Category:

Tekstovi

Stupio na snagu pravilnik o prenosivosti broja mobilnog telefona

by bifadmin 16. фебруар 2010.

Pravilnik o prenosivosti broja mobilnog telefona, koji će omogućiti korisnicima da promene operatera bez menjanja broja, stupio je danas na snagu, a počeće da se primenjuje od 1. januara 2011. godine.

Prema rečima ministarke za telekomunikacije i informaciono društvo, Jasne Matić, predviđeno je da prenosivost brojeva počne da funkcioniše tek od 1. januara iduće godine, a Ratelu je naloženo da naruči softver i opremu koja je neophodna kako bi ceo proces bio uspešan. „Neophodno je da sve u potpunosti bude harmonizovano sa evropskim direktivama o ovoj proceduri“, naglasila je Matićeva.

Prema pravilniku, naknada za prenos broja iznosi 200 dinara, plaća se operatoru kod koga korisnik želi da pređe, dok taj operator za svakog novog pretplatnika isplaćuje 1.000 dinara kompaniji iz čije je mreže preuzeo broj.

Prenos broja može da se odbije ukoliko je zahtev podnelo neovlašćeno lice ili je zahtev netačan i nepotpun, ako korisnik nije izmirio dugovanja prema prethodnom operatoru, ukoliko je u mreži manje od tri meseca ili kao korisnik pripejd usluge nije registrovan.

Pretplatnik koji je preneo broj ne može ponovo da traži prenos istog broja u periodu kraćem od tri meseca, kao i da pretplatnik ne može od novog operatera da traži i dodatne usluge koje je imao kod prethodnog.

Takođe, pripejd korisnik ne može od prethodnog operatera da zahteva naknadu za preostali iznos na svom računu i neiskorišćeni saobraćaj.

Kada je reč o vremenu koje je neophodno za prelazak na mrežu drugog operatora, prema pravilniku je predviđeno najviše dva dana za proveru ispunjenosti uslova i dva dana za prenos broja. (A.S.)

Izvor: Mikro.rs

16. фебруар 2010. 0 komentara

Biznis

Tim Džuda: Krah

by bifadmin 15. фебруар 2010.

Postoji donekle optimizam o stanju globalne ekonomije, zar ne? Ali da li neko stvarno zna šta se dešava? Bio sam u Švajcarskoj da posetim prijatelja bankara. Po meni, švajcarski bankari su barem nekada znali o čemu govore. On mi je pričao o investicionom planu u koji je ulagao već 15 godina. Dospeo je u martu, „samo dva dana pre nego što su tržišta dostigla svoju najnižu tačku“. Uspeo je da povrati samo polovinu onoga što je uložio tokom godina.

Zato sam ga pitao da li treba da sam srećan što čak i švajcarski bankari gube novac, ili treba da me brine što čak ni oni nemaju pojma šta se događa? Ovo drugo, uveravao me je. On smatra da je sadašnji optimizam o oporavku svetske ekonomije pogrešan. Zaista, rekao mi je, možemo očekivati „odskok mrtve mačke“ (dead cat bounce – privremeni mali oporavak na berzi). Ako bacite mrtvu mačku sa veoma visoke zgrade ona će odskočiti (malo) pre nego što se trajno zalepi za pločnik. To je zanimljiva analitička alatka za razmišljanje o grafikonima koji predviđaju razvoj svetske ekonomije u sledećih nekoliko meseci.

Nedelju dana kasnije posetio je mene i moju porodicu sa svojom porodicom na moru u Italiji. Rekao je da je prema zvaničnim podacima italijanska ekonomija u očajnom stanju, ali gledajući oko sebe nije video potvrdu ovoga. Njegova pretpostavka jeste da je italijanska ekonomija u mnogo manje lošem stanju nego što brojke pokazuju jer, u stvari, veliki deo čini siva ekonomija i ono što vidimo su Italijani koji troše svoje neprijavljene evre. A onda je sam sebe opovrgnuo rekavši da što su Italijani siromašniji, to više troše, jer je ovde važno da se pretvara da je sve u redu i da se što bi oni rekli predstavi „bella figura“.

Dok smo gledali klince kako skaču u moru pričao mi je kako je prošlog leta leteo sa severa na jug Sjedinjenih Država. Bio je veoma vedar dan. Video je grad za gradom izgrađen na sličan način. Postojao je centar, a onda prsten predgrađa naselja oko njega, mreže ulica za nova predgrađa, ali sa samo par izgrađenih kuća. „Kako nisu videli da se sprema krah, ne znam“, rekao je. „Mislim da su mogli da vide samo ono što se događalo u njihovom gradu, ali ne i širu sliku, ipak kako je to slučaj sa pola miliona ljudi koji lete iznad SAD u bilo kom trenutku, nemam pojma. Bilo je toliko očigledno da će doći do kraha“. Da li je on video da se sprema krah? „Pa, ne, ali onda krah je već počeo kada sam ovo primetio“.

Rekao mi je su se deda i baba njegove kćerke preselili u Valensiju, Španija, gde ima više od milion neprodatih novih kuća. Vrednost njihove kuće je opala za polovinu. Sada kaže ima dosta ljudi sa gotovinom koji ne znaju šta da rade s njom.

Uveče smo se prošetali po obližnjoj, maloj luci koja je bila puna jahti i motornih čamaca. Postoji takođe malo brodogradilište koje pravi luksuzne brodove. Pogledali smo jedan od njih i on je rekao da najverovatnije vredi oko 30 miliona evra. Onda smo gledali neke „običnije“ brodove kako ih on zove, one sa cenom od oko 3 miliona evra. Njegov san je da kupi jahtu. Rekao je da je gledao vebsajtove specijalizovane za njihovu prodaju i da je primetio da se isti brod reklamira mesecima čak godinama i da su cene sve niže i niže. Ali, samo što je pomislio da bi mogao nešto da preduzme, brod je nestao. Neko ga je prestigao.

Pozvali smo njega i njegovu porodicu na večeru ali su se izvinili i rekli da ne mogu jer ako se uskoro ne budu vratili u hotel neće imati gde da parkiraju svoj veliki, novi, sjajni automobil. „On mu robuje,“ rekla je njegova žena, ali samo upola u šali. Pa dobro, izgubio je nešto od svojih investicija, ali kako je moj otac govorio: „u kraljevstvu slepih, onaj sa jednim okom je kralj“.

Tim Džuda
broj #59, septembar 2009.

15. фебруар 2010. 0 komentara

Nove tehnologije

Ivan Stanković, Lexmark: Izazovna godina

by bifadmin 12. фебруар 2010.

Kada neko pomisli na brend Lexmark, takođe pomisli i na štampače. Nas je pre svega zanimala neka druga strana kompanije, a ne klasična priča o „broju stranica u sekundi“, a naš sagovornik je Ivan Stanković, menadžer Lexmarka.

Bif: Vaša kompanija je svetski poznat i priznat brend i posluje u velikom broju zemalja sa različitim ekonomskim, političkim i socijalno-kulturnim karakteristikama. Da li se može govoriti o nekom jedinstvenom poslovnom modelu kompanije i u kojoj meri se on prilagođava uslovima na konkretnim lokalnim tržištima na kojima poslujete?

Ivan Stanković: Lexmark, kao multinacionalna korporacija, svakako ima jedinstvenu strategiju nastupa na svetskom tržištu. Kompanija posluje već osamnaest godina u više od 150 zemalja sveta. Da bi se uspešno poslovalo, neophodno je da kompanija poseduje i mogućnost prilagođavanja lokalnim tržišnim uslovima. Postoje velike razlike između visoko razvijenih tržišta i tržišta u razvoju, odnosno tržišta zemalja istočne Evrope i zapadnog Balkana.

Bif: Kako se, u poslovanju na lokalnom tržištu, Srbiji, na primer, donose odluke o poslovanju i koji su ključni činioci za definisanje poslovne strategije?

I. Stanković: Najveća vrednost u kompaniji su zaposleni, čija se selekcija obavlja vrlo pažljivo, po najmodernijim svetskim stadardima. To se posebno odnosi na izbor upravljačke strukture. Menadžerima se daje sloboda u donošenju odluka netipična za američke korporacije. Čak se i formiranje poslovne strategije za nastup na lokalnim tržištima kompletno prepušta lokalnim upravljačima. To najbolje dokazuje činjenica da lokalni menadžeri važnim klijentima, ma koliko to veliki sistemi bili, mogu ponuditi proizvode ili čak kompletno rešenje po znatno nižim cenama nego na drugim, razvijenim tržištima.

Bif: Da li je tržište Srbije, opšte gledano, dobro ili loše za poslovanje? Koji su najčešći problemi sa kojima se susrećete i kako se to odnosi na vaše poslovanje?

I. Stanković: Ukratko, naše tržište dobro za poslovanje, i to iz dva razloga. Prvo, zato što je relativno nerazvijeno i konkurencija u našoj zemlji svakako nije na stepenu razvijenosti, recimo, zapadnoevropskih tržišta i ne zahteva nivo ulaganja koje kompanije ulažu da bi dostigle približno isti nivo tržišnog učešća. Drugi razlog je možda još i bitniji. Izjave zvaničnika EU da Srbiju vide kao regionalnog lidera uopšte nisu kurtoazne. Verujte mi da sam se kroz kontakte sa poslovnim ljudima u inostranstvu nebrojeno puta uverio da poslovni ljudi sa zapada više veruju u naše poslovne kapacitete nego mi sami.

Bif: Koliko smo daleko od evropskih standarda ponašanja u biznisu?

I. Stanković: To nije lako proceniti. Još uvek postoji veliki jaz. Najveći problem je, po mom mišljenju, lokalni mentalitet naših ljudi. Mi smo kao narod dosta emotivni i stvari shvatamo lično, dok je na zapadu jasno povučena linija između poslovnih i privatnih odnosa. Te razlike se brzo prevazilaze, jer sa povećanjem broja stranih kompanija, usvajaju se i evropski standardi, brže nego što sam očekivao. Brzim evropskim integracijama svakako bi se taj jaz dodatno smanjio. Naši ljudi imaju potencijal i nemaju strah da ulaganjem u sebe postanu konkurentiji na tržištu radne snage. Dokaz za to je da mnogi naši ljudi, prethodno zaposleni u srpskim predstavništvima kompanija, nastavljaju karijeru u inostranstvu na visoko rangiranim pozicijama.

Bif: Da li će globalna finansijska i ekonomska kriza uticati na vaše poslovanje u Srbiji i na koji način?

I. Stanković: Globalna kriza već utiče kako na sam obim poslovanja tako i na poslovnu klimu. Početak krize počeli smo da osećamo već sredinom četvrtog kvartala prošle godine, a kriza se definitivno oseća i u prva dva kvartala ove godine. Najveća kriza se oseća u smanjenju investiranja u IT velikih budžetskih korisnika, uslovljenog merama vlade i MMF-a. Ona još uvek nije dostigla klimaks što će dodatno biti pojačano reakcijom tržišta rada, odnosno povećanjem broja nezaposlenih (koje dolazi sa kašnjenjem od 6 meseci do godinu dana po početku krize). Sada možemo čuti dosta usaglašeno mišljenje, sa kojim se ja slažem, da prve znakove oporavka možemo očekivati već krajem ove i početkom iduće godine u Americi i zapadnoj Evropi, što znači da mi možemo očekivati početak izlaska iz krize već sredinom sledeće godine.

Bif: Kako biste ocenili stanje u sektoru u kom posluje vaša kompanija i kakve su prognoze za ovu godinu?

I. Stanković: Prognoze za ovu godinu, sada već potvrđene u praksi, su da će ona biti jedna od najizazovnijih i najtežih u novijoj srpskoj ekonomskoj istoriji. Mi smo predstavništvo kompanije Lexmark u Srbiji otvorili sada već davne 2003. godine. Podsetiću samo na neke glavne kočnice razvoja, što ekonomske, što političke. Ova godina će, mislim, biti ubedljivo najteža. Ovo je prvi put u poslednjih desetak godina da su IT kompanije, sada sve svoje kapacitete usmerile na optimizaciju proizvodnje i kontrolu troškova.

Bif: Da li kriza utiče na razvoj i plasman novih tehnologija u vašoj oblasti?

I. Stanković: Implementacija novih tehnologija ne može biti zaustavljena, kako u razvoju tako ni u plasmanu. Nove tehnologije pokreću svet i čine ga boljim mestom za život. Sa aspekta naše kompanije, mogu reći da je Sektor istraživanja i razvoja veliki troškovni centar. Mi konstantno trošimo dvocifren procenat prometa na razvoj novih tehnologija i ta vrsta investicija jedina nije predmet revizije. Lexmark konstantno ulaže najmanje pola milijarde dolara godišnje u istraživanje i razvoj i to ulaganje neće biti umanjeno ni ove, ni sledeće godine.

Bif: Srbija je država u tranziciji sa nedovoljno uređenim pravnim okvirima skoro za sve grane privrede. Šta je od svega ovoga što ste pomenuli još uvek teško primeniti u Srbiji?

I. Stanković: Pravni sistem je najveća kočnica daljim integracijama Srbije. To se reflektuje i na poslovnu klimu i na procenu pravne sigurnosti kompanija. Sve se to može relativno brzo nadoknaditi ako postoji volja glavnih političkih subjekata u Srbiji. Ono na čemu treba raditi paralelno sa akcijama koje Vlada Republike Srbije preduzima da smanji razlike između domaćeg i internacionalnog, su pre svega neke opšte stvari, recimo privredna, pa što da ne i opšta kultura. Ja se na primer, radujem danu kada ću na autobuskoj stanici u Beogradu videti red za ulazak u autobus i nadam se da taj dan nije daleko…

Uroš Nedeljković

broj 57/58, jul/avgust 2009.

12. фебруар 2010. 0 komentara

Tekstovi

Amaterizam u kulturi: Ljubav bez hleba

by bifadmin 11. фебруар 2010.

Iako je amaterizam u kulturi deklarativno priznat kao značajna društvena vrednost, ko želi njime da se bavi u Srbiji mora duboko da zavuče ruku u sopstveni džep.

Izraz „amater“ potiče od latinskog „amare“, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi se bave oni koji to pre svega vole, a ne zbog materijalne satisfakcije. Kao amateri su počeli mnogi kasnije poznati i priznati umetnici, kao što su Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Zahar, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sabljić, Goran Sultanović, Lola Đukić, Ana Sofrenović i mnogi drugi. Počeci amaterizma sežu u daleku prošlost, jer je narod uvek svirao, pevao i igrao, pogotovu uz određene obrede i svetkovine. Prvi pisani tragovi o amaterizmu u Srbiji nalaze se krajem XII i početkom XIII veka u „Nomokanonu“ Svetog Save, kojim se zabranjuje sveštenim licima da se bave glumom. Sa uspostavljanjem srpske države u XIX veku, osnivaju se brojna glumačka i kulturno-umetnička društva. U Srbiji danas ima oko 750 kulturno-umetničkih društava sa oko 350.000 članova, dok samo u Vojvodini ima preko 180 amaterskih pozorišta. U našoj zemlji se održava 47 kulturno-umetničkih manifestacija iz svih područja amaterskog delovanja. Dobrobit amaterskih društava nije samo što omogućuju velikom broju ljudi da se bave nekim od vidova umetnosti, već i da očuvaju tradiciju i zainteresuju druge za svoje delatnosti.

Pravni status amaterskih društava je regulisan Zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima građana i Zakonom o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije za teritoriju bivše SFRJ. Novi zakon, koji će bolje i pre svega savremenije regulisati ovu oblast, još nije u skupštinskoj proceduri, iako se o njemu već duže vreme raspravlja. Poseban problem amaterskih društava je kako da obezbede neophodnu finansijsku podršku, a nešto bolja situacija je u onim ustanovama koje se dotiraju iz budžeta. O tome svedoči i primer pozorišta Dadov, čija se finansijska situacija po rečima njegovog direktora Vlade Mijovića značajno popravila od kako je februara 2008. godine dobilo status ustanove kulture od posebnog značaja za Grad Beograd, pa time i sredstva iz budžeta. Međutim, Dadov je nadaleko čuveno pozorište sa dugom tradicijom, ali šta je sa drugima, manje poznatima?

Sam svoj majstor
Zoran Straka, koji je daleke 1994. godine bio jedan od osnivača „Pozorišta amatera Batajnice“, žali se da je situacija u amaterizmu iz godine u godinu sve gora. Broj predstava je sve manji i njihov kvalitet je značajno opao. Ekonomski problemi u državi direktno se odražavaju na položaj amaterskih društava, koja su na margini interesovanja ne samo nadležnog ministarstva već i lokalnih samouprava, iako imaju veoma značajnu društvenu ulogu, naročito kada su u pitanju mladi. Straka se priseća da je i ideja o osnivanju „Pozorišta amatera Batajnice“ imala za cilj da se oformi opštinski kulturni centar, budući da lokalna samouprava za tako nešto nikada nije iskazala interes. „Nismo imali ni dovoljno znanja o pozorištu, ni pozorišnu opremu, čak ni prostor – i danas pozorište radi u adaptiranom atomskom skloništu za koje plaćamo, za naše uslove, visoku zakupninu. Ipak, bez mnogo premišljanja smo se upustili u ovu avanturu i okupili prvi pozorišni ansambl. Nikada nismo imali dovoljno sredstava za rad, ali kada naučite da se sami brinete za egzistenciju, takvo stanje postaje normalno. Veoma nam je stalo da pozorište opstane i to nas drži“.

Uprkos teškoćama, za petnaest godina rada ovo pozorište je steklo reputaciju kvalitetnog teatra, sa bogatim repertoarom i produkcijom od nekoliko predstava godišnje. To je uticalo i na bolje razumevanje sa predstavnicima lokalne vlasti, ali je ta podrška nedovoljna, pa su batajnički amateri u neprestanoj potrazi za sponzorima. No, s obzirom na činjenicu da rad amaterskih pozorišta nije naročito tržišno isplativ, zainteresovanih donatora je veoma malo i uglavnom se do njih dolazi na osnovu bliskih ličnih poznanstava. Ali čak i kada prevlada altruizam kod potencijalnih finansijera, reč je uglavnom o jednokratnoj pomoći, pa nije retkost da članovi pozorišta sami nadomeste novac koji nedostaje. Glavni izvori finansiranja su članarine, prihodi od predstava i donacije lokalne samouprave, kaže Straka, napominjući da bi im za opstanak mnogo značilo kada ne bi morali da plaćaju prostor čiji je vlasnik „Javno preduzeće za skloništa“. Na žalost, u ovom preduzeću nemaju želju da na taj način sponzorišu rad pozorišta, iako je ono prepoznatljivo baš po tome što je bilo prvo pozorište u svetu koje je počelo da radi u atomskom skloništu, pa se i njegova scena zove „Sklonište u teatru“.

Možemo zaključiti onim što smo već i sami znali. U siromašnoj državi finansijski je najsiromašnija kultura, a najugroženiji amaterizam. Međutim, uz više sluha lokalne samouprave i države kulturno-umetničkim društvima mogu se obezbediti bolji uslovi za rad, bar ustupanjem na korišćenje prostora i obezbeđivanjem sponzorstava. Ovako je situacija paradoksalna: iako je amaterizam u kulturi deklarativno priznat kao značajna društvena vrednost, ko želi njime da se bavi u Srbiji mora duboko da zavuče ruku u sopstveni džep.

Uroš Nedeljković

broj 57/58, jul/avgust 2009.

11. фебруар 2010. 0 komentara

Nove tehnologije

Rusija zaostaje u naučnim istraživanjima

by bifadmin 11. фебруар 2010.

U izveštaju kompanije Tomson Rojters, jednog od ogranaka britanske novinske agencije Rojters, kaže se da nauka u Rusiji trpi zbog drastičnih smanjenja budžeta za naučna istraživanja, posle raspada Sovjestkog Saveza 1991. godine.

Prema jednom izvoru koji se navodi u izveštaju, fondovi za najbolje ruske istraživačke institute iznose svega oko 5 odsto od sume koja se ulaže u slične institucije u Sjedinjenim Državama. U decembru, predsednik Dimitrij Medvedev kritikovao je državnu kompaniju Rosnjeft, koja ima vlasništvo nad najvećim svetskim rezervama nafte i gasa, zbog toga što na naučna istraživanja i razvoj troši samo 15 hiljaditih delova jednog procenta svojih prihoda. Medvedev je rekao da bi takva ideologija i psihologija vođenja poslova u modernim uslovima morale da se promene. On je kritikovao Ruse da bi trebalo da prestanu da spavaju i porade na tom pitanju.

U istom izveštaju se kaže da Rusija takođe pati od ozbiljnog odliva mozgova, posle 1991. godine. Procenjuje se da je od tada oko 80 hiljada naučnika otišlo iz zemlje u potrazi za boljom zaradom, boljim finansiranjem istraživanja i boljim uslovima rada.

Direktor moskovskog Instituta za probleme globalizacije, ekonomista Mihail Deljagin, kaže da su loši radni uslovi, birokratija i zastarela oprema najveći razlozi zbog kojih odlaze talentovani stručnjaci. Deljagin kaže da se naučnici u svojim institutima osećaju kao sluge koje rade za totalne neznalice. Što se tiče samih rukovodilaca, kaže on, oni su ostali na nivou 20, pa čak i 19. veka.

Prosečni uzrast članova Ruske akademije nauka je, prema pomenutom izveštaju, preko 50 godina. Vojni analitičar Pavel Felgenhauer dodaje da je u odbrambenoj industriji taj prosek 60 godina. Felgenhauer kaže da mladi ljudi stavljaju naglasak na svoje prihode kako bi mogli da izdržavaju porodice, a u mnogim slučajevima vojnoindustrijski kompleks pati od nedostatka novca. To što univerziteti ne prenose znanje na mlađu generaciju još jedan je od problema, kaže Felgenhauer. On za to okrivljuje korumpirane profesore koji naplaćuju davanje dobrih ocena.

Predsednik Medvedev je izjavio da bi Rusija trebalo da privuče strane stručnjake kako bi obnovili nauku u zemlji. Ali Mihail Deljagin kaže da bi ti stručnjaci mogli da ugroze moćne ruske naftne interese.

Zašto su Rusiji potrebni eksperti za biotehnologiju, pita Deljagin. Zašto su nam potrebni stručnjaci za energetsku efikasnost? On kaže da se njihovo dovođenje ne bi dopalo monopolistima u energetici, jer veća energetska efikasnost znači manje profite od energije. U jednom nedavno objavljenom komentaru, kritičar politike Kremlja i bivši generalni direktor naftne kompanije Jukos, Mihail Hodorkovski, kaže da potražnja za stručnjacima iz osnovnih i primenjenih nauka opada u Rusiji zbog velikog apetita prema sirovinama i zbog korupcije.

11. фебруар 2010. 0 komentara

Intervjui

Prof. Čedomir Čupić, Agencija za borbu protiv korupcije: Uterivanje integriteta

by bifadmin 11. фебруар 2010.

Agencija za borbu protiv korupcije trebalo bi zvanično da počne s radom 1. januara naredne godine. Početkom ovog meseca za direktorku te institucije izabrana je Zorana Marković, a krajem aprila predsednik Odbora Agencije postao je Čedomir Čupić, koji ima dugogodišnje iskustvo rada u antikorupcijskim organima. S profesorom Čupićem razgovarali smo o ovlašćenjima Agencije i utvrdili da bi iskorenjivanje korupcije na najvišim nivoima vlasti utabalo stazu legalnom načinu poslovanja i ponašanja u privredi i u svakodnevnom životu.

Bif: Koliko su proširena ovlašćenja Agencije u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije?

Č. Čupić: Kao prvo, Agencija je nezavisni državni organ čiji je odbor izabrao parlament, na predlog devet institucija. Kandidati su bili nestranačke ličnosti, za koje se smatra da imaju profesionalni i moralni integritet. Razlika između Agencije za borbu protiv korupcije i Saveta je u tome što je Savet vladino telo, a Agencija je parlamentarni organ. Savet ima savetodavnu funkciju, a Agencija nadzornu, kontrolnu i predlagačku.

Ona je nadležna za rešavanje sukoba javnog i privatnog interesa i za praćenja imovine svih funkcionera, i lokalnih i republičkih (dakle, oko 13.000 funkcionera), ali to nije sve. U nadležnosti Agencije je i praćenje finansiranja političkih partija, predlaganje zakona povezanih s borbom protiv korupcije, saradnja sa ostalim državnim organima poput policije, tužilaštva i sudova kada su u pitanju koruptivna dela, preporuke ministarstvima u skladu s njihovim nadležnostima u borbi protiv korupcije. Agencija je ovlašćena i za uputstva za sprovođenje antikorupcijiskih zakona, kao i da predlaže svom osnivaču, Skupštini, dopune i izmene takvih zakona. Ona će nastojati i da pomaže građanima, ali i medijima, kako bi javnost na pravi način informisala o problemima koji se tiču korupcije. Na taj način biće izbegavan senzacionalizam kada je u pitanju ovo opako društveno zlo.

Bif: Dakle, Agencija može da predlaže zakone, ali da bi oni bili usvojeni ipak je potrebno da postoji politička volja. Šta se dešava ako ona ne postoji?

Č. Čupić: Ako ne bude političke volje za donošenje i poboljšavanje zakona koji sprečavaju i kažnjavaju korupciju, građani će biti obavešteni o tome ko koči te procese. Agencija će najverovatnije dvaput mesečno držati konferencije za štampu, i dok sam ja u Odboru Agencije biće javno označeni svi koji koče borbu protiv korupcije, bilo da su u pitanju partije ili pojedinci. Naravno, mi ne možemo protiv volje građana. Ako su građani izabrali određene političare i smatraju da oni kao njihovi predstavnici imaju pravo da se bave nelegalnim poslovima, tu ne možemo ništa. Uveren sam, međutim, da to neće biti slučaj, jer korupcija dovodi u pitanje prava tih istih građana i nanosi im nepravdu. Ne verujem da su građani nezainteresovani za ovo zlo koje ih može teško pogoditi. Dobar primer je Bugarska, gde je doskorašnja vlast optuživana za velike korupcionaške afere, za proneveru ogromne pomoći Evropske unije, i upravo iz tog razloga prošle nedelje izgubila je izbore.

Naravno, ako primetim da nema političke volje za obračun s korupcijom, povući ću se. Nekada sam bio u Savetu, i kada sam video da vlast nije htela da izvrši nalog koji je sama tražila, a to je donošenje sistemskih antikorupcijskih zakona, podneo sam ostavku. U takvim situacijama uvek su dva izbora: ostavka ili smena. Ako neko iz Agencije ne bude radio onako kako je propisano zakonom, biće smenjen. Odbor ima mogućnost da smeni direktora i zamenika direktora Agencije.

Bif: Kako će se Agencija boriti protiv korumpiranih partija?

Č. Čupić: Imaćemo službu koja se bavi finansijskim izveštajima političkih partija. Izuzetno je važno svake godine pratiti finansiranje partija, posebno uoči izbornih kampanja. Verovatno će Agencija predlagati izmene Zakona o finansiranju političkih partija. Tražićemo da se tačno utvrde načini pribavljanja sredstava, dakle, bavićemo se pitanjima koliko dobija parlamentarna partija iz budžeta, koliko sme dobiti donacijama, bavićemo se transparentnošću donatora, sve do stavki o izbornim troškovima. U Poljskoj, recimo, trošenje u izbornoj kampanji ograničeno je na tri miliona evra, a to je zemlja desetetak puta veća od Srbije. Mi ne moramo da izmišljamo nove mehanizme, možemo ih pozajmiti iz prakse drugih zemalja, koje se uspešno bore protiv korupcije. Primera radi, u Letoniji u toku izbornih kampanja partije moraju svaki dan (ili jednom sedmično, u zavisnosti od odluke parlamenta) da obaveštavaju javnost o troškovima. Mi ćemo inicirati isti način praćenja finansiranja političkih partija, jer korupcija u ovoj oblasti ugrožava mnoge pojedinačne i opšte interese. I sami znate da kupovanje određenih partija može da utiče na državne odluke.

Bif: Kojim mehaniznima se korupcija može iskoreniti?

Č. Čupić: Najbitnije je da zakoni budu strogi, odnosno s teškim kaznama. Na primer, onog ko lažno prijavi imovinu čeka zatvorska kazna od šest meseci do pet godina. Takve kazne provereno su delotvorno sredstvo u borbi protiv korupcije, pored novčanih kazni za blaža kršenja zakona. Ja sam i prihvatio da uđem u Agenciju zato što ona sada nije savetodavno telo, već iza sebe ima zakon koji je kompletan, koji sadrži sankcije. Osim toga, ako vidimo da kazne nisu odgovarajuće, Agencija će imati pravo da predloži izmene zakona. Jer, može se ispostaviti da se nekima isplati da plate kaznu, pošto nelegalnim putevima mogu da steknu mnogo više. Ali, ako se propiše kazna koja im se ne isplati, sigurno se neće upuštati u slične akcije. Primera radi, u Belikoj Britaniji su se ranije navijači na utakmicama ponašali krajnje nasilnički. Nasilje tada nije suzbijeno postavljanjem ograda oko fudbalskih terena, već je donet zakon koji preti kaznom do 10 godina onima koji ga prekrše, odnosno utrče na teren, i otad navijačima ne pada na pamet da napuštaju svoja mesta.

Ponekad su jednostavno neophodne drastične mere. Hegel je svojevremeno isticao da represivne mere nisu dobar način rešavanja društvenih problema, ali u nekim društvenim stanjima one su jedini lek. Ovo upravo važi za korupciju kod nas. Primeri razvijenih zemalja, u kojima je nekad bujala korupcija a sada je gotovo i ne poznaju, pokazuju da je to uglavnom postignuto šok terapijom, odnosno odlučnim i efikasnim merama protiv korupcije, uključujući strogu kaznenu politiku (u nekim zemljama i do 20 godina zatvora).

Bif: S obzirom na iskustvo poverenika za slobodni pristup informacijama i revizora i revizorske institucije koji su onemogućivani na taj način što im nisu davana dovoljna sredstva iz budžeta da bi mogli efikasno da funkcionišu, da li pretpostavljate da ćete i vi imati slične probleme?

Č. Čupić: Počeli su razgovori o zgradi koja će biti sedište Agencije, ali još ne znamo koliki nam prostor treba, jer direktor i zamenik direktora treba da naprave organizacioni projekat Agencije. Ove godine budžet Agencije neće biti veliki, ali zadovoljiće početne potrebe. Kasnije će biti predložen novi budžet i od njegovog odobrenja zavisiće koliko ćemo zaposlenih imati. Smatramo da nam je u startu potrebno najmanje 30 zaposlenih. Optimalno, da bi pokrili sve segmente društva u kojima caruje korupcija, Agencija bi trebalo da ima od 120 do 180 ljudi.

Naravno, čim kažete da se u državnoj administraciji, koja bi trebalo da se smanjuje, otvaraju nova mesta, nailazite na neodobravanje. Neka državna tela su veoma značajna, nasuprot onima koja postoje a ne daju nikakve rezultate. Agencija bi mogla društvu da donese ogromne sume novca, odnosno da otkrije nevidljive tokove koji se ne slivaju u budžet, a trebalo bi. Primera radi, revizorska institucija u Norveškoj, koja je tamo kontrolno telo, ima 420 zaposlenih, a parlament s kompletnom administracijom isto toliko ljudi na platnom spisku. U Norveškoj je korupcija na veoma niskom nivou, baš zbog toga što njihova kontrolna i nadzorna tela preventivno deluje.

Bif: Da li ćete uključiti građane u borbu protiv korupcije, i na koji način?

Č. Čupić: Imaćemo programe obuke, uglavnom preko medija, koji bi pre svega trebalo ljudima da razjasne šta sve spada u koruptivne aktivnosti i da ih podstakne da takve slučajeve prijavljuju. Obučavaćemo i novinare, jer najbolji način za širenje svesti o korupciji su mediji i nove komunikacione tehnologije. Mi ne možemo svakog građanina pojedinačno obučavati da prepoznaje korupciju i njene pogubne posledice. Ali možemo posredstvom medija da objašnjavamo zašto je rđavo ići prečicama radi zadovoljavanja svojih potreba, odnosno da podmićuju da bi na brzinu realizovali potrebe i uleteli u zamku bezakonja. Na taj način oni postaju i zarobljenici onih koje su korumpirali. I najčešće su od njih ucenjeni.

Takođe, postojaće služba za pritužbe građana, koja će posredovati između policije, tužilaštva i sudova i onih koji su imali dodira s nekim vidom korupcije. Nije na nama da izvršavamo sankcije, ali ćemo nad ovim poslom obavljati nadzor. Takođe, obaveštavaćemo javnost o onima koji su umešani u korupciju i onima koji koče antikorupcijsku borbu.

Bif: Na koga se odnosi pojam „Plan integriteta“ iz člana 58. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije?

Č. Čupić: Plan integriteta podrazumeva donošenje dokumenata koji će sadržati kodekse ponašanja državnih i javnih funkcionera, kako bi se što odgovornije ponašali. Odgovoran čovek ima integritet, on ne može biti ucenjen, niti „upasti“ u nelegalne poslove. Drugim rečima, cilj nam je da izgradimo sliku funkcionera koje niko ne može potkupiti.

Bif: Koliko će vam vremena trebati za sve ovo što smo u dosadašnjem razgovoru pomenuli?

Č. Čupić: Teško je prognozirati kada su ove stvari u pitanju. Prvo bi trebalo ispuniti preduslove, koji će nam zapravo pokazati koliko ima političke volje za obračun s korupcijom. Ti preduslovi su konstituisanje Agencije, kao i uslovi rada u njoj, saradnja svih činilaca koji bi trebalo da su angažovani u borbi protiv korupcije itd. Ako to krene, pokazaće se rezultati. Naravno, ne treba gajiti iluziju da će posao biti lak. Korupcija ovakvih razmera u Srbiji organizovano i sistematski širena je najmanje 15 do 20 godina. Zato bi trebalo prvo očistiti od korupcije sve javne funkcije, jer najveća odgovornost je pre svega na onima na položajima. Rečju, suzbijanje korupcije zavisi od dinamike njenog iskorenjivanja u vlasti i među onima koji imaju politička,državna i društvena ovlašćenja. Ako to uspemo, znatno lakše ćemo je zaustaviti u ostalim segmentima.

Postoje mišljenja da, ako je korupcija sistematski širena 10 godina, isto toliko vremena potrebno je za njeno svođenje na meru koja ne ugrožava društvo, a to je u razvijenim državama tri do pet procenata. S tako malim brojem slučajeva korupcije lakše je otkrivati i njene počinioce i, na kraju krajeva, takvima je mnogo teže da izmaknu kazni.

Marija Dukić

broj 57/58, jul/avgust 2009.

11. фебруар 2010. 0 komentara

Intervjui

Stanka Čurović, Mercator: Nastavljamo sa investiranjem

by bifadmin 11. фебруар 2010.

Nedostatak novca na tržištu povećao je broj preduzeća neplatiša i produžio rokove otplate. Veliki trgovinski lanci su među najvećim dužnicima. Prosečni rokovi plaćanja su 90 dana a trgovci ih nadmašuju za još 60, tvrde proizvođači. U trgovinskim lancima kažu da su podaci o rokovima plaćanja poslovna tajna. Prema rečima proizvođača i među malim trgovcima ima sve više onih koji uopšte ne plaćaju.

Mercator spada u malobrojne trgovinske lance koji poštuju rok plaćanja dogovoren na tržištu. I u otežanim uslovima poslovanja Mercator nastavlja sa politikom urednog plaćanja, kao što je i do sada činio, i ostaje primer odgovornog privrednog subjekta po pitanju finansijske discipline i izmirivanja obaveza. Verujemo da na ovaj način dajemo svoj doprinos naporima ekonomskih vlasti u borbi za suzbijanje posledica globalne finansijske krize i održavanju makroekonomske stabilnosti, kaže za BIF Stanka Čurović, predsednik Upravnog odbora Mercatora S i M Rodića.
S. Čurović: To je svakako rezultat politike koju vodimo na tržištu Srbije, što je inače i politika Grupe Mercator, ali je uslovljeno i ponašanjem naših kupaca. Svi smo deo lanca od proizvodnje do prodaje, usmereni jedni na druge i međusobno zavisni. Tamo gde se vide rezultati kod trgovaca, koji su poslednji u lancu i kao i svi moraju da izmire svoje obaveze, to ne bi bilo moguće ako i ostali to ne učine. Kada smo kreirali poslovnu politiku veleprodaje, koja čini 20 odsto našeg prometa, bilo nam je jasno da ćemo radikalnim merama trijaže kupaca izgubiti deo prometa. Svesno smo išli na to, tako da danas imamo zdrave odnose sa kupcima koji uglavnom uredno izmiruju svoje obaveze prema nama.

BiF: Zašto je došlo do probijanja rokova plaćanja?

S. Čurović: Neke kompanije su bile više, druge manje investiciono zadužene kada se prošle jeseni desio finansijski kolaps. Bilo je teško rearanžirati dospele kredite, a u servisiranju obaveza postoje prioriteti: obaveze za porez, zarade i troškove koji su uslov za obavljanje delatnosti. Jedini način je bio produžiti valute plaćanja prema dobavljačima. Ovo je zaista pretpostavka bazirana na poslovnoj logici a svakako ne univerzalni odgovor na pitanje. Zavisi, u krajnjem, od mikroekonomske situacije svakog preduzeća u momentu početka krize. Tu pre svega mislim na gep između prosečnog obrta potraživanja i obaveza kao i strukturu kreditnih obaveza i procenat njihovog učešća u ukupnoj pasivi. Velika je opasnost bila i za ona preduzeća koja su investicije u stalna sredstva finansirala iz kratkoročnih izvora ili redovnog tekućeg priliva. Zaista nema razloga kada se roba pravilno odabere i proda da se ne izmiri obaveza prema prethodnom učesniku u lancu. Dakle, mora da postoji sredstvo obezbeđenja i da kod utvrđivanja limita imamo jasne kriterijume koji su potrebni uslovi da neko može da radi. Smatram da i sudovi moraju da imaju znatno veću ulogu u procesuiranju onih koji svoje obaveze ne izvršavaju, po bilo kom osnovu. Kad ljudi shvate da mora da postoji finansijska disciplina i da će biti onemogućen svako ko je krši, počeće i da razmišljaju da li će i pod kojim uslovima ući u neku investiciju. Suština je u promeni načina razmišljanja.
U Mercatoru S je investiciona aktivnost bila izbalansirana, tako da smo mogli da upravljamo procesima relaksiranije nego ostali. Zatim, od aprila prošle godine uveli smo mere troškovne racionalizacije, što ni slučajno ne znači otpuštanje zaposlenih. U taj proces su uključeni svi jer je važno da na tome ne radi samo uprava nego ključni kadrovi u preduzeću i zaposleni.

Bif: Koliki su rokovi isplate dobavljačima?

S. Čurović: Prosečni rokovi plaćanja za robu široke potrošnje ili prehrambenih proizvoda koji su možda i najinteresantniji s obzirom na strukturu naše industrije, su oko 60 dana za market program, za tehničku robu oko 75, za tekstilnu oko 120. Market program učestvuje u strukturi prodaje sa 85 odsto a tekstil i tehnika sa 15 odsto. U okviru market programa 93% ukupnog prometa su pretežno domaći proizvođači i distributeri, tekstil uglavnom uvozimo i tu smo izloženi kursnom riziku.

Bif: Proizvođači smatraju da bi država mogla da nametne rokove plaćanja. Najavljuje se da bi i novi zakon o trgovini koji je u izradi mogao da sadrži takvu obavezu.

S. Čurović: Neophodno je stvoriti elementarne pretpostavke da potpuni regulator odnosa ponude i tražnje postane tržište i istrajati na poštovanju finansijske discipline, a ne korigovati komercijalne ugovore. Kupoprodajne odnose uređuju ugovorne strane, odnosno tržište. U komercijalnom ugovoru ugovorna strana nije država, nego prodavac i kupac. Država je donela niz dobrih ekonomskih mera koje već daju rezultate. Određivanje rokova plaćanja bi verovatno dovelo do toga da trgovci mnogo pažljivije biraju robu. Sve što se ne bi moglo prodati u roku koji bi bio propisan, verovatno se ne bi ni našlo na policama, tako da bi ova mera imala i neke kontraefekte. Ne bi bilo dobro da se rokovi plaćanja skraćuju, jer trgovci već rade na „ivici noža“. Sigurna sam da ni u jednoj trgovačkoj kući ne očekuju ove godine brilijantne rezultate već samo zadržavanje broja potrošača i pokriće troškova poslovanja.

Bif: Kako se trgovina bori da zadrži potrošače? Promet u maloprodaji opada od početka ove godine a cene rastu.

S. Čurović: Trend prometa u drugom kvartalu 2009.godine u odnosu na prvi kvartal je na istom nivou. U market programu kod robe široke potrošnje je izmenjena struktura potrošačke korpe. Prodaja tekstila i tehnike je za oko 20 odsto manja nego prošle godine. U krizi ljudi racionalnije pristupaju kupovini i čekaju sezonska sniženja i akcijske prodaje. Mi smo se opredelili da sačuvamo potrošače tako što štitimo cene oko 500 proizvoda robe široke potrošnje koji su najznaèajniji deo potrošačke korpe i najprodavaniji proizvodi u našim maloprodajnim objektima. Cene ovih proizvoda pratimo na nedeljnom nivou i naš cilj je da tu budemo najkonkurentniji. Smatram da se trgovina u Srbiji odgovorno ponaša kada je u pitanju roba široke potrošnje jer se i drugi trgovci time bave, tako da je u okviru bazne inflacije cena hrane najmanje doprinela rastu a najviše proizvodi pod uticajem promena akciza: naftni derivati, alkohol, cigarete…
Dalje, neophodno je sprečiti kartelske dogovore prerađivača koji nametanjem diktiranih cena dovode trgovačke lance na nivo minimalnih neodrživih marži, što dovodi u zabludu potrošače da su trgovci isključivi krivci za rast cena osnovnih egzistencijalnih proizvoda, a problem je na strani proizvođača (npr. jestivo ulje). Zatim osloboditi uvoz, eliminisati mere zaštite: carine, prelevmane na uvoz šećera, mlečnih proizvoda gde bi konkurencija proizvela dodatne bonitete za sve učesnike u prometu i niže cene za potrošače. Alternativa ovakvim aktima je da država – robne rezerve imaju dovoljno kapaciteta, kako bi u slučaju rasta cena intervenisala što bi povećalo ponudu i smanjilo vrednost robe.

Bif: Najavili ste za ovu godinu ulaganja od 30 miliona evra u razvoj poslovanja u Srbiji. S obzirom da u krizi prvo stradaju investicije i razvoj, da li ste tu nešto promenili?

S. Čurović: Onaj ko je hrabar i ima mogućnosti da ne zaustavi razvoj, ima šansu da opstane pa čak i da poveća svoje tržišno učešće. Naše opredeljenje nije da odustajemo od onoga što se zajednički dogovorimo. Na nivou Grupe Merkator imamo godišnji budžet investicija gde svaka od firmi-ćerki konkuriše sa projektima. Mercator S je dobio odobrenje za taj nivo investicija. Mi smo već otvorili Roda centar u Šapcu gde je zaposleno 350 ljudi. Krajem avgusta očekujemo otvaranje Roda centra u Kruševcu gde bi trebalo da se zaposli oko 250 ljudi. Do kraja godine otvorićemo takav centar i u Somboru i zaposliti oko stotinu novih radnika.
Smatram da bi u delu investicija trebalo obezbediti poštovanje rokova koje predviđa Zakon o planiranju i izgradnji za sve aktivnosti čiji su rokovi definisani zakonom, zatim ubrzati proces upisa prava vlasništva nad nekretninama i preparcelacije zemljišta. U cilju što bržih efekata na punjenje budžeta treba dati značajne popuste za jednokratno plaćanje troškova komunalnog opremanja i izmeniti zakonsku regulativu u delu vlasništva i prometa građevinskim zemljištem. Ovo je sada još važnije jer doprinosi privlačenju novih investitora sa svim pozitivnim efektima toga.
Bitno je, takođe, da Narodna Banka Srbije stimuliše domaće i strane banke da u što većoj meri zadrže trenutni nivo izloženosti prema srpskoj privredi i da obnavljaju kratkoročni kreditni portfelj prema njima. U tom smislu je potrebno: da NBS obezbedi, ako bi bilo potrebno, dodatnu likvidnost bankarskom sektoru Srbije preko emitovanja hartija od vrednosti i swap poslova. Smatram da bi dosta pomoglo ako bi NBS smanjila visoku obaveznu rezervu prema bankama, ukidanje obaveze 100% depozita banaka kod reprogramiranja – aneksiranja dospelosti – datih kredita. Važno je i nastaviti davanja stimulativnih kredita privredi.

Gordana Milojković

broj 57/58, jul/avgust 2009.

11. фебруар 2010. 0 komentara

Tekstovi

Pozorište: Kakvo društvo, takvo pozorište

by bifadmin 10. фебруар 2010.

Pozorište u Srbiji svelo se na desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.

U normalnim državama ako neka predstava ne prolazi kod publike, iz ko zna kojih razloga, ona se skida sa repertoara, naročito u uslovima komercijalnog – kapitalističkog pozorišta, gde je taj komercijalni efekat najznačajniji. Međutim, tamo se sve uradi da do katastrofe – skidanja predstave – ne dođe. Planira se unapred i oslanja na proverene vrednosti, što ima svoje loše i dobre strane. No, i u tim uslovima, postoje i oni manje komercijalni projekti koji su zaštićeni na razne načine – fondovima za istraživanje, donacijama, studijskim jedinicama, univerzitetskim granicama, festivalskim pravilima… tako da se pozitivno delovanje umetničkog napredovanja u pozorištu očekuje i ostvaruje pre svega organizovanim društvenim akcijama odgovornih grupacija i pojedinaca koje imaju finansijsku ili drugu društvenu moć. Robom koja, kakva god da je, nalazi svog kupca sigurno, unekoliko može i mora da se usmerava. To se zove školovanje ukusa i usmeravanje kulturnih potreba. Za to postoje mnogi uslovi i načini, kao i sredstva kojima se to izvodi.

Svako društvo ima onakvu umetnost, samim tim i pozorište, kakvo zaslužuje. U jednom društvu se stvara onakva umetnost kakvo to društvo želi, ali i ume i može, da ostvari. Tu sada stupaju na scenu raznovrsni društveni mehanizmi. Procene ubeđenja, stila, ukusa, znanja, iskustva, moći u odlukama, mehanizmi finansiranja koje kontrolišu manje ili veće društvene grupe i elite, finansijske, ideološke ili političke, razni lobiji ukusa i centri moći, formalni i neformalni. Dakle, kako u celom društvu – tako i u pozorištu. Tu dolazimo do najbitnijih odrednica društvenog bića koje se direktno odražavaju na rad i repertoar pozorišta. Jedno društvo koje se gradi na nacionalizmu i primitivnom gledanju na kompeticiju društava, naroda i istorijskih vremena svakako da će dati prednost i takvom pozorištu. No i publika će, u jednom namenutom društvenom koncenzusu, takvo pozorište najčešće birati – umesto onog koje se bavi kritičkim analizama grešaka koje se u tom društvu rade i dešavaju. Tu se komplikovani mehanizmi uticaja elite prenose i na umetnost. Kako kaže jedan doskorašnji upravnik pozorišta, publika dolazi na blagajnu i traži karte za nešto smešno. I kako će Upravni odbor pozorišta ili upravnik odgovoriti na taj direktni zahtev publike, problem je koji definiše repertoar tog pozorišta, ali se ukupnim radom na repertoarima i konkurenciji formira ukupan pozorišni stil nekog grada i države.

Privid izbora
Taj ukupan stil pozorišta u Beogradu i Srbiji ima, naravno, sve karakteristike društva u kome se dešava. Najšire gledano – to je pozorište vrlo okamenjenih, tradicionalističkih, predstava i to je pozorišni prostor sa skoro iskorenjenim pozorištima koja eksperimentišu sa formom i kritičkim novim pozorišnim oblicima. Dočim smo mi to šezdesetih i sedamdesetih, pa i osamdesetih godina prošlog veka imali u velikom broju – od amaterskih, do studentskih i eksperimentalnih malih pozorišta u tadašnjoj celoj Jugoslaviji, pa do velikog broja pripadajućih festivala. Od njih je zapravo i iznikao BITEF, u vreme kad je nastao zaista moderan i značajan festival u svetu – kao što je i zemlja sa tim festivalom, Jugoslavija, bila značajna po svom posebnom stvaralačkom mestu u svetu politike i ideja. Danas su i BITEF kao i svedočanstvo o ugašenim festivalima, pozorištima u kojima se eksperimentiše i bori za neku novu kritičku pozorišnu, ali i društvenu realnost, samo dokaz o značaju jedne bivše zemlje koja se sada pretvorila, ako ne u ruglo politike i državnosti, nacionalnog programa i ideologije, a ono bar u bledu senku nekadašnje uspešnosti cele države kojoj je pripadala i koju je srušila.
Pozorište u Srbiji je u krizi repertoara, kvaliteta, kreacije, dometa, komunikacije, snage i kritičnosti. Ako pogledate repertoare beogradskih pozorišta skoro da nećete znati koje je pozorište u pitanju, uključujući i dečja. Naravno, čast izuzecima. Tu su i jaki komadi Biljane Srbljanović na sceni Ateljea 212 i na scenama JDP-a, kao i komadi Milene Marković. Ali, istovremeno se igraju i komadi šarenog kvaliteta stranih pisaca – Rusa, Engleza i Iraca, u svim pozorištima. Režiraju, uspešno i dobro, Dejan Mijač i Egon Savin, što je u redu, ali oni su dugogodišnji profesori Akademije gde su predavali i predaju režiju, čija je kriza najjača kriza današnjeg pozorišta u Beogradu i višestruko više izvan njega. Ona teza da je – što južnije to tužnije – i u pozrištu, nije sasvim tačna jer takve tuge ima i u Vojvodini, ali se tamo trude da to predstave uvijeno u moderniije ruho, kao viši umetnički domet od onoga koji stvarno jeste. Ali ako u Zrenjaninu ili u Somboru, kao i Novom Sadu, komade ne izrežiraju pomenuti Mijač ili Savin, tada se vidi da su to prosto provincijalni ansambli sa pretenzijama raznih vrsta bacanja prašine u oči. A u užoj Srbiji, samo pogledajte predstave koje se igraju u Kragujevcu, Kruševcu, Zaječaru, Užicu, Nišu, Vranju, Šapcu, Leskovcu, Pirotu. A Kraljevo, Čačak, Valjevo, Aleksinac, gde su prava pozorišta odavno ukinuta pa postoje neke zamene, su prava slika sporadičnih pokušaja da se stvori rudiment ikakvog pozorišta koje se iole može gledati.

Kilava dostignuća
Mi i dalje imamo festivale: Sterijino Pozorje, Joakim-Fest, Joakim–Interfest, Užički Festival, Festival Vojvođanskih Profesionalnih Pozorišta, lutkarske festivale… Ali sve je to jedan miš-maš koji promoviše kilava dostignuća spremljena od raznih lokalnih i nedovršenih i nedokuvanih mirođija, koje se onda ukrštaju na razne načine – kuvaju se u loncima i šerpama nekvalifikovanih i podmićenih žirija, koji su bolna tačka našeg ukupnog pozorišnog i naravno, umetničkog života. Društvo koje nije spremno da se suoči sa svojim istorijskim greškama i prevarama i samoprevarama nije u stanju da se u pozorištu dokaže kao zrelo i ineteligentno, kritično i provokativno. U krajnjoj liniji to publika i ne želi, a bez pripreme i ne može, da vidi, jer je ceo kompleks vrednosti u društvu tako iskreiran i isprepleten da se forsiraju neistine, poluistine, zablude, prevare, loš ukus, sentimentalizmi i pogrešan pogled na istoriju i ideologiju – pa zašto bi onda u pozorištu bilo ikako drugačije?

Istini za volju, ima još uvek pravih predstava i pisaca i reditelja koji se zaista bave suštinskim stvarima i ima pozorišta koja povremeno igraju komade kritičke orijentacije i značajnih umetničkih zamisli i dometa. Ti komadi su u manjini, ali na prvom mestu je „Kralj Lir“ slovenačkog reditelja Tomija Janežiča u Ateljeu 212. Mijačev „Trg heroja ili nevinost“. Komadi Biljane Srbljanović, kao i Uglješa Šajtinac u Jugoslovenskom dramskom, Goran Marković i njegova dva dela u Beogradskom dramskom pozorištu, „Odumiranje“ mladog autora Dušana Spasojevića i Egona Savina, opet Milena Marković i Tomi Janežič sa predstavom „Šuma blista“, „Trostruki Figaro“ Slobodana Unkovskog i „Meša Selimović“ Egona Savina u Narodnom. I to je sve: desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.

Goran Cvetković, pozorišni reditelj i kritičar

broj 57/58, jul/avgust 2009.

10. фебруар 2010. 0 komentara

Tekstovi

Izdavaštvo: Hod po žici

by bifadmin 10. фебруар 2010.

U teškim vremenima za izdavaštvo samo dovitljivi preživljavaju, ali u poslednje vreme ni ovo više nije pravilo. O aktuelnom stanju u izdavaštvu, odnosu države prema izdavačkoj delatnosti i perspektivama za izlazak iz krize govori Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Geopoetika.

BIF: Vaša kuća je krajem prošle godine obeležila 15 godina postojanja. Koliko se za to vreme promenilo stanje u kulturi kod nas?

Vladislav Bajac: Celokupna kultura je prebačena na kolosek tržišta, što samo po sebi ne bi bilo ništa prevratnički, pod uslovom da znamo ko vozi lokomotivu i pod kojim uslovima. Recimo, tržište ne podrazumeva nadvladavanje estrade nad kulturom, a s druge strane nered se pokazuje kao pogrešno shvaćena sloboda. Samostalnost delanja u kulturi je dobra i podrazumevajuća pojava ali ne i nepostojanje propratne regulative koja usmerava i kontroliše delatnosti u kulturi. Zanimljivo je da su se privatni izdavači ponašali tržišno i tokom devedesetih godina, uključujući i hiperinflatornu 1993. i – preživeli. Ali, sada nas razni državni činovnici guraju u čistu štetu uopšte ne razumevajući specifičnosti izdavačkog posla, ni osnovne karakteristike kulture, a posebno knjige. To je uvredljivo po profesiju. Dakle, u onim oskudnim vremenima sa ratovima oko nas i u nama, nekako smo jasnije videli ko je sa druge strane, a sada osećamo kao da nas „naši“ potkopavaju u pokušaju da ovaj moderni svet pomalo sačuvamo od bezličnosti, logike isključivog profita i brzine odlaska u neizvesnost.

BIF: U situaciji balansiranja između kulturnog misionarstva i profita, u kojoj meri je potreban kompromis za uspešno poslovanje jednog izdavača?

V. Bajac: Kompromis je neizostavan i njegova specifičnost u poslu sa knjigama je kako suptilno igrati na žici između uslovno komercijalnog, a da time ne činite zlo kulturi i utopijskog, a da to nije isključivo takozvana elitna literatura. Geopoetika je na ovoj žici do sada bila majstor, ali je to nijednog časa nije oslobađalo opasnosti od pada. Ne zaboravimo: pravo izdavaštvo je nisko profitabilna delatnost i ono nema mnogo unutrašnjih rezervi za rad „na leru“, ni za greške. Kada tome dodate samoću, kada vam država ne pomaže u logistici, onda je to ipak previše.

BIF: U Srbiji se svakog dana zatvaraju knjižare. Koji su pravi razlozi za to?

V. Bajac: Ima ih više. Prvo su prostori u kojima su bile knjižare prodavani visokoprofitabilnim trgovačkim kućama, čime se menjala dotadašnja namena lokala. Potom su se pojavili lanci onih koji su prodavali raznu robu, pa su ih pretvorili u uniformne radnje sa poklončićima, medama, ogledalcima, koferima i knjigama. Ponegde su neki od novih vlasnika lokala želeli da ostave ta mesta kao knjižare, ali nisu imali potrebno znanje. Takvi ljudi nikako ne mogu da shvate da se sa knjigama ne može trgovati kao sa običnom trgovačkom robom. Znam i za slučajeve vlasnika lokala, koji su visokim kirijama isterali knjižare iz prostora, a vlasnici tih prostora su po struci bili čak ljudi iz kulture, neki od njih i javne ličnosti a neki i na političkim pozicijama. Takvi su se javno busali u grudi braneći nacionalne interese, ali su potajno beskrupulozno gazili po kulturi i ucenjivali izdavače. Takođe je krivica i do Skupštine grada Beograda kao i opštinskih vlasti pojedinačno, koje su mogle, a mogu i sada, da za prostore koji su u njihovoj nadležnosti, učine ponešto za dobrobit knjižarstva, izdavača i knjiga. Geopoetika već godinama pokušava da otvori svoju knjižaru i – ne uspeva. Zašto? Pa, verovatno zato što nismo sposobni za to.

BIF: Kakve posledice po izdavače i knjižare će imati povećanje poreza na autorske honorare?

V. Bajac: Iako je u međuvremenu smanjena stopa oporezivanja koja se umalo nije ušunjala među nas, ona nije vraćena na prethodni nivo već je sada veća za nekih 18 do 20 odsto. Ni taj truli kompromis se ne bi dogodio da javnost nije zdušno povikala na tajnost donošenja takve odluke i zbog skoro potpunog zaobilaženja mišljenja Ministarstva kulture, koje je naš „advokat“ u takvim slučajevima u proceduri. Mi smo, srećom, hitno uspeli da stvar delimično spasemo, ali ono što me plaši je izjava jednog od državnih sekretara kako resorno ministarstvo planira da poreze dovede na prvobitno željeni nivo! Dakle, sada su malo popustili, a ipak povećali dažbine, i nastaviće da ih podižu u tišini sledećih meseci. Slična situacija je bila pre više godina kod uvođenja PDV-a na knjige: niko se od finansijskih stručnjaka i ministara nije ni potrudio da razume, a kamoli da pomogne izdavaštvu. U tome im je zdušno pomagao i predsednik skupštine Srbije, igrom okolnosti vrlo kompetentan za knjige.

BIF: Rebalansom budžeta je za otkup knjiga ove godine predviđeno duplo manje novca. Kako vidite rešenje ove konfliktne situacije između Ministarstva kulture i izdavača?

V. Bajac: Sada to nije lako rešiti. Ne znam da li će neki izdavač zaista tužiti Ministarstvo, bojim se da bi tu vlast izvukla deblji kraj jer je ovim sistemom otkupa – preko javnih konkursa i objavljivanja podataka o njihovim rezultatima do poslednjeg detalja – ono nesumnjivo ušlo u pravno obligacione odnose. Znajući izdavače mislim da se neće odlučiti za tu opciju. Morao bi da se obavi zajednički razgovor dveju strana, bez uključenja medija sve do donošenja rešenja. Bez obzira na postojanje novih ugovora kojima se ignorišu prethodni, dokazi o ranijem slanju knjiga postoje na osnovu unapred plaćenog PDV-a, i to za duplo veće količine knjiga nego po novim ugovorima i enormnih poštanskih troškova koji su plaćeni za slanje tih knjiga. Eto i nove teme: zašto država godinama ništa ne čini na smanjenju poštanskih troškova izdavačima? Da li znate da je trošak slanja jedne knjige u inostranstvo jednak njenoj prodajnoj ceni? Može se sistem otkupa menjati od iduće godine, ali ne i važeći. Mislim da je na Ministarstvu kulture da inicira obostrano zadovoljavajuće rešenje, koje svakako ne oslobađa Vladu postojećeg duga.

BIF: Koje bi zakonske regulative mogle da urede stanje u srpskom izdavaštvu?

V. Bajac: Zakon o kulturi, ali hitno i Zakon o izdavaštvu. Ja sam na ovim zakonima ponešto pomagao pre nekoliko godina, ali sve se to zaturilo u nekim fijokama.

BIF: Kada može da se očekuje formiranje odgovarajućeg udruženja izdavača ili Nacionalnog centra za knjigu i kolika bi njihova uloga bila u rešavanju navedenih problema?

V. Bajac: Sigurno je da bi osnivanje nekog isključivo esnafskog udruženja izdavača, ali pravih izdavača, pomoglo. Bio sam jedan od osnivača novog udruženja posle 2000. godine, ali ono se rasulo zbog različitih interesa članova jer i među izdavačima ima mnogo onih koji su zalutali u tu profesiju, profitera koje ne zanima ništa osim bogaćenja, neznalaca posla, lažnih boraca… Možda bi i izdavačima trebalo izdavati licence za rad, a potom ih obnavljati, pa da se i u toj oblasti polažu ispiti kao u školi. Jedan sam od nosilaca ideje o Nacionalnom centru za knjigu i preneo sam tu ideju i projekat od slične grčke institucije pre dosta godina. To je na sebe preuzeo da realizuje moj kolega Zoran Hamović, koji sada kao specijalni savetnik ministra kulture ima mnogo opipljivije mogućnosti da ideju i sprovede. No, svestan sam koliko je to, nažalost, teško. To je velika šteta jer bi taj centar mogao da obavi sijaset poslova u ime države i izdavača.

Jasna Ljubojević

broj 57/58, jul/avgust 2009.

10. фебруар 2010. 0 komentara

Biznis

Svetski ekonomski forum 2010: Globalno selo na čarobnom bregu

by bifadmin 10. фебруар 2010.

Prvi puta od lovorove 2000. godine nikog iz Srbije nije bilo na godišnjem zasedanju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu krajem januara. Pozvani na zasedanje treba da udovolje nekim kriterijumima. Od 2.500 učesnika više od polovine je bilo iz poslovnog sveta.

Slabiju polovinu WEF-a činilo je više od 30 šefova država ili vlada, dvostruko više ministara, više od 100 direktora ili funkcionera međunarodnih ili nevladnih organizacija, više od 400 akademika i predsednika medijskih kuća, a sindikalnih lidera je bilo koliko i guvernera banaka. U poslednji čas su dolazak otkazali premijeri Pakistana, Kenije, Egipta, Japana i Izraela, jer su gasili požar u porodičnom domaćinstvu. Izostali su avganistanski i predsednik Nigerije. Premijer i ministar finansija Grčke nisu propustili događaj, iako zemlji preti bankrot: 300 milijardi evra budžetskog deficita i javnog duga što dovodi u pitanje stabilnost evra.

Od 2009. kad je potpredsednik vlade Božidar Đelić bio u Davosu u Srbiji su nikla dva “srpska Davosa” – prvi u Kuli, na zapadu Bačke a rezervni, zlu ne trebalo, na Kopaoniku, na donjem kraju Srbije. U švajcarskom Davosu je stopa nezaposlenosti 0,85 odsto, a četvrtina stanovnika nisu Švajcarci. U Davosu su u januaru bila dva Đelićeva čoveka od poverenja – mentor mu Džefri Saks (Jeffrey Sachs) i Anatolij Čubajs koga je Đelić savetovao.

Što je dobro za Škotlanđane, nije dobro za Srbe. Davos je bio dobar za tuberkuloznog Roberta Luisa Stivnsona (Louis Stevenson), Artura Konana Dojla (Arthur Conan Doyle), biografa Šerloka Holmsa (Sherlock Holmes) i Nemca Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je u Davosu pronašao sanatorijum iz “Čarobnog brega”.

Davos Osim organizatorskih, nije bilo razloga da se Srbija uzdrži od 40-og WEF-a. U najvišoj varoši Evrope, osim onih 86,3 odsto koji govore nemački, 2,8 odsto varošana govori bosanski, crnogorski, hrvatski ili srpski jezik. Italijanski je na trećem mestu po rečitosti.

U Davosu se o tehnologiji razgovaralo tek usput – skijalište nije Silikonska dolina, čija nadmorska visina nije vredna pomena.

Ovogodišnji WEF je ličio na godišnju skupštinu zvanih i nezvanih bankara. Sa svih krajeva planete razdrljeni birači pritiskaju političare da završe finansijsku reformu. Političari gube strpljenje prema bankarima koji čekaju da se čitav svet složi sa novim finansijskim pravilnikom o kapitalu, likvidnosti i kompenzacijama.

“Potrebni su i kratkoročni rezultati”, rekli su u Davosu ministri finansija Francuske i Velike Britanije, ekonomski savetnici američkog predsednika i Kongresa, koji na svoju ruku ubrzavaju reformu svog bankarskog sektora. “Bankari se opiru, a političari se rvaju sa njima”, dodao je Čubajs, Putinov državni preduzetnik i funkcioner izvršne vlasti Borisa Jelcina.

Predstavnici londonske “Barclays Plc“, ali i “Deutsche Bank” tražili su “apsolutnu harmonizaciju novih pravila na globalnom nivou” i time out da se ona uvedu.

Prinuditi banke da posle krize budu restriktivne, bilo bi kontraproduktivno za svetsku ekonomiju, pa je britanski ministar finansija Alister Darling (Alistair) poručio bankarima: “Siđite sa naslovnih strana i radite ono što vam je posao – kreditirajte privredu”.

“Bankari znaju da se nikada nećemo dogovoriti. Znaju da će se povećati napetost između banaka i vlada”, umešao se nobelovac Džozef Stiglic ((Joseph Stiglitz).

Žan Klod Triše (Jean-Claude Trichet), predsednik Evropske centralne banke bio je oprezniji i izjavio 30. januara, dok su u Srbiji angažovali i nožne i ručne kočnicezbog pada dinara: “Nedostatak globalne regulative je recept za katastrofu”.

Na žalost onih koji ne mogu bez recepta, u Davosu gde je bilo državljana 90 zemalja, se ništa ne zaključuje.

Među šefovima korporacija različitog geografskog porekla slutio se strah da li će opšta privredna situacija priklještiti kapitalizam i privrženost slobodnom tržištu, ojačati populizam i protekcionizam, te ukočiti opšti oporavak i privredni rast.

Saks je pozvao poslovne lidere da prevaziđu svoje interese i deluju kao “svetski državnici”: “Pošteno govoreći, gotovo smo razorili svetsku privredu. Poslovni lideri treba da izgrade finansijski siguran globalni sistem”.

Iako postoje mehanizmi globalne saradnje: UN, GATT, STO, G8, G20, sporazum iz Breton Woods-a, Ženevske konvencije, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, teško je rešiti globalne probleme kad je svet organizovan u države i nacionalne privrede. Ne može se prihvatiti opšta integracija ako ona motiviše unutrašnju dezintegraciju. Tenzija između globalne privrede i unutrašnje politike je osnovni izazov. Utiče na sve što preduzimamo, čulo se na WEF-u.

Parafraziran, logo ovogodišnjeg WEF-a je: “Ponovo osmisliti vrednosti, redizajnirati globalnu agendu i iznova izgraditi institucije”. Na kraju 40. zasedanja WEF-a Lorens Samers (Lawrence Summers), direktor američkog Nacionalnog ekonomskog saveta je rekao da se svet oporavlja samo statistički. U privredama mnogih zemalja u razvoju oporavak je fragilan. Za stabilizaciju su neophodni poslovni ljudi koji poseduju diplomatske veštine i razlikuju dobro od zla.

“Sve je međuzavisno. Kada izgubite podršku društva, nećete postići ciljeve korporacije. Na gubitak poverenja društva ne možete uzvratiti tehnologijom, već moralom”, rekao je Jozef Akerman (Josef Ackermann), šef “Deutsche Bank” koja zapošljava 81.000 ljudi.

Tamara Kaliterna

Broj 63, februar 2010.

10. фебруар 2010. 0 komentara

Noviji članci

Stariji članci