Posle 5

Na praznik prepodobne Ksenije Rimljanke, preteče istopolnih brakova koja je na ostrvu Koa sa dve družbenice osnovala porodicu, Sinod SPC zatražio je od Skupštine Srbije da odbaci “protivustavni” statut Vojvodine. Duhovni ministri su pisali predsedniku, premijeru i predsednici Skupštine Srbije, zabrinuti što će statut “vojvođanskim Srbima pridati posebni narodnosni, tj. nacionalni identitet“. Pismo je potpisao crnogorski vladika Amfilohije.

Članom 44. Ustav je odvojio crkve i verske zajednice od države. Prvi je za ustavnom odredbom posegao predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak: „Bolje bi bilo za SPC da se pozabavi raščišćavanjem u svojim redovima onih koji su blagosiljali ratne zločince, pedofilima, jatacima optuženih za ratne zločine, kradljivcima automobila i građevinskom mafijom”.

Uprava Nacionalnog parka Fruška gora je pre godinu dana pitala Vladu Srbije da li će oko 10.000 hektara zemljišta, kako traži SPC, vratiti manastirima na Fruškoj gori u naturi ili će isplatiti SPC. Vraćanje imovine crkvi bi zatvorilo Nacionalni park, pošto su šume rasejane širom Fruške gore. Na Fruškoj gori ima zakonom zaštićene flore o kojoj vlasnik mora voditi računa. “Svaki komad zemlje koji je vraćen crkvi je u roku od 24 sata prodat. Ide se na to da se uništi nacionalni park Fruška gora, da se rasproda privatnicima i urbanističkoj mafiji, a da se građanima oduzme jedan od retkih nacionalnih parkova. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih se i vodi ova hajka protiv Vojvodine”, kaže Čanak. Prema Zakonu o restituciji, država mora da vrati verskim zajednicama oko 0,5 odsto teritorije Srbije.

Vlada Slovačke je crkvu isplatila za posede u Nacionalnom parku Visoke Tatre. Slovenačka vlada se ljuljala u leto 2001. zbog odluke da Rimokatoličkoj crkvi u naturi vrati oko 8.000 hektara šuma u Triglavskom narodnom parku. U martu 2008. je slovenačka crkva tužila državu Evropskom sudu za ljudska prava jer joj nije vratila ostrvce na Bledskom jezeru. Vrhovni sud Slovenije je bledskoj župi vratio crkvicu na otoku, ali ne i čitavo ostrvo, jer po zakonu iz 1991. znamenitosti ili spomenici ostaju društveno vlasništvo, na polzu otečestvu.

Sveta matera je krajem 2008. tražila od zakupaca u Zmaj Jovinoj ulici broj 4 u Novom Sadu da se isele ili da plaćaju zakupninu po tržišnim cenama. Na toj adresi su Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), Omladinski klub, Novosadska novinarska škola i nekoliko političkih partija koje ne traže blagoslov SPC. Sa prozora ove zgrade svako veče u 19.30 se lupalo u šerpe na vojvođanski način – grupa novinara je necenzurisanim informacijama probijala Miloševićevu medijsku blokadu. U te prostorije treba da se useli crkveni radio Beseda.

Stručnjaci za tržište nekretnina u SPC su procenili da za 1,5 prostoriju bez sanitarnog čvora NDNV treba da plaća gazdi 1.000 evra mesečno. Hrišćanska ljubav prema pastvi ne traži da se vlasništvo oduzeto pojedincima najpre vrati naslednicima, pa tek onda Crkvi.

Povećavajući namete za građane Srbije, skupštinari su 19. januara našli vremena da oslobode plaćanja administrativnih taksi crkve i verske zajednice. Izgovor su našli u članu 30. Zakona o crkvama i verskim zajednicima Republike Srbije gde piše da „crkve i verske zajednice mogu biti potpuno ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza”; odnosno da „fizička i pravna lica koja daju priloge i poklone crkvama i verskim zajednicama mogu biti oslobođena odgovarajućih poreskih obaveza”.

Ni jedna crkvena prodavnica u Beogradu nema fiskalnu kasu.

Pre tri godine je Eparhija banatska objavila „Taksenik” sa cenama u evrima koji ni tada nisu bili zakonsko sredstvo plaćanja: od zvonjave po 1,50 do venčanja ili opela po 46,5 evra. Eparhijski upravni odbor je zaokružio vrednost evra na 90, iako je vredeo 85,4 dinara.

SPC ne priznaje katolički oprost ili indulgenciju, kada su popovi izdavali pismene potvrde uz novčanu naplatu, ali prihvata molbe za razvod braka, venčanje u nedozvoljeno vreme i opelo samoubici. Taksu za podnošenje molbe je propisala SPC.

Vladika banatski Nikanor je zabranio sveštenstvu da kupuje sveće u Eparhiji beogradsko-karlovačkoj, već one made in Eparhija banatska, koje su skuplje od patrijaršijskih. Skuplje su i svešteniku i verniku. Svaki sveštenik ove eparhije mora da 21 odsto zarade uplati vladiki. Kamata za docnju vladiki je deset odsto, a na gotovinski kredit u banci kamata je 9,5 odsto. Prošle godine ova eparhija dobila je od države više od 14 miliona dinara.

Crkva je država u državi, a eparhija država u crkvi.

Odbornici Žitorađe su udovoljili crkvenoj opštini da svako prvorođeno dete od laicističke opštine dobije po 20.000 dinara kada roditelji donesu krštenicu kao dokaz da je dete kršteno. U SPC, naravno. Posle kolevke sledi đačko doba. Patrijaršijski dvor za Vaskrs organizuje prijem za sve direktore beogradskih škola. Na periferiji glavnog grada katihetu ima 99 odsto osnovaca. Lane se više od tri četvrtine učenika Vojne gimnazije prijavilo za nastavu o pravoslavnoj duhovnosti, a 2007. manje od polovine.

Opština Negotin je zabranila izgradnju rumunske pravoslavne crkve u selu Malajnici jer izgradnju nije odobrila SPC.

U Srbiji (sa Kosovom) živi 82 odsto Srba i 84 odsto pravoslavaca, koje osim Srba čine, Bugari, Vlasi… U zemlji ima i 5,2 odsto ateista.

Kad je Francuska revolucija 1791. konačno razvrgla crkvu od države, uvela je kalendar koji je počinjao godinom I.

U Srbiji je u jesen trećeg milenijuma počela združenim snagama borba političara i sveštenika za biračke duše: patrijarh i premijer mamili su birače na ustavni referendum. Njegova devedesetdvogodišnja svetost je dokazala da je punoletna kada je prvi puta u životu glasala za Predlog ustava Srbije; patrijarh blagosilje izbore za svetovnu vlast; patrijarh apeluje na predsednika i premijera da birače na Kosovu ne pozivaju na izbore; predstavnici kosovskih Srba su zakasnili na sastanak sa predsednikom SRJ jer su se zadržali u dužem i srdačnom razgovoru sa patrijarhom oko toga da li da se poslanici srpske nacionalosti vraćaju u Skupštinu Kosova; Vlada je podržala sugestiju patrijarha Pavla da se ukine PDV na hranu, opremu i odeću za bebe. Dve nedelje pre toga je isti zahtev 40.000 građana odbijen.

Patrijarh se držao božjih reči: “kitovima velikim i svim živim dušama što se miču… idite i množite se”.

Bosanac Momčilo Krajišnik, osuđen na 27 godina zatvora zbog zločina nad bližnjima, je zahtev da bude slobodan do početka suđenja potkrepio pohvalama patrijarha i predsednika susedne države. Njegova Svetost i dva člana Sinoda dogovarala su se sa premijerom kako da spasu čast arhiepiskopa ohridskog Jovana koji je u susednoj suverenoj državi optužen za utaju 657.000 evra.

U aprilu 2006. poslanici su usvojili zakon o crkvama i verskim zajednicama. Zakon ponavlja odvojenost crkve od države, pa dopušta verske obrede u školama, bolnicama, obdaništima, kasarnama, zatvorima.

Tamara Kaliterna
broj 53, mart 2009.

Ovaj vid transporta sebi mogu da priušte samo ljudi sa dubokim džepom. Bio luksuz ili praktična stvar, i pored ekonomske krize, potražnja za njim ne jenjava.

Ne postoji osoba koja nije u jednom trenutku poželela da skrati dužinu putovanja ili da pojednostavi aerodromsku proceduru. Umesto dugotrajnog čekanja na čekiranje, ukrcavanje, pasošku kontrolu pa i sam let, za određenu svotu može se uživati u komforu sopstvenog avio prevoza. Pored JATa postoji i nekoliko privatnih kompanija koje su isključivo u službi individualnih klijenata.

Iznajmljivanje aviona u privatne svrhe kod nas je zaživelo 90ih godina prošlog veka. U Srbiji postoje tri registrovane kompanije koje u avio taksi prevozu koriste ukupno 12 letelica. Prince Aviation je najstarija privatna avio kompanija kod nas. Osnovana je 1989. godine u Beogradu, a prvi komercijalni let realizovan je 1991. godine. Pored iznajmljivanja aviona sa posadom ova kompanija organizuje i panoramske letove, odnosno razgledanje grada iz vazduha. Flota broji šest aviona, a tu je i školski centar. U njemu se po utvrđenim svetskim standardima školuju piloti od sportske do saobracajne dozvole. Pored obuke pilota ovde se školuje i kabinsko osoblje, stjuardese i stjuarti. Prva letelica ove kompanije bio je jednomotorni avion sa šest sedišta cije su krajnje destinacije mogle biti Beč i Solun. Sa mlaznim avionom otpočeli su letovi i ka udaljenim aerodromima na zapadu i severu Evrope, Rusiji, na Bliskom Istoku i Africi. Jedan od aviona postaje po potrebi i sanitetsko vozilo za prevoz pacijenata.

JATov avio taksi počeo je sa radom 2002. godine i, osim sa beogradskog aerodroma, avioni poleću i iz Vršca. Destinacije su Evropa i Severna Afrika. Još jedna privatna kompanija, Air Pink, osnovana je 2004. godine, kao prvi avio prevoznik u Srbiji usko specijalizovan za poslovnu i VIP avijaciju. U njemu takođe postoji potpuno personalizovana usluga prilagođavanja ličnim potrebama klijenata, koji ili ne žele ili nisu u mogućnosti da se usklade sa vremenom letenja klasičnih avio kompanija.

Cena zakupa aviona podrazumeva let iz Beograda do željene destinacije kao i povratak u jednom danu. Ono uključuje čekanje do cetiri sata na aerodromu destinacije, nakon čega se cena zakupa aviona uvećava za cenu dnevnog odmora za posadu aviona. Svaki naredni dan ostajanja aviona na destinaciji, maksimum je inace tri dana, dodatno se naplaćuje u iznosu punog hotelskog pansiona za posadu aviona. Za boravke duže i od tri dana neophodan je dogovor sa kompanijom, i naravno veća doplata. Procedura iznajmljivanja aviona je danas veoma pojednostavljena, potreban je samo telefonski poziv i na željenu destinaciju može se poleteti i za manje od sat vremena. Svi avioni su opremljeni najsavremenijim komunikacionim sistemima i u njima se mogu koristiti računari i svi elektronski uređaji koji su inače zabranjeni u toku leta na svim redovnim linijama. U avio taksiju pored privatnosti, putnik dobija i viši nivo usluge jer se tokom leta servira hrana najpoznatijih beogradskih restorana služe najbolja francuska i italijanska vina. To je sasvim opravdano imajući u vidu cene usluga. Do Londona se, naprimer, stiže za 2 sata i 45 minuta a cena, u zavisnosti od aviona, iznosi 10.000 eura ili 14.500 eura. Za Kan je cifra 8.000 eura, Milano 6.000 eura a Beč 3.000 eura. Za svoj novac možete i da birate tip aviona, pa se tako možete naći u istom onom kojim su leteli Miloševic, Koštunica ili Tadić.

Ono što je nekada bilo rezervisano samo za državnike, filmske i muzičke zvezde danas je privilegija onih koji to mogu da priušte. Nekadašnji luksuz danas je najvećim delom potreba poslovnih ljudi. Oni se, pored iznajmljivanja, sve češce odlučuju za kupovinu privatnog aviona. U Srbiji postoji 28 privatnih registrovanih letelica. Najveći broj aviona u privatnom vlasništvu, po nekom nepisanom pravilu, imaju građevinske firme, kojima je to najlakši način da obilaze gradilišta širom Evrope i sveta. Među privatnim avionima neki su stari i po više od 40 godina, ali ima i najmodernijih koji su prvi put poleteli ove godine. Kaže se da ništa ne govori tako dobro o bogatstvu kao posedovanje sopstvenog aviona. Ali to nije sve jer ovaj ljubimac vuče za sobom i troškove registracije, sertifikata, pilotskog treninga, goriva kao i održavanja. Vrednost registrovanih letelica kreće se od 30.000 do 3 miliona dolara.

U svetu je situacija sa avio taksi prevozom drugačija. Tamo gde ima više avio kompanija postoji pojam konkurencije, pa su i cene usluga niže. Evropski i svetski trend su manji i lakši avioni. Tehnologija danas omogućava da se konstruišu manji avioni koji su neuporedivo efikasniji od velikih a samim tim i jeftiniji. Oni su brži i isplativiji a piloti uspevaju da odrade i po nekoliko letova dnevno. Manji avioni dozvoljavaju veliku fleksibilnost pri sletanju što utiče i na veću bezbednost po okolinu. Koliko je potrebno za praćenje trenda pokazuje samo vreme, a u međuvremenu nije isključen pronalazak nekog novog prevoznog sredstva.

Jasna Ljubojević
broj 53, mart 2009.

Ako mislite da su snovi beznačajni i da ne zavređuju našu pažnju, uzmite u obzir da čovek tokom života u proseku provede šest godina sanjajući. Nauka još uvek nema konačan odgovor na pitanje zašto sanjamo i šta snovi znače, a skoro da nema osobe koja nije o nekom svom snu dugo razmišljala ili probala da pomoću sanovnika odgonetne njegovo značenje. U Talmudu piše: „San koji nije objašnjen je kao pismo koje nije pročitano”.

San predstavlja kombinaciju slika, osećaja, misli i emocija koje koje čovek doživljava dok spava. Snovi mogu biti izuzetno živopisni i sa puno detalja, ili potpuno nejasni i zamagljeni, a njihov sadržaj svakodnevan ili pak fantastičan i bizaran. U snu možemo biti ispunjeni pozitivnim osećanjima ili zastrašujućim slikama i neprijatnim doživljajima.

Prosečan san traje od 5 do 20 minuta, a tokom jedne noći verovatno sanjamo oko dva sata. U proseku se sećamo samo jedne desetine svih snova, i to najčešće onih koje sanjamo pred jutro. Snovi su oduvek bili predmet interesovanja mistika i filozofa, a danas se njima najviše bave neurolozi i psiholozi.

Neurološke analize moždane aktivnosti tokom spavanja pokazale su da postoje četiri faze sna, koje se tokom osmočasovnog spavanja u više navrata, ciklično, smenjuju. Utvrđeno je da mahom sanjamo tokom REM (Rapid Eye Movement) faze sna čiji naziv predstavlja akronim od Brzih Pokreta Očima, što je i najupečatljivija karakteristika ove faze. Tokom nje je moždana aktivnost najsličnija budnom stanju, a traje oko dva sata tokom prosečnog spavanja. Tokom REM sna, izvesni neurotransmiteri (hemijske supstance u mozgu) su potpuno suprimirani, što rezultira nemogućnošću aktiviranja motornih centara u mozgu, usled čega dolazi do potpune mišićne atonije – to jest odsustva svih pokreta. Smatra se da ovakva specifična “imobilizacija” sprečava spavača da se na bilo koji način povredi tokom burnih snova. Da li su ljudi jedina živa bića koja sanjaju, nećemo moći nikad sa sigurnošču utvrditi, mada nalazi pokazuju da svi sisari i neke ptice imaju REM fazu sna.

Zašto sanjamo?
Najpoznatija teorija sna je psihoanalitička, čiji je tvorac Sigmund Frojd. Po njemu snovi predstavljaju reprezentacije naših nesvesnih želja, misli i motiva. Psihoalanalitičari smatraju da su ljudi generalno pod uticajem dve jake sile ili impulsa – seksualnog i agresivnog, koje je Frojd nazvao Erosom i Tanatosom (nagonima života i smrti). Ovi motivi, u svom sirovom obliku, bivaju potisnuti iz svesnog funkcionisanja tokom odrastanja i vaspitavanja, a svoj put u svest probijaju kroz snove.

U svojoj čuvenoj knjizi “Tumačenje snova”, Frojd kaže da su snovi prikrivena ispunjenja potisnutih želja. Svaki san ima svoj manifestni sadržaj – to su slike, misli i konkretni sadržaj sna, i svoj latentni sadržaj, to jest njegovo skriveno psihološko značenje. Takozvana psihološka cenzura onemogućava snevaču da ima direktni kontakt sa ovim latentnim delom, koji se može otkriti tek naknadnom analizom sna. Iako i danas popularna, psihoanalitička teorija ima mnogo nedostataka, a istraživanja je sve manje potkrepljuju.

Jednu neurološku teoriju sna ponudili su J. Allan Hobson i Robert McClarley 1977. godine. Po njima, tokom REM faze sna aktiviraju se nervni putevi u mozgu, koji uzrokuju da zone limbičkog sistema, amigdale i hipokampusa postanu aktivni. Ove zone odgovorne su za emocije i sećanja. Sadržaj koji se na taj način “emituje” je u prvi mah besmislen – to su slike, sećanja i emotivna stanja, koja onda mozak sintetiše i interpretira u pokušaju da nađe smisao u ovim signalima, što je zapravo ono što mi doživljavamo kao san. Dakle, po ovoj teoriji, san je subjektivna interpretacija slučajnih signala koje je generisao mozak tokom spavanja. Ovo ne znači da su snovi besmisleni, već naprotiv, autori ove teorije tvrde da je san vrhunac kreativnosti – spontana rekombinacija misaonih i osećajnih elemenata u nove konfiguracije, tj. nove ideje. Ovo nije jedina teorija koja se oslanja na neurobiološke podatke. Prema jednoj drugoj hipotezi snovi imaju ulogu u konsolidaciji sećanja, a REM faza je važna za normalno funkcionisanje memorije kod čoveka. Ipak, do danas nije postignuto opšte slaganje među naučnicima, a istraživanja na temu snova su i dalje brojna.

Jedna savremena psihološka teorija snova, potekla od Joe Griffina, irskog psihologa, danas izaziva veliko interesovanje naučne javnosti. On pretpostavlja sledeću hipotezu: snevanje je način na koji čovek izlazi na kraj sa emotivnim nadražajima koje nije u mogućnosti da prevaziđe tokom budnog stanja. Ako se tokom dana burno posvađamo sa suprugom ili decom, malo je verovatno da ćemo to sanjati iste noći. Ali, ako nas je na poslu naljutio šef, a bili smo prinuđeni da odćutimo da bismo sačuvali posao, naša potisnuta ljutnja će se metaforično iskazati u snu, a šef će, moguće, biti reprezentovan kao čudovište koje ubijamo. Snevanje je dakle evoluiralo kao sposobnost koja je usko povezana sa našom moći da suprimiramo svoje emotivne reakcije – ostavljajući nam mogućnost da ih se oslobodimo kasnije kada smo “na sigurnom” i kada nam ne mogu naneti realnu štetu.

Takođe, teorija daje i objašnjenje zašto sanjamo metaforičan sadržaj a ne jednostavno identičan događaj koji u snu pokušavamo da prevaziđemo. Prvo, mozak nije u stanju da generiše “stvaran svet” bez fidbeka iz okoline, a kako su nam sva čula isključena dok spavamo, mozak se okreće u unutrašnjim doživljajuma, izvlačeći sećanja koja emotivno i metaforički “rezoniraju” sa nerazrešenim emotivnim nadražajem od prethodnog dana. Zato snovi često deluju tako čudno – oni se oslanjaju na sve slike i sećanja iz čitavog našeg dotadašnjeg života. Drugi razlog za upotrebu metafore je sledeći – ako bi realna nerazrešena situacija bila reprezentovana u snu na identičan način, to bi stvorilo zbunjujuća i moguće lažna sećanja na događaje iz stvarnosti.

Šta sanjamo?
Istraživanja su pokazala da ljudi širom sveta sanjaju slične stvari. Među najčešće snove ubrajaju se snovi padanja, snovi letenja, snovi u kojima se nenadano nalazimo goli pred mnoštvom drugih ljudi, snovi o padanju na ispitu (pre i posle pravog ispita), a velika većina ljudi je sanjala da im ispadaju zubi, da ne mogu da se pokrenu ili izoštre sliku koju vide, da ne mogu da pročitaju tekst koji je napisan, da ih neko juri i da su optuženi za zločin ili delo koje nisu učinili.

Najčešća emocija u snu je strah, a uopšte se češće doživljavaju negativne od pozitivnih emocija. Snovi seksualne sadržine predstavljaju samo 10 odsto svih snova i najčešći se javljaju kod tinejdžera. Uobičajeno se sadržaj nekog sna javi samo jednom i nikad više, ali oko 70 odsto ljudi je doživelo da im se neki san u istom obliku javlja tokom niza godina ili celog života. To su takozvani ponavljajući snovi.

Poseban tip snova su takozvani lucidni snovi. To su snovi u kojima je osoba svesna da sanja i to tokom samog procesa snevanja. Najčešće osoba počne “normalno” da sanja, da bi u jednom trenutku postala svesna da je to što se dešava san, uprkos čemu ne dođe do buđenja. Tada snevač postaje sposoban da manipuliše imaginarnim iskustvom u snu menjajući po svojoj volji događanje i scenografiju sna. Oni koji su imali prilike da dožive lucidne snove kažu da su to izuzetna iskustva, živopisna i fantastična. Iz oblasti parapsiholoških fenomena, lucidni snovi ušli su u nauku tek nakon neurobioloških istraživanja koja su potvrdila njihovo postojanje i objasnila njihov nastanak. Danas su razvijeni i različiti metodi za olakšavanje doživljavanja ovakvih snova. Poznata naprava za indukciju lucidnih snova je NovaDreamer koja je dizajnirana 1993. Prošle godine ju je zamenila modernija verzija The DreamMask. Princip oba uređaja je da se iskoriste spoljni stimulusi koji se inkorporiraju u nečiji san. Uređaj se nosi tokom spavanja i on detektuje period kada spavač uđe u REM fazu. Nakon što detektuje taj pogodan period, uređaj počinje da emituje signal, dovoljno slab da ne probudi spavača, a dovoljno jak da će se verovatno spontano inkorporirati u događaje u snu spavača. Na primer, to mogu biti vibracije, zvuci ili bljeskovi svetlosti. Spavač koji je svesno pripremljen da će se tako nešto dogoditi, verovatno će biti u stanju da “shvati” da je kosntatni zvuk sirene u njegovom snu zapravo signal koji odašilje njegova naprava, i tada se pretpostavlja da će postati svestan da sanja.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog
broj 53, mart 2009.

Prvi utisak koji poslovni partneri, klijenti ili stranke stiču o kompaniji zasniva se najčešće na mejlu koji su dobili od nekog njenog službenika ili menadžera. I nije svejedno da li je ta poruka pravopisno besprekorna ili prepuna slovnih, gramatičkih i stilskih grešaka.

Savremena tehnologija donela nam je i novi način komunikacije: elektronsku poštu i SMS poruke, koje nam olakšavaju, ubrzavaju i pojednostavljuju poslovnu saradnju, ali kriju i brojne zamke, kojih mnogi korisnici ili nisu svesni, ili ih ne shvataju previše ozbiljno. Između ostalog ovi savremeni tehnološki prenosioci poruke ponovo vraćaju težište sa usmene na pisanu komunikaciju, pa samim tim otkrivaju našu elementarnu (ne)pismenost. Iz ugla novinara, kojem je pisana reč osnovni instrument rada, teško je ne primetiti da je veliki broj mejlova, kao i SMS poruka prepun slovnih, gramatičkih i stilskih grešaka, koje na jednoj strani govore o samom autoru, na drugoj, urušavaju ugled i imidž kompanije u kojoj ta osoba radi.

U vreme kada su se svakodnevni razgovori između poslovnih partnera i klijenata vodili telefonom ili ličnim kontaktom nedostatak pismenosti ili stila mogao je da prođe nezapaženo. Danas, međutim, uspešni rukovodilac ili čak top menadžer može da napravi ozbiljan kiks pišući zajedno reči koje treba razdvojiti, pogrešno upotrebljavajući velika slova, zaboravljajući na znakove interpunkcije. To što ima fakultetsku diplomu, zvanje doktora ili magistra, i što suvereno vlada svojim specijalizovanim znanjem, ne znači, na žalost, da dobro poznaje i maternji jezik. Ovakvih primera u praksi ima sijaset i pre bi se reklo da je reč o pravilu nego o izuzecima. Razlozi za to su brojni: na jednoj strani sistem obrazovanja u našoj zemlji je takav da se pravopis i gramatika uče prevashodno u osnovnoj školi, a zapostavljeni su u nastavnom programu srednjih škola i fakulteta. Osim, naravno, ako nije u pitanju upravo jezička gimnazija ili filološki fakultet. Tako dolazimo do jedne prilično apsurdne situacije, da mladi ljudi od 15 godine pa nadalje, kad zapravo tek počinju ozbiljno da razmišljaju o svojoj edukaciji i karijeri, imaju sve manje prilike da provere, dopune i usavrše poznavanje maternjeg jezika i pravopisa. Naravno, ovaj nedostatak mogli bi nadoknaditi čitanjem, ali za to najčešće nemaju vremena, strpljenja, a ni naviku. Usmereni su uglavnom na stručnu literaturu ili internet, a to je, kad je u pitanju srpski jezik, vrlo nepouzdan izvor znanja. Neobraćanje pažnje na velika i mala slova, slovne greške ili znakove interpunkcije najčešće se pravda brzinom ili hitnošću da se odgovori na neku poslovnu sugestiju, predlog ili aranžman. U SMS porukama, koje nalažu još veću brzinu, ovakvo pisanje je postalo uobičajeno, sve pod izgovorom da je važna suština a ne forma. Zaboravljajući pri tom da nepoštovanje pravopisa i gramatike može i samom sadržaju dati drugačiji smisao, i tako dovesti u zabludu onoga kome je poruka upućena.

Sitnice koje mnogo znače

Elektronska pošta je donela neverovatne promene u sferu biznis komunikacije i doprinela da se poslovni partneri, klijenti ili saradnici, brže, neposrednije i lakše povezuju, razmenjuju mišljenja, informacije, ponude, ideje. Prvi kontakt, pa i utisak koji klijenti ili eksterni saradnici stiču o nekoj kompaniji najčešće je upravo preko mejl poruke koju dobiju od službenika ili menadžera te kompanije. Upravo zbog toga je izuzetno važno kako će ta poruka izgledati, kako će biti napisana i kakvu će sliku o preduzeću poslati u svet. Svako progutano ili prekobrojno slovo može izazvati podsmeh ili prezir kod onoga ko mejl prima, pogotovo što takve greške ponekad daju komičan smisao rečima ili rečenici. S druge strane, pravopisne ili gramatičke greške mogu ostaviti utisak da je poruku pisao neko ko je neodovoljno obrazovan, nezainteresovan ili neupućen i već unapred umanjiti njegov značaj u očima drugog pregovarača.

Osim gramatičkih i pravopisnih propusta, prilikom pisanja mejl poruke, pa čak i kad je to samo poziv na sastanak, treba voditi računa i o izboru fonta. Nedopustivo je slati poruku u kojoj su sva slova velika, jer to ostavlja isti utisak kao i povišeni ton, da ne kažemo vika, u razgovoru. Upotreba engleske abecede u kojoj se umesto naših slova (š, č, ć…) koriste zamene (s,c…) zahteva dodatni napor onoga ko poruku čita i treba je izbegavati kad god je to moguće. Mnogo veći je problem je, međutim, upotreba transkribovanih engleskih reči, koja se poslednjih godina odomaćila u poslovnom svetu, posebno u pojedinim branšama (marketing, informatika i slično) i dodatno oskrnavila srpski jezik. Strane reči ne samo što se upotrebljavaju onda kada je to neophodno jer ne postoji adekvatna domaća reč, već i onda kada je to apsolutno suvišno. Pri tome, reči se nevešto transkribuju (kako kome padne na pameti) menjaju po padežima, a često čak koriste u pogrešnom značenju.

Jezička kultura, šta to beše?

Elektronska pošta je sve češći vid komunikacije ne samo eksterno, već i interno, unutar same kompanije, a negativni efekti poruke koja obiluje gramatičkim, pravopisnim i stilskim greškama nisu u tom slučaju ništa manji. Ako top menadžer pošalje cirkularno pisamo puno ovakvih grešaka svojim službenicima, može da očekuje da će njegov sadržaj (ma kako bio kvalitetan i kreativan) automatski biti obezvređen, pa čak postati predmet podsmeha ili prezira.

Kao što, barem u ozbiljnim kompanijama, postoje vrlo jasni standardi kad je reč o vizuelnom identitetu promotivnog materijala, formi i sadržaju svih zvaničnih dokumenata koje se upućuju strankama i partnerima (ugovori, ponude, cenovnici i slično) isto tako bi trebalo voditi računa i o jezičkoj kulturi u eksternoj i internoj e-mail komunikaciji. Da li to podrazumeva organizovanje seminara iz pravopisa za sve zaposlene, ili angažovanje lingviste ili lektora koji će «proveravati» poštu i pomagati kolegama da reše svoje jezičke nedoumice, stvar je izbora i odluke menadžmenta, ali je svakako važno nešto preduzeti kako bi se pisana komunikacija vratila u svoje regularne okvire. Ne samo zbog skrnavljenja srpskog jezika, koje se na žalost, već godinama dešava na različitim nivoima i u različitim sferama i koje se mora rešavati na mnogo odgovorniji načina, već zbog čuvanja ugleda i značaja same kompanije. Najodgovorniji za sliku koju javnost ima o nekoj firmi jesu upravo ljudi koji rade u njoj. I ma kako oni bili stručni, profesionalni, ažurni, predani, odgovorni – ako im se «prilepi» etiketa da su nepismeni, to može biti vrlo nepovoljno za imidž kuće i njeno buduće poslovanje.

Sanja Lazarević,

broj 52, februar 2009.

U poslednjih pet/šest godina, menadžer za odnose s javnošću ili kraće i popularnije rečeno – PR menadžer jedno je od najpoželjnijih zanimanja u Srbiji. Ova profesija postala je svojevrstan brend čije pominjanje prosečno obaveštene (pogrešno) asocira na interesantno, uzbudljivo, prestižno i ne preterano teško zanimanje, na dobru zaradu, visoko društvo i, skoro po pravilu, na lepu devojku koja uz osmeh, u nečije ime, nešto saopštava pred kamerama.

Činjenica da se ovaj ozbiljan, zahtevan, odgovoran i stresan posao doživljava na taj način, mogla bi da se objasni time što je profesija i dalje relativno nova, što je ljudi ne poznaju dovoljno, što ne razumeju šta u stvari rade menadžeri za odnose sa javnošću, u čemu se njihov posao razlikuje od posla portparola, itd.

PR menadžeri osmišljavaju komunikacione strategije, taktike i akcije, planiraju i realizuju PR kampanje, proaktivno savetuju menadžment, učestvuju u donošenju strateških odluka, kreiraju imidž, vode računa o budžetima i rezultatima…

Portparoli pripadaju PR sektoru, ali oni za razliku od PR menadžera imaju izvršnu ulogu – pojavljuju se da u ime kompanije ili nečije lično ime saopšte stav ili mišljenje nekim povodom. U tome je suštinska razlika između portparola i PR menadžera. Nažalost, ove dve fukcije kod nas se često mešaju, pa se na svakom koraku mogu sresti portparoli koji se predstavljaju kao PR menadžeri. To su takozvani „PR-ovi” noćnih klubova, splavova, restorana, knjižara, pa čak i parfimerija…

S druge strane, u nekim srpskim kompanijama PR menadžeri uopšte nemaju stratešku funkciju, već služe upravo samo kao portparoli ili glasnogovornici koji moraju da ispunjavaju ponekad hirovite i nerealne želje direktora. Njihove aktivnosti usmerene su pre svega na spoljnu javnost i to na odnose s medijima. To je zbog toga što su vlasnici, odnosno menadžeri, srpskih kompanija često nedovoljno obrazovani i zbog toga nisu svesni značaja dobre komunikacije u najširem smislu (obrazovanje danas prevazilazi pojam završenog fakulteta). Oni, za sada, kao kroz maglu uviđaju da im je potreban „taj PR” jer žele da budu prisutni u medijima. Možda ste i sami već čuli rečenicu: „Moram da uzmem nekog da mi radi taj marketing, bez toga danas više ne može…”

Nedovoljno dobar prosečan kvalitet u gradnji odnosa s javnošću domaćih preduzeća popravljaju strane kompanije iz razvijenih zemalja koje sa sobom donose odgovarajuću kulturu komuniciranja. U njihovoj organizacionoj strukturi PR menadžer zauzima važnu poziciju, blisku top menadžmentu, i ima značajnu ulogu prilikom planiranja i donošenja bitnih odluka. Ovako kompleksan posao od PR menadžera zahteva da bude svestrani profesionalac, sjajan komunikator i stručnjak u mnogim područjima: savetovanju, odnosima s medijima, pisanju, uređivanju tekstova i publikacija, organizaciji specijalnih događaja, istraživanjima, menadžmentu, planiranju, itd.

Kvalifikacije

Do pre nekoliko godina ni jedan fakultet u Srbiji na osnovnim studijama nije imao smer za izučavanje odnosa s javnošću. Iako je situacija sada malo bolja, napredak u tom smislu i dalje je nedovoljan. Zbog narastajućih potreba tržišta koje se usled otvaranja prema svetu sve više prilagođavalo savremenim tokovima poslovanja i komuniciranja, a pri tom nije imalo na raspolaganju kadrove školovane za ovu profesiju, PR menadžeri su uglavnom regrutovani iz redova novinara. Ovakav izbor u mnogim slučajevima pokazao se kao ispravan, jer je poznavanje novinarstva jedan od veoma važnih, mada ne i dovoljnih uslova za uspešan rad u odnosima s javnošću.

Jedna od zabluda o PR-u u Srbiji, koja još nije sasvim iskorenjena, jeste da novinari mogu biti honorarno angažovani portparoli neke organizacije ili institucije. Novinarstvo i PR su dve tesno povezane profesije ali nemoguće je obavljati ih uporedo na profesionalan način, zbog toga što se time ozbiljno dovode u pitanje etička pravila, pre svega u novinarstvu. Ne zna se u čijem interesu radi novinar, odnosno portparol, da li u interesu javnosti ili u interesu organizacije koja ga je angažovala. Najzad, za uspešno obavljanje bilo kog od ova dva posla potrebna je potpuna posvećenost, a to se ne može postići uporednim angažovanjem.

Još češća zabluda od prethodne je da je za PR-a dovoljno angažovati devojku atraktivnog izgleda. Poželjno je da onaj ko intenzivno komunicira s javnošću izgleda prijatno, a nema sumnje da žene lepše izgledaju od muškaraca, ali i u ovom slučaju važi isto pravilo kao i kada je reč o iskustvu u novinarstvu – prijatan izgled je poželjan, ali nikako dovoljan da bi se neko uspešno bavio ovim poslom.

Verovatno najšire rasprostranjena zabluda o PR-u u Srbiji jeste da su odnosi s javnošću ustvari odnosi s medijima, iako su oni mnogo više od toga. Bazična podela odnosa s javnošću mogla bi da bude na spoljne i unutrašnje. Unutrašnji su usmereni prema zaposlenima, a spoljni, osim odnosa s medijima, na lokalnu zajednicu, državu, kupce, dobavljače, kreditore i druge poslovne partnere, akcionare i sve druge stejkholdere (zainteresovani za poslovanje preduzeća). Verovatno najzapostavljeniji segment odnosa s javnošću u Srbiji su interni ili unutrašnji odnosi u kompaniji ili organizaciji, uprkos tome što je naučno dokazano da je motivisanost zaposlenih u direktnoj vezi s njihovom obaveštenošću o značajnim pitanjima za kompaniju ili organizaciju u kojoj rade i razvojem osećanja pripadnosti istoj.

Iako su prethodnih godina učinjeni krupni koraci u razvoju odnosa s javnošću u Srbiji, iako je profesija značajno omasovljena, moglo bi se zaključiti da je sveukupna razvijenost i dalje na nedovoljnom nivou. Tek nam predstoji izdvajanje kvaliteta iz kvantiteta i specijalizovanje PR konsultanata i agencija za različite vrste odnosa s javnošću (ekonomija, kultura, politika, krizni PR, PR nevladinog sektora, PR javnog sektora, itd). Trenutno, čak i one PR agencije i pojedinci koji mogu da pruže dobar kvalitet u odnosima s javnošću, nude usluge u svim oblastima ove delatnosti. To je jedan od pokazatelja da i dalje zaostajemo za razvijenim zemljama, u kojima se već odavno podrazumeva podela posla i uska specijalizacija u svim deltnostima pa i u PR-u.

Đorđe Talević,
PR konsultant

broj 52, februar 2009.

Prema procenama MMF veliki su izgledi da će Afrika 2008. godinu završiti ukupnim rastom BDP od preko 6 odsto! Brojčano, to je blizu kineskog prognoziranog rasta, psihološki – znatno više.

Taj kontinent – za koji je nesuđena potpredsednica SAD, Sara Pejlin, mislila da je država, a svaka zabluda zasniva se na nekoj pogrešno shvaćenoj činjenici – ima 888 miliona stanovnika (Kina i Indija imaju više od toga) i ukupan BDP od 2.200 milijardi tzv. internacionalnih dolara (po čemu je sedam država bogatije od Afrike, a Italija izjednačena sa “Crnim kontinentom”). Prosečan BDP po stanovniku iznosi 2.750 pomenutih dolara i primer je kako taj pokazatelj sakriva stvarno stanje, jer u Malaviju iznosi 596, a u Ekvatorijalnoj Gvineji 16.507 dolara, odnosno 27,7 puta više. Ako se prognoza o rastu BDP ne ostvari, nema sumnje da će se ostvariti prognoza o rastu stanovništva – da će Afrika 2015. godine imati više od milijardu stanovnika. U krizama je natalitet jedna od retkih kategorija koja nezadrživo raste.

Ko propusti kajaće se

Danas je lakše, u najvećim zabitostima Afrike, naići na grupicu kineskih geologa, koji tragaju za mineralima ili vodom, nego susresti neku od opakih zverova karakterističnih za taj kontinent. Kina i Indija već su tiho, ali temeljito ušle u taj kontinent. To je prvi razlog. Drugi je činjenica da je novoizabrani američki predsednik poreklom sa tog kontinenta te će neminovno morati da se upusti u istu igru, ne samo zbog svog porekla, nego i zbog geostrateške ravnoteže, ako ne želi da mu se na pola puta od Azije do Amerike stvori ogromni poligon novonastajućih svetskih ekonomskih i političkih sila. Afrika postaje izazov i sirovinska osnova budućeg svetskog ekonomskog oporavka. Današnje je stanje posledica zablude da se nova vrednost stvara prevashodno u sferi finansijskih operacija, te da realna ekonomija nije važna. Najveći američki investicioni fond Emerging Markets Management investirao je u Afriku 70 miliona dolara na početku decenije i stigao sa investicijama do 1,2 milijarde dolara u 2007. godini. Uprkos dobiti od 30 odsto na uložena sredstva, bilo je to malo i neprivlačno u odnosu na finansijske maheraje. Prema podacima Svetske banke od 1976. do 2006. godine trgovina zapadne hemisfere sa Afrikom pala je za polovinu. Zato je razmena sa azijskim “lokomotivama” rasla nezadrživo. Umesto razvijanja poslova sa Zapada su stizale donacije i to ne male, ali najvećim delom uzaludne po ekonomiju kontinenta. Apsolutno je bio u pravu Milton Fridman, kada je sedamdesetih godina vodio hajku protiv takve pomoći “koja samo pomaže lokalnim diktatorima da se sve više bogate, a da očajno siromašno stanovništvo ne vidi koristi od toga”.

Prelom nije donela ideologija ni altruizam, nego nagli rast cena sirovina na svetskom tržištu i nezadrživa globalizacija, pa je stopa rasta u Africi 2006. godine iznosila 5,4 odsto, u 2007. godini 5,7 e da bi za prošlu godinu bila prognozirana na 6,8 odsto. Za samo tri godine tog trenda stvorene su osnove energičnog ekonomskog razvoja i dakako bande koje su pre svih uvidele mogućnost grabljenja bogatstva. Građanski ratovi u Kongu, Ugandi, kidnapovanja stranih stručnjaka u Nigeriji i masovan piratski talas kraj afričkih obala deo su pokušaja da se rastuće bogatstvo preraspodeli nasilnim putem. Karakterističan je slučaj somalijskih pirata koji su 15. novembra prošle godine zaplenili saudijski supertanker Sirius Star, sa tovarom nafte vrednim 100 miliona dolara. Kada su somalijske verske ličnosti zapretile da će ih prokleti i staviti na listu izopštenih zato što napadaju muslimansku braću, njihov je PR saopštio da oni veoma cene i vole saudijsku muslimansku braću, te da njihov gest nema nikakvu političku pozadinu – “to je samo biznis”! Drugi deo te zgode je što su se na domak afrikanske obale prvi put tada pojavili kineski ratni brodovi i demonstrirali svoje prisustvo ne samo Afrikancima.

Demonstracija vojne moći imala je za cilj da pokaže kako će svako ko dirne u kineske interese i građane biti kažnjen. A ti interesi se prostiru od Nigerije, u kojoj kineska kolonija broji oko 50.000 ljudi; Angole gde čak predsednik vlade priznaje da ne zna koliko Kineza već živi u njegovoj zemlji, pa zatim u Sudanu, Zimbabveu, Republici Kongo, Namibiji, Alžiru… gde Kina investira, gradi, istražuje, švercuje oružje i sve drugo što donosi prihode i omogućava da se infiltrira na kontinent. U najvećoj afričkoj zabiti u planinskom Lesotu, gde sem AIDS-a nema ničeg drugoga, Kina je podigla tekstilne fabrike (delokacija proizvodnje!) i tu proizvodi majice, gaće i sve ostalo kako bi zaobišla kvote koje joj razne zemlje postavljaju. Kineske ambicije, kako ih je izložio premijer Ven Điabao, su da svoje investicije poveća na 1.000 milijardi dolara! Više nego što je Bušova administracija uložila u spasavanje sopstvene ekonomije. Već sada je Kina izbila na treće mesto donatora (političkih) kredita u svetu. Dakako neće se sve sliti odjednom i možda ne i u planiranom periodu od osam godina, zbog krize koja i Kinu pogađa. Međutim, tu negde je i osnova verovanja da će Kina krizu prebroditi lakše.

I još nešto, možda najvažnije, je da se ruši zlurada priča kako Kina sprovodi imperijalizam, po učestaloj tvrdnji, dovevši preko 700.000 svojih građana i tako okupira kontinent. Biće da su tvorci kineskog prodora veštiji, ili možda perfidniji od njihovih kritičara, tek profesor Jan Tejlor sa Univerziteta Stellenbosch iz Južne Afrike podacima dokazuje da u Sijera Leone, Tanzaniji, Zimbabve i donekle u Angoli na kineskim gradilištima i u fabrikama radi između 85 i 95 odsto domaćih radnika. I još da je fantastični ekonomski rast Afrike od 5,7 odsto u 2007. godini postignut “prevashodno zahvaljujući kineskim investicijama”. Hari Brodman, stručnjak Svetske banke, u knjizi “Afrički put svile” konstatuje da: “Kina po prvi put uvodi Afriku u svetsku trgovinu”. Otpora lokalnog stanovništva ima i to pre svega među intelektualcima, koji se u Maliju, na primer, s razlogom bune što je gradnja velike bolnice plaćena koncesijom nemilosrdne seče šuma u Kitu. Časopis “Jeune Afrique” (Mlada Afrika) iskazuje zabrinutost što se u mnogim afričkim zemljama “više čuje mandarin nego svahili”. Briga o jeziku! Dobro je to, samo se tako mogu očuvati osobenosti ljudi i prirode. Uostalom i sama Kina danas plaća ceh za divlji i nesmotreni razvoj.

Azijski meki imperijalizam

Kina je krenula u osvajanje centralnog i južnog dela kontinenta, pre svega u zemlje bogate naftom i drugim sirovinama. U tom području istovremeno gradi industriju za preradu sirovina, infrastrukturu, električne centrale, organizuje i modernu poljoprivrednu proizvodnju. Njen primer među prvima su sledili Indija i Južna Koreja. Ove dve zemlje su se “ustremile” na severni deo kontinenta, na takozvane “Nove tigrove”. Evo ko su i zašto ti “tigrovi”: Libija, stopa rasta BDP 2007. iznosila je 12,29 odsto; Tunis rast 7,47 odsto; Alžir 6,54 odsto; Egipat 5,43 odsto i Maroko 4,7 odsto. Indijski industrijski kolos Tata investira u Maroku gradnju automobilske industrije i veliki informatički centar. Indija ovde želi da dislocira proizvodnju softvera u kojoj je izbila u svetski vrh, nalazeći da su Marokanci podjednako talentovani i inventivni, a pritom još jeftinija radna snaga nego u Indiji. Sem toga Maroko otvara Indiji vrata arapskih zemalja sa beskrajno velikim tržištem. Primerom kompanije Tata, krenula je i indijska Wipro Tehnologies i to po celom Magrebu da osniva svoje informatičke centre. Farmaceutska kompanija Ranbaxy atakuje na nekoliko mesta na afričkoj obali Mediterana, u Tunisu grade veliku industriju veštačkih đubriva.

Biva da kad stampedo krene onda bi svako tele da učestvuje u njemu. U Tunisu je nikla fabrika za izradu auto delova za koreanska vozila. I namera Južne Koreje pokazuje da bi da se locira što bliže evropskom tržištu. No ambicije prevazilaze samo interesovanje za Evropu. Gradnja nove ogromne luke kod Tangera, koja bi za rekordno vreme trebalo da postigne kapacitet od 8,5 miliona kontejnera godišnje otkriva da će tu biti najjači pomorski transportni čvor preko kojega bi trebalo da se premetne jedna trećina svetske trgovine sa Evropom i između Azije i Severne Amerike. Ta luka čije je ime Tanger Med funkcionisaće i kao ogromna slobodna zona sa brojnim fabrikama, čitavim industrijama koje će delove iz Azije, Evrope i Amerike pretvarati u finalne proizvode i slati dalje, a pre svega razvijati afričko tržište, povećati mu apsorpcionu moć, uticati na modernizaciju administracije, na usavršavanje bankarskog sistema, carina… Svetska banka navodi da carinska procedura u Keniji traje 62 a u Burundiju 124 dana. Ubrzanje takvih operacija znači promenu mentaliteta, efikasniji obrazovni sistem, stvaranje nacionalnog tržišta radne snage i uopšte modernizaciju svih tih zemalja. Afrika sama nije bila u stanju i nije imala poriva da to postigne. Međunarodna pomoć, a u nju se tokom pet decenija slilo 625 milijardi dolara donacija, samo ju je uspavljivala. Privatne donacije, pomogle su da se stanje zdravlja stanovništva održava na koliko – toliko podnošljivom nivou i da se obrazovanje pokrene od zaglupljivanja ka učenju. Međutim, talas koji je sada krenuo mogao bi biti i oslonac izlaska iz svetske krize. Bitno je da su najangažovanije zemlje u Africi i same prekoračile provaliju između gladi i prosperiteta pa će znati kako da upute i Afriku ka istom cilju.

Amerika traga za korenima

Martin Luter King je naveo Afroamerikance da prestanu da se stide svog porekla i da poveruju u ravnopravnost rasa. Prilikom posete SSSR-u tadašnji svetski prvak u boksu, Muhamed Ali (Kasijus Klej), bio je primljen kod Brežnjeva koji mu se hvalio kako u Sovjetskom savezu živi 76 nacija. Vispreni Klej je odgovorio kako u njegovoj zemlji žive “samo” četiri rase: bela, crna, crvena i žuta! Još od Malkolma X, crnačkog pobunjenika, koga je italijanski levičar Valter Veltroni okarakterisao kao “običnog levičara evropskog tipa”, a koga je FBI likvidirao kao teroristu, traje potraga Afroamerikanaca za sopstvenim korenima. Nikle su brojne agencije koje se time bave, a konačna mapa genoma omogućila je da se sa velikom preciznošću ustanovi područje i pleme odakle preci potiču. Danas taj postupak analize DNA košta samo 350 dolara, što najveći broj zainteresovanih može sebi da priušti. Tako je, na primer, Opra Vinfri, TV voditeljka i najangažovanija pristalica Obame ustanovila da potiče iz Liberije; političar Endrju Jang iz Sijera Leone; pevač Kvinsi Džons iz Kameruna; neodoljiva glumica Vupi Goldberg iz Gvineje Bisao itd. Izbor Baraka Obame za prvog “crnog” predsednika SAD mora uticati da se u Africi potraži više od izgubljenih predaka – izgubljena strateška pozicija Amerike i perspektiva kontinenta, koji je večno služio samo za eksploataciju.

Amerika ima dugu tradiciju sponzorisanja diktatorskih i kriminalnih režima u Africi, istina ne tako dugo i masovnu kao kolonijalna Evropa. Američka kultura, politika, pa i poslovna sfera u kojima je veliki broj Afroamerikanaca, potencijalno ima mnogo više mogućnosti uticaja nego mentalitetom daleka Kina ili Južna Koreja. No sve je to samo detalj za strateško prisustvo koje opredeljuju ekonomski i vojni interesi. Američke kompanije jesu infiltrirane u eksploataciju nafte u Africi, ali kako se koja od tih zemalja pobuni tako preseca tokove svoje nafte američkim kompanijama. Najčešći naslednik posla postaju kineske kompanije. U Angoli, Sudanu i DR Kongu je, na primer, Kina uspela da u zamenu za gradnju infrastrukture dobije koncesije za eksploataciju nafte. U Angoli je odobrovoljila lokalne političare izgradivši spomen dom prvom predsedniku nezavisne Angole, Agostinju Netu. Za malo para dobijen je jak poen. U Sudanu, na zgražanje čitavog sveta Kina podržava okrutni diktatorski režim kriv za pokolje u Darfuru. Istini za volju Francuska takođe podržava diktatorske režime u Kamerunu i Kongu, holandsko-britanski “Dutch Shell” podržava korumpirani režim u Nigeriji. Ipak se najviše kritika, da ne kažem pljuvanja, svalilo na Kondolizu Rajs kada je zloglasnog diktatora Gabona definisala kao “velikog prijatelja”. Sada to možda postaje prošlost.

Amerika je dobila novog predsednika – “crnog”. Državnika za kojega su ne samo Amerikanci, nego mnogi ljudi širom sveta vezali nade, a po najviše oni sa “crnog kontinenta”. To nosi u sebi potencijal novog napretka, optimizma i pravednijih odnosa u svetu. I da ne zaboravim, nekada su preduzeća Ivan Milutinović, Daka, ITM, Zastava i druga pravila poslove sirom Afrike. Ne naročito grandiozne ali dobre. Vrlo je verovatno da ćemo samo za nekoliko godina početi nekima od njih da gledamo u leđa.

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Iako je 15. oktobra 2008. novi vrhovni pravni akt Vojvodine stigao u republički parlament, još se ne zna da li će ga i kada Beograd aminovati. U vojvođanskom parlamentu samo četvrtinu poslanika čine oni iz stranaka kojima Evropa nije ni na kraj pameti. Za Predlog statuta Vojvodine glasalo je 89 poslanika vladajuće koalicije, dok su Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije bile protiv. Partija Vojislava Koštunice je podnela 68 amandmana, ali nijedan nije prihvaćen, dok je od 34 radikalnih amandmana prošao jedan. U parlamentu Srbije odnos evropskih i drugačijih snaga nije tako očigledan.

Komedijant slučaj je sredio da se statut usvoji na 20-godišnjicu “jogurt revolucije” – uvertiri ukidanja autonomije Vojvodine, kada su vlast preuzeli vojvođanski “mladi, lijepi i pametni” od kojih polovina sada čami po beogradskim ili haškim kazamatima. Post-miloševićevi državotvorci strepe da posle “srpske Sparte”, Srbija ne ostane i bez “srpske Atine”.

Statut pretvara Izvršno veće APV u “pokrajinsku vladu”, dodeljuje pokrajini pravo da utvrđuje ravničarski grb i zastavu, reguliše osnivanje institucije pokrajinskog ombudsmana (koga je, uzgred, uvela pre Srbije) i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Statut definiše i pravo pokrajine na imovinu i izvorne prihode, omogućava formiranje razvojne banke Vojvodine, osnivanje pokrajinskih javnih preduzeća. Pokrajini se dodeljuje i pravo na otvaranje predstavništva u EU.

Nizvodno, opozicija tvrdi da statut dokrajčuje Srbiju. Istina je da je to kraj, ali Jugoslavije. Kad je Srbija osvojila Kosovo u balkanskim ratovima, u Srbiji je bio na snazi Ustav iz 1903. Četvrti član tog ustava propisuje da svaku promenu granica Srbije mora da usvoji Velika narodna skupština, a ne običan parlament. Takva skupština nije nikada zasedala, pa su Vojvodina i Kosovo 1918. ušle direktno u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

„Corpus separatum”; “Vojvodina otvara ambasadu u EU”; “polatiničenje celokupne javne sfere severno od Save i Dunava”; „vojvođanski jezik”; „vojvođanska nacija”; spočitavaju statutu kritičari. Predsednik Narodnog odbora za „istinu“ o Radovanu Karadžiću Kosta Čavoški, je uoči glasanja u vojvođanskoj skupštini objavio da statut “otvara dve pogubne mogućnosti: stvaranje države Vojvodine u državi Srbiji i secesiju Subotičkog okruga, a možda i cele Vojvodine”. Čavoški, državljanin Srbije je senator Republike Srpske, koja je pokrajina druge države. To dokazuje nesrećna istina da su ga vlasti BiH deportovale iz RS.

Vojvodina koristi sedam odsto budžeta Srbije, a pri tome stvara 40 procenata budžeta republike.

Kosovo, druga pokrajina koja ništa ne ulaže, a u njen severni deo se obilato, uz proviziju partijskih miljenika ulaže iz budžeta Srbije, našlo se u preambuli republičkog Ustava. U članu 182. Ustava nabraja se da od dve autonomne pokrajine jedino Kosovo ima suštinsku autonomiju i zakon koji to garantuje. Zbog toga Liberalno-demokratska partija neće podržati Predlog statuta APV.

Centralizam Slobodana Miloševića gurnuo je Vojvodinu, socijalističku “žitnicu” na bezličnu teritoriju iz koje se crpi hrana, nafta, zidaju crkve vizantijskih gabarita i utočišta za stotine hiljada izbeglica srpske nacionalnosti iz bivše Jugoslavije.

Vek kasnije, Liga socijaldemokrata Vojvodine je drugi put zatražila da Beograd obešteti Pokrajinu za 840 miliona evra kolika je, prema proceni te stranke, razlika između onoga što bi Vojvodina trebalo da dobije posle prodaje NIS-a Rusima i realne cene te kompanije. NIS je “Gaspromu” prodat za 400 miliona evra, a tržišna vrednost kompanije je oko 2,2 milijarde evra.

U 20. veku Vojvođani su plaćali na mostu, a u 21. i na ćupriji.

Ponuđeni statut Vojvodine usklađuje lokal-patriotizam, državni suverenitet i nadnacionalne integracije. Ponovo je komedijant slučaj montirao da Vojvodina bude primljena u Skupštinu evropskih regija (AER), organizaciju Saveta Evrope 29. novembra 2002. To se podudarilo sa godišnjicom zasedanja AVNOJ-a koji je odlučio da u federalnoj Jugoslaviji, zasnovanoj na pravu naroda na samoopredeljenje, svi narodi imaju jednaka prava. Srbija i Crna Gora su primljene u Savet Evrope pet meseci posle Vojvodine. Ovog januara, zbog stranačkog bacanja kamena s’ ramena u Skupštini, delegacija Srbije nije prisustvovala zasedanju Parlamentarne skupštine SE.

Godine 2006. je između devet kandidata Vojvodina odabrana za “Evropski region godine”.

Vojvodina je granični region EU. Tuda prolaze dve velike evropske transportne rute – Dunav i Koridor 10. Vojvodina je članica evro regiona DKMT (Dunav-Kris-Mureš-Tisa) koji zauzima južnu Mađarsku, zapadnu Rumuniju i severnu Srbiju.

Mnogi evropski regioni su bili autonomne regije ili podeljeni između suverenih država: Flandrija, Baskija, Katalonija, Korzika… Svi su nacionalistički nostalgični, neki zbog istorije ili kulture zahtevaju autonomiju. Takvi, svi su u Komitetu regiona EU. Saglasnost Komiteta regiona potrebna je za dve trećine legislative EU.

Ujedinjeno kraljevstvo je država četiri zemlje. Nemačka se sastoji od 14 pokrajina i dve države. Belgija ima teritorijalni i funkcionalni regionalizam. Postoje tri regiona: političko-teritorijalne jedinice sa autonomijom koju garantuje ustav (Brisel, Flandrija i Valonija).

Italija i Španija su funkcionalne regionalne države. Posle fašističke centralizacije u Italiji, a frankističkog autoritarizma u Španiji 20. veka, demokratizacija je iziskivala odricanje od 19-vekovnog ideala “pijemontizma” – unitarne države i centralističke “izgradnje nacije”.

Birajući početkom 20. veka između tri varijante “pijemontizma” – za Jugoslaviju, ujedinjeni Balkan ili “veliku Srbiju”, Beograd je izabrao poslednje. Himna Srbije je ona iz 1904. Bez falš monarhističkih nota peva se: “Srpske zemlje, srpski rod”.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić predstavio je u Užicu krajem 2008. knjigu utisaka – nacrt zakona o regionalnom razvoju Srbije. Bez ovog zakona Srbija ne može u EU, niti može da se domogne para iz pretpristupnih fondova EU. Srbija je zemlja sa najvećim regionalnim disparitetima u Evropi. Razlike u razvijenosti opština su sedam prema jedan, s trendom da bogate opštine postanu još bogatije, a siromašne još siromašnije.

“Prema nacrtu zakona, biće sedam regiona u Srbiji – Vojvodina, Beograd, zapadni, istočni, centralni, južni region i KiM”, objasnio je Dinkić.

Kako priželjkuje nacrt zakona, politiku regionalnog razvoja finansiraće budžeti Srbije, dve pokrajine, lokalne samouprave, fondovi EU i međunarodnih organizacija.

Švajcarski kantoni koji nisu u EU, kao i švedski okruzi ubiraju i određuju stopu poreza na dohodak; porezi obezbeđuju 49 odsto budžetskih sredstava kantona, a prihodi od poreza na dohodak predstavljaju gotovo dve trećine ukupnih sredstava švedskih okruga. Poreski prihodi francuskih regiona čine polovinu njihovih ukupnih sredstava. U Španiji samo deset odsto budžeta autonomnih pokrajina potiče iz nezavisnih sredstava, a jedan odsto od poreskih prihoda. U Italiji regioni sa posebnim statusom imaju šira ovlašćenja za ubiranje poreza. U nemačkim pokrajinama više od 85 odsto prihoda potiče iz njihovog udela u nacionalnim poreskim prihodima. U Nemačkoj 56 odsto prihoda od PDV-a odlazi Federaciji, a ostalo se deli pokrajinama.

Dve trećine godišnjeg prihoda Srbije obezbeđuju dva od sedam Dinkićevih regiona: Beograd i Južnobački okrug sa sedištem u Novom Sadu. U Vojvodini posluju: Stada, Interbrew, Lafarge, Carlsberg, Erste Bank, Flender-Loher, Albon Engineering PLC, Japan Tobacco International…

“Vojvodina nije krava muzara”, “Di su naši novci”, pitaju Vojvođani one koji sanjalački pocupkuju uz “Oj Srbijo iz tri dela”.

Tamara Kaliterna

broj 52, februar 2009.

Kada po vazduhu počnu da vitlaju mačevi refleksno ćete čučnuti i pokriti se po glavi (mada ne verujemo da ste ikada u životu imali ovakvo iskustvo). No, u ovoj prilici dićićete svoju konzervu piva i pratiti ritam u kom se njiše oružje. Ovo je bitka u kojoj svi dobijaju – neki potvrdu svoje kreativnosti, neki brojeve telefona a neki samo lepe uspomene.

Krajem decembra prošle godine održan je 35. KST-ov maskenbal. Ove godine tema je bila veoma kreativna – „Koji si ti superheroj?“, no više je odgovarala muškom delu populacije koji je mogao da bira od standardnih stripskih likova do poznatih filmskih junačina koje u svakom nastavku iznova spasavaju svet. Žene su, pak, u manjem broju ispoštovale temu, za šta ih ne možemo kriviti, izbor se uglavnom mogao svesti na obdarene heroine u korsetima, koje su ponele samo one najhrabrije i najnezimogrožljivije učesnice. Početna cena karata bila je 400 dinara, ali kako su one vrlo brzo rasprodate, cena ostatka karata je rasla je do 1.000 dinara. Nedelju i po pre maskenbala ljudi su panično oglašavali po netu da nema više karata, a bilo je i onih koji su molili srećne vlasnike ovog papirića da im ga prodaju po ceni od 1500 dinara. Eto ideje za tapkaroše koji žale za tim što samo leti zarađuju (za Exit). Ovo je bila šala, nadamo se da niko neće eksploatisati ovu tradiocionalnu manifestaciju.

Kao i uvek, cela zgrada ETF-a bila je puna veselih ljudi, od kojih su mnogi već ustaljeni posetioci ovog događaja. Ali, maskenbal sam po sebi nije toliko zanimljiv koliko atmofsera u okolini Vukovog spomenika uoči ove noći.

Ljubav pobeđuje

Novinarka i fotoreporter B&F-a odlučili su da u ovoj prilici kako dolikuje predstave svoju firmu. Tako su Leeloo i Korben Dallas (iz filma Peti element) u okolini KST-a tražili kafanu u kojoj će započeti provod te večeri. Gosti jedine slobodne birtije u blizini bili su počašćeni prizorom devojke sa drečavo – narandžastom kosom i belim helankama usred zime, ali na konobara je veći utisak ostavio prljavi Korben u iscepanoj krvavoj košulji. Kako su nam se pridružili Pirat sa Kariba i Džedaj sa svetlećim mačem, konobar je morao dobro da se uštine da bi sebi objasnio ovaj prizor drugačije nego dejstvom rakije. Gosti kafane su nas gledali kao pacijente koji su zaboravili da popiju lekove, ali situacija je postala opuštenija kada smo krenuli ka glavnom odredištu. Na ulicama su nam mahali Asteriksi, Obeliksi, Hitleri, čudne dvonoge životinje, Frankenštajni i mnogi drugi zbog kojih bi konobar napravio sebi modrice od štipanja. Red za spisak bio je neobično dug, te smo pola sata cvokotanja ubijali pričom sa ostalim čekačima, a kada je postalo veoma hladno i nečijim štekom iz čokanjčeta. I napokon, ušli smo u zgradu. Na glavnoj bini masu su, između ostalih zabavljali DLM, Atheist rap i Samostalni referenti, ali to nije bilo sve. Po običaju, u mnogim učionicama napravljene su manje bine, te smo imali priliku i da čujemo rege, metal, disko, osamdesete, etno muziku i ono najveselije – karaoke, zaštitni znak maskenbala, muku za one koji se probude ujutru i shvate da sad svaki mobilni telefon može da snimi njihovo pijano pevanje. A da ne pričamo o tome što svi njihovi prijatelji imaju svoj nalog na Youtube-u.

Naravno, glavna zabava se uglavnom odvija po hodnicima. Tu vam ljudi prilaze i slikaju se sa vama, pričaju, đuskaju… Doduše, dešavaju se i zanimljivije stvari. Devojka džedaj prolazi hodnikom, susreće se sa Dart Vejderom i oboje vade mačeve. Neko vas pita da se slika sa vama. Ispozirate, i kada se opet okrećete ka herojima Ratova zvezda shvatate da se oni ljube, a da im ostali ljudi iz hola dobacuju kako su izdali Silu. Tada vam prilazi Buda, ili nešto slično, i govori kako ljubav uvek pobeđuje. Razmišljate o tome kako neki ljudi osim što nabace druge krpice za maskenbal, usklade i celu filozofiju sa svojom ulogom, kad pored vas prolaze Skočko i Milka Canić sa pivom u ruci. Milka ne skida sa lica svoj prepoznatljivi osmeh.

Kako veče odmiče, po ko zna koji put prebacujete sebi što ste neorganizovani, te nećete stići da obiđete sve bine. Drugari sa etno stejdža vam šalju poruke kako pijani đuskaju uz pesme Marije Trajkovske, pri tom vas pitajući ko je uopšte ona, i konstatujući da pevaju iz sveg glasa iako ne znaju ni jednu reč teksta, završavaju svoje javljanje.

Koščate lepotice

Ono što vas iznervira svake godine su ljudi koji dođu nemaskirani na Maskenbal. Ovo je događaj koji se čeka cele godine, tema je najavljena bar dva – tri meseca unazad, i onda se pojavljuju ljudi koji su spremni da plate ulaznicu i da dođu da se čude maskiranima. Ali, i ako vam na trenutak oni skinu osmeh sa lica vratiće ga muški deo populacije koji, empirijski dokazano, koja god da je tema nađu za shodno da se uvuku u suknjice i stave karmin. Ove godine divili smo se lepoti plećate i maljave Lare Kroft, prodavačici ljubavi sa Klasikom zadenutim u hulahopkama, zlatokosoj medicinskoj sestri sa gustim obrvama i jakom bradom, vamp ženama dlakavih nogu i drugim zanosnim pripadnicama „lepšeg“ pola. Oni su, bili i ostali, najzabavniji učesnici ove manifestacije, koja se, kao što smo rekli, održava dovoljno dugo da su verovatno i naši očevi na nju dolazili u suknjicama, ali nažalost tada fotoaparati nisu koštali kao boks cigareta, te nemamo dokaze. Na sreću, naša deca će moći da vide kako smo i mi, nekada davno, bili pomalo lucidni i zabavni.

Nekada davno postojalo je ilirsko pleme Histri. Živeli su svoje živote dok ih Rimljani nisu potamanili u drugom veku pre nove ere. Pretpostavljamo da su tadašnji meštani bili fin narod i da su ostavili traga i u današnjim stanovnicima ove regije. Ime Istra potiče od njih.

Turizam u ovoj regiji je počeo baš sa zlim Rimljanima, a svoj vrhunac je doživeo u vreme nekadašnje SFRJ, u stvari pri njenom neslavnom kraju. Prethodnih godina se nazire njegov ponovni bum, a kako i ne bi? Prelepi gradovi Pula, Rovinj, Vrsar, Poreč, Novigrad, Umag, kao i mnoga mala mestašca, upakovana u 445km obale bez ostrva čine ovu hrvatsku županiju jednom od najlepših turističkih regija na Mediteranu.

Sad kada znate o čemu pričamo i mislite o moru, ovu priču ćemo posvetiti nečemu drugom: elitnom turizmu. Srpska agencija Eurojet u saradnji sa hrvatskom Istrian Experience proveli su nas po ovom prelepom krajoliku i pokazali svu milinu ovog kraja, ali uz veoma zanimljiv koncept odsedanja u luksuznim vilama, idealnim za odmor i savršeno utočište od turističkog osinjaka obližnjeg Poreča.

Vile u kojima smo odseli nalaze se u mestu Višnjan, ali zapravo ih ima i u drugim mestima. Sve vile sadrže luksuzno opremljeni enterijer, od plazma televizora i periferija, do kamina i bazena. Možda će vas začuditi postojanje kamina i bazena u istom objektu, jer se oni potiru, ali to upravo i opisuje namenu ovih vila. U njima se može boraviti tokom cele godine. Leti se sakriti od vreline u bazen ili klimatozovanu vilu, a zimi uživati u krajolicima uz vatricu kamina. Za izlete tu je grad Poreč na dvadesetak kilometara, ali obala nije jedina stvar na koju trebate obratiti pažnju.

Naši ljubazni domaćini su nam dokazali da pored obližnjeg mora, Istra pruža mnogo toga pride. Pre svega vino. Ima ga mnogo i fenomenalno je. Čuvena istarska crvena zemlja daje mu odličan šmek, što lokalci sa ponosim ističu, pa će vas svako ugostiti lokalnim vinom i to u tolikoj meri da ćete se zapitati da li se ovde uopšte pije voda. Mi vam preporučujemo izlet do vinskog podruma „Matošević“ u naselju Krunčići, gde možete degustirati vino, ali i čuti mnoge zanimljivosti o istom.

Nakon vina, pomenimo tartufe. Istra je takođe poznata po ovim gljivama koje rastu pod zemljom. Iako ne baš jeftine, u gradu Grožnjanu ih možete pazariti ili probati. Sa maslinovim uljem to je dobitna kombinacija, za koju kažu da je afrodizijak. Ako ne upali, probajte med i orahe.

Uopšte, zaleđe je puno malih konoba, u kojima možete uživati u lokalnim i internacionalnim specijalitetima. Na primer, u jednoj konobi smo jeli hobotnicu na žaru, a u drugoj lokalne gurmanluke sa roštilja. U Poreču, u restoranu „Sv. Nikola“ smo jeli ribu brancin, a u restoranu „Distinguished Guest“ pastu. Naravno sve uz vino, zar ste i sumnjali.

U Istri se nalazi i najmanji grad na svetu, Hum, koji ima samo 23 stanovnika, tj. tri porodice. Kad smo već kod malih gradova, oni se uglavnom nalaze u brdima i potiču iz srednjeg veka. Iz daljine izgledaju kao gradići iz bajki, a iz blizine uverićete se da oni to zapravo i jesu. Pored pomenutog Grožnjana, treba napomenuti i grad Motovun koji ima oko hiljadu stanovnika i koji je čuven po Motovunskom filmskom festivalu, posvećenom uglavnom malim i nezavisnim produkcijama. Za razliku od festivala koje karakteriše preterani glamur, Motovun ne pati od toga, već se projekcije drže na trgu pod vedrim nebom. Značaj ovog festivala, ustanovljenog 1999., godine ogleda se u tome što su ga posetile neke od velikih zvezda današnjice, npr. Šeroun Stoun. Takođe, u hotelu „Kaštel“ slobodan krevet se čeka i do tri godine. Iz ovog grada je i Mario Andreti, prvak sveta u Formuli 1 1978. godine.

Noćni život je posebna priča. Uglavnom se odvija u primorskim mestima, mada vam niko ne brani da pijete rakiju od drena u nekoj od lokalnih konoba. Mi smo izabrali grad Poreč u kome nas je jedno veče zabavljao Dejvid Morales u klubu „Byblos“, a drugo veče smo bili u lounge bar-u „Sinner&Saint“. Ponuda je svakojaka, zavisi od vašeg ukusa i vašeg džepa.

Poreč je grad star skoro dve hiljade godina. Pre turizma, stanovnici su se bavili poljoprivredom i ribarstvom. Miran život se i danas oseća u Poreču, ali daleko od toga da je to dosadan grad. Obiđite Eufrazijevu baziliku koja datira iz petog veka, koju su izgradili još Vizantijci u davna vremena dok je ovaj deo Jadrana bio pod njihovom jurisdikcijom. Sa zvonika se pruža predivan pogled na panoramu grada, a zapazićete i ostrvo Sv. Nikola koje je u davna vremena imalo odbranbenu funkciju.

Ne morate ići do obližnjeg Trsta po farmerke, šoping postoji i u istarskom gradovima. Koleginice koje su išle sa nama nisu uspele da se suzdrže, pa se dešavalo da ceo protokol kasni zbog njihovih izleta. To je sve razumljivo, jer je atmosfera u ovom gradu više nego prijatna, čak i leti. U avgustu je prosečna temperatura 30 stepeni, a temperatura mora bude čak i 28 stepeni. Dok smo uživali u ovom divnom gradu uskih ulica i cvetnih balkona, videli smo decu kako se prskaju penom za brijanje. Kasnije su nam objasnili da je to lokalni običaj na kraju svake školske godine.

Da su pomenute vile na zgodnom mestu dokazuje i to da smo se kupali u moru u Lanterni, a za nekih pola sata već bili na bazenu u vili. Iako nas je dočekao frižider pun đakonija, saznali smo da se može iznajmiti i kuvar na dnevnoj bazi. Tako da, ako vam se ne ide u neku od simpatičnih konoba, možete na jedan poziv dobiti vašeg ličnog kuvara, a sa njim čak ići i na pijacu u nabavku. Ovom činjenicom najviše se oduševio kolega koji je pojeo teglu Nutelle za sat vremena. U vile inače staje do osam ljudi.

Usluga koja nam je bila ponuđena je perfektna. Svaka vila poseduje mobilni telefon na koji u svakom trenutku možete dobiti nekoga iz agencije. Gospodin Tonko Karaman, direktor Istrian Experience-a nam je rekao da je ovakva usluga podređena ciljnoj populaciji, koja je pre svega viši sloj i koja želi vrhunski odmor posle napornog rada.

Put do tamo, ako se izuzme srpski offroad autoput, je odličan. Putovaćete oko 600km, a od toga 550 po autoputu, koji je odlično obeležen i ravan kao staklo. Meštani će vas toplo dočekati i pitati gde ste bili do sada. Nekada je Istarska regija bila poznata kao beogradsko izletište i svi se sećaju tih divnih vremena. Neki meštani kroz šalu kažu da nose dosta „beogradskih gena“, a mi samo možemo da nagađamo zašto.

Naša poseta je bila uoči evropskog fudbalskog prvenstva i to baš oko utakmice Hrvatska-Turska. Ljudi su bili pozitivni. Sve je bilo u nacionalnim bojama i obeležijima. Prodavci na obali bili su obučeni nacionalne dresove, automobili su nosili zastavice zakačene za prozore, u kafićima se prenosila utakmica. Mi smo utakmicu gledali sa našim domaćinima na velikom plazma ekranu u jednoj od vila. Bilo nam je žao što je Hrvatska izgubila, ali oni su se bar plasirali. Naš fudbal nismo komentarisali, bilo nas je sramota.

tekst i fotografije

Uroš Nedeljković

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Već nekih tridesetak godina, baš u periodu novogodišnjih praznika, crni kontinent posećuju neke nove zveri koje, uz glasno brundanje, velikim brzinama jure užarenim peskom. Uspavano afričko stanovništvo vremenom se priviklo na ove nemani i njihove gospodare koji dolaze iz nekog drugog sveta. Naime, sve je počelo nakon što je francuski vozač Tijeri Sabin, izgubivši se u pustinji 1978. godine, došao na ideju da reli takmičenje preseli na peščane dine. Njegova ideja realizovana je već naredne godine kada je rođen danas najpoznatiji reli na svetu, Pariz-Dakar.

Za start trke izabran je Pariz dok je kao krajnji cilj imenovana prestonica afričke zemlje Senegal, grad Dakar. Prelazeći preko Sahare, takmičari su ukupno morali da savladaju 10.000 km. Od tada se svake go-dine menjala ruta kojom se karavan kretao, uglavnom zbog političkih prilika u zemljma afrike. Polazna tačka je takođe varirala, pa je 6. januara ove godine trka startovala u Lisabonu. Medijska fasciniranost relijem koji od svog nastanka važi za najopasnije takmičenje ove vrste na svetu, privukla je veliki broj trkača entuzijasta, avanturista i po nekog profesionalnog vozača. Od oko 500 posada koliko je startovalo prethodnih godina, 80 odsto činili su vozači amateri željni uzbuđenja. Evropski deo trke se više smatra paradom, gde se navijači okupljaju duž puta kojim karavan prolazi da bi bodrili učesnike. Prava uzbuđenja nastaju po prelasku takmičara na afričko tlo.

Maroko, zemljo obećana

Višednevna vožnja po užarenom pesku zahteva od vozača veliku koncentraciju, izdržljivost i pažnju pre-ma vozilu. Klimatski uslovi ni najmanje ne odgovaraju motorima koje ne uspeva da ohladi vreo pustinjski vetar a pesak koji se uvlači u svaku poru mašine samo dodatno komplikuje stvar. Zbog toga se amaterski učesnici, koji nisu praćeni timom mehaničara, smatraju za heroje prilikom prelaska krajnjeg cilja. Profesionalni učesnici relija zastupaju velike automobilske kuće koje im obezbeđuju stručne timove i pomoćna vozila koja ih prate na trci noseći rezervne delove. Možda i najveću čar ovom reliju daje činjenica da se bilo ko može prijaviti i učestvovati ukoliko ima dovoljno sredstava da pripremi vozilo. Tako se potpuni amateri u popularnim bagi vozilima takmiče protiv finansijski superiornih timova velikih automobilskih brendova i često završavaju trku.

Nakon starta u Parizu, takmičari su tokom prvih godina održavanja relija, vozili kratku deonicu kroz Evropu, zatim prelazili Mediteran i iskrcavali se u Alžiru gde bi stupili na afričko tlo. Putovanje do Senegala i njegovog glavnog grada nastavili bi kroz Saharu. Zbog nepovoljne političke klime u Alžiru, mesto iskrcavanja u Africi je 1989. godine premešteno u Tunis a 1990. i 1991. u Tripoli, dok je ruta kroz afričke zemlje bila znatno izmenjena. Cilj relija često nije ni bio Dakar. Od 1993. godine Maroko postaje najpopularnije mesto ulaska u Afriku za takmičare ali se ni nakon tri decenije održavanja ove trke ne može govoriti o njenoj fiksnoj ruti. Tokom osmog po redu relija, 1986. godine, taman kada se činilo da su osnove utemeljene i da organizacija takmičenja besprekorno funkcioniše, Tijeri Sabin, idejni protagonista i organizator relija poginuo je kada se njegov helikopter srušio prilikom redovnog nadgledanja trke. Tijerijev otac je, ne želeći da dozvoli da se takmičenje ugasi, preuzeo organizaciju u svoje ruke.

Vozači se mogu prijaviti za takmičenje u kategoriji motorcikala, automobila (modifikovani terenci sa pogonom na svim točkovima) ili kamiona. Svakog dana vozi se unapred određena etapa a na startu su prvo motorciklisti, zatim vozači automobila i na kraju “kamiondžije”. Takmičari startuju redosledom koji je utvrđen na osnovu njihovih rezultata iz predhodnih etapa. Prvih deset motorciklista po trenutnom plasmanu startuje sa vremenskim razmakom od po 2 minuta a ostali u razmaku od jednog minuta. Pre starta prvog automobila obavezna je pauza od 30 minuta kako bi se izbeglo mešanje takmičara različitih kategorija. Automobili pa zatim kamioni startuju po sličnom principu kao i motorcikli. Ako se ima u vidu da je ove godine u Lisabonu startovalo 250 motorcikala, 187 automobila i 88 kamiona, za sam start trke potrebno je i do 4 sata. Kada konačno startuju, učesnici su obavezni da na osnovu mapa, navigacionih i GPS uređaja prate dogovorenu rutu i posećuju kontrolne punktove na kojima skupljaju pečate kojima potvrđuju da su pratili maršutu. Ukoliko propuste neki od kontrolnih punktova, takmičari bivaju kažnjeni, obično dodavanjem do 300 minuta na njihovo konačno ostvareno vreme. Vreme potrebno za prelazak svake etape unapred je proračunato tako da se slični vremenski penali dele takmičarima ukoliko oduže putovanje. Pobedu dakle, donose prikupljeni poeni.

Takmičarska vozila su uglavnom vozila serijske produkcije koja su pretrpela velike prepravke kako bi izdržala surove uslove trke. Modifikacije su slične onima na standardnim reli automobilima, osim sistema vešanja koji je prilagođen neravnom terenu. Timovi velikih automobilskih giganata ovo takmičenje koriste kako bi ispitali nova rešenja i tehnologije koje bi eventualno poboljšale njihove serijske modele.

Tokom proteklih nekoliko godina, kao najuspešniji proizvođači u kategoriji motorcikala su se pokazali KTM i Jamaha. Folksvagen, Micubiši i Nisan su dominirali automobilskom kategorijom a DAF, Tatra, Mercedes Benc i Kamaz najbolje su pripremili svoje kamione za ovo takmičenje. Ovogodišnji pobednici su Stefan Peterhansel i Žan Pol Kotre za volanom Micubiši Pajera, zatim Siril Despre sa KTM-om i Hans Stejsi u MAN-ovom kamionu.

Tokom godina, različiti modeli su dominirali ovim relijem, pa su tako peskom jurili i Lend i Rendž Roveri, Mercedesi G klase, Tojotini Lend Kruzeri, modifikovani Rols Rojsevi, Pežoi, Sitroeni i Poršei. U periodu od 1997. do 2002. godine proizvođačima je bilo zabranjeno da nastupaju sa prototipovima vozila jer su nedovoljno ispitana rešenja tretirana kao opasna po učesnike. Danas ovakvo ograničenje ne važi. Micubišijev model Pajero je do sada dvanaest puta sakupio najviše poena i odneo pobedu. Sitroenov model ZX pobedio je četiri puta a Pežo dva puta sa modelom 205 i dva puta sa modelom 405.

Smrtonosna zabava

Senku na ovako spektakularan događaj baca veliki broj nesreća koji prati ovaj reli. Nakon završetka 29. po redu relija koji se održavao od 6. do 21. januara ove godine ukupan broj poginulih na ovom takmičenju se popeo na 50, od toga 25 takmičara. Sam reli nije mnogo omiljen među lokalnim stanovništvom koje ne vidi veliku korist od njegovog održavanja. Nezadovoljstvo prihodom koji se ostvari od turizma tokom tih par nedelja samo je stavka u neraspoloženju meštana. Često se dešavalo da pri nezgodama stradaju ili budu povređeni posmatrači. Nemili događaji koji prate reli svake godine izazivaju pad popularnosti ovog takmičenja i osporavanje njegovog sportskog karaktera. I sam Vatikan osudio je ponašanje organizatora i učesnika a reli okarakterisao kao “vulgarno prikazivanje moći i bogatstva u zemljama u kojima i dalje vlada glad“. Tokom ovogodišnjeg takmičenja stradala su dvojca motorciklista. Dvadesetdevetogodišnji Elmer Simons iz Južne Afrike umro je od povreda zadobijenih pri padu sa motorcikla u pustinjama Maroka, četvrtog dana relija. U noći uoči poslednje etape, četrdesetdvogodičnji Erik Obijo, umro je, po zvaničnim nalazima, od srčanog udara. U najpoznatije nezgode ovog takmičenja ubraja se i nestanak Marka Tačera 1982. godine, sina tadašnjeg britanskog premijera Margaret Tačer. Mark je odlutao sa kursa sa svojim suvozačem i pronađen je nepovređen tek nakon nekoliko dana.

Mišljenja o reliju su podeljena, ali činjenica je da sportovi koji se smatraju ekstremnim i koji nose sa sobom veliki rizik, ne privlače svakoga. Ljubitelji motosporta, bez obzira kojoj nacionalnosti i staležu pripadaju, staće na kraju na njegovu stranu. Koliko god osuda trpeo, Pariz-Dakar ostaje najpoznatiji reli na svetu.

Miloš Kosić

broj 28, februar 2007.