Tekstovi

Sveži ekonomski podaci, pre godinu – dve bi izazvali pravu paniku, danas su samo konstatacija. Evo o čemu je reč: Zlato je 25. novembra prošle godine prešlo 1.179 dolara za uncu, ali je, uprkos prognozama da će se njegova cena do kraja februara kretati između 1.300 i 1.500 dolara, početkom februara njegova cena osciluje oko 1.100 dolara za uncu. Ipak, ne treba zaboraviti da je zlato utočište kad je kriza na vidiku.

Dolar je pao u odnosu na evro. Američki ukupan dug je 12 hiljada milijardi. Regan je u svoje vreme postavio rekord od 3 hiljade milijardi – sada je četiri puta veći. Istovremeno berze beleže rekorde, rastu cene sirovina – nafte, cinka, žitarica… Zaposlenost kolebljivo krene napred, pa nazad. Industrija nikako da digne glavu, sem u Kini, Indiji i Brazilu, gde je nije ni spuštala. Kakav je to oporavak kad nema rasta zaposlenosti i to posle desetina miliona ljudi izbačenih na ulicu i kad industrija stoji. Zamlaćuju nas finansijskim šarenim lažama. Nešto duboko nije u redu. Hoćemo li uskoro naučiti šta znači „W“ kriza. Kad krene na bolje, pa čim se malo ponadamo, a ono krene ka najgorem?

Ni malo se ne radujem kada se ostvare ovakve moje strepnje/prognoze. Međutim, 26. novembra su sve ozbiljne novine u svetu prenele upozorenja Dominik Straus Kana, generalnog direktora MMF: „Polovinu gubitaka banke verovatno i dalje kriju u svojim bilansima“. Keri Grant u filmu „Međunarodna intriga“ kaže: „Postoje oblasti u kojima reč prevara ne postoji, ne zato što je nema, nego zato što nema ničeg drugoga“. Samo dan kasnije pukao je finansijski balon u Dubaiju. Ta prebogata zemljica zatražila je obustavu vraćanja dugova, jer nema para da plati prispele otplate na dugove koji su stigli do 110 odsto njenog BDP. Evropske berze su istog časa „pukle“ za 150 milijardi, a Amerika je dobila još jedan razlog da zahvali Bogu, jer su tog dana njene berze bile zatvorene zbog Dana zahvalnosti. Zadržala je zatvorene berze još na dva naredna dana, dok se potres bar malo ne smiri. Jel to ona prva domina kojom počinje domino efekat?

Optimizam sa šminkom
Prema studiji Deutsche Bank Britanija je u 2010. godinu ušla sa akumuliranim dugom koji iznosi 89,3 odsto BDP, Amerika 97,5 odsto, a Italija 127,3 odsto. Po mastrihtskim pravilima članice EU ne bi smele da pređu preko 60 odsto duga u odnosu na BDP. Ne samo Britanija i Italija nego 21 od 27 članica Unije ne bi dobila prolaznu ocenu. Nije vreme za zanovetanje. Financial Times donosi podatak da Credit Default Svap – instrument koji investitore osigurava od rizika pada vrednosti obveznica – skaču nezadrživo: u Britaniji su udvostručeni, u Americi učetvorostručeni. Niko više ne veruje kretanjima na berzi i traži bilo kakvu sigurnost. Pad poverenja neminovno vodi u suzdržljivost prema investiranju, a ovo ka sledećoj krizi. Nije lako više naći ni naslov za tekst posle niza ranijih kao: „Kriza, kriza – e pa šta je“ ili „Doviđenja u sledećoj krizi“. Sve je postalo poznato. Džordž Soros, izuzetno vešt i bogat berzanski mag koji sigurno nije „Na Marksu i šahu učio…“ (tako glasi stih Radovana Zogovića) kako se mlate pare, a ipak kaže vrlo marksistički da „Tržišta teže neprekidno da stvaraju ’balone’ (Marks je rekao da su kapitalizmu imanentne krize) ali je na finansijskim vlastima da preuzmu odgovornost i izbegnu da ti ’baloni’ rastu do pucanja“. Sada su te vlasti dobile svetsku moralnu podršku pa opet im ’baloni’ izmiču iz ruku. Štaviše u Americi ih, padom vrednosti dolara i kreditima bez kamate, same one naduvavaju (izgleda da je Marks bio pronicljiviji).

Na samitu u Vašingtonu dvadesetorica najvećih obećali su „novu arhitekturu“ finansija – i ništa. U najboljem slučaju se kasni, mada treba biti veoma blagonaklon pa verovati da je to razlog. Pomenuti Soros smatra da nije moguća duboka reforma koja će ukloniti ekstremno rizične derivate dok se globalna ekonomska situacija ne stabilizuje. Na tu temu Pol Volker, savetnik Obame i Mervin King, guverner britanske nacionalne banke, smatraju da ne treba ništa čekati da bi se striktno razdelile aktivnosti banaka – komercijalne, koje sakupljaju štednju građana i emituju kredite, ne smeju da ulaze u riskantne spekulacije, a investicione bi imale odrešene ruke, ali bez ikakve obaveze države da ih spasava. Ovo navodim samo kao primere razmišljanja. Međutim, američki Kongres ni malo ne žuri, uključiv i dobar deo demokrata, da izvrši Obamino obećanje kako će do kraja 2009. biti donet zakon koji reguliše tu materiju. Još jednom se pokazuje da su unutrašnje podele i lobisti jači i od predsednika najveće sile na svetu. Odlože li zakon za sledeću godinu moglo bi se desiti da bude prekasno da bi se izbegla eksplozija novog balona, alimentirana pre svega niskom cenom dolara, tzv. Carry Trade.

Stambeni krediti, oni čuveni subprime, našli su novu rupu na saksiji i upravo je ovih dana pukla, za sada samo bruka, a ne i balon, nove tehnologije potkradanja kreditiranih. Nije još sasvim jasan recept nove krađe, ali je daleko od poštenja to što mnogi američki stambeni dužnici dobijaju pisma približno ovakvog sadržaja: „Poštovani gospodine, želimo da sa vama podelimo ovu izuzetnu priliku: otkupili smo vaš kredit od (…..) fonda po vrednosti nižoj od originalnog iznosa vašeg duga, tako su vaše obaveze smanjene sa ukupno 440 na 310 hiljada dolara i savetujemo vam da ne propustite tu priliku, nego da odmah potpišete sa nama novi ugovor“. Još jedno čudo kreativnih finansija sve dok se ne pokaže da je u pitanju podvala, kakva je bila i sa subprime kreditima. Naime, vrlo brzo će se saznati šta je posredi, jer takva šarena laža traje taman koliko da se najnaivnijima otme novac (ono Galbrajtovo: da budale povremeno valja rastaviti od novca) ili ih se baci u novu spiralu dugovanja. Izgleda da je sve poteklo od toga što su fondovi (Federal Housing Administration) dobili od države nešto milijardi da dužnicima olakšaju vraćanje kredita. Umesto toga oni su zdrav novac stavili u svoju kasu, a kredite prodaju bankama čak sa preko 50 odsto popusta. Banke zatim, na nivou koji same odrede, revalorizuju kredite nosiocima, uzimajući masnu proviziju i na kraju, ako se pokaže da je ceo posao zatrpan gubicima, one će sve svaliti na državnu kasu, jer ona garantuje iznos novih kredita. Rekoh da je to samo pretpostavka, jer je šema međusobnih preprodaja i zaduživanja vrlo komplikovana i tek joj se otkrivaju konci.

Wall Street ili propast
Savremena izreka glasi: Volstrit proizvodi više spektakla nego Holivud. Tu tvrdnju moguće je i dokazati. Država Njujork saopštila je da su banke na njenoj teritoriji, zahvaljujući berzanskim skokovima, zaradile za pola godine čistih 37,7 milijardu dolara i da shodno njihovim statutima slede bogate kompenzacije rukovodećem kadru. S druge strane banke, koje su u krizi nisu vratile državi 5,1 milijardu dolara. Pukao je skandal sa ministrom finansija Timom Gajtnerom, da je spasavajući najveći osiguravajuću kuću AIG, bio darežljiv više nego što treba, pa je tako poklonio neku milijardu dolara više iz budžeta. Republikanski poslanici neće olako preći preko toga, te se već merka ko bi mogao biti novi ministar. Trenutni problem Amerike je enormna količina likvidnog novca koji se „valja po ulicama“. Pritom pare ne idu ni u industrijske investicije ni u finansiranje porodica. Profiti od investiranja u industriju pali su za 42 odsto, a u kredite porodicama za 61 odsto. Vrti se sve u nekom začaranom krugu finansija gde se na nepojmljiv način (kompjuterski) zarađuje sve dok opet ne pukne, pa bankarski činovnici ponovo spakuju svoje kartonske kutije i krenu na ulicu. Oni od prošli put već su se svi udomili i skoro naknadili ono što su izgubili ne radeći par meseci. Božićni paket premija zaposlenima u finansijama ima sve izglede da zadivi svet. Sve priče, sve hajke na beskrupulozne menadžere, koji mlate milione dok firme propadaju, pale su u zaborav. Dow Jones indeks sa 7.000 došao je na 11.000 poena i bliži se broju od 12.000 koji je berzanski simbol blagostanja.

Karakteristika ovoga srljanja je različita od ranijih. Nekada su „baloni“ naduvavani, na primer u trgovini nekretninama, manipulisanju kreditnim karticama… sada je međutim bujanje „balona“ opšte i istovremeno, stručnjaci to nazivaju „korelacija“. Ako pogledate krivulje vrednosti futures nafte i futures Dow Jones, videćete da su paralelne. Oliver Džekob, analitičar Petromatrix-a kaže da sve to nema smisla, ali da onaj ko ne kupuje i ne prodaje prateći trend, samo svojim novcem snabdeva one koji ga prate. Sve to može biti veoma opasno jer: „Realna ekonomija funkcioniše na drugim principima nego što su finansijske kompjuterske igre i ta korelacija neće stvoriti osnovu za materijalizovanje ekonomskog oporavka“. Pesimisti smatraju da Džekobsova teorija ne mora da uspe, jer će pre toga eksplodirati globalni, mnogo veći balon enormne mase upumpanog novca, dobijenog praktično po nultoj ceni. Primarna kamata u Americi već dva zasedanja borda FED ostaje na „od 0,15 do 0 procenata“. Centralna banka – FED je najavio program od 1.800 milijardi dolara za otkup državnih i mešovitih javnih papira.

Drugi element je konstantni pad vrednosti dolara. Obama je doživeo u Kini da mu domaćini prilično tvrdo stave do znanja da ozbiljnih međudržavnih dogovora ne može biti sve dok Amerika bude rušila vrednost sopstvenog novca. Kina je koristeći krizu povećala vrednost svojih investicija u američku privredu sa 800 na 900 milijardi dolara. Pored toga dobar deo svojih rezervi u čvrstoj valuti drži u dolarima, koji su sve manje čvrsti. Tako se u korist američkih mahera kruni vrednost novca što su ga zaradili vredni Kinezi. To što su Kinezi vredni, ne znači da su i glupi, pa će svoj račun ispostaviti jednog dana na vrlo neprijatan način. Nuriel Rubin, ekonomista kome se pripisuje prvo uočavanje dolaska tekuće krize, skreće pažnju da se „topljenje dolara sliva u ubistvenu mešavinu sa politikom olakog deljenja novca iz centralne banke. Banke koje se zadužuju gotovo bez kamate, reinvestiraju taj novac na međunarodnom tržištu i tako, zahvaljujući padu vrednosti dolara, koje treba da vraćaju, zarađuju od 10 do 20 odsto čisto“. Ne postoji industrija koja je u stanju da odbaci tome konkurentan profit. Zato novac beži van zemlje. Pre ili kasnije, a najdalje u martu mesecu, FED će morati da podigne kamatnu stopu i tada će nastati rusvaj. Ako to bude praćeno i jačanjem vrednosti dolara onda će biti pakao, a ne rusvaj. Prema procenama Moody’s rejting agencije u prvom tromesečju naredne godine valja očekivati da 12 odsto dužnika iz privrede ne bude u stanju da vraća svoje dugove. Prošle godine, u sred krize, bilo ih je samo 0,7 odsto. Samo taj podatak dovoljan je da se digne kosa na glavi i da više niko nema prava da tvrdi kako nije znao šta ga čeka.

Rodu o moralu
Postoji jaka struja u američkoj administraciji (ministar pravde Holder i ministar finansija Gajtner, pored ostalih) koja smatra da za finansijski balon, koji je pukao, najveću krivicu snose kriminalna ponašanja pojedinaca, kao što je onaj Madof, na primer. Sjajna dosetka kako da se usmeri pažnja sa započetih rasprava o tome šta u današnjem kapitalizmu organski ne valja. Trenutak je da se setimo, kako su očevi liberalizma, Adam Smit na prvom mestu, falsifikovani. Najveći falsifikator u tom smislu, čak je i Nobelovu nagradu dobio, bio je Milton Fridman. On je koristeći se Smitovom formulacijom o „nevidljivoj ruci tržišta“ podigao tu instituciju na pijedestal svemoći i tako se borio protiv svakog mešanja države u ekonomiju. Kada je pukla kriza sem ideoloških paranoika niko nije ozbiljno protestvovao protiv državnih para. Gvido Rosi, profesor filozofije prava, ekonomista i menadžer, u knjizi „Zašto filozofija“, ubedljivo je argumentovao da je Adam Smit formulaciju „nevidljiva ruka“ posudio iz Šekspirovog Magbeta, koji govori o „noći i njenoj krvavoj nevidljivoj ruci“. Upotrebio je tu figuru sarkastično da bi raščistio sa onim kapitalistima koji su smatrali da im moć njihovog novca daje i pravo da vladaju tržištem i svetom. To koliko da se ima u vidu kako se falsifikuju autoriteti.

Vratimo se našem vremenu. Obama je na samom početku obećao da će surovo raskrstiti sa berzanskim kriminalcima. Desilo se da je 11. novembra sud oslobodio dvojicu menadžera Bear Stearns, globalno investicione i brokerske banke, koja je za JP Morgan Chase, radila najriskantnije i sumnjive operacije. Budući da je američki pravni sistem zasnovan na precedentnom pravu od tog suđenja se očekivalo da bude obrazac za sledeća. Obamina administracija dobila je šamar. Sledeći potez za mase bilo je obećanje da je došao kraj sumanutim nagradama menadžerima iako im kompanije ili banke nisu uspehom opravdale te pare. New York Times od 20. novembra piše da se u Goldman Sachs banci obračunavaju fantastični bonusi za menadžere, jer je banka ostvarila 16,7 milijardi dolara profita „briljantnim poslovanjem“. Evo kako: dobila je direktno 10 milijardi pomoći od države, još 12,9 milijardi indirektno preko državnog spasavanja osiguranja AIG, a ostatak korišćenjem novog berzanskog balona. Na američkoj administraciji je da makar obavesti javnost kako se ponovo vrti sve u istom krugu – toliko bi morala, ako već ne može ništa bankama i kompanijama koje materiju nagrađivanja autonomno regulišu svojim aktima.

Nikako ne volim kad neko kaže da su vlasti (svejedno da li političke ili finansijske) povukle „pogrešan potez“. Na nivou vlasti se nikada ne vuku pogrešni potezi – već samo oni koji nekome donose koristi. Ako mi nismo među njima, onda potezi nisu pogrešni, nego smo mi na pogrešnom mestu u takvom sistemu.

Milutin Mitrović

broj 63, februar 2010.

Da je srpski šef diplomatije Vuk Jeremić Zagorac, u Beogradu bi ga po povratku iz Brisela poslednje sedmice januara dočekali sa: “Martin u Zagreb – Martin iz Zagreba”. Funkcioneri u Briselu su srpskom ministru ponovili ono što on zna – da jedino hapšenje dvojice haških begunaca podiže sa mrtve tačke kandidaturu Srbije za EU i odleđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Na spisak su, ali ne pod “razno”, dodali da Beograd treba da sarađuje sa misijom EU na Kosovu i regionom što je eufemizam dovitljivih Vlaha za “bivšu Jugoslaviju”.

Kopenhaški kriterijumi od 1993. propisuju dobrosusedske odnose kao merilo za ulazak u EU. Kriterijumi su pooštreni kad je reč o zemljama na zapadnom Balkanu jer su ratovale jedna sa drugom duže od osam godina. EU ne želi da rešava tuđe probleme u svom dvorištu. I Slovenija je zbog ulaska u EU prihvatila kompromis s Italijom. Italija je prisilila Sloveniju da promeni ustavnu odredbu koja je zabranjivala strancima da imaju nekretnine. Sada se, iz evropske nadmoćnosti, Slovenija cenjka sa Hrvatskom, kandidatom za EU, oko Piranskog zaliva.

Kosovo već sedam godina ide svojim putem prema EU, a već dve godine, kao nezavisna država, diktira Beogradu spoljnu politiku. Beogradski dobrosusedski odnosi se pogoršavaju iz dana u dan, iako je po zakonu velikih brojeva verovatno da će se među 65 država koje su priznale nezavisnost Kosova naći i Srbiji bližnji. Uostalom, 22 od 27 država EU su priznale Kosovo, a manji broj njih – 16 – je u evrozoni. Da li će one imati razumevanja da se udruže sa državom koja kažnjava suseda jer je uradio isto što i 22 zemlje – to je “kvaka 22”.

Nadajući se da će u rukama Vuka svaka doktrina biti ubojita, Srbija je posegnula za mutiranom “Halštajnovom doktrinom”, prozvanom po državnom činovniku Valteru Halštajnu (Walter Hallstein). Doktrina je upravljala spoljnom politikom SR Nemačke od 1955. Propisuje da SR Nemačka neće uspostaviti ili održavati diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale istočnu Nemačku (NDR). Doktrina je bila na snazi do 1970. a onda su se jednojajčane bliznakinje 1990. ponovo ujedinile.

Prema američkoj verziji “Halštajnove doktrine” SAD nisu u početku priznavale ni Sovjetski Savez ni “crvenu Kinu”, niti su htele da diplomatski kontaktiraju sa dve Koreje i dvoličnim Vijetnamom.
Bon je 11 godina praktikovao “Halštajnovu doktrinu” nad Jugoslavijom. Isprobao je doktrinu i na Gvineji, državi na krajnjem zapadu Afrike i Kubi uz izgovor da su šećer i tompusi štetni po zapadnonemačko zdravlje, ali je nije primenio na gigantski Sovjetski Savez.

Zahvaljujući vremenskoj razlici, SAD su priznale nezavisnost Kosova istog trena kad je proglašena, pa to ne smeta delegaciji Srbije da potegne preko Atlantika da doručkuje jaja i slaninu na masovnoj priredbi koju kritikuju Američki ateisti i Fondacija za slobodu od religije.
Beograd trenira strogoću nad manjima od sebe, nad državama koje nostalgičari nazivaju “južnom”, “prekodrinskom”, “srpskom izlaznicom na more”, ukratko “velikom Srbijom”. Predsednik Srbije Boris Tadić neće na inauguraciju hrvatskog predsednika Ive Josipovića, jer je na istu svečanost pozvan i kosovski predsednik Fatmir Sejdiu.
Tako hrvatske državljane srpske nacionalnosti predsednik Srbije ostavlja na milost i nemilost novom predsedniku.

Bosna, koja nije priznala Kosovo se kažnjava preventivno i ucenjuje. Beograd dve i po godine ne daje agreman ambasadoru BiH u Srbiji; premijer 49 odsto BiH Milorad Dodik je najčešće viđen gost u Beogradu, dolazi i na ustoličenje patrijarha srpskog, umesto da, kao nekadašnji sekretar Saveza komunista u Laktašima, ukori vladiku Vasilija koji je u Bijeljini oskrnavio prostorije Opštinskog komiteta SK, pretvorivši ih u vladičanski dvor.

Kad je crnogorska vlada priznala Kosovo, iz Beograda je oterana crnogorska ambasadorka. Kad je, logično, usledilo uspostavljanje diplomatskih odnosa Podgorice sa Prištinom, Beograd preti blažim oblikom odmazde – deložacijom diplomatskog personala iz ambasade.

Za razliku od Srbije, Podgorica ne napušta 28.000 Crnogoraca koliko je živelo na Kosovu. Za razliku od Beograda, koji zbog toga kažnjava kosovske Srbe, kosovski Crnogorci izlaze na izbore i učestvuju u vlasti.
Beograd se nije libio da zbog priznavanja Kosova uskrati gostoprimstvo ambasadoru Malezije, azijske jugoistočne države koju je prepolovilo Južno kinesko more, ali je
ambasadore iz EU, te velikih prekomorskih zemalja gostio i dalje.

Odnosi Srbije i Hrvatske su uzdignuti na planetarni nivo kada je predsednik Srbije na sednici Saveta bezbednosti UN o Kosovu, izvan dnevnog reda tužakao hrvatskog predsednika zbog njegove kondicionalne izjave da bi u slučaju referenduma o otcepljenju RS vojskom zatvorio koridor koji kod Brčkog povezuje istok i zapad RS. Stjepanu Mesiću je tada preostajao samo mesec dana da bude vrhovni zapovjednik. Hrvatska je otpisala prekorom Tadiću, a to sve pred zblanutom Bosnom i Hercegovinom koja je dve nedelje ranije izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti.

Srbiju ovih dana očekuje razgraničenje sa Hrvatskom na Dunavu. Kad se 2003. poslednji put razmatralo ovo pitanje, Srbija je imala pojačanu pregovaračku poziciju u obliku Crne Gore.
Beograd se sada dovija zašto se i Dunav uključio u svetsku zaveru protiv Srbije jer se stotinama godinama tok reke uvija prema zapadu i otplavljuje istočnu obalu. Pravo na 11.000 hektara zemlje i ritova Hrvatska dokazuje crno-žutim katastrima. Po istom principu austrijske carevine, vlasnici iz Srbije na desnoj obali imaju uknjiženo oko 3.000 hektara. Dunav nigde nije plav, najduža je reka EU, dugo granica Rimskog carstva, a protiče kroz, ili razgraničava deset zemalja koje za konferencijskim stolom ne premeravaju rečni mulj. Umesto da im se smeška EU budućnost, Hrvatskoj i Srbiji se cerekaju međunarodna arbitraža i odugovlačenje.

Hrvatska će najverovatnije biti članica EU kad Međunarodni sud pravde objavi nekakvu presudu o recipročnim tužbama Hrvatske i Srbije oko zločina predaka. Međutim, prošlost uči da nije zgodno po kandidata da bude u sporu sa članicom EU.
Hrvatska vlada je 30. decembra 2009. aspirantima besplatno ustupila prevode dokumenata o ulasku u EU koji su Hrvatsku koštali oko šest miliona evra.

Istovremeno su dve zastupnice Zelenih u Evropskom parlamentu zapazile podelu “srpsko-hrvatskog jezika u razne službene jezike” u nekim zemljama koje bi u EU, što bi povećalo troškove za prevođenje u budžetu Unije. Deputatkinje traže dogovor četvorice o zajedničkom službenom jeziku. Umesto lingvističke, četvorka iz SFRJ već je održala političku debatu sa temom da li u pravno-istorijskim udžbenicima treba da piše “odcijepiti” ili “otcepiti” se.

U novembru je predsednik Srbije pozvao makedonskog predsednika Đorđa Ivanova na sahranu patrijarha Pavla. Međutim, zbog izjave Jeremića da zvanični Beograd podržava Grčku u sporu oko imena Makedonije on nije otišao na diplomatsku daću koju je organizovao prvi srpski diplomata. Ivanov se ipak tog dana sreo sa Tadićem koji ga je uveravao da je Srbija priznala Makedoniju pod njenim ustavnim imenom i da taj stav neće promeniti. Nesigurno zbog raskoraka između reči i dela, ali i razdora između Tadića i Jeremića, Skoplje je u januaru zahvalno primilo ponudu Slovenije da posreduje u sporu sa Grčkom, kako bi i ova nekadašnja jugoslovenska republika mogla napredovati u evroatlantskim integracijama.

Tamara Kaliterna

broj 63, februar 2010.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji radi manje od 1,9 miliona ljudi, od čega je 100.000 tehnološki višak, dok ostalih, po starom popisu, više od pet miliona, čine nezaposleni, penzioneri i mladi. Između 300.000 i 500. 000 osoba povremeno radi u „sivoj zoni“, za šta je dobrim delom zaslužna naša poreska politika. Prema nekim istraživanjima, u Srbiji svakog meseca oko 14 hiljada ljudi ostane bez posla. U aktuelnoj godini, u kojoj se i dalje ne vidi izlazak iz krize, biće još otpuštanja, a političari i poslodavci ne dele podjednak optimizam o poboljšanju uslova na tržištu rada, posebno zato što se obično posle krize prvo oporavljaju finansijski i privredni sektor, pa tek onda tržište rada.

Nezaposlenost u svetu dostigla je rekordnih 212 miliona ljudi, a Međunarodna orgainzacija rada tvrdi da u 2010. godini neće biti poboljšanja. EU polako izlazi iz recesije; u naredne dve godine očekuje privredni rast od 1,6 procenata ali i rast stope nezaposlenosti na skoro 11 posto. Sada je nezaposlenost u evro–zoni već 10 procenata, prvi put od 1945. godine. U Srbiji, kojoj je svetska kriza bila samo uvod u očekivanu domaću, zvaničnici relevantnih institucija paradoksalno smatraju da nezaposlenost neće rasti; uprkos najavljenim prvofebruarskim otpuštanjima u javnom sektoru, zbog kojih će 8.500 ljudi ostati bez posla. NSZ najavljuje zaustavljanje ili blagi rast broja nezaposlenih, zbog planiranih mera koje će sa utroškom od 4,7 milijardi dinara obezbediti posao za 118.000 lica. Ovaj plan se oslanja na malo izmenjen program „Prve šanse“ za zapošljavanje pripravnika, javne radove i širenje samozapošljavanja, koje bi budžetom od 300 miliona dinara trebalo da subvencioniše 1.875 osoba sa preduzetničkim duhom, iako bi bilo bolje da država smanji poreze kako bi se ljudi sami zapošljavali, a ne da od poreza koje ubira plaća nova radna mesta.

Nasuprot ovim optimističnim podacima, istraživanje Instituta za tržišna istraživanja (IZIT), sprovedeno na uzorku od 200 industrijskih proizvođača, pokazalo je da petina anketiranih planira da smanji broj zaposlenih u prvom tromesečju tekuće godine.U poslednjem kvartalu 2009. godine, to je učinilo oko 60 odsto firmi. Razlog otpuštanja je u 90% slučajeva teškoća za velika industrijska preduzeća da naplate svoja potraživanja i smanjenje obima rada, ali optimizma ima jer se pola ispitanih nada da će u prvoj polovini godine rasti domaća tražnja, a kažu da se broj porudžbina iz inostranstva već povećava. Prognoze su IZIT-a da ovde svakog meseca 14 000 ljudi ostane bez posla, i da se opasno pribižavamo izjednačavanju broja penzionera i zaposlenih. Ujedno sa velikim brojem penzionera, najveći broj nezaposlenih sa evidencije čine mladi od 25 do 29 godina.

Uzroci nezaposlenosti

Prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 16,6 %, od čega je veći broj nezaposlenih žena. To je pad zaposlenosti u odnosu na pretprošlu godinu od 5,1%. Najviše zaposlenih ima u centralnoj Srbiji (stopa je 42,5%), zatim u Beogradu (41 %), pa u Vojvodini (38,3%). U poslednjih godinu i po dana, nezaposlenost je u konstantnom porastu, a opada i broj neformalno zaposlenih, odnosno onih koji rade „na crno“. Međutim, ako pri obradi podataka polazite od međunarodnih standarda prema kojima se radno aktivnim smatraju osobe stare od 15 do 64 godina, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 17,4%. Ministar Dinkić je govorio da je prošle godine zbog krize 60.000 građana ostalo bez posla, iz sindikata kažu da je otpušteno 162.000 ljudi, dok zvanični podaci pokazuju da je skoro isti taj broj ljudi zaposlen.

Što se tiče prognoza, nezahvalno je pisati ih već u januaru, ali jedno je sigurno – zapošljavanje u tekućoj godini će u velikoj meri zavisiti od privrednih aktivnosti, odnosno od smanjivanja obima poslovanja firmi i pada industrijske proizvodnje. Uprkos hvaljenom ulasku Fiata na naše tržište, industrijska proizvodnja je u padu još od 2004. godine. Republički zavod za statistiku saopštava da su ukupne ekonomske aktivnosti u prošloj godini, merene bruto domaćim proizvodom, imale pad od 2,9% u odnosu na pretprošlu godinu. Jedini sektori u kojima je uočljiv rast su saobraćaj, skladištenje i veze, sektor finansijskog posredovanja, poljoprivrede i države. Industrijska proizvodnja, koja u dobroj meri utiče na fluktuacije na tržištu rada, zabeležila je pad od 12,6%. Broj novoosnovanih firmi bio je manji za 15% (od čega su većina novoosnovanih restorani i barovi), a broj privrednih društava brisanih iz registra APR-a veći je za 12%; žrtve su većinom bile trgovine na malo. Kakva situacija u naradenoj godini nas očekuje, pokuzuje podatak NBS-a da 15% domaćih firmi ima blokirane račune. Od njih sigurno ne možete očekivati da zapošljavaju.

Radno (ne) sposobni
Iako je direktor NSZ-a optimističan po pitanju stagniranja nezaposlenosti, premijer Cvetković smatra da bi za poboljšanje životnog standarda i tržišta rada pravi oporavak bio osetan tek sa privrednim rastom na srednji rok od pet do šest odsto godišnje. MMF za našu zemlju u aktuelnoj godini prognozira rast od 1,5 odsto.

U skladu sa predviđenim rastom, nerealno je očekivati skok broja zaposlenih, ali stručnjaci se nadaju da će otvaranje prema EU doneti nove investicije u Srbiju. Direktor NSZ-a je, međutim, izjavio da čak i kad bi se u jednom trenutku otvorilo potrebnih pola miliona radnih mesta, Srbija ne bi mogla da popuni ni petinu ovog broja, s obzirom na činjenicu da je više od trećine nezaposlenih funkcionalno nepismeno. Od broja mladih na evidenciji, gotovo četvrtina njih je funkcionalno nepismena. Sa druge strane, masovna proizvodnja mastera u granama u kojima oni neće biti potrebni, takođe otežava politiku zapošljavanja, a država i dalje nema jasnu strategiju sa preporukama koje će struke u budućnosti biti tražene. Oni koji su, pak, zaposleni, u ovoj godini dobijaće prosečnu platu od 300 evra, dok će penzije i dalje biti zamrznute. Štrajkovi se šire zemljom, a očekujemo da će za vreme štampanja ovog broja još jedan sindikat dobiti status reprezentativnog (to znači da okuplja 10% ukupno zaposlenih). Iako je, prema izveštajima, pad našeg BDP-a manji od pada ostalih država iz regiona, značajan oporavak privrede nije na vidiku u ovoj godini. To znači da stopa zaposlenosti u najboljem slučaju (uz ludu sreću nekih krupnih investicija dobronamernih zemalja) samo može da stagnira. Ako nam je za utehu, a provereno je loša tradicija tešenja tuđom nesrećom, i ostale članice ex Jugoslavije su u problemu. BiH broji armiju nezaposlenih od pola miliona, odnosno 40% radno sposobnih, hrvatski rast nezaposlenosti prevalio je cifru od 15%, a Slovenija, koja ima isti broj stanovnika kao Beograd sa prigradskim naseljima, moraće da se pobrine za 100.000 nezaposlenih. U Crnoj Gori je još crnje stanje, posle ulaska u novu godinu sa 30.000 nezaposlenih, situacija može da se pogorša zbog mogućih kolapsa najvećih fabrika – podgoričkog Kombinata aluminijuma i Železare u Nikšiću.

Nasuprot uveravanjima od strane državnih zvaničnika da će nezaposlenost stagnirati, stanovništvo je ubeđeno da će biti još otpuštanja, što sa sobom nosi opasnost od zapostavljanja borbe za širenje svesti o radnom pravu, u kome smo taman načinili mali napredak. Naime, do devetog meseca prošle godine Inspektoratu za rad protiv poslodavaca podneto je 7.037 prijava, od čega je njih 3.751 moralo da, po naredbi, otkloni utvrđene povrede zakona. Kao rezultat prijava „rada na crno“, u tom periodu su poslodavci morali da zaposle 4.095 ljudi. Neslavan je podatak da se najmanje poštuju prava porodilja, majki i bolesnih zaposlenih. Neslavna je i činjenica da će zbog mogućeg povećanja nezaposlenosti uslovi rada biti sve gori, a mi ćemo se držati kakvih – takvih poslova, kako se ne bi vratili na Biro, gde većina prijavljenih na posao čeka više od godinu dana.

Marija Dukić

broj 63, februar 2010.

Prema podacima Narodne banke Srbije ukupan spoljni dug Srbije zaključno sa novembrom prošle godine iznosio je 22,027 milijardi evra. Učešće javnog sektora u ukupnom dugu iznosi 6,793 milijardi evra, odnosno 30,8 odsto. U odnosu na rezultate sa kraja 2008. godine, iznos spoljnog duga Srbije nije se bitno promenio, međutim analize pokazuju da ćemo se dodatno zaduživati i narednih godina.

Što se ukupnog javnog duga tiče, Srbija još uvek ne spada u zemlje u kojima on prelazi 40 odsto BDP-a i samim tim se ne ubraja u zemlje visoke zaduženosti. Primera radi, francuski javni dug dostigao je 76 odsto BDP-a, a prognoza MMF-a kaže da će do kraja 2014. godine dostići čak 96 odsto. Ovaj nagli skok posledica je dodatnih državnih troškova u vreme ekonomske krize.

Prema informacijama Ministarstva finansija koje su krajem januara preneli svi domaći mediji, ukupan javni dug u 2009. godini iznosio je 31,3 odsto BDP-a, odnosno 9,85 milijardi evra, pri čemu je spoljni dug iznosio 4,41 milijardi, uz indirektne obaveze od još 1,39 milijardi evra. Razlika između računica NBS i Ministarstva finansija nastala je zbog obračunavanja konsolidovanja dugova Pariskom i Londonskom klubu.

Zvaničnici uveravaju da se naša zemlja u poslednje vreme za infrastrukturne potrebe zaduživala pod povoljnim uslovima, sa manjom kamatnom stopom i dužim periodom otplate. S druge strane, krediti za podršku budžetu imaju kraći period i višu kamatu.

Međutim, član vladinog ekonomskog tima Milojko Arsić smatra da ćemo, kad dođe vreme za otplatu, morati od sopstvenog dohotka da plaćamo glavnicu i nagomilane kamate. To vodi samo do dva moguća rešenja – još većih poreza za (ne)dovoljno napaćeni narod ili ogromnih odricanja države u oblastima zdravstva, obrazovanja, javnih službi i preduzeća. Od dva zla jedno će morati da bude odabrano.

Preduzeća prezadužena

Dugoročna spoljna dugovanja javnog sektora veća su za 406,9 miliona evra u odnosu na isti period prethodne godine, dok je dugoročni dug privatnog sektora porastao za „samo” 41,6 miliona evra, zahvaljujući pre svega smanjenju ukupnog duga privatnih preduzeća za 246,4 miliona evra.

Ipak, to ne umanjuje činjenicu da većinu domaćeg spoljnog duga čine upravo dugovanja naših kompanija – skoro 11 milijardi evra, računajući njihove dugoročne i kratkoročne obaveze. Privatni sektor dodatno opterećuju i dugovanja banaka u iznosu od skoro 4,5 milijardi evra. Prema Juriju Bajecu, ekonomskom savetniku premijera Cvetkovića, visina privatnog duga indirektno utiče na sveukupno stanje u državi, jer se zbog otplate kredita u inostranstvu mogu javiti poremećaji na domaćem deviznom tržištu. I dalje su najveći poverioci strane banke i finansijske organizacije. Privatni sektor opterećen je prevelikim uvozom i preslabim dinarom. Ukupna proizvodnja je nedovoljna a videćemo koliko će odmrzavanje trgovinskog sporazuma zaista povećati izvoz u zemlje EU. Takođe, smanjenje kreditnih aktivnosti najviše je doprinelo padu privrednih aktivnosti u prošloj godini, a veće smanjenje BDP-a sprečila je prerađivačka industrija.

Javni sektor je u periodu od januara do septembra 2009. godine koristio oko 1,1 milijardu evra inostranih kredita, od čega je u maju povučeno 782,5 miliona evra u okviru stend-baj aranžmana zaključenog s MMF-om.

Od januara do oktobra 2009. godine otplaćeno je ukupno 299 miliona evra, od čega se na otplatu glavnice odnosi 115 miliona, a na otplatu kamate 184 miliona evra. Dug preduzeća na kraju 2009. godine iznosio je oko 10,4 milijardi evra i u odnosu na kraj prethodne godine smanjen je za 5,6 odsto.

Preduzeća su u prva tri tromesečja 2009. godine koristila inostrane kredite u iznosu od 1.506 miliona evra, što je za 57 odsto manje u odnosu na isti period 2008. godine Sektor preduzeća se u prvih devet meseci 2009. godine neto razdužio za 625 miliona evra, od čega se 370 miliona odnosi na razduženje po dugoročnim kreditima.

Proteklih godina se više zaduživao privatni sektor koji je povećao svoj dug čak deset puta od 2000. godine. Privatni dug je 2000. godine učestvovao u ukupnom dugu sa 18,8 odsto, a u 2009. sa 69,2 odsto.

Jedini način da spoljni dug Srbije ne nastavi da se uvećava u narednim godinama je angažovanje većeg dela uzetih kredita u infrastrukturne projekte i restrukturiranje preduzeća koja mogu da pospeše proizvodnju i prizovu dodatne strane investicije.

Marko Miladinović

broj 63, februar 2010.