Category:

Tekstovi

Monopolizacija javnih nabavki u Srbiji: Ponude mršave, cene se goje

by bifadmin 15. мај 2023.

Najveći broj javnih nabavki u Srbiji sveo se na jednu ili dve prispele ponude, a kako se smanjuje broj ponuđača tako raste ukupna vrednost ugovorenih poslova. Trenutno je preko dve trećine ukupne vrednosti narudžbina u javnom sektoru izuzeto od primene Zakona o javnim nabavkama.

Od deset najvrednijih ugovora koji se sklope u postupcima javnih nabavki u Srbiji, devet je zaključeno samo na osnovu jedne ili dve prispele ponude, pokazuje istraživanje Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava. Prema podacima Instituta društvenih nauka, konkurencija u javnim nabavkama se prepolovila za samo nešto više od decenije, dok je uporedo rasla vrednost ugovorenih poslova, koja je sa prosečnih tri milijardi evra godišnje porasla za 48% u 2021. godini, na 4,75 milijardi evra. Šta ovo znači za privredu i građane?

Koliko su javne nabavke važne za ekonomiju svake zemlje pokazuje podatak da je njihova vrednost u zemljama EU dostigla oko 2.000 milijardi evra ili oko 14% BDP-a. Prema poslednjem Godišnjem izveštaju o javnim nabavkama u Srbiji za 2021. godinu, one su ukupno vredele 559,7 milijardi dinara, ili približno 9% BDP-a.

Ukoliko se za jedan raspisan konkurs pojavi šest do osam ponuđača, može se ostvariti ušteda od 12% do 14% nabavne cene. Smanjivanjem broja postupaka u kojima se za posao javlja samo jedan ponuđač za 2,5% do 6%, u Evropskoj uniji se godišnje uštedi između 4,5 i 10,9 milijardi evra. Samo iz ovih primera je vrlo jasno koliki je značaj konkurencije u javnim nabavkama „i kako male procentualne promene imaju veliki uticaj na iznos sredstava koji će utrošiti javni sektor u pružanju usluga građanima“, ističu Predrag Jovanović i Ivana Ostojić sa Instituta društvenih nauka u svom istraživanju o efektima javnih nabavki na ekonomiju.

S druge strane, javne nabavke predstavljaju jedan od ključnih generatora korupcije u svetu. Evropska komisija procenjuje da se u zemljama članicama godišnje izgubi po tom osnovu oko 120 milijardi evra, što je malo manje od ukupnog godišnjeg budžeta Evropske unije. Kolike su razmere korupcije u javnim nabavkama u Srbiji može se zaključiti samo posredno, na osnovu Indeksa percepcije korupcije koji objavljuje Transparency International. Po vrednosti ovog indeksa, Srbija se nalazi daleko ispod proseka evropskih zemalja, pa čak i ispod globalnog proseka, a među bivšim jugoslovenskim republikama slabiji rezultat beleži samo Bosna i Hercegovina.

Zašto je asfaltiranje puteva raj za korupciju

Pored toga što negativno utiče na ekonomičnost trošenja javnih sredstava, korupcija u javnim nabavkama dovodi do slabljenja konkurencije, pa samim tim i konkurentnosti domaćih preduzeća, odnosno ponuđača. Zbog znatno složenije administrativne procedure u snabdevanju javnog sektora, preduzeća imaju veće transakcione troškove kada konkurišu za te poslove, nego kada se prijavljuju kao dobavljači privatnih kompanija. Stoga, ukoliko postoji visoka percepcija korupcije u javnim nabavkama, sve više kompanija odustaje od poslovanja s javnim sektorom, a to dovodi do rasta cena i nepovoljnijih uslova za naručioce.

U isto vreme, sa rastućom kartelizacijom tržišta javnih nabavki, uspeh ponuđača sve više zavisi od dogovora i ograničavanja ponude, dok se unapređenje kvaliteta, bolje usluge i niže cene zanemaruju. Ishod je da ova preduzeća postaju nekonkurentna na tržištima van javnih nabavki.

S ciljem da uvećaju svoju zaradu, članovi kartela mogu se dogovoriti da samo jedno preduzeće konkuriše za posao a ostala se ne prijave, ili da konkurišu sa unapred nepovoljnijim ponudama od firme koju su odredili da će dobiti posao, dok je treća opcija da podnesu zajedničku ponudu. U svim ovim slučajevima cilj da se postigne viša cena, pa samim tim i zarada koju će međusobno podeliti. Ključni faktori od kojih zavisi da li će se ponuđači lakše ili teže dogovoriti su koncentracija na tržištu, standardizacija proizvoda i redovnost postupaka javnih nabavki.

Što je broj firmi koje se tajno dogovaraju manji, sporazum je lakše postići i obrnuto – kada raste broj članova kartela opada pojedinačna dobit za svakog od njih i teže se dolazi do zajedničkog interesa. Isto važi i u pogledu standardizacije predmeta nabavke, ukoliko je ona veća, dogovor se lakše postiže. Recimo, kod asfaltiranja puteva, postoje jasni standardi koji se moraju zadovoljiti i potencijalnim ponuđačima ostaje da se dogovore samo oko cene, ali je teže naći zajedničku opciju ako se traže ponude koje se značajno razlikuju u pogledu tehničkih specifikacija i troškovne strukture. Takođe, ako se javne nabavke raspisuju redovno svake godine, članovima kartela je teže da ne prekrše raniji međusobni dogovor, nego kada se konkursi objavljuju jednom u više godina.

Jovanović i Ostojić ističu da se ovaj problem i šteta koju on nanosi javnom sektoru, privredi i građanima uopšte ne istražuje kod nas, iako je jasno da neprekidno smanjivanje broja ponuđača, naročito u nekoliko poslednjih godina, upućuje da ovakvi dogovori postoje. Firme koje monopolizuju domaće tržište javnih nabavki uspešno sprečavaju ulazak drugih preduzeća upravo zahvaljujući ograničavanju konkurencije koja je prisutna od početka primene Zakona o javnim nabavkama, usvojenog 2002. godine.

Izuzeća postala pravilo

Uprkos tome što su tokom godina uvođene mere koje su imale za cilj da suzbiju pregovarački postupak bez prethodnog objavljivanja javnog poziva, naručioci poslova u javnom sektoru su razvili druge načine da zaobiđu primenu zakona. Nameštanje postupaka sve više se sprovodi kroz „podešene“ tehničke specifikacije, kao i zloupotrebe u fazi izvršenja ugovora. Mada je izvršenje ugovora označeno kao jedan od najznačajnijih izvora zloupotreba u javnim nabavkama, do danas nema naznaka da je nad ovom fazom uspostavljena kontrola.

Usled nameštanja postupaka javnih nabavki, došlo je do drastičnog pada broja ponuđača, što ilustruje podatak da je prosečan broj ponuda pao sa 8,5 u 2003. godini na 2,5 u 2021. godini, dok je udeo postupaka sa samo jednom prispelom ponudom u istom periodu porastao sa 14% na 55%.

Najdrastičniji vid zloupotreba je praksa da se na sve veći broj ovakvih postupaka ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama. To je dovelo do toga da je trenutno preko dve trećine ukupne vrednosti javnih nabavki izuzeto od primene važeće regulative. Evropska komisija je označila ovu pojavu kao najopasniji vid degradiranja zakona i u svom Izveštaju o napretku Srbije 2022. istakla potrebu da se ukinu izuzeća za infrastrukturne projekte. „Ako se tome doda da je upravo u 2021. godini, kada je udeo izuzeća dostigao maksimum, uporedo uvećana i ukupna vrednost javnih nabavki za 48% na 4,75 milijardi evra, to znači da se sve veća javna sredstva troše mimo zakona, što povećava opasnost od zloupotreba i korupcije“, ističu autori istraživanja.

Odsustvo bilo kakve konkurencije u većini postupaka, uz dominaciju nabavki koje su izuzete od primene Zakona o javnim nabavkama, izrazito pogoduje stvaranju monopolskih ili oligopolskih struktura. One imaju prednosti u odnosu na rivale koji tek ulaze na tržište zahvaljujući tome što bolje od „novajlija“ poznaju potrebe naručioca i imaju bliske veze sa njim stvorene tokom realizacije ranije dobijenih poslova, što im omogućava da uspešno brane svoje pozicije. Na taj način vremenom samo jačaju, uspostavljajući „začarani krug“ koji ima za posledicu dalje smanjivanje konkurencije i sve više cene koje plaćaju naručioci zbog nepostojanja alternative u nabavci.

Autori istraživanja ističu da je nužno ukazati i na pitanje pouzdanosti podataka o javnim nabavkama koje objavljuju nadležna tela. Naime, pokazatelji kod kojih je zabeleženo značajno pogoršanje, kao što je rast udela ugovora kod kojih je prispela samo jedna ponuda, ne objavljuju se u godišnjim izveštajima Kancelarije za javne nabavke posle 2018. godine. To je ujedno i godina od kada se izrazito povećava udeo javnih nabavki koje su izuzete od primene zakona.

Maja Đurić

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Foto: Anderson Rian, Unsplash

15. мај 2023. 0 komentara

Čelični stolovi iz Niša po meri Belgijanaca: Neki drugačiji nameštaj

by bifadmin 14. мај 2023.

„Tim industri stil“ proizvodi metalni nameštaj za kompaniju iz Belgije koja ima čitav lanac prodavnica čeličnog nameštaja. Preduzeće i ostale svoje proizvode radi skoro isključivo za inostrano tržište, jer se prema rečima njegovog direktora Miloša Veljkovića, investitori u Srbiji najčešće odlučuju za najjeftinija rešenja, a čelik i proizvodi od čelika to nisu.

Belgija, Sjedinjene Američke Države, Japan i Velika Britanija samo su neke od zemalja do kojih su stigli čelični stočići i stolovi proizvedeni u firmi „Tim industri stil“ („Tim Industriel Steel“) u Nišu. Ovo preduzeće specijalizovano za izradu metalnih konstrukcija za građevinu uspelo je da zadovolji stroge evropske i svetske standarde i postane jedan od proizvođača čeličnog nameštaja koji se prodaje širom Evrope i sveta.

Direktor „Tim industri stila“ Miloš Veljković kaže za B&F da je u proteklih godinu dana ta firma proizvela oko 6.500 čeličnih stolova različitih oblika i dimenzija. „Reč je o stolovima savremenog dizajna koji se koriste uglavnom u dnevnim sobama. Nekada je to jedan veći sto, a nekada dva ili tri stola čine jednu celinu. Njihovu proizvodnju započeli smo zahvaljujući ugovoru koji smo potpisali sa kompanijom iz Belgije koja ima čitav lanac prodavnica čeličnog nameštaja, a uz to i onlajn prodaju. Pri tom, zanimljivo je da su oni nas pronašli i ponudili saradnju, jer su ustanovili da kvalitetom možemo da ispunimo njihove zaista stroge zahteve“, objašnjava Veljković.

„Tim industri stil“ izrađuje čelične stolove po dizajnu belgijske kompanije, uz uvažavanje mišljenja i preporuka stručnjaka iz Niša u pogledu mogućnosti realizacije nekih tehničkih rešenja koje su predložili dizajneri. „Nama je praktično epidemija korona virusa donela taj posao, jer su u to vreme ljudi uglavnom bili u kućama, imali su više vremena za listanje kataloga na internetu i rasla je onlajn prodaja svih proizvoda, pa i nameštaja od čelika. Veća potražnja za stolovima podstakla je kompaniju iz Belgije da angažuje nove dobavljače i mi smo iskoristili tu priliku. Belgijska kompanija je zadovoljna našim radom i trebalo bi, osim stolova, da uskoro počnemo da izrađujemo i stolice od čelika“, najavljuje Veljković.

„Tim industri stil“ trenutno proizvodi isključivo metalni nameštaj za izvoz i za sada nije u planu proizvodnja za domaće tržište, kaže naš sagovornik i dodaje: „Proizvodnja za domaće kupce značila bi da moramo da imamo tim dizajnera i sopstvena dizajnerska rešenja, a naše tržište je izuzetno skromno da bismo mogli da prodamo veći broj proizvoda. Cena po kojoj bi prodavali nameštaj sigurno bi bila previsoka za ljude u Srbiji, naročito kada se uzme u obzir da je nakon rata u Ukrajini cena čelika porasla za 300% u odnosu na period pre izbijanja sukoba. Kod nas u zemlji možemo, kao i do sada, da radimo samo neke ukrasne elemente od čelika i čelični nameštaj za hotele i ugostiteljske objekte“.

Striktno po projektu

„Tim industri stil“ i ostale svoje proizvode radi skoro isključivo za inostrano tržište, prvenstveno za Francuze. „Od samog osnivanja 2014. godine, mi smo izvozno orijentisana firma, a 95% naše proizvodnje čine proizvodi poput ograda, balkona, kapija, metalnih vrata i metalnih fasadnih panela. Sve te proizvode uglavnom radimo po narudžbinama kupaca iz Francuske. Imali smo tokom proteklih godina i kupce iz Srbije, ali najmanje iz Niša, uglavnom su to bile porudžbine iz Beograda, sa Zlatibora ili Kopaonika“, napominje Veljković.

Prema njegovim rečima, investitori u Srbiji nastoje da ostvare što veću razliku između troškova i prodajne cene po kvadratu stambenog ili poslovnog prostora, tako da se prilikom gradnje odlučuju za najjeftinije moguće rešenje, a čelik i proizvodi od čelika to nisu.

„Metalna galanterija u Srbiji još je na tom nivou da majstor dođe, izmeri prostor i na licu mesta radi. Naša proizvodnja je drugačije zamišljena i koncipirana. Nama je najbitnija tehnička dokumentacija koju dobijamo od kupaca. Gradilište nikada ne vidimo, naše je da izradimo proizvod po uputstvima koje smo dobili. Na našem tržištu nam se događalo da se metalna galanterija izrađena po projektu ne uklapa u izliveni beton, dok za strano tržište je uvek to što uradimo dobro. Kod nas u Srbiji nije problem da vam neko nešto ozida ili izvede neke građevinske radove, problem je da se to uradi striktno po projektu“, objašnjava Veljković.

„Tim industri stil“, dodaje sagovornik B&F-a, nema problema sa prodajom svojih proizvoda na evropsko tržište jer inženjeri i majstori koje imaju mogu da naprave proizvode onako kako su projektovani, a velika prednost ove firme je to što ima i završnu obradu čelika – plastifikaciju.

Plastifikacija određuje garantni rok

Direktor sektora kontrole kvaliteta „Tim industri stila“ Ivan Mitrović kaže za B&F da upravo plastifikacija određuje koliko će biti dug garantni rok proizvoda, bez obzira da li se radi o stolovima, ogradama, balkonima ili metalnim vratima. „Plastifikacija sledi nakon mehaničke pripreme proizvoda. To je završni proces u našoj proizvodnji koji, pored estetske funkcije, ima i zaštitnu funkciju. Plastificirani proizvodi daju čeliku postojanost dugi niz godina, bez obzira da li se nalazi u unutrašnjosti ili van zgrade. Plastifikacija se obavlja u dva sloja, s tim što je prvi sloj na bazi cinka da bi se dobila zaštita od spoljašnjih uslova. Prilikom polimerizacije proizvod se izlaže temperaturi od 180 do 220 stepeni Celzijusovih. Rok trajanja polimera i deklaracija koju izdaju proizvođači polimera određuju i naš garantni rok i to da li će biti pet, osam ili 10 godina“, precizira Mitrović.

Naš sagovornik kaže da „Tim industri stil“ za sada ne planira proširenje proizvodnje, pošto su fizički ograničeni prostorom u kome rade, a proširenje bi svakako bilo i problematično zbog manjka bravara, zavarivača i drugih majstora. „Majstora više nema na našem tržištu, jer škole dugi niz godina nisu školovale takve kadrove. Mi imamo korektne uslove rada, tako da su ljudi koji su kod nas od prvog dana osnivanja firme i dalje tu, a reč je o zaposlenima sa ogromnim prethodnim iskustvom stečenim u ’Mašinskoj industriji’. U međuvremenu smo zaposlili još neke radnike, a obučili su se tako što su učili od starih majstora“, izjavljuje Mitrović i dodaje da „Tim industri stil“ trenutno ima pedesetak zaposlenih.

Nedostatak radnika veći problem od tržišta

Direktor Regionalne privredne komore Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga Aleksandar Milićević u razgovoru za B&F kaže da Niš nije uspeo da sačuva „Mašinsku industriju“ koja je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila jedan od najvećih industrijskih giganata u ondašnjoj Jugoslaviji. Ipak, Niš i sada ima ne mali broj firmi koje rade u metalskom sektoru.

„Još smo daleko od onog nivoa razvijenosti i ne rade se kao nekada veliki zahvati, međutim, i zahtevi tržišta su bitno drugačiji od vremena kada je ’MIN’ postojao. Svakako veći problem od tržišta jeste nedostatak radnika. Firme u metalskom sektoru ’muku muče’ da pronađu zavarivače, bravare, glodače, ali i pomoćne radnike“, nabraja Milićević.

Prema njegovim rečima, spoljnotrgovinska razmena preduzeća sa područja Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga iznosila je u prošloj godini 3,79 milijardi evra, što je povećanje od bezmalo 22% u odnosu na 2021. godinu. „Izvoz sa teritorije RPK Niš bio je 2,21 milijarde evra, što je povećanje od 18,8% u odnosu na pretprošlu godinu. Među najzastupljenijim proizvodima u izvozu, kao što smo i očekivali nema proizvoda iz metalskog sektora. Najzastupljeniji proizvodi u izvozu bili su spoljne pneumatske gume, izolovana žica, kablovi i ostali električni provodnici, cigarete, prerađeni duvan, elektromotori i električni generatori“, navodi Milićević.

On napominje da su poslednjih godina u izvozu Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga smanjuje učešće lon poslova koji su posebno bili zastupljeni u tekstilnoj industriji, a bilo je ih i u IT sektoru. To je dobro, smatra Milićević, jer se sve više koristi „naša pamet“ za kreiranje i plasman proizvoda, odnosno to znači da strani partneri sve više imaju poverenje u ono što naši stručnjaci dizajniraju i naprave.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 208, april 2023.

14. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus IT i nauka

Zašto je prostorna orijentacija toliko važna za čoveka?

by bifadmin 12. мај 2023.

Sposobnost za orijentaciju u prostoru bila je jedna od presudnih za razvoj ljudske vrste i njeno preživljavanje desetinama hiljada godina. Potreba da zna gde se nalazi je toliko važna za čoveka, da gubitak osećaja za orijentaciju dovodi do gubitka identiteta. Da li smo danas na putu da nam ova evoluciona prednost „zakržlja“ zbog preteranog oslanjanja na pametne uređaje?

Jedna od prvih manifestacija Alchajmerove bolesti je učestalo zaboravljanje, ali medicinska istraživanja pokazuju da je ovo oboljenje u suštini gubitak osećaja za orijentaciju u prostoru. Ukoliko nisu pod neprekidnom kontrolom, oboleli od ovog degenerativnog moždanog poremećaja odlutaju i izgube se. Primećeno je da se oni u tim svojim lutanjima kreću na poseban način, naročito na otvorenom prostoru. Obavezno pešače pravolinijski i nastoje svim silama da se drže tog pravca, bez obzira na prepreke koje im se nađu na putu. Vrlo slični simptomi se uočavaju kod osoba obolelih od demencije. One takođe imaju izrazitu sklonost ka lutanju, koju njihovi staratelji uporno pokušavaju da spreče u strahu da će se izgubiti i povrediti.

Stručnjaci su ranije ovakvo ponašanje dijagnostifikovali isključivo kao sastavni deo patologije bolesti, i ono u velikoj meri to i jeste, ali ga sada vide i kao pokušaj samoizlečenja. Naime, bilo da je pacijent oboleo od Alchajmera ili od demencije, on gubi vezu sa okruženjem jer bolest prvo pogađa ona područja mozga, poput hipokampusa i entorinalnog korteksa, koja nam pomažu da se orijentišemo u prostoru. Kako bolest napreduje, pacijenti prepoznaju i „naseljavaju“ sve manji životni prostor, dok njihova zbunjenost ne postane tolika da izgube pojam o tome gde se nalaze čak i kada borave u sopstvenoj sobi.

Otuda u poodmakloj fazi bolesti, oni sve češće postavljaju pitanje: „Gde sam?“ I pokušavaju sami da nađu odgovor tako što uporno izlaze iz kuće i lutaju, u nastojanju da ponovo pronađu izgubljene orijentire. Zato sve više medicinskih istraživanja sugeriše da ova, naizgled nasumična lutanja mogu predstavljati i određenu vrstu samoterapije, koju oboleli preduzimaju u pokušaju da se izbore sa dezorijentisanošću.

Mi smo putnici

Pomenuti zaključci su u skladu i sa najnovijim antropološkim teorijama da je sposobnost za orijentaciju u prostoru bila jedna od ključnih za razvoj ljudske vrste i njeno preživljavanje desetinama hiljada godina. U praistorijsko doba, ljudi su živeli u malim porodičnim zajednicama i provodili najveći deo svog vremena tražeći hranu i sklonište. Iz tog razloga, mogućnost da razmene informacije sa drugim grupama o tome gde mogu da pronađu ono što im je najpotrebnije a da pritom izbegnu najopasnije predatore, bila je suštinski važna za preživljavanje.

Održavanje tih praistorijskih društvenih mreža na stotinama kvadratnih kilometara divljine zahtevalo je svest o prostoru, osećaj za pravac, i što je posebno važno – sposobnost da se uoče i zapamte najvažniji orijentiri. Drugim rečima, naši preci su morali u svojoj glavi da sačine prve mape za daleka putovanja i da ih stalno „ažuriraju“, ne samo da bi došli do cilja, već i da bi do njega stigli bezbedno.

Koliko su bili vešti putnici pokazuju i istraživanja među nekolicinom etničkih grupa koje i dalje žive kao lovci sakupljači. Pripadnici ovih zajednica su u stanju da se orijentišu u prirodi bolje i od najmodernijeg navigacijskog programa i mogu da pređu i po 60 kilometara do neke druge zajednice, proćaskaju nekoliko sati sa njima i potom prepešače isto toliko nazad. Otkriveno je da se ovi putnici oslanjaju na mentalne slike za pronalaženje puta, svojevrsni „memorijski pejzaž“, što je bio slučaj i sa svim autohtonim kulturama, poput starosedelaca na teritoriji SAD i Australije.

Pre nego što se njihov način života potpuno preokrenuo pod vlašću evropskih kolonizatora, oni su pamtili svoje rute po određenim znakovima, topografiji, po izgledu mesta i njihovim nazivima. Prepoznavali su svako brdo, dolinu, stenu ili gomilu žbunja, i zahvaljujući tome mogli su da bez ikakvih pomagala, poput kompasa, pređu neverovatne razdaljine. Ovakve sposobnosti su izrazito razvijene kod današnjih Inuita, koji naseljavaju veliki deo Arktika. Oni odlično poznaju staze duge i po nekoliko hiljada kilometara, zahvaljujući davno istraženim rutama koje se prenose s generacije na generaciju. Njihovi putokazi se zasnivaju na detaljima kao što su karakteristike leda, okeanske struje, nazivi mesta i, što je najbitnije, na obrascima kako vetrovi koji duvaju iz različitih pravaca utiču na snežne oluje.

Auto-put u zaglupljivanje

Danas većina ljudi doživljava ovakve veštine „zdravo za gotovo“ i čak ih smatra suvišnim u vreme kad se gotovo u potpunosti oslanjamo na GPS uređaje. Koliko je takav stav pogrešan, pokazuju situacije kada tehnologija iz nekog razloga otkaže. Ljudi koji su mentalno i fizički potpuno zdravi, ako se u takvim okolnostima ne snađu i izgube se, posle određenog vremena počinju da osećaju zebnju a potom i paniku što ne mogu da se orijentišu, naročito ako su se izgubili u prirodi. Odjednom su isključeni iz svega poznatog i prepušteni potpuno tuđem svetu, a mnogi veruju da će umreti. Oni koji su doživeli takvo iskustvo, opisuju ga kao traumu koju ne mogu da zaborave.

Potreba da znamo gde smo, da se osećamo bezbedno u svom okruženju, predstavlja jako važan deo ljudske prirode. To osećamo najintenzivnije kada naše sposobnosti za orijentaciju krenu naopako. Strah koji doživljavaju pacijenti sa Alchajmerovom bolešću potiče od spoznaje da oni više ne mogu da stignu do mesta koja su poznavali, pa zato ne mogu da se prisete ni prošlih događaja povezanih sa tim mestima. Kada ostanemo bez prostornih uporišta, ostajemo i bez sećanja, kada ne znamo gde smo, gubimo i predstavu ko smo.

Čak i delimičan osećaj dezorijentisanosti može biti veoma uznemirujući. Neurolozi su pre desetak godina utvrdili da oko dva odsto stanovništva nije u stanju da napravi bilo kakvu mentalnu predstavu ili „saznajnu mapu“ svoje okoline, čak i na mestima koja su poznavali celog života. Ovaj poremećaj se naziva razvojna topografska dezorijentacija (DTD), a ljudi koji od njega pate mogu stići od jedne do druge tačke samo ako unapred znaju sve detalje tog puta i imaju vrlo precizna uputstva kako da ga pređu. Ako dođe do bilo kakvog odstupanja, makar i najbanalnijeg kao što je iznenadna potreba da se ode u toalet na najbližoj benzinskoj pumpi, ljudi sa DTD sindromom postaju dezorijentisani i ne mogu da nastave put. Stoga su i prečice za njih potpuno nezamisliva opcija.

Istraživanja su pokazala da za razliku od Alchajmerove bolesti, mozak obolelih od DTD sindroma nema strukturna oštećenja, ali da su veze između onih delova mozga koji su neophodni za orijentaciju u prostoru izrazito loše. Ove veze nisu podjednako razvijene ni kod zdravih ljudi, ali te razlike nisu tolike da bi se samo na osnovu njih objasnio fenomen koji uočavamo i kroz svakodnevno iskustvo – da se neki pojedinci daleko bolje snalaze u prostoru od drugih. Oni mogu da prepoznaju mesta na kojima su već bili kada ih posmatraju iz drugačije perspektive, u stanju su da dobro procene veličinu nekog prostora, pređene razdaljine, da uoče i zapamte ključne orijentire.

Naučnici još nemaju pouzdane odgovore šta sve utiče na ove razlike u prostornoj orijentaciji, koliko tome doprinosi genetika, a koliko uslovi u kojima neko odrasta, pa i same karakterne osobine. Ipak, neke stvari su već sada uočljive, poput činjenice da se ljudi koji žive na selu mnogo bolje snalaze u prostoru od stanovnika u gradovima. Ljudi u ruralnim područjima više borave u prirodi i primorani su da prave svoje „mentalne mape“, do kojih pametni uređaji ne mogu da dobace. Stoga, lenjost da pamtimo i da se potrudimo oko drugih stvari koje danas može umesto nas da uradi tehnologija, vodi ka slabljenju pojedinih sposobnosti koje su ključne za nas kao vrstu. Preterano oslanjanje na pametne uređaje može biti čovekov auto-put u zaglupljivanje i slabljenje nekih bitnih evolucionih prednosti.

Bojana Maričić

Biznis & finansije 207, mart 2023.

Foto: Anastasia Petrova, Unsplash

12. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Vladimir Kržalić, astrofotograf: Pod sjajem zvezda svake noći

by bifadmin 11. мај 2023.

Ako mislite da su fotografije koje objavljujemo nastale pomoću profesionalne fotografske opreme, specijalnih stativa i dodataka za rasvetu, astrofotograf Vladimir Kržalić ima veliko iznenađenje za vas – u današnje vreme možete da napravite izuzetno kvalitetne fotografije noćnog neba prosečnim pametnim telefonom, dok kao stativ možete da koristite i kamen koji ste našli pored puta. Naravno, za to vam je potrebno fotografsko i astronomsko predznanje koje je sagovornik B&F-a spreman da podeli sa svima koji su zainteresovani za astrofotografiju.

Kada je Društvo astronoma Srbije pozvalo učenike osnovnih i srednjih škola da učestvuju na takmičenju za najbolju astrofotografiju, astronomi su se nadali da će se prijaviti bar četrdesetak đaka. Na njihovo veliko iznenađenje, prijavilo se više od 1.400 učenika. Mnogi od njih su završili onlajn obuku kod astrofotografa Vladimira Kržalića, i potom poslali svoje fotografije na konkurs. Prema njegovim rečima, bilo je teško odabrati pobednički rad pošto je većina poslatih fotografija bila veoma kvalitetna. „Videlo se da su deca slušala predavanja. Osim što su u praksi primenili stečeno teorijsko znanje, učenici su i eksperimentisali, ispoljivši veliku kreativnost. Mladi su pokazali i veliku posvećenost, jer su za neke od tih fotografija morali da provedu sate u snimanju noćnog neba. To je, na primer, bio slučaj sa takozvanim ‘star trails’ fotografijama. One se prave tako što se više sati prate i fotografišu zvezde, pa se sve te fotografije povezuju u jednu sliku, a rezultat je veoma dinamična ilustracija kretanja zvezda”, objašnjava Kržalić.

Toliki broj dece zainteresovane za astrofotografiju za njega predstavlja ohrabrenje da ovaj hobi neće zamreti u budućnosti. Kržalić namerno koristi reč „hobi“, zato što još uvek nema ljudi koji žive od fotografisanja noćnog neba. Astrofotografi to rade iz hobija, a zarađuju na svojim „pravim“ poslovima, što je slučaj i sa našim sagovornikom.

B&F: Kako ste počeli da se bavite astrofotografijom?

Vladimir Kržalić: Spletom više srećnih okolnosti. Prva je ta što su me roditelji od detinjstva usmeravali da provodim slobodno vreme baveći se fotografijom, sportom ili boravkom u prirodi. Vremenom sam izrastao u speleologa, ronioca, planinara i astrofotografa.

Druga srećna okolnost je što mi posao omogućava česta putovanja. Na tim putovanjima svaki put kada završim svoje radne obaveze mogu da odem napolje i pravim noćne fotografije. Inače, radim kao servisni inženjer za laboratorijsku opremu, u kompaniji koja na prostoru Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine zastupa svetske proizvođače opreme za razna merenja koja se koriste u nauci i privredi. Ta oprema može da izmeri sastav doslovno svakog materijala na zemlji, organskog ili neorganskog. Primera radi, ukoliko neka cementara želi da proveri kvalitet svog osnovnog proizvoda, to će učiniti našim mašinama koje mere tačan udeo svih sastavnih elemenata u njenom cementu. Dakle, može se reći da kompanija u kojoj radim implementira nauku u privredu.

S druge strane, ja se trudim da primenim nauku u fotografisanju. To radim skoro dve decenije. Kada sam dobio prvo dete, nisam imao vremena da se bavim fotografijom, pa me je jedan prijatelj nagovorio da se oprobam u astrofotografiji. Ona mi je pružila mogućnost da radim ono što volim, da fotografišem, tokom jedinog slobodnog vremena koje imam u toku dana – dok svi u kući spavaju. Naravno, morao sam prethodno da obnovim neka svoja znanja o astronomiji i da naučim ponešto o astrofotografiji.

B&F: Od tada do danas promenila se oprema za fotografisanje, a Vi ste postali predavač u ovoj oblasti. Šta je sada potrebno da bi se napravila kvalitetna fotografija noćnog neba?

Vladimir Kržalić: Neki ljudi za to upotrebljavaju skupocenu fotografsku opremu, i to je odlično ako mogu da je priušte. Dobra stvar je što, ako zaista želite da se bavite astrofografijom, novac ne bi trebalo da vam predstavlja problem. Kvalitet kamera na današnjim pametnim telefonima je sasvim zadovoljavajući, što je omogućilo demokratizaciju astrofotografije.

B&F: Kako telefonom napraviti kvalitetnu fotografiju zvezda i drugih nebeskih tela?

Vladimir Kržalić: Za početak, morate biti na mestu sa kog se vidi zvezdano nebo. Dakle, van grada, u kojem je svetlosno zagađenje ogromno i onemogućava vam da vidite bilo šta na nebu. To ne znači nužno da morate ići van civilizacije, ponekad je dovoljno da se popnete, na primer, na Avalu.

Ja sam letos bio u jednom ronilačkom kampu na Lastovu, najudaljenijem ostrvu na Jadranu. Odatle se nebo zaista jasno videlo, a imali smo sreće da je tada bila i kiša meteora. Nagovorio sam ostale ronioce da fotografišemo njihove profile pod sjajem zvezda. Svi su mislili da je to nemoguće, jer se noću ljudi najčešće slikaju uz pomoć blica koji osvetli njih, ali pozadina ostane u mraku. Međutim, uz dva pametna telefona i po koji astrofotografski trik, moguće je napraviti fotografije na kojima se vide i ljudi i zvezdano nebo. Objasnio sam im da osoba koja se fotografiše mora biti mirna nekih 30 sekundi, zatim koje funkcije da podese na telefonu kojim se pravi fotografija i kako drugim telefonom da dosvetle osobu čiji portret rade. Kada su videli rezultat bili su oduševljeni i veliki broj njih se zainteresovao za astrofotografiju. To je jedan od načina da ljudima približite nauku.

B&F: Da li se takav pristup može primeniti i na ostale nauke?

Vladimir Kržalić: Siguran sam da pomaže kada ljude uključite u nešto, kao i kada im pokažete kolike su njihove mogućnosti. Naša sreća je da živimo u vremenu u kom sa neverovatnom lakoćom možemo da dođemo do svih informacija koje nas interesuju, ali nas nažalost malo toga interesuje. Štaviše, izgleda kao da se u tom moru informacija polako udaljavamo od nauke – pogledajte samo koliko teorija zavere ima oko nas.

Čini mi se da su ljudi danas manje radoznali, a više svesni sebe i potrebe za dokazivanjem svoje vrednosti. U takvoj situaciji najlakše ćete ih zainteresovati za nauku ako im je približite jednostavnim jezikom i učinite od njih subjekte u naučnim istraživanjima, a ne samo objekte kojima se servira neko gradivo.

B&F: Osim dokazivanja sopstvene vrednosti, ljudima je danas veoma važan i novac. Ali, Vi ne zarađujete od astrofotografije. Šta Vam ona pruža?

Vladimir Kržalić: Ono najbitnije – ispunjava me duhovno. Nekad mi se desi da provedem celu noć gledajući u nebo i da „uhvatim“ samo jednu dobru fotografiju, a ponekad nijednu. Ali, to vam je kao pecanje, čak i kada se vratite praznih ruku vi ste zadovoljni jer ste radili ono što volite.

Što se tiče novca, astrofotografi mogu da prodaju svoje fotografije, ali obično to nisu velike sume u poređenju s trudom koji moraju da ulože da bi ih napravili. Posebno u situaciji kada imate veliku konkurenciju među fotografima koji žive na područjima odakle se mnogo bolje vidi noćno nebo.

Dakle, ja nemam materijalne koristi od astrofotografije. Možda bih čak bio i u finansijskom gubitku da nisam sve lepo uvezao – posao zbog kojeg često putujem pa mogu da fotografišem širom Balkana, ali i ljubav prema prirodi koju delim sa suprugom i decom. Mi i mimo mog fotografisanja često odlazimo u prirodu zato što mi je i žena speleolog. Da nije tako, da nemam podršku porodice, verovatno bih morao toga da se odreknem.

B&F: Često pominjete ljubav prema prirodi. Da li je ona neodvojiva od bavljenja astrofotografijom?

Vladimir Kržalić: Jeste, zato što, kao što sam već rekao, u gradovima ne možete dobro fotografisati noćno nebo. No, mislim da bi priroda trebalo da bude bitna svakom ljudskom biću a ne samo astrofotografima. Na kraju krajeva, iz nje smo potekli i njoj ćemo se vratiti.

Ipak, primećujem da se mnogi ljudi plaše prirode. Ali, verujte mi da svako ko sa našom ekipom speleologa ode prvi put u netaknutu prirodu vrlo brzo nauči kako da se snalazi u njoj, kako da hoda dok planinari, koju opremu da ponese, gde sme da pije vodu a gde ne sme…

B&F: Odraslima je to možda lakše objasniti, ali kako sa decom bezbedno boraviti u prirodi?

Vladimir Kržalić: Supruga i ja imamo odraslu ćerku koju smo ranije stalno vodili sa nama na kampovanja, a sada to činimo i sa četvorogodišnjim sinom. Moje iskustvo pokazuje da se deca vrlo dobro snalaze napolju i da uglavnom umeju da se čuvaju, ali ih ponekad radoznalost i želja za istraživanjem odvedu u opasnost. Zato ja svog sina, kada procenim da postoji bilo kakva opasnost, vezujem za sebe speleološkim pojasom. Mislim da je to moja uloga kao roditelja – da pravilno usmerim dete a ne da ga sputavam. To znači da mu pomognem da shvati kako funkcioniše svet oko njega, kako bi znalo čega treba da se pazi. Na primer, ako detetu zabranim da ulazi u neku reku, ja mu na njegovo pitanje „zašto“ neću odgovoriti sa “zato”, nego ću mu objasniti kolika je snaga tekuće vode i zašto je potrebno biti oprezan pri ulasku u reku.

Ako decu od malih nogu naviknete na ovakva putovanja, onda se ona neće ponašati neodgovorno, niti će biti naporna. Još lakše je ako idete sa većom grupom u kojoj takođe ima dece, kao što mi speleolozi često činimo. Tada deca mogu da se igraju zajedno, a odrasli ih čuvaju na smenu. Onda i vi uspete nešto da vidite, a i deci bude lepo.

Marija Dukić

Biznis & finansije 208, april 2023.

11. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Šta raditi kad ugrožene životinje počnu da ugrožavaju ljude?

by bifadmin 10. мај 2023.

Indija je najveći dom u svetu za tigrove, koji su bili na ivici istrebljenja zahvaljujući čoveku. Posle ogromnih napora indijske vlade, sada se ova životinjska vrsta značajno oporavila, ali se pojavio obrnuti problem – tigrovi su počeli da ubijaju ljude u njihovim selima. Spor oko toga koji tigrovi jesu a koji nisu ljudožderi doveo je javnost u Indiji do usijanja. Dok aktivisti za zaštitu životinja protestuju protiv samog naziva „ljudožderi“, seoski aktivisti im poručuju da svi oni borave u gradovima, „i nemaju pojma kako je to kada živiš u blizini mesoždera koji se hrani ljudima“.

Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) objavila je krajem jula najnoviju „Crvenu listu ugroženih vrsta“, koja se smatra najmerodavnijom za utvrđivanje stanja u biljnom i životinjskom svetu širom planete. Izveštaj pokazuje da je od 147.517 vrsta za koje su vršene procene, ugrožen opstanak za 41.459 biljaka i životinja.

Kada bi tigrovi znali da čitaju izveštaje, shvatili bi da se jedna od malobrojnih dobrih vesti o oporavku odnosi upravo na njih. Zahvaljujući programima za očuvanje prirodnih staništa, populacija velikih mačaka se uvećala od 2015. godine za oko 40 odsto. Prema najnovijoj proceni, u divljini širom sveta trenutno živi između 3.800 i 5.600 tigrova, što je više nego što se do sada pretpostavljalo.

Indija je dom bar za 70 odsto ovih životinja, koje imaju veliki značaj u hinduističkoj kulturi i religiji kao simbol hrabrosti. Uprkos tome, zbog masovnog lova i uništavanja staništa, od pedesetih do početka sedamdesetih godina prošlog veka broj tigrova je opao sa oko 40.000 na jedva nešto više od 1.800 njih. Kada je indijska vlada donela Zakon o zaštiti divljih životinja 1972. godine, odlučila je da tigrove stavi pod najviši stepen zaštite. Sledeće godine je pokrenula projekat „Tigar“, kojim je obezbeđeno otvaranje devet rezervata za divlje životinje. Indija danas ima pedeset ovakvih rezervata u kojima živi oko tri hiljade tigrova.

Sada se, međutim, pojavio obrnuti problem, da ugrožena životinjska vrsta počinje da ugrožava ljude. Naime, u okolini rezervata – od kojih su mnogi postali i turističke atrakcije – živi mnoštvo seoskog stanovništva, a odnosi među životinjskim i ljudskim susedima nisu uvek miroljubivi. Crna statistika pokazuje da su u poslednjih deset godina tigrovi ubili 383 čoveka i mnoštvo stoke koja za lokalno stanovništvo ima veliku vrednost. Zato stanovnici u oblastima koje se graniče sa rezervatima sve manje tolerišu svoje divlje komšije bez obzira na važeće propise. Meštani jednog sela u indijskoj državi Utar Pradeš su 2019. pretukli na smrt tigricu kada je napala jednog od njih.

Politička korektnost za tigrove

Stručnjaci tvrde da većina tigrova ne napada ljude, odnosno ne posmatraju ih kao plen, ta da se na takve napade odlučuju samo u posebnim uslovima. Jedan od primera je kada tigar počne da stari. Bengalski tigrovi žive u proseku do 16 godina u divljini, a kako stare, gube snagu i brzinu. Zbog toga ne mogu više da se ravnopravno nadmeću za hranu sa svojim mlađim rođacima, pa se udaljavaju van šumskih granica kako bi u potrazi za plenom izbegli dominantnije suparnike. Time se povećava verovatnoća da će naići na ljude i stoku, koji su lake žrtve čak i za ostarelog tigra.

Biolozi tvrde da je ovo obrazac koji generalno važi u životinjskom svetu. Suprotno strahovima većine ljudi, divlje životinje ne napadaju čoveka bez preke potrebe. Medved, recimo, napada čoveka najviše u situaciji kada ga doživljava kao pretnju za svoje mladunce, kada je star i ne može lako da dođe do hrane, ili kada se oseća ugroženim jer ljudi osvajaju njegova staništa. Dakle, razlog za sukobe između ljudi i divljih životinja nije samo u tome što se ostarele životinje približavaju ljudima, već i u činjenici da čoveku nikad nije dovoljno zemlje, pa se sve više širi i u divljini, potiskujući odatle tradicionalne starosedeoce.

Sve navedeno, međutim, ne rešava problem stanovnika u Indiji koji dele teritoriju sa tigrovima. Zato je indijska vlada u saradnji sa stručnjacima sačinila smernice koje pomažu da se utvrdi koji tigrovi mogu biti potencijalni ljudožderi. Ovaj program se sapleo već na samom početku, jer su brojna društva za zaštitu životinja zahtevala da se kvalifikacija „ljudožderi“ zameni izrazom „tigrovi koji su potencijalno opasni po ljude“. I tako se povela dugotrajna rasprava oko toga šta je politički korektan termin koji neće sadržati krajnje negativne konotacije za ugroženu životinjsku vrstu i time ponovo opasno ugroziti opstanak tigrova.

Ovakav razvoj događaja je isprovocirao reakcije među 250 miliona ljudi koji žive u selima oko rezervata i koji su takođe dobili svoje aktiviste. Oni tvrde da dušebrižnici koji toliko strahuju za dobrobit životinja svi redom borave u gradovima „i nemaju pojma kako je to kada živiš u blizini mesoždera koji se hrani ljudima“. Seljani optužuju društva za zaštitu životinja da upravo ona vrše najveći pritisak na indijsku vladu da se ne ubijaju predatori koji neprekidno ugrožavaju ljudske živote i urnišu seoska domaćinstva jer im uništavaju stoku.

Situacija se posebno usijala kada je prošle godine, u okolini šumskih područja u indijskoj državi Tamil Nadu, jedan tigar ubio četvoro ljudi i dvadesetak goveda. Lokalni stanovnici su zahtevali od vlasti da se tigar uhvati što pre. Posle više bezuspešnih pokušaja da uhvate tigra živog, te da ga uspavaju i smeste u neko od prihvatilišta za bolesne divlje životinje, lokalne vlasti su izdale nalog da se on ubije.

Lovci su tragali za tigrom više od dve nedelje, tokom kojih je seljanima bilo zabranjeno da izlaze iz kuća i da vode stoku na ispašu. Kada je tigar ubijen, stanovnici okolnih sela su zahtevali od vlade da im nadoknadi gubitke koje su, pored svih posledica korone, sada pretrpeli i zato što su morali u karantin zbog tigra ljudoždera. S druge strane, zeleni aktivisti iz gradova, ali i deo naučne zajednice, protestovali su zbog toga što je životinja ubijena, umesto da se nastavi sa pokušajima da se ona privremeno uspava.

Problem nije u ljudima i tigrovima, već u novcu

Prema pomenutim smernicama „kako prepoznati tigra ljudoždera“, dozvoljeno je da se životinja ubije samo u slučaju krajnje nužde. Ova uputstva klasifikuju tigrove koji napadaju čoveka u dve kategorije: na one koji nenamerno ubijaju ljude i na ljudoždere. Prva kategorija se odnosi na slučajeve kada tigar napadne čoveka jer je ovaj upao u njegovo stanište. U toj situaciji, tigrovi se osećaju ugroženim, posebno strahujući za mladunce i napadaju ljude da bi se odbranili. Stoga ovakvi napadi nisu namerni, već su izazvani okolnostima.

Druga kategorija, „ljudožderi“, obuhvata tigrove koji su planski vrebali ljude, potom ih napali i pojeli. Smernice nalažu da se ovakve životinje odmah uklone iz divljine, što mogu da rade samo oni koji su kvalifikovani za taj posao, uz obavezno prisustvo veterinara. Dakle, glavni cilj je da se životinje po mogućstvu uhvate žive i da se privremeno uspavaju.

Kao i svaki dokument koji se piše u kancelarijama, i ova uputstva deluju jednostavno u teoriji, i manje jednostavno u praksi. Zlonamerni kritičari poručuju da bi državne službenike trebalo izvesti na teren, pa da u susretu sa tigrom „oči u oči“ procenjuju u koju kategoriju bi ga svrstali.

Oni konstruktivniji predlažu da se rešenje traži u takozvanim „tampon zonama“ između rezervata prirode i ljudskih naselja. Stvarni život, nažalost, nije „Knjiga o džungli“, pa je najbolje da se divlje životinje i ljudi što manje mešaju, a to jedino može da se izvede ako se ljudska staništa udalje od životinjskih.

Ali ovakav predlog zadaje drugu vrstu glavobolje u zemlji u kojoj ogroman broj siromašnih živi isključivo od malog parčeta zemlje, a deo njih i od turizma koji se razvio u nacionalnim parkovima. Iz toga je jasno da u ovoj indijskoj kvadraturi kruga glavni problem nije odnos tigrova i ljudi, već kao i svuda u svetu, odnos ljudi prema novcu koji je postao merilo svega.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.

Foto: Kartik Iyer, Unsplash

10. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

U Srbiji svi peku rakiju, tek po neko se registruje

by bifadmin 9. мај 2023.

Epidemija korona virusa, a potom kriza koju je izazvao rat u Ukrajini, privremeno su zaustavile rast proizvodnje u srpskim destilerijama. Proizvođači rakije, najpoznatijeg srpskog pića, nadaju se dobroj godini, ali i konačnom uvođenju reda na domaćem tržištu. Prema rečima vlasnika destilerija, u Srbiji svi peku rakiju, a broj onih koji je nelegalno prodaju neuporedivo je veći od broja onih koji državi plaćaju porez i akcizu.

Direktor destilerije „Aleksić Prvi“ iz Guberevca Marko Aleksić kaže za „B&F“ da zbog prodaje rakije na crno država gubi milione evra, a na gubitku su i registrovani proizvođači. „Prosečna cena rakije je 1.700 do 1.800 dinara po litru, a na taj iznos mi registrovani proizvođači plaćamo između 500 i 600 dinara za porez i akcizu. Jasno je koliko država gubi kada rakiju prodaju proizvođači koji nisu registrovani. To može da se promeni, samo je potrebno imati volje. Na prvom mestu potrebno je pojačati kontrole neregistrovanih proizvođača rakije. Osim što će to uticati na povećanje državnih prihoda, pomoći će i nama registrovanim proizvođačima, jer nećemo imati nelojalnu konkurenciju“, objašnjava Aleksić.

On smatra da će se pojačanom kontrolom i pritiskom na proizvođače da se registruju uticati i na povećanje kvaliteta rakije koja se pojavljuje na tržištu. Sada inspekcije, kaže Aleksić, kontrolišu samo registrovane destilerije, dok niko ne kontroliše zdravstvenu ispravnost rakija koje se prodaju na crnom tržištu. „Preko Udruženja šumadijska rakija mi smo uspeli da na našem području suzbijemo prodaju rakije preko radio i TV oglasa. Nemate nigde na ulici tablu da neko prodaje rakiju. Kada smo mi uspeli preko našeg udruženja, može da se to uradi i na nivou države, samo je potrebno da neko sasluša predloge naših kolega u Savezu proizvođača rakije”, tvrdi Aleksić.

Muke s ambalažom

Prema njegovim rečima, protekle tri godine bile su teške za proizvođače rakije, najpre zbog epidemije korna virusa, a potom zbog krize izazvane ratom u Ukrajini.

„Epidemija korona virusa značajno je zaustavila rast proizvodnje i prodaje jer su restorani i kafane bili zatvoreni, a nama je 70 odsto plasmana upravo tamo. Pakovali smo rakiju, a nismo imali kome da je prodamo. Kada se korona završila, ponadali smo se da je najgore prošlo. Međutim, usledila je kriza zbog rata u Ukrajini. Zadesio nas je astronomski rast troškova u proizvodnji, a na prvom mestu rast cene staklene ambalaže. Od kraja 2021. godine, skoro čitave prošle godine bila je velika nestašica flaša. Mogli ste da imate para koliko hoćete, ali nigde niste mogli da kupite ambalažu. Staklara u Paraćinu nije radila, dok su italijanski proizvođači obećavali isporuke, a nisu poštovali rokove“, priča Aleksić.

Dodaje da se situacija sada popravila, staklare u inostranstvu su počele da rade kao nekada, a paraćinsku fabriku je kupila poznata slovenačka staklara „Hrastnik“, tako da svi veruju da će ponovo biti uspešna kao ranije. „Velika je potražnja za kvalitetnom srpskom šljivovicom i veliki su potencijali za razvoj ove proizvodnje. Pravi bum na svetskom tržištu je napravilo to što je šljivovica stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Sada kažu da je najsavršenije alkoholno piće francuski konjak, posle njega srpska šljivovica, a onda sledi velika praznina na listi i tek potom druga alkoholna pića. Veći je potencijal nas srpskih rakijaša, nego vinara, jer vinara ima u celom svetu, a srpska rakija je nešto jedinstveno. Tu činjenicu mi u Srbiji moramo da iskoristimo“, uveren je Aleksić.

Rakijski turizam

Destilerija „Aleksić Prvi“ postoji 20 godina, a prva u Srbiji je počela sa rakijskim turizmom i to radi već 15 godina. U okviru destilerije na obroncima planine Kotlenik, u srcu Šumadije, izgradili su degustacioni centar i etno selo sa restoranom i apartmanima za izdavanje.

„Imamo brojne posetioce ne samo iz Srbije, već i Slovenije, Nemačke, Kine i zemalja u okruženju. Ljudi nas prepoznaju između ostalog i po tome što je u našem degustacionom centru snimljen deo serije ’Moj rođak sa sela’, kada Dragan Jovanović i Vojin Ćetković probaju rakije. Nadamo se da ćemo uz subvencije države i evropskih fondova naredne godine proširiti kapacitet destilerije i etno sela. Kapacitet nam je do 70.000 litara godišnje, s tim što u svakom trenutku imamo preko 30.000 litara rakije na starenju. Poznato je da šljivovica što je starija to je bolja, a mi smo prošle godine ponudili kupcima rakiju staru 20 godina“, kaže Aleksić.

Navodi da njihova destilerija izvozi 80 odsto proizvodnje žestokih pića i to najviše u Sjedinjene Američke Države, a potom u Austriju, Australiju, Nemačku i države u okruženju. „Nameravamo da i nakon proširenja kapaciteta radimo kao manufaktura, jer bi prelazak na industrijsku proizvodnju uticao na kvalitet rakije koju pravimo. Krenuli smo sa destilerijom kao sa porodičnim poslom i tako je i sada. Imamo i svojih 12 hektara voća. To što imamo sopstvene zasade voća omogućava nam da ne zavisimo od drugih proizvođača i da uvek imamo isti, vrhunski kvalitet proizvoda“, ističe Aleksić.

Otkup rakijske šljive

Gorazd Čuk, vlasnik destilerije „Pigmalion“ kaže za „B&F“ da se proizvodnjom žestokih alkoholnih pića bavi poslednjih osam godina, ali da se prvih sedam praktično učio da pravi rakiju. „Počeo sam sa malim količinama, pravio sam po 50 do 100 litara da bih video da li to mogu. Znanje i kvalitet potvrdio sam zlatnim medaljama i šampionskim nazivima na međunarodnim sajmovima u Zagrebu i Novom Sadu. Registrovao sam destileriju i krenuo sa većom proizvodnjom. Prošle godine sam proizveo 10.000 litara. Cilj mi je da napravim destileriju sa godišnjom proizvodnjom od oko 50.000 litara. Namera mi je da pravim kvalitetniju rakiju, i smatram da je to količina koja tako nešto omogućuje“, priča Čuk.

On kaže da je na svom imanju u belopalanačkoj Tamjanici zasadio tri hektara šljiva, priprema se da zasadi još tri, a cilj mu je da ima ukupno 15 hektara, kako bi na kraju imao 70 odsto svojih šljiva, a 30 odsto od kooperanata. Pri tom, sve zasade voća organski uzgaja.

„Sada ugovaram od koga ću ovog leta kupiti šljive. U nabavci tog voća postoji jedan problem da onaj ko ima zasad šljive, ne zna za koga ih proizvodi. Obično ih prodaje hladnjačama, a hladnjače otkupljuju najrazličitije sorte šljiva. Meni je potrebna rakijska šljiva, prvenstveno čačanska rodna, čačanska lepotica, požegača i crvena rana. Proizvođači sa kojima sada ugovaram otkup znaju da ću od njih kupiti šljivu i to po količini šećera koji će sadržati, što znači da će cena koju ću platiti biti viša od cene koju plaćaju hladnjače. Da bih imao kvalitetnu rakiju, moram imati dobro voće i zato plaćam po količini šećera koje sadrži“, objašnjava Čuk.

U Sloveniji se šljivovica tek vraća

Njegovo dosadašnje iskustvo pokazalo je da u Srbiji nije problem proizvesti dobru rakiju pošto ima dobrih stručnjaka i dobrih kazana, ali da je problem u neuređenom tržištu. „Ima puno ’sivog’ tržišta. U Srbiji svako peče rakiju i svako ispeče više nego što mu treba, a taj višak uspeva nekako da ’ugura’ na tržište. Ne verujem da su to količine koje zakon dozvoljava. Osim toga, na tržištu ima dosta falsifikata i prodaje se rakija koja je navodno od jabuke, kajsije ili dunje, a zapravo je od jabuke ili etanola sa dodatkom aroma. Ljudima koji se profesionalno bave proizvodnjom žestokih pića to neuređeno tržište pravi problem“, naglašava Čuk.

Prema njegovim rečima, slovenačko tržište na kojem on uglavnom prodaje svoju rakiju, prihvata više cene od srpskog tržišta, ali da bi se moglo izvoziti po ceni koja je profitabilna potrebno je da proizvođači i država još puno urade na brendiranju proizvoda. „U Sloveniji se šljivovica tek vraća nazad. U restoranima ima dobre šljivovice ali je niko ne nudi, nude viljemovku i grapu, koja je u stvari komovača. Ukoliko uspem da nagovorim vlasnika restorana da proba moju rakiju, onda sam je i prodao. To znači da je kvalitet dovoljno dobar“, navodi Čuk.

Odlučio je, kaže, da narednih godina na plantaži posveti pažnju pre svega voćnjacima i vinogradu, jer je proizvodnja lekovitog bilja po kojoj je trenutno poznatiji, na granici profitabilnosti.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Naslovna fotografija: Phideg, Pixabay

9. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Gorjana Ponjević Ballani, restauratorka drvenog nameštaja i stolarije: Doktorka za drvo

by bifadmin 8. мај 2023.

Gorjana Ponjević Ballani je do sada restaurirala veliki broj starih predmeta od drveta za klijente u zemlji i inostranstvu i radila na mnogim objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Od svih priznanja koje je dobila, jedno je posebno. „Moja ćerka me je pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula“, kaže za B&F preduzetnica iz Zrenjanina koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.

Gorjana Ponjević Balani je nosilac priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja“, koje joj je dodelilo Udruženje poslovnih žena Srbije 2020. godine za doprinos kreativnom zanatstvu. Ali Gorjana je i pre toga bila „žena zmaj“, jer je nekoliko puta započinjala život od početka u različitim zemljama, baveći se profesijom koja važi za mušku.

Njena prva selidba nije bila dobrovoljna. Napustila je 1992. godine ratom zahvaćeno Sarajevo i došla u Zrenjanin. Drugu odluku o selidbi je donela sama, kada je dvehiljaditih otišla u Italiju, gde se zaposlila u fabrici za proizvodnju stepeništa.

„Tu sam upoznala dve svoje velike ljubavi – budućeg supruga Antonija i drvo“, priča Gorjana, koja je u italijanskoj fabrici radila na kontroli kvaliteta, ali ističe da nije volela taj posao, već je želela da radi sa drvetom. Iako je zbog toga završila Visoku tehničku školu strukovnih studija gde je naučila da radi na CNC mašinama, tadašnji poslodavci joj nisu pružili priliku da dobije željeni posao, pa je dala otkaz i počela da „krade zanat“ od svekra, koji se bavio drvnom industrijom. Ipak, nije se zaposlila u porodičnoj firmi svog supruga, jer je nije zanimala masovna proizvodnja, već je želela da radi nešto kreativnije. Osnovala je stolarsku radionicu „Wood Planet“ i počela da, kako kaže, na svoj način izrađuje drvene prozore, vrata, žardinjere, kućice za pse, letnjikovce…

Posle toga je opet usledila selidba. Otišla je sa suprugom u Rumuniju, gde je on imao pilanu i fabriku za obradu drveta, i tamo je dopunila svoje znanje o drvetu. Kada je 2010. svratila u Zrenjanin da obiđe rodbinu, saznala je da je trudna, pa je bračni par doneo odluku da se skrase u Srbiji.

Neobični svet starih stvari

Gorjana je u Zrenjaninu ponovo otvorila firmu „Wood Planet“, ali je sada, pored brige o detetu, morala da se navikava na drugačija pravila u poslovanju i mentalitet. Posao jer napredovao sporije od njenih očekivanja, pa je čak u nekim momentima razmišljala da odustane. Ali, kako kaže, dobro je da nije.

„Kroz posao sam se upoznala sa starim nameštajem i fasadnom stolarijom, i shvatila da je to čaroban svet. Jednog dana donela sam odluku da, prvi put u životu, mislim prvo na sebe i ostvarim neku svoju veliku želju. Tako sam se preorijentisala na restauraciju starih drvenih predmeta i izradu autentike. Autentika je proizvodnja nameštaja ili stolarije koju ne možete da spasite, već morate da je pravite od početka, ali tako da bude identična nekom komadu iz prošlosti“, objašnjava naša sagovornica, kojoj u tom poslu pomažu istoričari i istoričari umetnosti.

Vremenom je postala jedan od retkih restauratora drvenih predmeta u Srbiji i jedina žena u ovom zanimanju na našim prostorima. Svoj posao obavlja sa velikom strašću, jer je dvostruko ispunjava – njoj omogućava da stalno saznaje i radi nešto novo, dok u isto vreme produžava životni vek starim komadima drveta koji imaju istorijsku ili emotivnu vrednost za vlasnike.

Gorjana napominje da restaurira samo predmete starije od sto godina koje vlasnici ne planiraju da prodaju, jer je uverena da jedino tako služe svojoj svrsi. Radi po narudžbini, i za privatna lica i za kompanije, a često je angažovana i na objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Osim što se bavi očuvanjem drvenog nameštaja i stolarije po Vojvodini, radi i za naručioce iz inostranstva. Tako je, pre pandemije korona virusa, izvezla u Francusku veliki broj prozora koji se nazivaju „Vučja usta“ i bili su popularni u toj zemlji pre 100 do 150 godina. Prošle godine je radila autentiku jedne dalmatinske vile, u kojoj je sve moralo da se gradi od početka. Gorjana tvrdi da najradije prihvata složene projekte, jer joj to pruža priliku da prevaziđe samu sebe.

Opisujući kako izgleda radni dan jedne restauratorke, kaže da rad na predmetu počinje tako što prvo čisti drvo i uklanja trule delove, a zatim sanira one koji mogu dalje da se upotrebljavaju kako bi predmetu vratila prvobitni izgled. Nekada, kada ne radi po narudžbini, od starih komada drveta pravi i novi nameštaj. Sirovina za rad ima dovoljno, jer joj ljudi koji poštuju njen rad poklanjaju svoj stari nameštaj i drugu građu. Ali, zašto bi neko od starog pravio novo?

„Kada obrađujem staro drvo, obično imam veoma malo otpadaka jer su u prošlosti korišćene veoma kvalitetne sirovine. Ono što stvaram od stare drvene građe je dugotrajno i posebno. Time se na svoj način suprotstavljam nametanju potrošačke kulture. Danas se veoma brzo živi, takvim tempom da ni majstori a ni veliki proizvođači ne mogu da posvete mnogo vremena pojedinačnim komadima jer je imperativ da se proizvede što više i što brže. A kada se tako radi, vaš proizvod onda nema dušu”, uverena je restauratorka iz Zrenjanina.

Borba sa predrasudama

Gorjana kaže da njeni klijenti najčešće donose na restauraciju ormare, stolice, sekreter stolove, stare prozore, vrata, ali da radi i na projektima koji zahtevaju restauraciju celih enterijera i fasada. To je fizički veoma zahtevno, zato što mora po ceo dan da provodi na skeli.

„Ljudi su ranije bili iznenađeni kada vide ženu na skeli, sa zaštitnim rukavicama i šnalicama u kosi. Sada su već navikli, bar ovi iz mog okruženja. Ali nije bilo lako probijati se u profesiji u kojoj dominiraju muškarci. Na početku, dok sam radila kao stolarka, dešavalo se da klijent uđe u radionicu i traži da priča sa pravim majstorom, muškarcem, a ne sa mnom. Bilo je i neprijatnijih situacija. Na primer, da mi doteraju materijal, ja sednem u viljuškar i dođem po njega, a vozač kamiona neće da istovari građu kada shvati da je za viljuškarom žena”, priseća se Gorjana. Srećom, otkako je stekla ime u restauraterskom svetu više ne mora nikome da se predstavlja, niti da se bori sa predrasudama.

Naša sagovornica ističe da joj je žao što nema više žena u ovom poslu, ali, dodaje, nema dovoljno ni muškaraca, jer opada interesovanje za zanatske struke. Smatra da je to velika šteta, jer od restauracije ali i od stolarskog posla može da se obezbedi veoma pristojna zarada, čak i znatno viša nego u nekim profesijama koje su trenutno popularne na tržištu rada. Pored toga, Gorjani njen posao donosi i lično zadovoljstvo. „Moja ćerka me je jednom prilikom pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula”, ne krije preduzetnica iz Zrenjanina, koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.

Vrata s dušom

Gorjana Ponjević Ballani, pored toga što je aktivna u mnogim poslovnim udruženjima, često volonterski drži kurseve deci i odraslima o očuvanju starih drvenih predmeta. U slobodno vreme bavi se i restauracijom starih kapija i vrata u Zrenjaninu. To radi zajedno sa volonterima koji su se okupili oko fejsbuk grupe „Vrata sa dušom“. Grupa broji već 300 članova, i to su ljudi iz različitih profesija – lekari, advokati, učiteljice… Oni restauriraju stara vrata, svako u skladu sa svojim sposobnostima, pa ih neko šmirgla, neko teše, neko farba… Zahvaljujući Gorjaninom podučavanju, rezultat njihovog rada je daleko od amaterskog.

Marija Dukić

Biznis & finansije 208, april 2023.

8. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Kako se može unaprediti postupak izdavanja dozvola za oružje?

by bifadmin 6. мај 2023.

Posle dve tragedije koje su potresle Srbiju, predsednik Aleksandar Vučić najavio je uvođenje moratorijuma na izdavanje oružja.

Mediji već danima podsećaju da je Srbija na trećem mestu u svetu po broju oružja u rukama civila. Uskoro bi ta statistika mogla da se promeni, ukoliko stupe na snagu najavljene mere za suzbijanje nasilja, kao što su moratorijum na izdavanje bilo kakvog oružja u naredne dve godine i oštrije kazne za one koji ne predaju nelegalno oružje.

Premda će ovo „razoružavanje“ biti sprovedeno po hitnom postupku, treba imati u vidu da se naoružavanje Srbije dešava postupno već decenijama, o čemu nas informiše i publikacija pod imenom „Uloga sistema zdravstvene zaštite u prevenciji rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici izvršenog uz upotrebu vatrenog oružja“ koja je izrađena u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Iako se ovde radi o rodno zasnovanom nasilju, u studiji su objavljeni i podaci po kojim procedurama su do sada naši sugrađani dobijali dozvole za posedovanje oružja, koje prenosimo u ostatku teksta.

Nabavka oružja u Srbiji

Kada se radi o ilegalnom oružju ono se, kao i u svakoj zemlji, i kod nas kupovalo na „crnom tržištu“ ali su ga mnoga domaćinstva posedovala i zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su njihovi članovi učestvovali. Deo tog oružja iz ratova je u međuvremenu i legalizovan, a deo i prodavan na već pomenutom „crnom tržištu“. Problem je međutim što niko ne zna koliko ilegalnog oružja kruži našom zemljom.

Što se tiče legalnog oružja, odnosno podnošenja dozvola za držanje i nošenje istog, njih je dobijala većina onih koji su konkurisali za dozvole. Primera radi, u toku 2017. godine podneto je 117.158 zahteva za izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, od čega je pozitivno rešeno ukupno 97.126 zahteva.

Uslovi za držanje oružja

Da bi dobila dozvolu za nabavljanje i držanje oružja, lica koja za nju konkurišu moraju biti obučena za rukovanje vatrenim oružjem i moraju imati opravdan razlog. Ovde se pre svega radi o oružju za ličnu bezbednost iz kategorije B, dakle vatrenom oružju različite vrste: kratkom, dugom, poluautomatskom, repetirajućem, jednometnom, dvometnom, sa olučenim i glatkim cevima.

Opravdanim razlogom za nabavljanje i držanje ove vrste oružja smatra se dokaz da bi licu koje konkuriše za dozvolu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti. Za posedovanje lovačkog oružja pak potrebno je da ono dostavi dokaz o ispunjenosti uslova za posedovanje lovne karte, a za posedovanje sportskog oružja uverenje o aktivnom članstvu u sportskoj streljačkoj organizaciji. Ova lica takođe moraju obezbediti uslove za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja.

Izdavanje dozvole za nošenje oružja rešenjem odobrava direktor policije ili policijski službenik koga on za to ovlasti, ili se zahtev odbija ukoliko podnosilac ne ispunjava zakonom propisane uslove. Dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost izdaje nadležni organ, a dozvola važi uz oružni list.

Zdravstvena podobnost za držanje oružja

Zakon o oružju i municiji propisuje da dozvolu za nabavljanje i držanje oružja iz kategorije B mogu dobiti lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, među kojima je i zdravstvena sposobnost lica.

Ona se dokazuje podnošenjem uverenja o zdravstvenoj sposobnosti koje izdaje zdravstvena ustanova ovlašćena za ovaj posao. Ta ustanova pored specijaliste medicine rada mora imati specijalistu oftalmologije i specijalistu psihijatrije odnosno neuropsihijatrije.

Sam klinički pregled za budućeg vlasnika oružja se sastoji iz lekarskog pregleda, laboratorijskih analiza – testiranja na psihoaktivne supstance (po indikaciji specijaliste medicine rada ili psihijatra/ neuropsihijatra), ispitivanja čula sluha (tonalna liminarna audiometrija) i vestibularne funkcije (ortostatski i dinamostatski testovi), pregleda doktora medicine – specijaliste oftalmologije (anamneza, spoljašnji pregled oka i adneksa oka te ispitivanje oštrine vida na daljinu i blizinu), kao i pregleda doktora medicine – specijaliste psihijatrije odnosno neuropsihijatrije (anamneza, psihički status, ispitivanje funkcije govora i pisanja, psihološki intervju i procena osobina ličnosti).

Preporuke za unapređenje pregleda

Autori pomenute studije sugerišu da bi klinički pregled trebalo da podrazumeva neurološki pregled, psihijatrijski pregled i psihološko testiranje. Potreba postojanja neurološkog i psihijatrijskog pregleda može se opravdati postojanjem odvojene specijalizacije za neurologiju i psihijatriju. Međutim, kako oni kažu, neophodno je da u procenu mentalnog statusa pored neurologa i psihijatra bude uključen i psiholog, koji bi primenom baterija testova utvrdio karakteristike ličnosti. Neurološki pregled podrazumeva klinički pregled, EEG (elektroencefalogram) i laboratorijske analize uz obavezno detektovanje psihoaktivnih supstanci. Psihološki instrumentarijum prilikom procena za nošenje oružja neizostavno uključuje i MMPI test ličnosti ili kompjuterski program HEDONIKA koji obuhvata test inteligencije i procenu ličnosti. Najprecizniji način procene mentalnog zdravlja bi podrazumevao intervju i testovni materijal sa standardizovanim pitanjima (prethodno navedenim).

Jedan od zaključaka studije je i da bi trebalo uvesti obavezu češćeg periodičnog javljanja lekaru, odnosno redovne lekarske pregledekod izabranog lekara i psihijatra najmanje jednom godišnje. Tako bi se osigurala rana detekcija promena u zdravstvenom stanju i ponašanju.

Takođe, potrebno je i omogućiti razmenu informacija između lekara koji mogu raspolagati informacijama od značaja za procenu zdravstvene sposobnosti lica za držanje i nošenje oružja, posebno specijalista psihijatrije. Savetuje se i implementacija integrisanog sistema prikupljanja informacija, u koji bi se slivale informacije iz svih nivoa zdravstvene zaštite (zdravstveni karton iz primarne zdravstvene zaštite, podaci o eventualnim psihijatrijskim hospitalizacijama u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite), centara za socijalni rad, pravosudnog sistema i policije. Podaci ove vrste treba da sadrže elemente o zabeleženom nasilju i vrsti nasilja (porodično, partnersko, rodno zasnovano i dr.), prekršajnoj i krivičnoj osuđivanosti, učešću u ratu odnosno ratnim sukobima, zloupotrebi oružja, intervencijama policije, preduzetim merama, zadobijenim/ nanetim povredama, pruženoj zdravstvenoj usluzi, kao i rezultatima bezbednosne provere na terenu.

Detaljnije o ovoj temi možete čitati na sajtu UNDP-a.

Foto: Maria Lysenko, Unsplash

6. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Politika i društvo

Kako izveštavati o tragedijama poput masovnih ubistava u Srbiji?

by bifadmin 5. мај 2023.

U samo tri dana u dva odvojena zločina ubijeno je 16 a ranjena je 21 osoba. Biznis i finansije o ovome neće pisati, jer se svi detalji ovih napada mogu naći u ostalim medijima, ali će preneti neke smernice o izveštavanju u ovakvim situacijama.

Masovno ubistvo poput onog u vračarskoj osnovnoj školi može biti podstrek za druge potencijalne ubice, posebno ako je javnost svakog minuta bombardovana detaljima sa mesta zločina, fotografijama i opisima ubica, različitim teorijama (iznesenim pre zvaničnih saopštenja) zašto su oni počinili zločine isl. To se zove „efekat zaraze“, piše u radu „Da li medijska pokrivenost masovnih ubistava inspiriše imitatore“, koji je objavio američki Nacionalni centar za istraživanje zdravlja. Ovaj rad bavi se enormnom pažnjom koju u medijima dobijaju ubice, gde se objavljuju njihova imena, fotografije, motivi i životne priče. Američka asocijacija psihologa upozorava da takvu pažnju javnosti priželjkuje većina počinilaca ovako užasnih zločina. Zato se dešava da se posle masovnih ubistava pojavljuju nove ubice, sledbenici, sa namerom da preuzmu deo slave svog prethodnika, najčešće time što će ubiti više ljudi nego on.

Šta mediji treba da rade u ovakvoj situaciji?

Pravi odgovor bi bio – da prenose isključivo one informacije koje su od značaja za javnost, kao i da u danima posle tragedija izveštavaju o njihovim žrtavama a ne o ubicama.

Ukratko, najznačajnije smernice za izveštavanje o ovakvim slučajevima bile bi da se ne objavljuju imena ubica i njihove fotografije (osim ako je u toku potraga za njima pa se mole građani da dojave ako ih vide). Razlog je vrlo jednostavan – tako se potencijalnim imitatorima stavlja do znanja da neće dobiti željenu slavu, što bi moglo da ih obeshrabri u nameri da i oni izvrše zločin. Psiholozi podsećaju da su istraživanja pokazala da je ovakva medijska strategija bila veoma efikasna u slučajevima tinejdžerskih samoubistava. Postoje i istraživanja koja nedvosmisleno zaključuju da kada se smanji broj izveštaja o samoubistvima smanjuje se i broj tinejdžera koji su spremni da dignu ruku na sebe.

Pored toga, medijima se savetuje i da temi masovnih ubistava ne pristupaju senzacionalistički, da ne iznose sve detalje vezane za ubicu i posebno – da ga ne uzdižu na neki izmišljeni pijedastal ni na koji način. Podsećamo, jedan domaći medij je posle tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ objavio velikim slovima da je počinilac „Najsurovije dete masovni ubica u istoriji sveta“ uz napomenu da nijedno dete uzrasta K.K. nikad nije ubilo više ljudi od njega. To je potpuno suprotno savetima psihologa.

Šta mi možemo da uradimo?

Ipak, mediji nisu jedini krivac za slavu koju stiču masovne ubice. Tu su i društvene mreže, a u društvima poput srpskog i celokupna javnost. Naravno, većina ljudi neće se povesti primerom masovnih ubica, ali ne treba zaboraviti da postoje i oni koji osećaju neku vrstu nepravde ili gaje ljutnju koju nemaju gde da ispolje. Kako će ispoljiti tu ljutnju zavisi od više razloga, ali i od društvenih okolnosti.

Ovde treba imati u vidu i koliko je u našem društvu normalizovano nasilje, počev od nekažnjavanja medijski eksponiranih nedela poput vezivanja i zatvaranja u šupu običnih prolaznika u noći kada su „momci u fantomkama“ rušili Savamalu, pokazivanja fotografija ubijenih i samlevenih ljudi u udarnom terminu na televiziji i to od strane državnog vrha, preko rijaliti programa u kojima se ljudi uživo biju i psuju, pa sve do činjenice da poznati kriminalac ima svoju emisiju na televiziji koja se zove „Bajke iz podzemlja“. Istina, sve ovo smo mogli videti u nekom filmu, ali za film bar znamo da je plod nečije mašte, a ovo je stvarnost. Ovde se radi o ljudima koji žive među nama, godinama čine nedela, i prolaze nekažnjeno.

U takvoj situaciji, najmanje što nam je potrebno su mediji koji se utrkuju ko će pre objaviti što skandalozniji i krvaviji podatak o nekom ubistvu. Njihovo opravdanje je borba za klikove koji im donose zaradu. Kako kažu, to za njih znači opstanak.

Ali, ko klikće na sve te senzacionalističke sadržaje? Mi. Konstantno govorimo da želimo bolje medije i bolje društvo, ali nismo se potrudili da ih oblikujemo po meri čovečnosti, ubeđeni da to nije naš posao. No, to može biti naš posao. I naš podvig. Mi možemo poboljšati situaciju tako što nećemo posvećivati pažnju sadržajima koje ne bi trebalo prenositi. U situaciji koja nam izgleda zastrašujuće beznadežno, u kojoj se svi osećamo potpuno bespomoćno, deo moći, ali i odgovornosti, leži i u našim rukama. Iskoristimo to.

Foto: Camilo Jimenez, Unsplash

5. мај 2023. 0 komentara

B&F Plus Ekonomija

Ilegalno tržište nafte u Nigeriji: Pirate na okeanu zamenio rad od kuće

by bifadmin 4. мај 2023.

Na nedavano održanim predsedničkim izborima u Nigeriji, glasalo je daleko manje birača od broja siromašnih u ovoj zemlji. To najbolje govori čemu se nada stanovništvo najmnogoljudnije države na afričkom kontinentu, koje uprkos tome što Nigerija pliva u nafti, većinom preživljava kradući naftu. Poslovni model se donekle promenio u aktuelnoj krizi, pa se piraterija na Atlantskom okeanu sve više zamenjuje krađom nafte direktno iz lokalnih cevovoda i njenom preradom u „zanatskim“ rafinerijama. Ovaj posao je toliko raširen, da se njime bave i domaćice.

Kriminalne grupe iz Nigerije, koje su Gvinejski zaliv pretvorile u svetsko žarište pomorske piraterije, prepakovale su svoje aktivnosti. Umesto napada na tankere s naftom i otmica na stotine pomoraca godišnje radi otkupnine, nigerijski pirati su se masovno preorijentisali na krađu nafte iz industrijskih postrojenja na kopnu i razvoj ilegalnih rafinerija. Za razliku od 2020. kada je broj napada na tankere s naftom u Gvinejskom zalivu porastao za 40%, tokom 2021. godine on je značajno opao, a prošle godine nije izvedena nijedna uspešna otmica.

Na prvi pogled, ovakav preokret bi se mogao pripisati delovanju međunarodnih pomorskih snaga koje su poslednjih godina raspoređene oko Gvinejskog zaliva kako bi suzbile piratstvo. Ali istraživanja na terenu ukazuju da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog. Najveći broj pljačkaša na moru nije se povukao iz ovog posla zbog straha od hapšenja, već zato što su izračunali da imaju manje rizičnu i mnogo isplativiju alternativu.

Naime, od pretnje da pljačkaši budu uhvaćeni, još je veća opasnost da se vrate praznih ruku jer u tom slučaju nema zarade, ali ima dugova prema onima koji su „sponzorisali“ celu operaciju. A ti dugovi se po pravilu ne praštaju i kazna može biti gora od zatvora. U poređenju sa tim, organizovanje krađe, nezakonitog skladištenja i prerade nafte na kopnu, koje se zbog podmitljive vlasti smatra rutinskom operacijom, mnogo je lakše, sigurnije i pritom daleko isplativije.

Gruba računica pokazuje da je zarada od pomorskog piratstva u 2021. godini iznosila oko četiri miliona dolara, dok ilegalni poslovi s naftom koji se organizuju „od kuće“ vrede više milijardi dolara, navodi se u izveštaju Evropske komisije o naftnom kriminalu u Nigeriji.

Izveštaj je objavljen neposredno pre predsedničkih izbora u ovoj afričkoj zemlji u februaru ove godine i eksplozije koja se dogodila početkom marta na naftovodu u nigerijskoj južnoj državi Rivers. Do eksplozije je došlo kada su ljudi krali naftu za ilegalnu rafineriju, a nesreća je ostavila iza sebe na desetine mrtvih. Prošle godine, u sličnoj eksploziji je poginulo više od 100 ljudi, što pokazuje da poslovi koji su sigurniji i isplativiji za organizatore, mogu biti pogubni za one koji ih realizuju. Uprkos tome, krađa i prerada nafte u „kućnoj radinosti“ je postala toliko raširena delatnost u Nigeriji, da se njome ne bave samo kriminalne grupe, već neretko i obične domaćice.

Nafta zavila u crno većinu stanovništva

Razlog je ogromno siromaštvo u zemlji u kojoj, i pored toga što leži na nafti, privreda raste daleko sporije od broja stanovnika. Nigerija je sa 220 miliona građana u 36 saveznih država najmnogoljudnija zemlja u Africi, koja raspolaže sa oko 35 milijardi barela nafte, najviše u delti reke Niger u južnom delu zemlje. Eksploatacija nafte je počela 1956. godine, a od tada tržištem dominiraju strane kompanije kao što su Shell, BP, Mobil, Chevron, Total, Agip… Nafta je zavila u crno većinu stanovništva, jer zahvaljujući korumpiranoj vlasti pravila za poslovanje naftaša su vrlo prilagodljiva, što je, između ostalog, dovelo i do čestog izlivanja nafte na nalazištima.

Prema podacima Međunarodnog udruženja za očuvanje prirode (IUCN), tokom poslednjih pola veka u Nigeriji se izlivalo oko 250.000 barela nafte godišnje, što je najviše zatrovalo zemljište i vodu u delti reke Niger, na površini od oko 70.000 kvadratnih kilometara. To je za 30 miliona ljudi koji tu žive značilo da više ne mogu da se bave poljoprivredom i ribolovom, glavnim privrednim aktivnostima u tom regionu. Uprkos ogromnom nezadovoljstvu stanovništva, savezna vlada nije preduzimala ništa protiv ovakvog ponašanja naftnih kompanija, pa su tužbe bile retke, a presude u korist oštećenih još ređe.

Poslednji primer je presuda iz 2021. godine, prema kojoj Shell mora da plati odštetu od 111,6 miliona dolara poljoprivrednicima u južnoj Nigeriji zbog izlivanja sirove nafte koja se dogodila pre više od četiri decenije. Zato ne čudi informacija da neki od oštećenih nisu ni dočekali taj novac, jer su u međuvremenu preminuli.

Kada država ne funkcioniše, onda ulica preuzima stvar u svoje ruke, pa se nezadovoljstvo naroda prelilo u pokret otpora prema naftnim kompanijama, koji je vremenom postajao sve radikalniji, dok se nije pretvorio u oružane pljačke na Atlantskom okeanu. Pobunjenici, koje su ranije uglavnom predvodili studenti, prerasli su u organizovane kriminalne klanove sa najmodernijim oružjem i tehnologijom za komunikaciju.

Moderni pirati „made in Nigeria“ su toliko razgranali posao da su mnogo pre korone poremetili globalne lance snabdevanja naftom i primorali pojedine proizvođače da zatvore neke od svojih platformi. Prema podacima Međunarodne pomorske kancelarije (IMB), Gvinejski zaliv je u 2020. godini bio mesto gde je sprovedeno 95% svih otmica na moru i najopasnije morsko područje na svetu.

Ilegala kao porodični posao

Jačanje međunarodne kontrole koja sve uspešnije sprečava napade na tankere, ali i poremećaji na tržištu nafte i u pomorskom saobraćaju zbog korone i ukrajinske krize, podstakli su i kradljivce da se od „globalizacije“ više okrenu ka „lokalizaciji“ i operacijama unutar zemlje. Bunkerisanje, skladištenje, zanatska rafinerija, samo su neki od naziva za preradu nafte u neformalnim objektima, koja je postala paradržavni posao zahvaljujući predusretljivosti javnih službenika na visokim pozicijama.

Lokalne rafinerije „na crno“ proizvode benzin, dizel i kerozin. Benzin je najprofitabilniji ali i najteži za proizvodnju, pa su ovakve rafinerije pod kontrolom militantnih grupa koje ga dalje prodaju na regionalnom i međunarodnom tržištu. Dizel i kerozin su porodični posao u koji su uključena čak i deca, a trgovina se uglavnom odvija na lokalnom tržištu. Procenjuje se da izgradnja ilegalne rafinerije srednje veličine košta oko 19.000 evra, a da prihodi mogu premašiti 12.000 evra dnevno.

Proizvodni lanac angažuje veliki broj učesnika. Investitori obezbeđuju novac za izgradnju rafinerije, inženjeri su zaduženi za infrastrukturu, „kuvari“ za proces prerade, magacioneri za pakovanje i raspoređivanje zaliha, trgovci za dalju prodaju, a pošto svi moraju nešto i da jedu, u posao su uključeni i proizvođači hrane.

Ovakvo rešavanje problema siromaštva na ulici uvodi državu, koja 95% prihoda u izvozu obezbeđuje od nafte u još dublji krug siromaštva. Zbog masovnih krađa iz domaćih i stranih naftnih postrojenja i stalnih tenzija u delti Nigera, kompanije nerado ulažu u istraživanja i nove licence, pa čak i u osnovne popravke na postojećim objektima. Prošle godine, tri najveća naftna terminala u Nigeriji bila su zatvorena na nekoliko meseci, što je prepolovilo godišnju proizvodnju nafte.

U takvoj situaciji ne čudi da je i statistika krajnje nepouzdana, pa pretpostavke o ukradenim količinama nafte variraju od 200.000 do čak 700.000 barela dnevno, ili između 10% i jedne trećine ukupne proizvodnje nafte u Nigeriji. Gubici se procenjuju na najmanje 2,8 milijardi dolara, pa sve do 7,8 milijardi dolara godišnje, što je oko 2,7 puta više od ukupnih sredstava koje država izdvaja po osnovu subvencija za benzin namenjen stanovništvu.

Tako je Nigerija, koja ima 40% naftnih rezervi celog afričkog kontinenta, ušla u ovu godinu sa 133 miliona stanovnika koji žive u siromaštvu i sa svega oko 17% zaposlenih na bolje plaćenim poslovima. Stoga ne čudi da je na predsedničkim izborima u februaru ove godine glasalo samo 29% od ukupno 87 miliona ljudi koji su evidentirani na biračkom spisku.

Biznis & finansije 208, april 2023.

Foto: Ayoola Salako, Unsplash

4. мај 2023. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci