupan oporavak i rast ekonomije, čija se vrednost trenutno procenjuje na oko 14 milijardi dolara. Otpis duga će se odnositi na hipoteke sa limitom od 24.400 evra po domaćinstvu u periodu od 2014. do 2017. godine. Vlasnici hipoteka će dobiti dodatne poreske olakšice, kao podsticaj da penzionu štednju iskoriste za otplatu ostatka duga. Delimično brisanje dugova prema bankama i smanjenje poreza biće finansirani uvećanjem poreza finansijskim institucijama, dok će, istovremeno, strani investitori koji su ulagali novac u banke, propale 2008. godine, morati da prihvate gubitak od 4 milijarde dolara.

Premijer Sigmundor Gunlogson okarakterisao je ceo proces kao „početak ekonomske renesanse“, dodavši da neće biti negativnih posledica po državni budžet. Istovremeno, MMF i OECD su upozorili da se ekonomija Islanda još nije oporavila i da su javne finansije suviše slabe da bi bilo prostora za otpis duga. Sa druge strane, bonitetna agencija Fič, uprkos prvobitnim kritikama, saglasila se sa konstatacijom da su preduzete mere “neutralne po budžet”, jer će novac biti samo preusmeren – sa računa banaka i ulagača na račune građana. Analitičari agencije ne spore ni da bi smanjenje duga domaćinstava moglo imati pozitivnih efekata po nacionalnu ekonomiju, ali upozoravaju da bi ovakve mere mogle i da odvrate strane ulagače. Većina ekonomskih analitičara ocenjuje navedene poteze kao puki populizam kojim islandska vlada nastoji da osigura popularnost tokom mandata, dok su bankari, očekivano, najoštriji u svojim reakcijama, ističući kako je to veoma loša poruka: ako se neodgovorno zadužujete, ne samo da nećete snositi posledice već ćete biti i nagrađeni.

Otkaz za EU

Aktuelna islandska vlada desnog centra, koju čine Stranka nezavisnosti i Progresivna partija, pobedila je na izborima u aprilu 2013. upravo zahvaljujući obećanjima da će smanjiti finansijsko opterećenje posle višegodišnje štednje i prekinuti pregovore o ulasku u EU. U situaciji kada je – zahvaljujući kontroli odliva kapitala i devalvaciji nacionalne valute – podstaknut rast ribarstva, turizma i izvoza aluminijuma, ostvaren privredni rast od 1,8% i rast za ovu godinu projektovan na tri odsto, građani su podržali Vladu u odluci da u avgustu prošle godine službeno prekine pregovore sa EU. Međutim, iako Island nije članica EU, treba imati na umu veoma tesne međusobne veze koje su građene godinama. Island je član Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA) od 1970. godine, da bi dve godine potom potpisao i Sporazum o slobodnoj trgovini sa članicama tadašnje Evropske zajednice. Tokom 1994. Island se u potpunosti integrisao u jedinstveno evropsko tržište u sklopu Evropskog ekonomskog prostora EEA, a od 2001. Island je i član Šengenskog sporazuma.

Island se službeno prijavio za ulazak u EU jula 2009, u jeku teških posledica izavanih finansijskom krizom. Zašto je, za samo nekoliko godina, došlo do radikalne promene stava? Pojedini anlitičari to objašnjavaju činjenicom da je, upravo zato što Island u vreme najteže krize nije bio deo evrozone, mogao da spasi vrednost svog izvoza devalvirajući valutu. Pored toga, za domaću ekonomiju izuzetno su važni riba i riblji proizvodi koji čine preko 70% izvoza, a pravo na ribolov je posebno delikatno pitanje u pregovorima sa EU. Mnogi stanovnici Islanda strahuju kako bi ulaskom u EU, zbog zahteva Brisela za nametanje kvota, izgubili postojeći monopol na ribolovne vode, što bi značajno oslabilo jednu od glavnih industrijskih grana.

Neposredno pre odluke o “otpisu” članstava u EU, islandska vlada je, nakon šestogodišnjih pregovora sa zvaničnim Pekingom, potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini i privredoj saradnji. Time je Island – koji, inače, ima Sporazum o slobodnoj trgovini sa 27 zemalja članica EU na čija tržišta otpada 83% islandskog izvoza – postao prva evropska zemlja koja je sa Kinom sklopila takav ugovor. Njime je, između ostalog, predviđena saradnja u eksploataciji Arktika, korišćenju pomorskih koridora i u projektima upotrebe geotermalne energije, kao i ukidanje carina na većinu roba. Ugovor obuhvata i 14,4 milijardi dolara kineskih ulaganja, koja uključuju i formiranje zajedničkih kompanija za eksploataciju nafte u morskom području severozapadno od Islanda. Interes Kineza fokusiran je i na nove plovne koridore preko Arktika, koji se otvaraju usled ubrzanog topljenja leda, a što bi rutu od Šangaja do Hamburga skratilo za oko 6.400 kilometara. Zvanični Peking je ozbiljnost svojih namera potvrdio i gradnjom ambasade u Rejkaviku za 500 diplomata i drugog osoblja (poređenja radi, celokupno srpsko ministarstvo spoljnih poslova ima manje od 1.000 zaposlenih), a na Univerzitetu Rejkavik već je diplomiralo 80 kineskih studenata, što Kineze čini najbrojnijom stranom populacijom u kampusu.

Velika pretnja male populacije

Može li Island biti primer ostatku Evrope? Za razliku od preovlađujuće medijske slike, kako je „Island pronašao novi model izlaska iz krize koji u potpunosti odstupa od preporuka MMF-a, Svetske banke i Evropske komisije“, ekonomski analitičari uglavnom ocenjuju da je odgovor na prethodno pitanje mnogo složeniji. Island ne samo da nije članica evrozone već je reč o ekonomiji i državi koja broji tek nešto više od 320.000 stanovnika. Tako mala populacija, međutim, ima daleko veću moć vršenja pritiska na aktuelnu vlast i mnogo direktnije učestvuje u ključnim odlukama o budućnosti zemlje. Masovni izlazak islandskih građana na ulice, kada je zbog izbijanja finansijske krize za samo nekoliko meseci više od 10% njih ostalo bez posla a nacionalna valuta izgubila gotovo 90% svoje vrednosti, predstavlja daleko veću pretnju vlasti nego kada, na primer, u Španiji protestuje milion ljudi, koji čine svega dva odsto ukupne populacije. Osim toga, upitni su i ekonomski rezultati koje je Island postigao primenom svog modela.

Naime, mada se često ističe da je islandska ekonomija doživela oporavak zahvaljujući značajnom obezvređivanju nacionalne valute, upućeniji analitičari tvrde da anliza BDP-a ukazuje na još jedan ključan faktor – izvoz aluminijuma, čija je cena početkom krize značajno porasla na globalnom tržištu. Osim toga, povećane su kvote za ribolov, što pozitivno deluje na proizvodnju i izvoz tog sektora, ali se zbog ugroženosti ribljeg fonda ne može očekivati njihova održivost na duži rok. Budući da je jedna od poluga privrednog rasta, bankarsko-finansijski sistem, značajno redukovan, kao i da je poverenje stranih investitora poljuljano, postavlja se pitanje: kakav model rasta će Island pronaći u narednom periodu? Prema analitičarima, tek za pet ili deset godina biće jasno da li je Island zaista uspeo i pronašao značajno drugačiji ekonomski model, ili je ta alternativa bila tek poštapalica za preživljavanje do naredne krize.
Vladimir Adonov
broj 104, februar 2012.

Svaku treću malinu prodatu u Švedskoj isporučilo je Sirogojno, kompanija iz istoimenog zlatiborskog sela. Ista firma je i najveći srpski izvoznik u Japan, gde, osim voća, plasira i svoje nadaleko čuvene vunene džempere. Vlasnik Rade Ljubojević kaže da trguje širom sveta već 40 godina, ali da nikada nije zaboravio odakle je potekao. Zato danas, kada cela ruralna područja širom Srbije ostaju bez ljudi, kompanija i selo Sirogojno zajedno žive i rastu, a Ljubojevićev rad je kao najvredniji prepoznao žiri za dodelu Ernst i Jang-ove (EY) nagrade „Preduzetnik godine 2013“ koji ga je proglasio najboljim preduzetnikom.

Kada je 1997. odlučio da privatizuje društveno preduzeće u kome je počeo karijeru, Rade Ljubojević je, kaže, imao u vidu njegov tržišni potencijal, brend i stečeni ugled, ali i činjenicu da će, ako se preduzeće zatvori, ubrzo opusteti i njegovo rodno mesto. Tako se našao na čelu bivše društvene firme sa 50 radnika, siguran da u proizvodnji džempera ima i budućnosti i profita. Poznate džempere su pravile vešte seoske žene, a Ljubojević je znao da, ako hoće da obezbedi opstanak porodicama u Sirogojnu, mora da organizuje posao koji bi uključio i domaćine. Ubrzo je rođena druga delatnost Sirogojno Company – proizvodnja smrznutog i sušenog voća i povrća, a akcenat je stavljen na malinu, koja je već odomaćena u tom kraju i istovremeno izuzetno tražena na globalnom tržištu.

„Već pri prvoj berbi maline, pokazalo se da smo imali drugačije i strožije zahteve od konkurenata. Ljudi su pitali šta mi to ustvari hoćemo: te ovakve gajbe te onakve, te moraju da budu čiste, te ne sme više od 2 kilograma maline u gajbu? Insistirali smo na standardima, kvalitetu i higijeni, i posao je odlično krenuo“, kaže Ljubojević, ponosan na to što danas smrznutim i sušenim voćem i povrćem snabdeva probirljiva tržišta Švedske, Finske, Norveške, SAD i Kanade pa čak i Japana.

Sirogojno Company izveze čak 95 odsto svega što proizvede, a njihova roba može se naći u najvećim svetskim trgovinskim lancima. „Naši konkurenti su belgijske, nemačke i holandske firme. Sa njima se borimo tako što ispunjavamo sve standarde kvaliteta, a ugovorne obaveze „kao Nemci“. Kada me pitaju kako čuvamo mesto na policama takvih trgovina, odgovaram da sa isporukama nismo zakasnili ni pola sata u poslednjih 12 godina“, objašnjava Ljubojević.

Kako zadržati ljude u selu

Pri sklapanju poslova mu na ruku svakako nije išao veoma loš imidž zemlje, i to ne samo zbog ratova i sankcija devedesetih, već i zbog aktuelne slike o neprofesionalnosti domaćih firmi i „biznismena“. Ljubojević, sa druge strane, naglašava da u Srbiji ima pojedinaca koji su, uprkos tome, uspeli da se dokažu svojim korektonšću, poštenjem i profesionalnošću i koji zato uspevaju na globalnom tržištu. „Četiri decenije proveo sam u međunarodnoj trgovini i imam dobre kontakte u brojnim zemljama. To mi, ipak, ne bi mnogo vredelo da se u poslu ne držim devize da ono što obećam i uradim. Druge države i narodi nisu bolji od nas sami po sebi, ali neki jesu organizovaniji i tačniji i zato su uspešniji. Što pre počnemo da poslujemo po principu da nema odlaganja rokova i izgovora za neurađeno, to ćemo pre napredovati kao društvo i kao ekonomija.“

Kako je deceniju pre nego što će se vratiti u Srbiju proveo u svojoj privatnoj firmi u Nemačkoj, moglo bi se očekivati da njegova lična „tranzicija“ neće ići tako lako-trebalo je upravo privatizovano društveno preduzeće pretvoriti u održivo i profitabilno. Ljubojević, međutim, kaže da se on uvek isto ponašao i u društvenoj i u svojoj firmi. „Nikada nisam bio „društveni radnik“ već sam duboko verovao da se od rada živi. Moja ideja poslovanja je da i privatna firma mora da bude društveno odgovorna, da radnici budu zadovoljni radnici, pošto verujem da preduzeće mora ne samo da stiče ugled u svetu, nego i da ga čuva u mestu gde posluje.“

Tako u zimskim mesecima Sirogojno Company organizuje svojevrsnu školu za svoje kooperante, gde njihov tim agronoma i profesori sa Poljoprivrednih fakulteta iz Beograda i Novog Sada, pomažu poljoprivrednicima da se upoznaju sa novim sortama ili novim tehnikama proizvodnje. Organizuju se i zabavne tribine, izložbe slika i druge manifestacije shodno interesovanjima stanovnika Sirogojna. Budućnost firme i sela obezbedila je uspešna zajednička borba za izgradnju vodovoda. Pošto je voda stigla do svake kuće, to je bio jak argument da žitelji sela ostanu tamo gde su i rođeni. Takav odnos prema selu, kao i odluka vlasnika da redovno izdvaja deo profita za društveno korisne aktivnosti i projekte, izdvojili su Sirogojno Company kao jedino preduzeće u Srbiji koje je sa izvanrednim rezultatima prošlo proveru poštovanja socijalnih standarda, koju je sprovela švajcarska kuća SGS u skladu sa pravilima BSCI inicijative.

Upletene u birokratiju

Preduzeće zapošljava 130 radnika i posluje sa oko 3500 kooperanata, čiji status predstavlja „srpsku zavrzlamu“ koju Ljubojević uporno pokušava da razmrsi. “Godinama pokušavamo da dođemo do odgovora na pitanje kako da na zadovoljavajući način regulišemo radni status naših pletilja? One jednom mesečno dolaze u prostorije kompanije, dobiju vunu, mustre i uputstva za pletenje džempera i onda taj posao rade od kuće. Problem je u tome što mi jedino možemo da im isplatimo zarade a neke od njih, zbog važećih propisa, zato gube pravo na penzije. U doba Jugoslavije je, međutim, bilo moguće dodeliti pletiljama status osobe koja se bavi starim zanatima. Ili, koji status da damo čoveku od koga jednom godišnje otkupimo 500 kilograma maline? Da li je on zaposlen ili nije? Srbija ima veoma neregulisan poslovni ambijent i zakone koji se mogu tumačiti na hiljadu načina. To je i najveća prepreka za privredni rast, pošto imamo sve preduslove da budemo uspešna zemlja, ali mi volimo da komplikujemo stvari!“

Sa problemima domaće birokratije Sirogojno Company ipak uspeva da izađe na kraj, ali ne i sa „konkurencijom“ sa sivog i crnog tržišta. „Uložili smo značajna sredstva u zaštitu geografskog porekla Sirogojno džempera, u zaštitu njihovog izgleda i prepoznatljivih motiva. Mi angažovanjem mladih kreatora investiramo u dizajn i celokupnu kolekciju, a sutra se jeftina imitacija pojavi na nekoj buvljoj pijaci ili u tužnom podzemnom prolazu na beogradskom Zelenom vencu. Srbija, dakle, mora da raščisti da li hoće da bude uređena država ili zemlja kradljivaca tuđeg truda, znanja i ideja.“ Posledica takvog stanja je da se više originalnih Sirogojno proizvoda može pazariti u Japanu nego u Srbiji.

Pod ruku sa sivom ekonomijom ide i problem neuređenog sistema naplate potraživanja. Na srpskom tržištu se, potvrđuje i Ljubojević, više vremena potroši na naplatu proizvoda nego na njegovu proizvodnju. Kada tome pridodamo i slabu kupovnu moć ovdašnjih kupaca, ne iznenađuje da za Sirogojno Company svetsko tržište je u suštini domaće. Preduzeće u Srbiji plasira samo mali deo svoje proizvodnje, kroz saradnju sa Frikomom i sa svega tri prodavnice ručno rađene vunene odeće u Beogradu, Sirogojnu i na Aerodromu Nikola Tesla. Stoga konstantan rast prihoda (koji je u 2012. iznosio 21%, a i za 2013. se očekuje rast od oko 20%) obezbeđuje na globalnom tržištu, a obrt na godišnjem nivou kreće se između 1,3 i 1,5 milijardi dinara. Rast kompanije je do sada bio stabilan, a Ljubojević očekuje da će tako biti i ubuduće. “Trudim se da sklapam ugovore koji će važiti barem u narednih nekoliko godina, pošto verujem da je to ključ za uspostavljanje stabilnog i kontinuiranog rasta kompanije.“

Recept: kako očarati kupca

Stabilnost poslovanja potvrđuje i redak podatak za Srbiju da preduzeće od početka, već više od dve decenije podržava ista banka, Societe Generale, te da shodno dobrim poslovnim rezultatima kredite uvek dobija po povoljnim uslovima. Bankarske kamate su, ističe Ljubojević, takođe pitanje trgovine: „Ako su vaše poslovne knjige besprekorne a ugovori čvrsti, možete da postavljate sopstvene uslove za kreditiranje“.

Uz pomoć kredita, izgrađena je hladnjača u Sirogojnu, dok je u selu Rupeljevu pored hladnjače izgrađena i sušara za voće, a sve to uoči izbijanja svetske ekonomske krize. Kupaca, srećom, nije manjkalo pa Ljubojević sada razmišlja i o uvođenju novih proizvoda – uvozu, prepakivanju i daljem izvozu manga i papaje. Logika iza takvog plana je zasnovana na dugogodišnjem trgovačkom iskustvu. „Cilj svakog prodavca je da kupca ubedi da kupi još nešto, kada je već „u radnji“. Naši kupci iz Švedske, na primer, pored maline sorte Vilamet, koja uspeva u Srbiji kupuju i Heritage, sortu maline koja se gaji u Čileu. Pošto za svoje proizvode zahtevaju najviše i standarde kvaliteta i bezbednosti tokom prerade i pakovanja voća, a naša firma u tom pogledu uživa njihovo puno poverenje, oni malinu iz Čilea transportuju kod nas na dalju preradu. Zemlja porekla i dalje ostaje Čile, ali se u Srbiji vrši dorada i time se podiže vrednost proizvoda. Primetili smo i da postoji potražnja za egzotičnim voćem poput manga ili papaje. Naravno, planiramo da i ovu vrstu voća ponudimo našim partnerima, jer zašto bismo prepustili taj posao konkurenciji?“

Rade Ljubojević ima recept i za to što su u različitim kulturama i navike u ishrani drugačije, ali im je svima zajednička ljudska radoznalost da probaju nešto novo, pod uslovom da je kvalitetno. Zato je ceo proizvodni koncept, do najsitnijih detalja, organizovan tako da kada potencijalni kupci dođu u fabriku, vrlo brzo im postane jasno da im se ne prodaje „jeftini glamur“, već nešto zaista originalno, a kvalitetno. „Ti detalji mnogo govore o tome ko ste, odakle potičete i šta novo i drugačije nudite“. Posetioci mogu puno da nauče o kulturi i tradiciji šetnjom kroz etno selo, a poslovni partneri i obilaskom hladnjače i sušare. „Mnogi od njih po prvi put su u našem pogonu probali sušenu malinu, koja je izuzetno retka na tržištu“, kaže naš sagovornik, ali naglašava da će posao biti sklopljen samo ako partner zaključi da je firma pouzdana, a da su proizvodi kvalitetni i zdravstveno ispravni. Kada razmišlja o budućnosti, ističe da mu je naročito stalo da se bolje povežu domaća poljoprivreda i nauka, i da se, po uzoru na Poljsku, koja ima i posebne insitute za malinu i višnju, organizovanije radi na obrazovanju poljoprivrednika, kao što to Sirogojno Company čini za svoje kooperante.

Miris drveta

Rade Ljubojević smatra da čovek uvek treba da teži tome da bude najbolji u onome što radi. Pored vođenja Sirogojno Company on pronalazi vremena i za hobi – obradu drveta. Ramove za slike pravio je i za umetnike poput Olje Ivanjicki ili Velimira Trnskog. Dok je živeo i radio u Nemačkoj, kaže, najteže mu je padalo to što se našao daleko od svoje radionice, pa je svraćao do stovarišta Obi Baumarkt, samo da bi udahnuo miris drveta spremnog za kućne majstorije.

Tekst je objavljen u posebnom dodatku magazina Biznis i Finansije posvećenom EY izboru Preduzetnika godine 2013. koji će se naći na kioscima uz 105 broja magazina B&F

Pre nekoliko nedelja, “Jutarnji list” je objavio zanimljivo statističko-ekonomsko istraživanje o procentima zaposlenosti i radnoj aktivnosti u pojedinim hrvatskim regijama. Temeljno obrađeni članak bio je popraćen i geografskim pokazateljima prema kojima je Hrvatska podeljena na dve polovine: onu pasivnu/besperspektivnu i onu radnu/perspektivnu.

Iako u Hrvatskoj još vredi kliše “južnije je tužnije“, ovi podaci “Jutarnjeg“ nisu pokazivali tako. Po neumoljivoj statistici, praktično je čitava kontinentalna Hrvatska, uključujući i zaleđa Dalmacije i Rijeke, područje male zaposlenosti, ekonomske pasivnosti i letargije. Područje veće zaposlenosti i radne aktivnosti sastoji se od dve crvene mrlje.

Jedna od njih je Zagreb, malo ostrvo u moru kontinentalne letargije. Druga mrlja je obala. Karta područja sa većom ekonomskom aktivnošću počinje od Istre, a onda se pruža niz obalu tankim koridorom koji izdužen i mršav podseća na Čile.

Kako je moguće da baš uz more svi gradovi i opštine imaju više zaposlenih, bolji BDP? Kako to da su stanovnici Vrgorca ili Drniša “pasivni“, a kad se spuste 30 kilometara niže u Vodice ili Tučepe najednom postanu “marljivi“? U Hrvatskoj – naravno – odgovor zna i idiot, a taj se odgovor zove: obala.

U zemlji koja, naime, krupnim koracima korača prema monokulturi turizma, obala je jedini i centralni resurs koji u ekonomiji ima onu važnost koju u Bahreinu ima nafta.

A ta obala – srećom – u Hrvatskoj još uvek jeste javno dobro. Spletom sretnih okolnosti, razvojnog zaostatka i (budimo pošteni: socijalističkog) nasleđa, obala je u Hrvatskoj javna, dostupna i svačija. Ta činjenica nije samo deo “ko to može platiti“ folklora, nego i osnovica ekonomije, jer kad bi ta obala bila razdeljena na velike koncesionare i hotelske konzorcijume, nestao bi i glavni resurs koji puni sve te cimer frajeve, apart-hotele i rustične vile koje drže “aktivnoj” Hrvatskoj glavu iznad vode.

Stoga cela Hrvatska – a pogotovo Dalmacija – treba i te kako da načuli uši kad u proceduru krene zakon koji reguliše upravljanje obalom. A taj i takav zakon upravo je pred Hrvatima. Ovih dana se, naime, završila javna rasprava Zakonu o pomorskom dobru i morskim lukama. Zakon sada treba da ide u dalju proceduru, a s obzirom koliko je obala za Hrvatsku važna, prilično je neverojatno u kojoj je meri ostao ispod radara medija.

Zamisao da se upravljanje obalom reguliše novim zakonom sama po sebi možda i nije loša ideja. Naime, u dosadašnjoj praksi obalske koncesije i lučka administracija bili su domen županija, uz neujednačenu i često haotičnu praksu. U gradovima, sudarala su se ovlašćenja županija i gradskih vlasti (primer: vezovi na Zapadnoj obali). Plaže su se uglavnom davale u koncesiju obližnjim kafetijerima, što je često proizvodilo “jenkijevske“ situacije da ugostiteljstvo buja i metastazira, a javne plaže trunu.

U Splitsko-dalmatinskoj županiji zahvaljujući odrešitom otporu civilnog društva nije dopušteno ograđivanje i naplaćivanje plaža. No, tako nije bilo i drugde. Na Kvarneru – recimo – ako ste bili Todorić mogli ste dobiti koncesiju i na obalu ispred privatne vile, a u Zadru je jedan hotelski lanac ogradio od plaže čak i vlasnike apartmana kojima je sam te apartmane prodao.

Čak i tamo gde ograđivanje nije bilo dopušteno, koncesionari su se dovijali kako “naplatiti” kupanje, bilo kroz visoke naknade za parking (Orašac) ili tako što bi na ulaznoj ogradi plenili “šugamane i luftiće”, kao koncesionar u Dućama.

Novi zakon – koji je ovih dana na turneji predstavilo ministarstvo pomorstva, prometa i infrastrukture, deklarativno nastoji da uvede red u sve to. No, metoda kojom Hajdaš Dončić i ekipa nastoje uspostaviti red je zapravo tipična za mentalitet SDP-a: veći deo ovlašćenja i novca županija centraliziraće država, a u to ime osnovaće se i nova Agencija za integralno upravljanje pomorskim dobrom sa sedištem u Rijeci.

Zašto u Rijeci? – vrisnuli su Splićani. Zašto agencija? – zabezeknuli su se neki komentatori, ionako iznervirani obiljem kojekakvih agencija u Hrvatskoj. Zašto razvlašćujete županije? – podviknuli su župani, a ta pobuna dirljivo je nadideološki ujedinila HDZ-ove župane (Ževrnja) i one SDP-ove (Komadina).

Stavimo li na stranu priču o tome koliko Hrvatskoj treba još jedna od zilion agencija, ono što je mene najviše zanimalo u novom zakonu je pitanje zaštite obale od javnog dobra, i ujednačavanja prakse koncesioniranja. Nažalost, u ovoj verziji koja je proteklih nedelja bila na javnoj raspravi, novi zakon ne donosi mnogo više od deklarativnog htenja. U njemu se načelno stalno ističe kako plaže i obalu treba sačuvati kao javni prostor, no u Hrvatskoj je đavo uvek u detalju, a predlog zakona ostavlja dovoljno dvosmislica i rupa za dalja lokalna “tumačenja”.

Te rupe ovih je dana lucidno locirala i splitska lista „Za pametni grad“ Marijane Puljak koja je u javnoj raspravi locirala i amandmanima gađala nekoliko takvih “mina iznenađenja“. Tako jedan od članaka zakona navodi na hoteli i kampovi moraju osigurati nesmetani prolaz obalom (šetnicu) no ne navodi i nesmetano korištenje (dakle: kupanje).

Drugi članak navodi kako se javne plaže moraju obavezno “označiti i zaštititi“ plažu, što bi u lokalnim “kreativnim“ tumačenjima moglo dovesti do masovnog ograđivanja javnih plaža i umnožavanja “sindroma Duće”: dakle, “javnih“ plaža na kojima vas kroz portu pušta čuvar.

Zakon određuje da se javno korišćenje plaže ne sme zabraniti, ali pravi i izuzetak za “turističke objekte najviše kategorije“, pri čemu je taj član (117) toliko opšt da otvara prostor svim mogućim svinjarijama. Jedan od članova (78) reguliše čak i “jenkijevske“ situacije na način da u naseljenim mestima hotelijer može na vlastiti zahtev dobiti koncesiju ako obalni prostor sa njegovim čini “jedinstvenu celinu“.

Ipak, najveći šok zakon će izazvati kod domaćih niskobudžetnih nautičara. Naime, jedan od članova zakona (120) propisuje da ukoliko sidrište ima koncesionara koji drži bove, 50 do 150m od njegove koncesije nemate pravo sami da bacite sidro.

To znači da ako neko iz Omiša, Milne ili Šibenika ovog leta povede gajetom unuke na kupanje u Povaljsku luku, Lučice ili na Tijat, on neće tamo smeti da se usidri ako ne plati bovu 200 kuna. Ostane li ovaj potpuno antimaritimni i protivprirodni član u zakonu, dogodiće se bukvalno privatizacija mora.

Nažalost, iskustva u poslednjoj deceniji naučila su Hrvate da se tamo zakoni ne sprovode, oni se – kako se kaže – “tumače“. Pri tome dvosmisleni i kontradiktorni zakonski tekstovi otvaraju prostor “mišljenjima“ i “tumačenjima“, proizvode neujednačenu praksu, pravni haos i zapravo potpaljuju korupciju. Ne bude li u nekim svojim bitnim članovima popravljen, i Hajdaš-Dončićev zakon o obali pretvoriće se u jedan od takvih zakona koji, umesto da uvode red, direktno potpiruju metež.

Preuzeto sa Kontrapressa

Nekada je čovek morao da „kaže“ kompjuteru šta da radi, a danas je obratno – što je loše sa gledišta edukacije ali je dobro sa gledišta profita. Jer, tržište korisnika koji ne žele da se mentalno naprežu mnogo je veće od onoga na kojem kompjuter služi za kreativan rad.

„Imajte svoj stil, koristite XXX“… „Neka vaša kreativnost dođe do izražaja, kupujte samo YYY“… Da li iko primećuje koliko su ovakve reklame besmislene?

Potrošačko društvo u kome živimo nudi nam beskrajne mogućnosti za uživanje. Onaj ko ima novca može sebi priuštiti svako zadovoljstvo koje poželi – izuzev, naravno, sreću stvaranja i kreativnosti bilo koje vrste. To je zabranjeno, jer nikome ne donosi profit i ne pretvara čoveka u savršenog potrošača koji ne razmišlja – sve dok ne potroši i poslednju paru.

Nažalost, u vreme krize sve je manje onih koji sebi mogu da priušte taj luksuz da depresiju leče trošenjem novca. Zato su vešti menadžeri smislili način da trošimo novac kojeg nemamo: kupujte na kredit, ili, ako trenutno nemate ideju šta biste kupili, podignite keš kredit. Jer, čovek se bolje oseća kad ima novac u džepu. „Uđeš, izađeš i – gotovo!“ Možda će neko čuti glas razuma koji nam kaže da ipak nije gotovo, jer kredit treba i vratiti, i to s kamatom… ali nećemo valjda sad o detaljima, kad treba krenuti u šoping.

Posebna je priča na koji način se kreiraju ovakve reklame. Agencije obično nemaju pravu predstavu o proizvodu ali to im nije ni potrebno jer ovde ne treba informisati potrošača nego stvoriti kod njega utisak da je baš to ono što mu treba. Ispituje se tržište, procenjuje ciljna grupa i, kao po receptu vrsnog kuvara, u scenario reklame se dozira tačno odmerena količina raskoši, erotike, elegancije i lakoće života. Kompjuterska animacija unela je još jedan važan momenat u televizijske reklame – laž je ne samo dozvoljena već deluje i elegantno, čak i kada je očigledna. Tako nikome od gledalaca ne smeta kad sva virtuelna masnoća nestane i virtuelna sudopera zasija punim sjajem, posle samo jednog lakog prelaza virtuelnom krpom. Iako zna da sve to nije moguće, zadivljeni potrošač čvrsto odlučuje da kupi baš to sredstvo za čišćenje.

Institucija poklona

Možda će se stariji čitaoci setiti vremena kad smo sami prali svoje automobile i vršili manje popravke, kad su se maramice i dečje pelene prale, pantalone šile po meri a džempere i rukavice štrikale naše bake. Sada čak i božićne badnjake i grančice bora za novogodišnju atmosferu kupujemo na pijaci.

U još davnije vreme, o kome znamo samo po pripovedanju, običaj je bio da se pokloni za praznike prave svojim rukama ili uberu u šumi. Umesto toga, danas se poklonom smatra samo industrijski proizvod kupljen u prodavnici (što skuplje – to bolje), a sve češće poklon čini vaučer za kupovinu (što više nula – to bolje), pa i sam novac – „Evo ti, pa ti kupi šta hoćeš“.

Kakvom od nabrojanih poklona biste se najviše obradovali? To zavisi od vaše ličnosti, ali je sigurno da trgovci, proizvođači i država najmanje vole da kao pokloni u narodu cirkulišu oni koji su pravljeni svojim rukama – iako su takvi izrazi naklonosti i ljubavi najiskreniji. Problem je u tome što takvi pokloni zaobilaze tokove novca, u kojima postoji mnogo ruku koje žele da deo tog novca zadrže za sebe.

Na ceremonijama venčanja se već na ulazu skupljaju koverte s novčanicama, sa obaveznom vizitkartom ili papirićem sa imenom. Tako će nestrpljivi mladenci, umesto da pohrle jedno drugome u zagrljaj, požuriti da otvaraju koverte, komentarišu visine suma i prave kalkulaciju „koliko su u plusu“. Zato ima sve manje brakova čiji je motiv čista ljubav, a sve više onih koji će se okončati razvodom istog trenutka kad usahne i interes.

Budite glupi

Zabrinjavajuće je kojim tempom se zatvaraju knjižare i prodavnice tehničkog materijala, da bi se oslobodio prostor za butike, parfimerije i banke, kojih i tako imamo previše u gradu. Možda ekonomska računica pokazuje da će vlasnik prostora ostvariti višu zaradu ako pretvori knjižaru u butik turske robe, ali će posle svake ovakve promene grad vredeti manje, što znači da će svaki njegov stanovnik biti siromašniji. Da ne pominjemo to što su nas, dobrim delom i zbog ovakve promene fizionomije prostora na kome živimo, napustile stotine hiljada mladih, obrazovanih i kreativnih ljudi, potraživši okruženje u kome će se osećati prijatnije.

Samo do pre nekoliko godina je na uglu Knez Mihajlove i Zmaj Jovine ulice u Beogradu postojala dobro opremljena knjižara u kojoj su generacije mladih, kreativnih ljudi kupovale pribor za pisanje i crtanje. Mnogo budućih inženjera, umetnika i zaljubljenika u lep pribor za pisanje tu je nalazilo najkvalitetnije olovke, rapidografe, četkice, blokove i lenjire. Ta prodavnica je bila kultno mesto, imala je svoj duh i činilo se nemogućim da ona nestane, a da Beograd i dalje postoji.

Sada je ta prodavnica, skoro neprimetno, iseljena i na njenom mestu je otvoren još jedan butik, veoma sličan onima koji se nalaze prekoputa ili u blizini. Umesto pribora za crtanje, iz izloga vas gleda hemijski izlizani i veštački pocepani džins. A tu je i poruka koja se nekome možda učinila duhovitom, a zapravo je bolno iskrena: velikim slovima u izlogu je ispisano Be Stupid. To je, valjda, savremeni trend, nećemo više da podstičemo razvoj pameti – ima ko će da bude pametan, od vas se očekuje samo da budete glupi.

Kreativnost i prevara

I u kompjuterskoj tehnologiji je prošlo vreme kreativnosti, a umesto nje smo dobili konfekcijska grafička okruženja sa društvenim mrežama, koje su prilagođene širokoj publici. Ovo znači da ćemo na njima mnogo lakše zadovoljiti svoje niske strasti nego naše kreativno biće. Nekada je čovek morao da „kaže“ kompjuteru šta da radi, a danas je obratno – što je loše sa gledišta edukacije ali je dobro sa gledišta profita. Jer, tržište korisnika koji ne žele da se mentalno naprežu mnogo je veće od onoga na kojem kompjuter služi za kreativan rad.

U Engleskoj je 2009. osnovana The Raspberry Pi Foundation. To je organizacija čiji je zadatak, kako je osnivačkim dokumentom navedeno, „da promoviše izučavanje kompjuterske nauke i srodnih disciplina, naročito na školskom nivou, kao i ponovno uvođenje zabave u nastavu računarstva“. Ova fondacija je stvorila projekat školskog računara koji se sastoji od samo jednog čipa (kasnije je proširen još jednim čipom za mrežnu komunikaciju), a nalazi se na pločici veličine kreditne kartice. Cena proširene varijante je 35 dolara, a do sada je prodato preko dva miliona primeraka.

Osnivač fondacije i koautor ovog računara, Eben Upton, govorio je o problemu naglog razvoja računara i savremenih operativnih sistema: „Nepostojanje programabilnog hardvera za decu (vrste hardvera koji smo imali tokom 80-tih godina) potkopava napore u stvaranju osamnaestogodišnjaka koji umeju da programiraju – ovo stvara problem univerzitetima, a to onda potkopava napore u stvaranju 21-godišnjaka koji umeju da programiraju, što, na kraju, stvara problem industriji“.

Ironično je to što je upravo računar Raspberry Pi, koji je stvoren za reafirmaciju kreativnosti, poslužio kao osnova za poturanje prevare. Jedan proizvođač je na velika zvona pokrenuo akciju „Napravi svoj računar“ i, pod parolom samogradnje, ponudio tržištu Raspberry Pi: tastaturu, ispravljač za napajanje i memorijsku SD kraticu po ceni od 100 dolara – iako se iste komponente normalno mogu kupiti za upola manje novca. Promenio je samo naziv projekta: „njegov“ računar se zove Kano. U reklami se akcija najavljuje kao samogradnja, mada se od kupca očekuje samo da spoji nekoliko kablova, isto kao što bi ih spojio i bilo koji drugi računar. Stručnjaci za marketing su u priču vešto uveli i poznata imena Stiva Vozniaka i Stiva Džobsa, mada oni nemaju nikakve veze sa celim projektom.

Tako će uvek biti. Uz svako istinski kreativno delovanje, pojaviće se niz parazitskih aktivnosti čiji je jedini cilj zgrtanje novca. A pravu istinu će – kao i uvek – vešto sakriti marketing.

Voja Antonić,
broj 104, februar 2014.

Jan je imao odličan razlog zbog kojeg je izabrao određeno mesto na kojem je potpisao ugovor o prodaji svoje kompanije Fejsbuku za 19 milijardi dolara. Jan Kum (37) i koosnivač Brajan Ekton (42), uz venčer kapitalistu Džima Geca iz ‘Sequoia Capital’ odvezli su se nekoliko blokova dalje od neupadljivog sedišta svoje kompanije WhatsApp (WA) u Mauntin Vjuu, Kalifornija: došli su pred vrata sada napuštene bele zgrade preko puta železničke pruge, pravo ispred nekadašnje kancelarije za socijalno, North County Social Services… pred kojom je Jan ne tako davno stajao u redu kako bi od države dobio bonove za hranu. Kum je na vratima svojeručno udario potpis na sporazum o prodaji svoje mobilne aplikacije za poruke; time je ova za američke prilike minijaturna firma, koja je prošle godine imala $20 miliona prihoda, prodata najvećoj svetskoj društvenoj mreži, Fejsbuku.

(foto: Forbes)

Kum, za kojeg magazin Forbs smatra da je vlasnik 45% WA-a, koji sada, iznenada, vredi 6,8 milijardi dolara (bez poreza) – rođen je i odrastao u malom selu nedaleko od Kijeva u Ukrajini, jedinac domaćice i građevinskog menadžera koji je gradio bolnice i škole. U kući nisu imali toplu vodu, a roditelji su retko razgovarali preko telefona jer je postojala šansa da ih prisluškuje država. Zvuči loše, mada Kum čezne za ruralnim životom kojim je nekada živeo; i to je jedan od glavnih razloga što je toliko žestoko protiv urnebesa koji je danas napravio cunami reklama i oglašavanja.

Kada mu je bilo šesnaest, s majkom se odselio u Mauntin Vju; preseljenje je bila posledica problematičnog političkog i antisemitskog okruženja u kojem je porodica Kum živela u Ukrajini. Dobili su mali dvosobni stan kao državnu pomoć. Njegov otac nikada nije došao kod njih „preko“. Kumova majka je, uoči samog puta za Ameriku napunila kofere olovkama i svežnjem od 20 sovjetskih svezaka, kako bi izbegla plaćanje školskog pribora u SAD. Počela je da radi kao bebi siterka a on je čistio podove u bakalnici – oboje su pokušavali da sastave kraj sa krajem. Kada je njegovoj majci ustanovljen rak, počeli su da žive od njene invalidnine. Jan je dovoljno dobro govorio engleski ali mu se nisu dopadala neformalna i površna prijateljstva među američkim srednjoškolcima; u Ukrajini je 10 godina proveo sa istom, malom grupom prijatelja u školi. „Tamo odista naučite šta je to međusobna bliskost.“

Kum je u školi bio problematičan, ali se sa 18 takođe i sam učio umrežavanju računara. Kupovao je stare priručnike iz antikvarnica, vraćajući ih prodavcu nakon što bi savladao gradivo. Pridružio se hakerskoj grupi pod nazivom ‘w00w00’ na EFnet mreži, podučavajući se radu na Silicon Graphics serverima i ćaskajući s koosnivačem Napstera, Šonom Feningom.

Upisao se na državni univerzitet San Hoze, radeći usput na crno za Ernst & Young (EY) kao bezbednosni tester. Godine 1997, našao se za stolom preko puta Ektona (tada zaposlenog u EY, pre nego što je prešao u Yahoo, a za njim i Kum). Jan je došao u EY kako bi ga propitao o njihovom sistemu oglašavanja. „Moglo bi se reći da je bio malo drukčiji od ostalih,“ priseća se Ekton. „Bio je veoma usredsređen i direktan, poput ‘Koja je vaša politika povodom ovoga?’, ili, ‘Šta radite ovde’?“ Ostalo osoblje iz ‘Ernst & Young’ koristilo se taktikom „napipaj – oseti“, poklanjanjući flašu vina u prvom susretu ili tako to. „Kako god“, rekao bi Kum. „Pređimo na stvar.“

(foto: Gardijan)

Ispostavilo se da je i Kum zavoleo Ektona upravo zbog istog stila : „Nijedan od nas nije bio previše sposoban za zajebanciju“, kaže Kum. Šest meseci nakon prvog susreta, Kum je intervjuisan i Yahoo mu je dao posao održavanja i planiranja infrastrukture. Još je uvek bio na studijama kada je, nakon dve sedmice provedene na poslu, pao jedan od Yahoo servera. Koosnivač Dejvid Filo zvao ga je na mobilni zatraživši pomoć. „Na predavanju sam“, odgovorio mu je Kum diskretno. „Šta radiš tamo?“, upitao ga je Filo. „Vuci dupe u kancelariju.“ Filo je imao mali tim serverskih inženjera i svu potrebnu pomoć koju je mogao dobiti. „U svakom slučaju, mrzeo sam školu“, kaže Jan. Pao je.

Kada mu je 2000. majka umrla od raka, mladi Ukrajinac je iznenada ostao sam; njegov otac umro je 1997. Kaže kako je Ekton bio taj koji mu se našao u tom trenutku, pruživši mu svu podršku. „Pozvao bi me u svoju kuću,“ priseća se Kum. Zajedno su išli na skijanje, igrali fudbal i bacali frizbi.

Tokom narednih devet godina, ovaj duet promatrao je sve uspone i padove Yahoo-a. Ekton je uložio u dotkom bum, izgubivši milione u 2000-toj. Otud njegova sadašnja gadljivost prema reklamama, u kojima je kao back end developer tada bio do guše, izvukavši se pokretanjem Yahoo važne i dugo odlagane advertajzing platforme, projekta Panama 2006. „Suočavanje s oglasima i oglašavanjem je depresivno“, kaže on. „Nećete nikada videti da je ičiji život postao bolji zato što mu je reklamiranje bolje.“ Emotivno je bio potpuno presušio. „Slučajno bih ga susreo u nekom hodniku i video po njemu u kakvom je stanju“, kaže Koum, koji takođe nije uživao u ovom poslu. U svom profilu na LinkedIn-u, Jan je bez entuzijazma opisao svoje poslednje tri godine u kompaniji Yahoo rečima, „Did some work“ (radio neki posao).

Septembra 2007. Kum i Ekton konačno napuštaju Yahoo i narednih godinu dana vrše „dekompresiju“: putuju po Južnoj Americi i igraju ultimativni frizbi, kako bi se raseretili pritiska ranijeg posla. Obojica su aplicirala za posao u Fejsbuku ali ga nisu dobili. „Mi smo ekipa odbačenih Fejsbukovaca“, kaže Ekton. Kum je trošio svojih $400.000 koje je uštedeo radeći u Jahuu, plutajući bez jasnog pravca. A onda je u januaru 2009. kupio ajfon i shvatio da bi sedam meseci stara prodaja u ‘App Store’ trebalo da iznedri potpuno novu industriju aplikacija. Posetio je dom Aleksa Fišmana, njegovog ruskog prijatelja, koji ga je pozvao da se zabavi s njegovom ekipom „ruskih lokalaca“ u zapadnom San Hozeu, uživajući u nedeljnim picama i filmskih večerima. Nekada bi kod Aleksa došlo i 40 ljudi. On i Jan bi, za kuhinjskim astalom, uz čaj, umeli da satima ćaskaju o svojim idejama za mobilne aplikacije.

„Jan mi je pokazivao svoj adresar“, priseća se Fišman. „Mislio je kako bi bilo stvarno kul kada bi pored svakog imena u njemu stajao i status.“ Statusi bi pokazivali da li vam je linija zauzeta, stanje baterije ili da ste u teretani. Kum je mogao da uradi bekend posao ali mu je, zapravo, bio potreban i iPhone programer; zato ga je Fišerman predstavio Igoru Solomenjikovu, ruskom programeru kojeg je pronašao na RentACoder.

Kum je gotovo odmah odabrao ime za svoju aplikaciju: ‘WhatsApp’ – zvučalo je efektno. Nedelju dana kasnije, na njegov rođendan 24. februara 2009, napravio je u Kaliforniji firmu ‘WhatsApp Inc. „Jan je veoma temeljit“,  kaže Fišman. Aplikacija još nije ni bila napisana. Kum je proveo dane u stvaranju bekend* koda za sinhronizaciju svoje aplikacije sa bilo kog telefonskog broja u svetu, nadvijen nad stranicom Vikipedije koja je navodila međunarodne prefikse za biranje telefonskih brojeva – proveo je, razjaren, dosta meseci u ažuriranju stotina regionalnih nijansi i detalja za pozive.

(Bekend*, back end, u računarstvu: označava podređeni proces ili program kojem korisnik ne pristupa direktno već obavlja specijalizovanu funkciju u ime glavnog procesora ili softverskog sistema. Back-end programiranje, koje korisnik ne vidi, predstavlja uglavnom onaj „dosadniji“ deo posla, tj. suvoparno programiranje).

U početku je WhatsApp padao i zaglavljivao, a kada ga je Fišman instalirao na svoj telefon samo ga je još nekolicina preuzelo – od stotine onih iz njegovog adresara, uglavnom lokalnih ruskih prijatelja. Preko rebaraca u Tony Roma’s u San Hozeu, Fišman je pažljivo pretresao stvari dok je Kum hvatao beleške u jednu od svezaka iz sovjetske ere, koje je s majkom poneo u Ameriku – godinama ih je čuvao i u njih zapisivao samo važne projekte.

Narednog meseca, nakon što su odigrali utakmicu frizbija, Kum je nevoljno priznao kako bi se verovatno trebalo spakovati i potražiti regularan posao. Ekton je negodovao. Ïspašćeš idiot ako sada odustaneš“, rekao mu je. „Daj sebi još nekoliko meseci.“

(List jedne od ruskih svezaka koje je Kumova majka ponela sa sobom u Ameriku. Danas ih, kao uspomenu na nju, Jan koristi samo za važne beleške)

Pomoć je došla iz Epla, kada je juna 2009. lansirao ‘push’ obaveštenja, dopuštajući programerima da pinguju* korisnike kada oni nisu koristili aplikaciju. Jan je apdejtovao svoj WhatsApp, tako da svaki put kada bi promenio svoj status (npr, „Ne mogu da pričam, u teretani sam“) to bi bio odziv (ping) svima u njegovoj mreži korisnika – svi bi dobili njegovu informaciju. Fišmanovi ruski prijatelji počeli su da aplikaciju koriste kako bi pingovali jedni druge sa već prilagođenim statusima poput „Probudio sam se kasno“, ili „Na putu sam.“

[Push poruka*, jedna od novih opcija koja korisnicima omogućava da odmah prime obaveštenje, bez obzira na to šta rade na telefonu, dok je druga tražena mogućnost podrška za više naloga. Ping**, vreme potrebno da paket podataka dođe od računara do servera i nazad, u oba smera. Raste sa udaljenošću i brojem računara koji se nalaze između vašeg i odredišnog računara. Povratna informacija. Ping je alat kojim se proverava da li postoji veza ka internetu. Varira iz više razloga: od vrste konekcije, kvaliteta provajdera, do brzine korisničkog paketa, ali isto tako i od geografske pozicije]

„U jednom trenutku ovo je, nekako, postao servis za instant poruke“, kaže Fišman. „Počeli smo da ga koristimo za prosta pitanja tipa ‘Hej, kako si?’, a onda bi neko odgovorio.“ Jan je gledao promenu statusa na Mek Miniju u svojoj kući u Santa Klari, shvativši da je nehotice stvorio servis za poruke. „Moćna je stvar biti u stanju da trenutno doprete do nekoga na drugom kraju sveta, preko uređaja koji je uvek sa vama“, kaže Kum.

Jedini drugi postojeći servis za besplatno slanje poruka je u to vreme bio Blekberijev BBM, ali je tada radio samo na Blekberi telefonima. Tu su bili i Guglov G-Talk i Skajp, ali je WhatsApp jedinstven po tome što je login bio vaš broj telefona. Kum je pustio WhatsApp 2.0 sa pridodatom komponentom servisa za poruke i gledao kako su njegovi aktivni korisnici naglo narasli na 250 hiljada. Otišao je da se vidi s Ektonom, koji je i dalje sedeo besposlen i mrljao nešto s pokretanjem još jednog startapa koji nikuda ne vodi.

Obojica sede za stolom u Ektonovoj kuhinji i počinju da jedan drugom šalju poruke preko WhatsApp-a, sa već čuvenom duplom kvačicom koja pokazuje da je telefon primio poruku. Ekton je odmah shvatio da gleda u potencijalno bogatije SMS iskustvo – a efikasnije od MMS poruka za slanje fotografija i druge medije koji često nisu funkcionisali. „Imali ste čitav internet širom otvoren da radite šta poželite“, kaže on .

On i Kum razrađivali su aplikaciju u Red Rock kafeu, omiljenom“pojilištu“ za osnivače startapova u Mauntin Vjuu, tiho pišući kod na drugom spratu, još uvek punom ljudi sa laptopovima smeštenim na klimave stolove. Često su tamo boravili: Brajan bi škrabao svoje beleške, dok bi Jan kucao kod. U oktobru je Ekton pridobio svojih pet prijatelja, nekadašnjih kolega iz Yahoo-a, da daju novac za početnu investiciju od $250,000, dobivši status koosnivača i udeo u firmi. Zvanično se pridružio 1. novembra (njih dvojica, kao osnivači, zajedno imaju više od 60% akcija što je veliki udeo kada su u pitanju tehnološki startapovi u Silikonskoj Dolini, a pretpostavja se da je Janov udeo veći jer je on taj koji je primenio ovu svoju originalnu ideju devet meseci pre nego što mu se pridružio Ekton. Oni koji su bili zaposleni od samog početka, kako se priča, imaju relativno veliki udeo u akcijama od blizu 1%. Kum nema komentara po tom pitanju).

Obojicu su preplavili mejlovi iPhone korisnika, uzbuđenih jer postoje šanse da besplatno šalju poruke posvuda po svetu, očajnički želeći da „WhatsApp-uju“ sa svojim prijateljima koji imaju Nokije ili Blekberi. S obzirom da je Android tada bio tek uočen na radaru, Kum je angažovao starog prijatelja iz Los Anđelesa, Krisa Pajfera da mu izradi BlackBerry verziju aplikacije WhatsApp. „Bio sam skeptičan“ priseća se Pajfer. „Ljudi već imaju SMS, zar ne?“ Kum mu je objasnio da su SMS porukama, u nekim drugim zemljama, zapravo, odbrojani dani . „Već zaudaraju“, rekao mu je. „To je mrtva tehnologija, kao faks mašina koja nam je preostala iz sedamdesetih, još uvek stabilan izvor prihoda samo za špeditere.“ Pajfer je pogledao kako u treptaju oka raste broj korisnika WhatsAppa – i pridružio im se.

Kroz svoju Yahoo mrežu poznanstava uspeli su da kao podstanari zakupe neko skladište pretvoreno u kancelarije na Evelin aveniji. Preostalu polovinu zgrade zauzimao je još jedan čudesan startap – Evernote – koji će ih na kraju i izbaciti napolje da bi uzeo celu zgradu. Nosili su i ćebad da bi se ugrejali, radeći na jeftinim Ikea stolovima. Čak i tada nije bilo oznake ili table da WhatsApp tamo ima kancelariju. „Onima koji su dolazili kod njih objašnjavali bi ovako: Pronađite zgradu Evernote. Idite iza, s druge strane. Nađite neobeležena vrata. Kucajte“, priseća se Majkl Donahju, jedan od prvih BlackBerry inženjera koji su došli da rade u WhatsApp, prilikom dolaska na svoj prvi intervju za posao.

Kum i Ekton su prvih nekoliko godina radili bez plate, a njihov je najveći trošak u početku bio vezan za slanje verifikacionih poruka korisnicima. Koristili su ‘koljače’ – SMS brokere kao što je Click -A Tell, koji bi poslali SMS unutar Amerike za samo dva centa, ali je na Bliskom istoku cena slanja bila 65 centi. Danas SMS verifikacija odnosi kompaniji oko $500.000 mesečno. Pre četiri godine troškovi nisu bili toliko visoki, premda su i tada bili dovoljno visoki da bankovni račun Kuma i njegove ekipe iscuri. Srećom, WA je počeo da postepeno ubira i prihode, otprilike pet hiljada dolara mesečno do početka 2010, što je onda bilo dovoljno da pokriju troškove SMS verifikacije. Povremeno su, i obazrivo, uključivali aplikaciju iz režima „besplatno“ u „platio“, kako ne bi prebrzo prebrzo rasli. U decembru 2009. su ažurirali WA za iPhone – za slanje fotografija, i tada su se šokirali kada su videli kojim tempom i obimom raste baza njihovih korisnika, čak i kada i po ceni od jednog dolara. „Znaš, mislim da možemo izdržati, da ćemo imati stalni profit“, rekao je Ekton Kumu.

WhatsApp je početkom 2011. dospeo u prvih 20 svih aplikacija u američkom App Store. Kum i osoblje ručali su dim sum, kada ga je neko upitao zašto ne „zagreje“ novinare i štampu. „Marketing i štampa samo dižu prašinu“, odgvorio im je Kum. „Zabiju ti se u lice a onda se i ne obaziru na to zbog čega pričaju s tobom – baš ih briga za sam proizvod.“

Ne treba „pridaviti“ venčer kapitaliste pa da shvate da je WhatsApp zarazio čitav internet. Sve zahteve za razgovorom ili sastankom koje su im slali potencijalni ulagači Kum i Ekton su smišljeno ‘štopovali’, držeći ih na dugačkom lancu. Ekton je u „venčersima“ video sredstva koja bi ih spasla. Ali, jedan od rukovodilaca ‘Sekvoje’, Džim Gec, ostao je posebno tvrdoglavo uporan. Proveo je osam meseci radeći sa svojim kontaktima koji bi eventualno mogli da se, kao koosnivači, uključe u Kumovu i Ektonovu igru. Susreo se sa desetak drugih kompanija za servisiranje SMS poruka – među njima i Pinger, Tango i Beluga – iako je bilo jasno da je WhatsApp bio šef parade; Gec se zaprepastio kada je saznao da ovaj startap – što je WhatsApp i bio – već plaća porez na kompanijsku dobit: „Ovo je bio prvi i dosad jedini put da sam u svojoj karijeri video poduhvat nalik ovome. „Na kraju je s njima seo u kafe Red Rock, odgovarajući na njihovu „baražnu vatru“ pitanja, obećavši kako ih neće pritiskati da prihvate model postojanja zasnovan na reklamama i oglašavanju, već će delovati u njihovu korist tako što će raditi kao njihov savetnik za strategiju. Napokon su pristali da od ‘Sekvoje’ uzmu osam miliona dolara kao početni ulog, uz njihovih već prikupljenih 250 hiljada.

(foto: Forbes)

Dve godine kasnije, februara 2013, kada je WA baza narasla na oko 200 miliona aktivnih korisnika a broj zaposlenih u firmi na 50, njih su se dvojica složila oko jedne stvari: vreme je da uzmu još novca. „Čisto da se obezbedimo, za svaki slučaj“, kazao je Ekton, podsećajući se kako je njegova majka, koja je vodila sopstveno špeditersko preduzeće, patila zbog nesanice, sekirajući se hoće li uspeti da isplati sve zaposlene s platnog spiska. „Ne želite da dospete u poziciju da ne možete da isplatite sva potraživanja.“ Odlučili su da se, u tajnosti, održi drugi krug odabira potencijalnog finansijera. ‘Sekvoja’ je uložila još 50 miliona dolara i na taj način podigla vrednosnu lestvicu WhatsApp-a na 1,5 milijardi dolara. A onda je Ekton snimio sliku sa monitora, na kojem je bio izvod bankovnog bilansa kompanije WhatsApp, poslavši ga Gecu. Na njemu je pisalo: $8.257 miliona – još uvek više od svih para koje su dosad u životu uspeli da zarade.

Sada, s većom brojkom na svom bankovnom računu, Ekton odlazi kod lokalnog vlasnika nekretnina, interesujući se za zakup nove zgrade – trospratnice odmah na sledećem ćošku od njih. Stanodavac nije znao ko je on niti šta je WhatsApp ali je novac odmah ‘progovorio’. Novi prostor je još uvek u izgradnji a WhatsApp se useljava ovog leta, uz dvostruko veći broj zaposlenih, njih stotinu.

Početkom februara 2014, Jan je prozujao pored nove zgrade u svom Poršeu na putu za časove boksa koje često propušta, a i tada je bilo kasno za trening. Hoće li konačno staviti logo svoje kompanije na auto? „Ne vidim razloga za bilo kakav logo. To je čisto pumpanje ega“, podrugljivo će on. „Svi mi znamo gde radimo.“ Potom se vozi do bezličnog bloka zgrada u San Hozeu, grabi torbu i ulazi u slabo osvetljenu teretanu na privatni čas sa sitnim klincem koji ga spremno čeka dok žvaće žvaku – njegovim trenerom, koji stoji do zvučnika iz kojeg trešti Kanye West. „Mnogo ga voli“, kaže nasmejani trener. Obe svoje rukavice uperio je visoko ka Kumu, koji mu odozgo spušta spore ali snažne udarce. Svakih nekoliko minuta Jan sedne na pauzu, izvlači rukavice i proverava Ektonovu poruku o WhatsApp serverima. Trener kaže da je Kumov stil boksovanja odraz njegove izvanredne usredsređenosti. Ne želi da uđe u priču sa kikboksom kao većina ostalih učenika, već bi da samo udara i zabija direkte. Isto bi se moglo reći i za njegov stil kojim vodi biznis: želi da bude što je moguće jednostavniji.

Istina je, kaže Jan, dok rumen u licu navlači čarape i cipele. “ Želim da uradim jednu stvar, i da je uradim dobro.“

Parmi Olson, Forbs

(preveo i uredio: Milan Lukić)