Tekstovi

Iako domaće kompanije u regiji, koje posluju na lokalnom nivou, uglavnom nemaju visoko vrijedne vlastite tehnologije i proizvode, svaka kompanija ima informacije koje treba zaštiti. Problem je što domaći menadžeri uglavnom to ne shvataju, pa ne preduzimaju ni one osnovne mjere zaštite, poput kupovine rezača papira za uništavanje dokumenata niti ulažu u adekvatnu zaštitu svojih internih kompjuterskih mreža

“Na pripremanje vlastite ponude za učešće na tenderima potrošimo deset posto vremena a devedeset posto pokušavajući da predvidimo visinu ponude konkurencije”. Ovako je još prije par godina čelni čovjek velike regionalne kompanije opisivao kako to izgleda nadmetanje na velikim međunarodnim tenderima gdje su u igri desetine miliona eura i gdje razlika od par centi može biti ključni elemenat koji određuje da li će kompanija uknjižiti milionski profit ili ispasti iz igre.

Šta sprema konkurencija, kakvu će ponudu imati na tenderu, koje nove proizvode pripremaju, pitanja su koje svakodnevno sebi postavljau menadžeri, bilo da je riječ o vlasnicima preduzeća sa par zaposlenih ili velikim kompanijama sa desetinama hiljada radnika. Od preciznosti odgovora na ova pitanja zavisi i dugoročni uspjeh i opstanak kompanija. Kako se radi o egzaktnim odgovorima, gledanje u šoljicu kafe ili posjeta vračari ne pomaže previše, ali posjeta štandu konkurentske firme na sajmovima, ili još bolje, izlazak u kafanu sa kolegom iz konkurentske firme mogu se pokazati puno korisnijim.

Business intelligence nije samo špijunaža

„Business inteligence je dio standardne poslovne prakse i po definiciji to je “proces traženja, tretiranja i analize strateških informacija, bilo da je riječ o kompanijama ili državama”, objašnjava Erol Mujanović, ekonomski analitičar iz Sarajeva koji je na temi business inteligence magistrirao u Francuskoj.

Business intelligence najčešće se, pogrešno, poistovjećuje sa industrijskom špijunažom, iako se najveći dio strateških informacija o konkurentima prikuplja legalno, kroz analize objavljenih finansijskih izvještaja, medijske najave novih proizvoda, prezentacije na konferencijama i sajmovima kao i na bazi specijalizovanih analiza tržišta. Ipak, linija koja razdvaja “bijele” tj. legalno dostupne informacije i “crne informacije”, do kojih se došlo ilegalno, nije baš uvijek jasna.

– U principu, business intelligence obuhvata 90 posto “bijelih” informacija, dok “crne informacije”, pribavljenje industrijskom špijunažom, čine desetak posto. Ali, radi se o tome da ovih desetak posto predstavlja i najvrijednije informacije. Kompanija koja je potrošila godine i milione eura na razvoj novog proizvoda, a onda joj konkuretni ukradu te podatke i plasiraju proizvod mjesec dana prije, trpi ogromne gubitke koji u pitanje dovode i sam opstanak kompanije. Stoga se i pristup business intelligence-u dijeli na ofanzivni i defanzivni, pri čemu se pod ofanzivnim podrazumjeva prikupljanje informacija o konkurentima, a defanzivni je zaštita vlastitih informacija od konkurenata. U oba slučaja najslabija karika je ljudski faktor, odnosno zaposleni, kaže Erol Mujanović.

Balkanski špijuni

Globalni igrači, kao što su velike transnacionalne kompanije, banke i osiguravajuće kuće imaju vlastita odjeljenja koja se isključivo bave business inteligence-om i prikupljanjem informacija o konkurentima, što legalnim što manje legalnim načinima, što je skup hobi ali su i ulozi visoki.Meta nisu samo konkurenti i njihovi menadžeri već i vlastiti zaposlenici.

Kako su prije tri godine otkrili njemački mediji, Deutsche Telekom imao je razrađenu praksu špijuniranja i vlastitih uposlenika, posebno onih na menadžerskim pozicijama, ali ne samo u matičnoj firmi već i u firmama kćerkama. Kako se pokazalo, među metama je bila i jedna od menadžerica Hrvatskog telekoma, a njen dosije obuhvatao je rezultate praćenja i priskluškivanja ne samo nje već i njene sestre i ostalih članova porodice, gdje su uredno evidentirane i seksualne sklonosti, sa kime je, kada i gdje izlazila, sve to uredno fotografisano i pohranjeno u tajni dosije.

„Kompromitirajući podaci o vlastitim menadžerima su takođe vrijedna roba, jer na taj način kompanija svoje menadžere može da drži u šaci ili da ih otpusti i prije isteka ugovora bez prava na otpremninu“, objašnjava Erol Mujanović.

Ukradeno 1.000 milijardi dolara

Kako živimo u informatičkom dobu, gdje su sve bitne informacije pohranjene na kompjuterima, pa je uz malo znanja i vještine moguće dočepati se i najkritičnijih tajnih podataka od konkurencije sa drugog kontinenta, bez napuštanja vlastite kancelarije.

Ono što se najviše čuva, ali i najviše krade, su informacije o novim tehnologijama i proizvodima, na čiji razvoj se obično utroše godine i ogromne sume novca.

Prema procjenama direktora Agencije za nacionalnu bezbjednost SAD (NSA), generala Keith Alexandera, američke kompanije godišnje pretrpe štetu od oko 1.000 milijardi dolara zbog krađe informacija, pri čemu je samo jedna američka kompanija pretrpjela štetu od oko milijardu dolara zbog krađe tehnologije na čiji razvoj je utrošila dvadesetak godina.

Iako su najčešće u slučajevima upada u kompjuterske mreže “glavni osumnjičeni” Kinezi, krađa poslovnih informacija nije mrska ni Rusima, Francuzima, Nijemcima, pogotovu kada je riječ o proizvodima najnovije tehnologije ili nadmetanjima na međunarodnim tenderima vrijednim nekoliko desetina milijardi eura, kada su sva sredstva dozvoljena a cilj opravdava sredstvo.

Informacije se ne kradu samo kroz hakerske upade u kompjutere već i na “klasične načine” – ubacivanjem svojih špijuna kao studenata, magistranata ili doktoranata u razvojne centre konkurenata, ucjenom ili podmićivanjem zaposlenih u konkurentskoj firmi, kopanjem po smeću iz razvojnih centara ili jednostavno zapošljavanjem ključnih ljudi iz konkurenstke firme.

Dobra vijest za balkanske menadžere je da im se teško može desiti da izgube milijardu dolara zbog krađe informacija pošto takve informacije jednostavno ne posjeduju, a i zbog toga što su zemlje regije i njihove kompanije daleko od proizvodnje hi-tech proizvoda i dominacije na svjetskom tržištu.

Tehnologija sječe balvana i uzgoja malina i nije tolika nepoznanica pa i njena cijena na crnom tržištu nije naročito velika. Slična je situacija i sa tenderima, gdje se država javlja kao glavni i najveći kupac roba i usluga. Teoretski, najniža ponuđena cijena trebala bi biti presudan faktor, ali u praksi puno je bitnija bliskost sa vladajućim političarima što obezbjeđuje puno bolju “prohodnost” na tenderima nego niža cijena i bolji kvalitet u odnosu na konkurente. Čak i kada bi im neko besplatno poklonio, recimo dizajn najnovijeg mikro čipa zasnovanog na nano tehnologiji ili najnoviju satelitsku tehnologiju, domaćim kompanijama to ne bi puno pomoglo u njihovom poslovanju, jer bi jedino mogli tu informaciju preprodati nekome kome je bitna.

Pokradeni ćute zbog sramote

„Iako domaće kompanije u regiji, koje posluju na lokalnom nivou, uglavnom nemaju visoko vrijedne vlastite tehnologije i proizvode, svaka kompanija ima informacije koje treba zaštiti, pogotovu ako je riječ o kompanijama koje se nadmeću i na međunarodnom tržištu. Problem je što domaći menadžeri uglavnom to ne shvataju, pa ne preduzimaju ni one osnovne mjere zaštite, poput rezača papira za uništavanje dokumenata niti ulaganja u adekvatnu zaštitu svojih internih kompjuterskih mreža. Na regionalnom tržištu, za razliku od Zapada, zato i ne postoje još uvijek specijalizovane kompanije za business intelligence koje bi pružale kompletnu uslugu, jer očigledno nema dovoljno interesa. Ipak sigurno je da i na našim prostorima postoji industrijska špijunaža, pogotovo kada je riječ o farmaceutskim ili građevinskim kompanijama koje nastupaju na međunarodnom tržištu. O tome se rijetko čuje iz jednostavnog razloga – onaj ko krade se ne hvali time, a pokradeni ćuti zbog sramote“, kaže Erol Mujanović.

Dražen Simić, Sarajevo

broj 81, oktobar 2011.

Održavati stanovništvo zdravim je veoma skupo, ako je cilj samo produžiti životni a ne i radni vek. To potvrđuje i izveštaj OECD-a, u kome se prognozira da će učešće troškova za zdravlje premašiti 60% ukupnih prihoda čak i kod onih sa visokim primanjima. Da bi se ublažile zdravstvene i finansijske posledice starenja, kroz reformu zdravstvenih sistema i ulaganja u biomedicinske nauke već danas se smanjuju budući troškovi – pre svega zahvaljujući prevenciji, ranom otkrivanju bolesti i ulaganjima u razvoj regenerativne medicine, za koju se veruje da predstavlja budućnost čovečanstva.

Zbog priraštaja stanovništva i produženja prosečnog ljudskog veka, procenjuje se da će ukupan broj stanovnika na planeti do 2050. dostići 9.1 milijardu. Prema statističkim projekcijama dominiraće stara populacija, i to ne samo u razvijenim zemljama već će i u manje razvijenim područjima stopa priraštaja padati brže od stope smrtnosti. Tako će, na primer, Japan na svakih 10 stanovnika imati jednog starijeg od 80 godina, u Južnoj Koreji će to biti slučaj na svakih 15, a u Americi i Evropi na 25, pri čemu će nesrazmera biti još izraženija kada je u pitanju starosna granica iznad 65 godina. Demografska kretanja već sada nedvosmisleno ukazuju da će broj starih lica kojima su neophodni izdržavanje i pomoć nadmašiti mladu i fizički sposobnu radnu snagu, iako kriterijumi biološkog početka starosti nisu jedinstveni. Naime, danas je očekivani prosećan životni vek u nekim zemljama u razvoju 65 godina, dok je u razvijenim zemljama 65 godina uglavnom granica radnog veka, i računa se da tek nakon nje zapravo počinje starost.

Makroekonomska istraživanja koje je za potrebe milenijumskog izveštaja UN obavio tim stručnjaka na čelu sa profesorom Džefrijem Saksom, i koja su objavljena 2000. godine, ukazuju na direktnu vezu između ulaganja u zdravstveni sistem i ekonomskog razvoja. Zaključak izveštaja je da samo kvalitetan zdravstveni sistem može da obezbedi ekonomsku budućnost. Studija je pokazala da su visoka izdvajanja u najrazvijenijim zemljama (u proseku oko 1.700 dolara po glavi stanovnika) neminovna cena održavanja zdravlja stanovništva, ali i cena starenja populacije u razvijenim ekonomijama. Drugim rečima, održavati stanovništvo zdravim je veoma skupo ako je cilj samo produžetak životnog, a ne i radnog veka.

Na takav zaključak upućuje i izveštaj OECD-a, koji pokazuje da zdravstveni troškovi po pojedincu primetno rastu nakon 45-te godina, a vrtoglavo nakon 65-te godine života. U izveštaju se ističe da će u budućnosti takav trend biti još izraženiji, te da će učešće troškova za zdravlje premašiti 60% ukupnih prihoda čak i kod onih sa visokim primanjima. Pri tom, treba imati u vidu da se kvalitet zdravlja stanovništva ne meri samo odsustvom bolesti, već i stepenom mentalnog i socijalnog blagostanja. Kako, dakle, uz duži životni produžiti i radni vek i obezbediti proizvodnu populaciju koja je neophodna za održivi razvoj?

Regenerativna medicina

Danas među starom populacijom u svetu preovlađuju tzv. hronična obolenja – šećerna bolest, kardiovaskularna obolenja i maligniteti, čija stopa raste uporedo sa godinama života, a smrtonosna su po svom napredovanju i posledicama. Za starost su još tipičnije degenerativne bolesti centralnog nervnog sistema kao Alchajmer ili Parkinsonova bolest, koje zahtevaju neprekidno doživotno lečenje i negu u kući ili institucionalizovanim ustanovama. Sve veći troškovi ovakvog lečenja direktno su povezani sa ukupnim porastom zdravstvenih troškova, pa su aktuelna istraživanja usmerena na traženje rešenja koja bi umanjila i zdravstvene i finansijske posledice. Bez obzira da li je reč o makro ili mikro planu, cilj je da se kroz reformu zdravstvenih sistema i ulaganja u biomedicinske nauke već danas smanje troškovi u budućnosti, pre svega zahvaljujući prevenciji, ranom otkrivanju bolesti i razvojem regenerativne medicine.

Prevencija i rano otkrivanje bolesti ne samo da umanjuju troškove već poboljšavaju ishod lečenja i pozitivno utiču na kvalitet i dužinu života. To su najjeftiniji i masovno primenjivi mehanizmi koje je Svetska zdravstvena organizacija unela u svoju strategiju Healthy Ageing (zdravo starenje), a tehnološke mogućnosti, naročito dijagnostičke tehnologije neinvazivnog pristupa, vizualizacija trodimenzionalnom slikom digitalnog karaktera i prenos podataka na daljinu, biće buduća osnova za rano otkrivanje bolesti i efikasnije lečenje. Zahvaljujući tehnologiji danas je značajno unapređena i rehabilitaciona i fizikalna medicina i njena uloga u poboljšanju kvaliteta života nakon intervencija, tokom hronične bolesti ili invaliditeta.

Konačno, budućnost čovečanstva je u regenerativnoj medicini. Njeni dometi malo su poznati čak i u profesionalnim krugovima. Reč je o novoj oblasti koja se zasniva na principu biološke regeneracije i restitucije organa i tkiva. Poput gmizavca kome je odsečen rep i kome potom izraste novi, čovek će moći da se leči, restituiše i regeneriše organe, tkiva i delove tela, što će po oceni stručnjaka iz ove oblasti radikalno pomeriti granice i životnog i radnog veka.

Shodno takvim trendovima, povećavaju se i ulaganja u navedene oblasti a dalje investicije očekuju se u novim istraživačkim projektima, laboratorijskim i kliničkim studijama i uspostavljanju terapeutskih protokola. Istraživačke zdravstvene institucije postaju mesta sa najvišim ulaganjima, svojevrsni koncentrat tehnike, tehnologije i znanja. Sve to, istovremeno, zahteva i definisanje adekvatne regulative u toj oblasti, ali i razvoj državnih strategija i poslovnih kompleksa kao što je već slučaj u Južnoj Koreji, Japanu i Kini. Ove zemlje su još 2006. svrstale istraživanja u celularnim terapijama u svoje strateške programe razvoja i u njih investirale od jedne do dve milijarde dolara godišnje, dok se za 2015. prognozira da će globalni nivo ulaganja u ove oblasti dostići 219 milijardi dolara, u čemu će prednjačiti Evropa i Amerika.

Trka je već počela

Brojni patenti u ovoj oblasti doprineće „eksploziji“ ove industrije i oni koji budu spremni postaće i nosioci tog razvoja. U Evropi već postoji veliki broj istraživačkih centara za regenerativnu medicinu i ćelijsku terapiju, (Nemačka, Francuska, Španija…). Jedan od takvih centara je, na primer, Univerzitet u Lajpcigu gde su od stem ćelija već napravljena tkiva jetre, mišića i hrskavice kao zamena za tkiva ili organe koji nedostaju. Ov institucije ulažu napore da što veći broj istraživanja usmere ka stimulisanju prirodnih potencijala organizma za regeneraciju i restituciju, bez spoljašnje intervencije.

Rezultati novih postupaka su fascinantni a evropskim rezultatima sve se više približava i Amerika. Konkretno, u istraživačkom centru u Kaliforniji već koriste printer koji po slojevima „štampa“ tkivo, razdvajajući ćelije po zadatoj potki i prema računarskom crtežu, a potom u inkubatoru gaje pomenuti „odštampani“ organ dok ne naraste. Slučaj bolesnika sa implantiranom mokraćnom bešikom koja je sačinjena na taj način je odavno publikovan, a skoro je u medicinskoj literaturi opisana i zamena traheje kod jednog pacijenta.

Ovi sporadični slučajevi biće rutina u budućnosti, pod uslovom da se za to spremamo već danas. Mada su projekcije o tome u kojoj meri će razvoj novih medicinskih oblasti pomeriti biloške granice i dostupnost kvalitetnog lečenja i dalje spekulativne, ne treba zanemariti ni prognoze koje u medicini budućnosti vide rizik od još drastičnijih socijalnih podela. Tim pre je veća odgovornost onih koji kreiraju nacionalne strategije u ovoj oblasti, pogotovo u situaciji kada je evidentno da je za neke zemlje u tom pogledu budućnost počela još juče.

Di Vard Hok je sa dvadeset pet godina bio na ivici ličnog bankrotstva jer se nemilice zaduživao preko kreditnih kartica. Kako je već imao dvoje dece a treće bilo na putu, prihvatao je bilo koji posao da bi preživeli, zaklevši se da će „iseckati svaku kreditnu karticu“ koju je do tada posedovao i ubuduće trošiti samo onoliko koliko ima na računu. Petnaest godina kasnije, Hok je brinuo o jednoj posebnoj kartici, ne zbog minusa, već zbog miliona dolara na njoj. Bila je to Visa kartica, njegov izum koji je napravio revoluciju u bankarskom poslovanju.

Finansijski problemi sa kojima se Hok suočavao u mladosti bili su tipični za sredinu u kojoj je odrastao. Rođen 1929. u mnogočlanoj porodici u ruralnoj Juti, detinjstvo je proveo u kolibi bez kanalizacije i kupatila i vaspitavan je da ga čeka težak rad da bi preživeo. Školu nije voleo ali je obožavao da čita knjige o velikim istorijskim vođama i da vodi beskonačne debate, što mu je omogućilo da kao državni šampion u govorništvu dobije skromnu stipendiju Veberovog koledža mladih. Tokom narednih godina dobijao je poslove nižih rukovodilaca u različitim finansijskim institucijama, ali je često ostajao bez posla jer nije hteo da se prilagodi kompanijskim pravilima. To je porodicu dovodilo na rub opstanka, pa je odlučio da se odrekne ambicija i „priključi gomili“ na nekom monotonom ali sigurnom poslu do penzije.

Prijavio se na konkurs koji je raspisala lokalna National Bank of Commerce i godinu dana radio različite poslove, dok ga nije zapazio predsednik banke Maksvel Karlson i odredio da pomogne oko uvođenja programa kreditnih kartica, na osnovu licenci kupljenih od Bank of America. Iako je Hok izjavio da on lično ne namerava da koristi nijednu kreditnu karticu – izabran je za posao. Uprkos ličnoj odbojnosti, nedostatku sredstava, tehnologije i primenjivog iskustva, Hok je odlično odradio poveren zadatak jer se ispostavilo da su nedostatak pravila i haos koji su pratili uvođenje sistema za njega idealan poslovni ambijent. Kao nagradu dobio je mesto direktora odeljenja kreditnih kartica.

Hok, naravno, nije bio oduševljen ali je prihvatio ponudu i u tom svojstvu je 1968. prisustvovao sastanku na kome se raspravljalo o problemima sa licencama koje su kupovane od Bank of America. Potonja je jedina ubirala profit od toga, jer su licence naplaćivane gotovinom, nije bilo odgovarajućih uputstava za primenu, delotvornog načina razmene informacija među bankama, niti organizovanog mehanizma za rešavanje problema. Autorizaciju su pratili mnogobrojni problemi pa je rastao broj krivotvorenih kartica, ali i nesolventnih klijenata koje banke nisu detaljnije proveravale zbog trke za zaradom. Sastanak se pretvorio u buran sukob, pa je Bank of America odlučila da kupci licenci oforme radnu grupu koja će rešiti nagomilane probleme. Za predsedavajućeg je predložen Hok, koji je prihvatio naimenovanje tek kada mu je garantovano da će imati aposlutni nadzor nad programom koji treba da sprovede.

Kreativni tiranin

Tokom naredne dve godine on je praktično srušio postojeći sistem i napravio revoluciju. Njegova zamisao je bila da nova organizacija bude zasnovana na kooperativnoj strukturi i digitalnoj tehnologiji koja je tek počela da se rađa. Mnogo pre nego što je to postalo stvarnost, Hok je vizionarski perdvideo trenutni transfer novca i plaćanja između entiteta 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i bez papirologije. Međutim, da bi ostvario takav koncept, morao je da izdejstvuje da već postojeći sistem bude, umesto na licenci, zasnovan na partnerstvu banaka koje bi sarađivale u obavljanju finansijskih transakcija putem kreditnih karica iz bilo kog dela sveta. Drugim rečima, Bank of America bi morala da se odrekne kontrole i postane jedan od partnera. Banka je to u početku glatko odbila, ali je Hok, što strastvenim ubeđivanjem, što prikrivenim pretnjama o negativnom publicitetu, uspeo u svojoj nameri i 1970. Bank of Amerika je prenosom vlasništva omogućila da se osnuje National Bank – Americard Incorporated (NBI), kao nezavisna, neprofitna organizacija.

Međutim, sledeći korak nije bio nimalo lakši: Hok je prihvati opciju da se povuče iz cele priče ukoliko ne uspe da pridobije barem dve trećine od 2.700 vlasnika licenci da prihvate novi sistem i potpišu ugovor sa NBI, koji bi im za uzvrat obezbedio pravo glasa proporcionalno njihovom učešću u ukupnom obimu kreditnih kartica. To je značilo da bi žestoki konkurenti morali da počnu da sarađuju i da bi svaka od članica morala da bude sposobna da prihvati bilo koju „Bank Americard“, izdatu od bilo koje banke u bilo kom kraju sveta. Hok je, kao da vodi predizbornu kampanju, putovao širom zemlje da bi objasnio prednosti novog sistema. Uz pomoć Bank of America dobio je pristanak najvećih banaka i to mu je, uz njegovu izuzetnu govorničku ubedljivost, doprinelo da na kraju ubedi svih 2.700 vlasnika licenci da se pridruže NBI. I sve je to, umesto za planiranih devet, uspeo da uradi za tri meseca.

Da bi preuzeo vođstvo nove organizacije, dao je otkaz u National bank of Commerce i preselio se u San Francisko. Početak novog poduhvata je bio uzbudljiv, jer pod rukovodstvom Hoka organizacija nije imala zvanična radna mesta, utvrđenu strukturu niti bilo šta od formalnosti. Hok je bio nepresušan izvor ideja, ali i pravi tiranin prema saradnicima da se one sprovedu, ne trpeći greške. I pored toga, njegove ideje su bile toliko zarazne, kao i umeće da bira ljude koje je vodila strast da primene nešto novo, da je NBI ređao uspeh za uspehom. Prvo su se fokusirali na problem krivotvorenja kartica i likvidnosti klijenata, što je rezultiralo smanjenjem broja izdatih kreditnih kartica za oko četiri miliona, ali je istovremeno promet uvećan za milijardu dolara.

Ali konačni uspeh NBI je zavisio od primene digitalne tehnologije, za čiji razvoj je Hok odabrao poseban tim. Međutim, ispostavilo se da American Express ima sličan plan i da je ubedio najmoćnijeg člana NBI – Bank of America da se priključe njihovom konceptu kreiranja nacionalne mreže. Pred samo potpisivanje ugovora Hok je krenuo u kampanju da to spreči, ubeđujući članove upravnog odbora da će krajnji rezultat biti podređivanje njihovih interesa vlasniku sistema. I opet je njegova govornička veština nadvladala, a NBI se povukao iz tog posla.

Prvi elektronski sistem plaćanja

Ali sada je veoma brzo morao da razvije sopstvenu tehničku podršku, za šta u to vreme nije bilo primera na koji bi se ugledali. Hok je okupio izuzetne stručnjake i uspeli su da izgrade ono što će postati poznato kao BASE I – Eksperimentalni sistem bankarske autorizacije. Kada je uveden 1973. bio je to prvi elektronski sistem plaćanja, izgrađen pre roka i ispod planiranog budžeta, dok je sistem American Express još visio na grani. Hokov sistem je smanjio vreme autorizacije kreditne kartice sa pet minuta na 56 sekundi i uveo na poleđini kartice magnetnu traku, koja je služila za prenos i verifikaciju stanja na računu.

U vreme kada je NBI uređivao svoju tehnološku strukturu, Hok je predviđao ne samo domaći, već i međunarodni sistem monetarne razmene. U tom cilju je negovao odnose sa više inostranih banaka i osnovao međunarodni ekvivalent NBI pod nazivom IBANCO. Međutim, dok je poslovanje unutar SAD funkcionisalo pod jedinstvenim imenom „Bank Americard“, IBANCO je raspolagao sa više imena kreditnih kartica. Hok je uspeo da se izbori za zajednički brend sa imenom VISA, kao simbola slobodnog putovanja i pristupa bez granica, što je imalo fantastičan odjek na globalnom tržištu.

Da bi realizovali ideju, Hok i njegov tim morali su da zamene milione kreditnih kartica, trgovačkih potpisa i drugih pratećih delova novim logotipom „Visa“. Očekivalo se da će to trajati godinama, a obavljeno je za samo 18 meseci. Do 1980. Hok je „Bank Americard Visa“ načinio najvećom organizacijom na svetu, sa 53,5 odsto svih bankarskih transakcija preko kreditnih kartica u SAD, a zadobio je i 64 miliona korisnika. Ono što je bilo još značajnije, odeljenja kreditnih kartica za banke više nisu predstavljala trošak već vredne profitne centre.

Zorica Žarković

Globalnom osećanju da je izlaz iz krize ka prosperitetu u rukama proviđenja a ne građana i njihovih elita doprinosi i „nestašica” mislećih ljudi od integriteta, suverenih u analizi, poznatih i uticajnih ličnosti koje je vlast tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Potonuli su, između ostalog, i pod pritiskom korporativne moći koja kooptira i nameće svoje teme i ciljeve. Njihovo novo pribežište – uključujući tu i vrhunske ekonomiste i nobelovce je na – Internetu.

Public intellectual je teško prevodiv izraz, a uveo ga je u upotrebu istoričar Russell Jacoby u svojoj knjizi The Last Intellectual u 1987. Američki časopis “Society” posvetio mu je svoja dva broja tokom 2008 i 2009. Koncept se samo delom tiče onih javno eksponiranih intelektualaca kada deluju kao pojedinci, a više širenja javnog prostora za praksu kritičke, intelektualne intervencije; tiče se ‘govorenja u javnosti’, ali više ‘govorenja o temama od javnog interesa’; manje je reč o zastupanju neke ideološke orijentacije ili političkog programa, a više o jasno artikulisanom političkom ili moralnom stavu. I najvažnije: glavno obeležje je kritička pozicija u odnosu na moćne (institucije i ljude). Ukratko, public intellectual je ‘kritička ličnost’ koja artikuliše različite kolektivne i autonomne pozicije, inicijative i projekte, a često i širu opozicionu svest, uz osobenosti ličnog izraza.

Nekad su većinu public intellectuals činili pisci, novinari i uopšte umetnici, kasnije dominiraju ljudi kao što su J.P. Sartre, R. Aron, ili J. Habermas. Dugo su prototip bili profesori evropskih univerziteta. Danas su to mahom uski specijalisti, posebno ekonomisti. Donedavno, oni su pokretali ključne teme i davali okvir debate i predlagali novu javnu agendu. Bili su suvereni u analizi, poznati i uticajni, vlast ih je tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Srednja klasa, a posebno profesionalna elita, u njima su nalazili inspiraciju i okvir vlastite orijentacije.

Većina učesnika u debati „Society” zaključuje da se danas suočavamo sa nestajanjem kako kritičkih pozicija, tako i kritičkih ličnosti, pa su public intellectuals u krizi. Razloge nalaze u internoj kulturi akademskih i profesionalnih krugova, odnosno u stvaranju zatvorenih zajednica i njihovog unutrašnjeg tržišta ideja, komunikacije i statusne promocije. Uticaji okruženja su, medjutim, odlučujući. Tiču se ponajviše rasta korporativne moći koja kooptira, nameće svoju agendu i definiše okvire delovanja za rastući segment ovih zajednica. Drugo, i masovni mediji su u procesu korporatizacije i izrazite koncentracije i tako u stanju da preusmere tematski okvir, profesionalnu kulturu i autonomiju novinara kao (mogućih) public intellectuals. Isto važi i za otvaranje medijskog prostora za vrhunske intelektualce i profesionalce da govore i pišu na teme od javnog interesa, kao i da nude alternative.

Pojava Interneta je inicijalno novi okvir za bujanje autonomnih i/ili alternativnih pozicija i učesnika. Jedan od primera je www.project-syndicate.org. Koji okuplja političke analitičare, ekonomiste, naučnike, pisce i aktiviste. Za mnoge je takva komunikacija podsticaj za iniciranje i razvoj novih projekata i testiranja novih ideja. Za druge je to šansa da objavljuju i promovišu vlastite projekte, popularizuju složene ideje ili kritički osporavaju javni programi ili agende. Za treće to je kanal trivijalizacije.

Naš kontekst i public intellectuals

Naša zakasnela i nekompletna tranzicija implicira da su bazični politički, institucionalni i ekonomski aranžmani i dalje suštinski nedovršeni i nestrukturirani. Da sada ne spominjemo razorne uticaje globalne ekonomske krize. U takvom ozračju je država tj.vlada postala praktično jedini domaći akter u svim ključnim procesima. Njena autonomija je, medjutim, strateški ograničena procesom EU integracije, ulogom medjunarodnih finansijskih organizacija i medjunarodnog kapitala.

I organizacije civilnog društva, ionako u senci države, postaju zavisne od međunarodnih donatora, pa su tako reducirane na fund-raising aktere, čije su ključne delatnosti zagovaranje i trening, ali mahom tudje agende. Istraživačke i profesionalne zajednice su strukturno ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom. Zato i nova i specifična kultura u traganju za (stranim) grantovima dominira u potpunosti, u kojoj metodologija istraživanja javnog mnenja i tržišta postaje gotovo isključiva. Ali se istraživanja i analiza, umesto traganja za istinom, pretvaraju u tehnički servis. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budžetska, adminstrativna i tehnička pitanja. Istraživačko-analitičkim domenom dominira tzv. grupa eksperata, usko specijalizovana i senzitivna na agendu i očekivanja donora i drugih naručilaca. To uključuje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca koji počinju da okupiraju važne adminstrativne i menadžerske pozicije, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim. Ova grupa, inače važan segment profesionalne elite, teško da može da nudi alternative i strateške opcije ili da kritički procenjuje važne probleme, kao i da bude public intellectual.

Zato mnoge važne teme, problemi i aktivnosti izostaju kao javna agenda. Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog izmedju političke i profesionalno-akademske elite. Kako se nova preduzetnička klasa  i dalje suočava sa problemom vlastitog legitimiteta i socijalnog statusa, javni sektor nastavlja da bude izvorište srednje klase (i kulturnih i profesionalnih elita) – uz rastući uticaj internacionalizovanih lokalaca i menadžera iz civilnog i privatnog sektora.Ali to i dalje reprodukuje stari obrazac vertikalne sistemske integracije, tj.usmerenost kulturnih i profesionalnih elita ka lokalnoj i centralnoj administraciji, političkim partijama, internacionalnim organizacijama i važnim državnim agencijama. Njihova horizontalna sistemska integracija, tj, usmerenost ka profesionalnim udruženjima, javnim tribinama, klubovima, sindikatima, nezavisnim medijima i stručnim časopisima, kao i mrežama za specifične interese i javno delovanje unutar civilnog drustva— time je ograničena, fragmentovana i generalno slaba.

Neselektivna trka za grantovima, anonimne analize i izveštaji u formuli zadate agende, prilagođavanje rezultata očekivanjima naručilaca, uz odsustvo stručne i šire javnosti koja vrednuje, čini vidljivim i uvažava – vidljivo vodi dramatičnoj kolektivnoj i individualnoj marginalizaciji, a političku elitu čini jedinim akterom. Rečju, autonomija i nezavisno i kritičko delovanje u smislu kolektivnog aktera je upitno, teško vidljivo ili ga i nema. To su okolnosti koje mnoge navode na zaključak da se gase osnovne pretpostavke za delovanje u konceptu public intellectuals.

Šta da se radi?

Možda je potpuno obrnuti zaključak preko potreban. Dakle napor da se profesionalne elite preobrate iz tehničkih egzekutora države/partija ili donora, u preko potrebne autonomne aktere. Da zamene pozicije zagovaranja tudjih agendi, pokretanjem temeljne javne rasprave iz koje će izaći nove ideje, dokumentovani predlozi i alternative. Umesto improvizacija i populističkog udvaranja javnosti, nova i strateška javna agenda, ali na osnovu kvalitetnih analize i pristupa. Ekonomska i socijalna situacija je krajnje preteća, marginalizacija same elite produbljuje krizu. Stvara se „tunel perspektiva”, po kojoj je izlaz iz krize ka prosperitetu u rukama providjenja a ne građana i njihovih elita. Ovde polazimo od obrnutog postulata: stabilnost i budući prosperitet zavisi, pre svega, od nas samih. Dakle, od sposobnosti da se načini konsenzus oko osnovnih tema, da se formulišu adekvatne strategije i programi, kao i jasne podele rada, odgovornost, procedure i kontrolni mehanizmi. U svemu tome uloga profesionalnih i kulturnih elita je ne samo specifična, veći presudna.

Svi su izgledi da će Obama tesno pobediti na predsedničkim izborima, ali analitičari predviđaju da se suštinski stvari neće mnogo menjati. I do sada su republikanci imali hegemoniju u centralnim političkim oblastima, pa ako zadrže većinu u predstavničkom domu moći će zajedno sa pokretom Čajanka da otežavaju Obamino vladanje, kao i sve njegove reforme. Da podsetimo, članovi Čajanke su radikalni protivnici povećanja poreza, a samim tim i velikih promena u zdravstvenom i socijalnom sistemu.

Da Bil Klintonov slogan It’s the economy, stupid – važi i u ovoj izbornoj kampanji, Barak Obama bi već bio gubitnik, jer je nezaposlenost u Americi oko 8%. Mit Romni ove izbore može da izgubi samo svojom zaslugom. Tom ishodu će doprineti i njegov izbor tvrdog konzervativca Pola Rajana za kandidata za potpredsednika. Ukoliko milioni dolara Romnijevih pristalica ne promene njegov imidž ravnodušnog i odbojnog čoveka, Obama će odneti tesnu pobedu. Šta se onda može očekivati od njegovog drugog mandata?

Jedno je sigurno – neće biti novog razočarenja. Obamine pristalice su se otreznile, posebno one koje su u njemu videle levičara ili čak mesiju. Ispostavilo se da njegove grassroot organizacije nisu temelj obećane društvene promene, već su tu da bi omogućile njegov reizbor. I uprkos Nobelovoj nagradi za mir, Obama je ipak predsednik svetske sile, uključujući i napade bespilotnim letelicama.

Politički protivnici u Obami i dalje vide ekstremistu. Polarizacija američkog društva se dodatno zaoštrila posle njegove istorijske pobede. Ne zbog njegovog stila ili politike, već zato što on otelovljuje republikansku politiku straha, ustanovljenu kasnih 60-ih godina prošlog veka, kao odgovor na rastuće zahteve manjina za većim političkim i ekonomskim učešćem u američkom društvu. Prognoze kažu da će 2050. u SAD biti više pripadnika manjina nego belaca. Zato zahtev konzervativnog pokreta Čajanka glasi: „Vratite nam našu zemlju“.

Polarizacija Amerike nije rezultat jasne razlike u programima dveju najvećih partija. Ona je više posledica republikanske strategije podela, i strateških i programskih slabosti demokrata. Dok su demokrati godinama bili usmereni na izbornu pobedu i odbranu ostataka države blagostanja, republikanci su smišljeno gradili čitavu mrežu institucija, sa ciljem ukidanja tekovina njima mrskog Nju dila. Za to su dobijali velike sume novca od slojeva koji žele niže poreze i manju državnu regulaciju. Ali neophodni glasovi mogli su se dobiti samo pozivom beloj većini da se suprotstavi zahtevima manjina, prvo na jugu SAD, pa u bogatim predgrađima, a sada u celoj Americi.

Ova desno-populistička taktika republikanaca je uzela toliko maha, da oni danas najviše zavise od glasova belih radničkih i srednjih slojeva, od ljudi bez fakultetske diplome i sa godišnjim primanjima između 30 i 100 hiljada dolara, koji su sve vreme profitirali od ekonomske, socijalne i pre svega poreske politike demokrata. SAD će krenuti u pravcu etnički polarizovanog dvopartijskog sistema, ukoliko demokrati ne uspeju da na ekonomskim i socijalno-političkim pitanjima pridobiju sindikalno neorganizovane bele birače iz radničke i srednje klase.

Prvi mandat Baraka Obame jasno je pokazao hegemoniju republikanaca i taktičke slabosti demokrata. Uprkos početnoj ubedljivoj većini u oba doma kongresa, koja je mogla da osujeti blokadu republikanaca u senatu, demokratima su nedostajali jedinstvo i zajednička agenda. Dodatni problem je bila činjenica da oni nisu imali jasan mandat od građana, koji su, pod pritiskom finansijske krize, pre svega želeli da kazne katastrofalnu politiku Džordža Buša. Uprkos tome, ukazala se prilika, na primer, za reformu radničkog zakonodavstva, koja bi pomerila odnos snaga u korist sindikata, bez čije pomoći demokrati teško da mogu da dobiju bilo koje izbore, i koja bi ujedno zauzdala rastuću socijalnu nejednakost u zemlji. Međutim, bilo je dovoljno protivljenje samo jedne demokratske senatorke iz Arkanzasa, sedišta koncerna Walmart, koji je veliki protivnik sindikalnog organizovanja, pa da ovaj predlog padne u vodu.

Ali šta je sa reformom zdravstvenog osiguranja? Nije li ona istorijsko dostignuće? To je zaista najbolji (i paradoksalan) primer hegemonije republikanaca. Pravo na opšte zdravstveno osiguranje je ideja konzervativne Heritage fondacije. Cilj ove ideje bila je odbrana od predloga demokrata, koji je predviđao obavezu poslodavaca da zdravstveno osiguraju svoje zaposlene. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, demokrati su se protivili republikanskom predlogu. I tokom kampanje 2008, Obama je odbijao ovaj koncept, ali je ipak popustio kada su mu objasnili da drugačije ne ide. Posle usvajanja reforme, osiguravajuća društva, odana republikanska klijentela, dobile su milione novih mušterija. Mogućnost proširenja Medikera u neku drugu formu državnog zdravstvenog osiguranja nije ni razmatrana. Republikanci su izašli kao pobednici svih rasprava o ekonomskim, finansijskim i socijalnim pitanjima. Diskurs američke politike odvija se na njihovom terenu.

I u mnogim srodnim oblastima, republikaci samo treba da budu strpljivi. Iako je u bliskoj budućnosti privatizacija socijalnog osiguranja i Medikera malo verovatna, dokle god se finansiranje ovih programa ne prilagodi demografskim promenama i izmenjenoj raspodeli zarada, oni nezadrživo klize u krizu finansiranja, a samim tim i ka svojoj propasti.

Uprkos republikanskoj hegemoniji u centralnim političkim oblastima, postoje značajne razlike između ovih dveju partija i njihovih kandidata, koje su važne za mnoge građane SAD (i za one sklone da glasaju protiv svojih interesa), i koje su relevantne za svetsku javnost. Šta Obama želi, odnosno šta može da uradi ukoliko bude reizabran?

Republikanci će gotovo sigurno zadržati većinu u predstavničkom domu, a verovatno će i pokret Čajanka osvojiti veliki broj poslaničkih mesta, pa je izvesno da će se nastaviti blokada u Vašingtonu. Obama u kampanji pokazuje manju spremnost za kompromis i jasnije definiše pravac kojim želi da ide, ali to mu posle izbora neće biti od velike koristi, čak i ako ne odustane od tog oštrijeg kursa. U sistemu koji je institucionalno orijentisan na otežavanje vladanja, i u kontekstu političke kulture koja gaji skepsu prema državi, nespremnost na kompromis izabranih predstavnika mogla bi Ameriku vrlo brzo da dovede u situaciju u kojoj bi upravljanje državom postalo nemoguće. Već rasprava o budžetu za 2013. može da dovede predsednika, demokrate, na kompromis spremne republikance, a sa svima njima i kreditni rejting cele zemlje – u poziciju ideoloških talaca poslanika pokreta Čajanka, koji su radikalni protivnici povećanja poreza.

Institucionalne reforme ovde nisu od pomoći. Neophodna je pre svega suštinska debata o zajedničkim kulturološkim osnovama i vrednostima američke demokratije. Pri tome se ne sme zaobići američka velika tragična tema – rasizam. Barak Obama je do sada propuštao priliku da povede ovu debatu. Možda će se, ako pobedi, oslobođen pritiska reizbora, odlučiti na ovaj korak. Ostaje da vidimo da li će ga neko čuti.

Presuda vrhovnog suda u vezi sa reformom zdravstvenog osiguranja ojačala je Obaminu poziciju. Njegov najvažniji projekat je preživeo. Ali đavo je u detaljima obrazloženja presude, a postoje i mogućnosti blokade reforme na nivou pojedinačnih država. Mada čak i republikanski guverneri sprovode reformu zdravstva, ako ni zbog čega drugog, onda da ne trpe zvocanje sa saveznog nivoa. Velikim socijalnim programima, a i saveznom budžetu u celini, potrebna je reforma izvora prihoda, koja u ovom trenutku nije verovatna. Obama ostaje, kao i Klinton u drugom mandatu, maleni reformator.

Nekadašnje viđenje demokratskog kandidata

Iako se Obama donekle distancirao od Volstrita, ipak je baš bivšim sužbenicima i bankarima sa Volstrita prepustio rešavanje ekonomske krize. Ovo stanje može da promeni samo pritisak javnosti. Ali postoji opravdana sumnja da je Occupy pokret, koji deluje prilično dezorijentisano i drži se podalje od kampanje, u stanju da izvrši ovaj pritisak. Prednost za Obamu mogli bi da budu znaci oporavka auto industrije (iako je to pre svega posledica rasta troškova transporta i zarada u Kini). Suštinska pitanja, kao što su skandalozna nejednakost i porast siromaštva, ostaće i dalje nerešena, jer su baš ona na liniji razgraničenja dve polarizovane partijske politike. U ta pitanja spada i prikrivena rezervisanost belog stanovništva prema „drugima“, to jest prema onima koji, po njihovom mišljenju, ne zaslužuju pomoć društva.

Obama će možda uspeti da pokrene širu društvenu debatu o ovim pitanjima, mada stvarna promena može doći samo odozdo. A sindikati i druge slične organizacije trenutno nemaju snage za taj zadatak.

Peščanik