Vesti

Vladimir Stakić je novinarsku karijeru započeo osamdesetih na radiju i u muzičkim časopisima, ali je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zaključio da pisanje o politici i rokenrolu više nema smisla i otisnuo se među ljubitelje ribolova. Već četvrt veka uređuje sopstveni časopis o ribolovu, jedino specijalizovano štampano izdanje te vrste u Srbiji. Za sebe kaže da je srećnik jer je ceo život za novac radio ono što bi radio i besplatno – nekada jureći rok grupe, a danas ribe, slatkovodne i morske.

Vladimir Stakić je već sa 17 godina imao životni plan: ili advokatura ili novinarstvo. Neočekivana ponuda za honorarni rad u omladinskoj emisiji „Mladi novi svet“ na Studiju B (kasnije „Ritam srca“) rešila je njegovu dilemu. Pošto se odlučio za novinarstvo, upisao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kako bi sebe „naterao“ da stekne šire obrazovanje potrebno za pisanje.

B&F: Međutim, Vi niste samo studirali, već ste uporedo i radili…

Vladimir Stakić: Bio sam na Studiju B do 1984. kada je književnik Vladislav Bajac, tadašnji urednik „Ritma srca“, prešao kod Petra Popovića u list „Rok“ i poveo nekoliko nas sa sobom. Za „Rok“ sam pisao do 1988. godine, a potom za nedeljnik „Stav“, gde sam se bavio kulturom i političkom satirom. „Stava“ se sećam sa nostalgijom, jer mi je to bilo prvo stalno zaposlenje. Do tada sam radio kao slobodni novinar.

Dobro pamtim i 1991. godinu, kada sam sa jednim kolegom pokrenuo muzičko-filmski mesečnik „Bum!“. U vreme izlaska prvog broja počeli su sukobi u Hrvatskoj, a odmah potom i pravi rat. Zanimljivo je da smo više pisama podrške dobili iz Splita i Zagreba pojedinačno, nego iz Beograda i Novog Sada zajedno. Uprkos tome, magazin je nestao sa nestankom tržišta kom je bio namenjen.

Istovremeno je završena i moja saradnja sa Radio Novim Sadom, na kom sam vodio emisiju „YU rok“. Najpre je zabranjeno emitovanje slovenačkih, zatim hrvatskih pa bosanskih izvođača, te emisija više nije imala smisla. Nisam želeo da se vraćam političkoj satiri, a o muzici mi se nije pisalo dok se okolo puca, pa sam kao ribolovac iz hobija prihvatio ponudu da u okviru izdavačke kuće „Dnevnik“ postanem novinar u dvomesečnom magazinu „Ribo Revija“, ni ne sluteći da ću u hobističkom novinarstvu ostati bez prekida do danas.

B&F: Kada uporedite vreme u kojem ste počinjali sa današnjim, šta vidite kao najveće promene u novinarstvu?

Vladimir Stakić: Ni ranije nije bilo idealno, ali je bilo više ljudi koji su želeli da se bave novinarstvom nego prilika, pa su mladi novinari pružene šanse opravdavali kvalitetnim radom.

Urednici su ozbiljno radili sa novinarima, čak i u malim redakcijama. Mediji su imali veći uticaj i tiraže, pa je i odgovornost bila veća. Ono što napišeš ili izgovoriš nije moglo naknadno da se ispravlja i zato se svaka reč pažljivo merila.

Novinari su osamdesetih i devedesetih imali osećaj da su čuvari demokratije i da je traganje za istinom njihov najvažniji zadatak, čak i kada su se, kao ja, bavili muzikom. Danas mi se čini da se granica između novinarstva i PR-a sve više gubi.

B&F: Kako je tada izgledao radni dan novinara koji prati rokenrol scenu?

Vladimir Stakić: Neki su muziku pratili iz sobe, tako što su nabavljali ploče, preslušavali ih i prikupljali informacije. Ja sam, pak, bio terenski novinar. Išao sam na koncerte i radio intervjue sa muzičarima i nije mi bilo teško da pet noći zaredom legnem u pet ujutru, a već u osam budem na Radio Beogradu zbog emisija „Niko kao ja“ ili „To je samo rokenrol“.

Osećao sam kao privilegiju to što sam bio plaćen za ono što bih radio i besplatno. Zarada nije uvek bila velika, ali nikada nisam zažalio što nisam pisao o nečemu što me ne zanima samo zbog većeg honorara.

Ali, tada je ovaj posao zahtevao mnogo više truda. Nove bendove smo otkrivali obilazeći njihove svirke i nabavljajući snimke i ploče na razne načine, često nimalo jednostavno. Zato mi je zbunjujuće što je danas, kada nas od svake informacije deli poneki klik, teže doći do novih rok grupa. Njima se mediji slabo bave. Jedan od razloga je verovatno taj što rokenrol u sebi nosi klicu bunta, a društvo to više ne podstiče.

B&F: Da li danas može da se živi od te vrste muzike?

Vladimir Stakić: Mnogo teže nego nekada. Sada više zarađuju oni koji kontrolišu platforme za emitovanje muzike, nego oni koji tu muziku stvaraju.

Osamdesetih su muzičari verovali da će sa nekoliko uspešnih albuma moći da žive od muzike do kraja karijere, i to je zaista bilo moguće. Već u drugoj polovini devedesetih ovaj model više nije bio održiv. U međuvremenu smo došli do toga da i poznate svetske zvezde najveći deo prihoda ostvaruju od koncerata, zbog čega su tokom pandemije strahovale za svoj životni standard.

Slično je i sa muzičkim novinarstvom. Nekada su mediji imali velike tiraže i zapošljavali specijalizovane novinare, pa se moglo pristojno živeti i od praćenja rokenrola. Danas svi pišu o svemu, pre svega zbog slabije ekonomske pozicije medija.

B&F: Jasno je šta se desilo novinarstvu, ali šta se u međuvremenu desilo rokenrolu?

Vladimir Stakić: Pre početka 21. veka bilo je bendova koji su se bavili društvenim i političkim temama, a pojedini vrlo konkretno i klasnim razlikama, premda oni kod nas nisu bili toliko rečiti kao u Velikoj Britaniji.

Balkanske rok grupe činili su većinom mladi iz urbanih porodica i srednje klase, jer su oni imali pristup instrumentima, informacijama i klupskoj sceni. Zato nisu mogli da budu autentični glas „radničke klase“. To je autoironično ali ne i netačno objasnio pevač ljubljanskih „Pankrta“ Pero Lovšin rekavši da oni sviraju pank, ali žive pop.

Bilo je, dakle, i društveno angažovanih bendova i onih koji nisu želeli da „talasaju“. Čini mi se da se tek tokom devedesetih naš rokenrol zapravo snažnije distancirao od vlasti, ali je u novom milenijumu izgubio deo buntovničke energije. Jedan od razloga je i to što rok više nije muzika mladih – njegova publika je ostarila, a starije generacije su, po pravilu, manje sklone pobuni.

B&F: Ipak, interesovanje za nekadašnje rok zvezde je i dalje veliko. Kako ste došli na ideju da svoje ranije intervjue sa njima objedinite u knjigu „Prebojena sećanja“?

Vladimir Stakić: Kada sam radio te intervjue nisam verovao da će ih neko čitati decenijama kasnije. Vremenom sam uvideo da ih ljudi pamte, dele na društvenim mrežama i objavljuju na portalima, čak i prekucavaju iz starih papirnih izdanja.

Jednom sam na Fejsbuku naišao na naslov „Džoni Štulić: Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca“. Ispostavilo se da je to moj intervju, samo sa novim, „klikabilnijim“ naslovom, koji je kasnije preneo veliki broj portala. Tada sam shvatio da i dalje postoji interesovanje za te razgovore.

Dodatni podsticaj dali su mi Petar Luković, koji je moje stare intervjue objavljivao na portalu XXZ, i književnik i esejista Đorđe Matić, koji me je uporno ubeđivao i na kraju me i ubedio da te razgovore sakupim kao autentično svedočanstvo jednog vremena.

To sam i učinio i u knjizi ih sve objavio u neizmenjenom obliku. Dodao sam, doduše, uz svaki razgovor uvodne tekstove i fusnote koje olakšavaju razumevanje odgovora i celine intervjua, a poneku grešku iz originalnih razgovora sam ostavio da bih pokazao kako je ovaj posao izgledao pre interneta, kada nije bilo lako brzo proveriti svaku informaciju.

Knjigu sam nazvao „Prebojena sećanja“ jer verujem da su sva sećanja, koliko god iskrena bila, pomalo obojena protokom vremena. Zato je važno sačuvati autentične zapise, posebno iz domena kulture ili politike.

B&F: Politiku je u Srbiji teško izbeći čime god da se bavite, a posebno kada ste novinar…

Vladimir Stakić: Tako je već decenijama. Ali ja sam početkom devedesetih odlučio da krenem drugim putem i prestanem da se bavim tim temama. Zato sam se 1992. zaposlio u „Ribo Reviji“, a nekoliko godina muziku sam pratio samo kao slušalac.

Onda sam negde sredinom 1994. na nagovor Petra Lukovića ponovo počeo da radim muzičke intervjue, ali mi je ribolov i tada ostao glavno profesionalno opredeljenje. Zato sam 1998. počeo da pripremam dvonedeljnik „Ribo i lov“. Njegovo pokretanje odložila je NATO agresija, ali je list naišao na dobar prijem i ohrabrio me da ostvarim dugogodišnju ideju – pokretanje prvog ribolovačkog dvonedeljnika na Balkanu.

B&F: Tada ste osnovali list „Ribolov“?

Vladimir Stakić: Da, na samom početku 2001. Tada je u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji izlazilo desetak ribolovačkih mesečnika, a danas na papiru postoji samo „Ribolov“. Inače, te druge nisu ugasili internet portali, već društvene mreže, koje su postale glavno mesto za razmenu informacija među ribolovcima.

I mi imamo fejsbuk grupu – List Ribolov Plus. U Srbiji oko 80.000 ljudi ima ribolovnu dozvolu, a ta grupa broji 32.500 članova, od kojih je možda 5.000 iz okolnih država. To znači da je gotovo trećina ribolovaca u Srbiji u našoj grupi, a većina njih su mladi, koji većinom nemaju naviku da kupuju štampana glasila.

Ipak, papirno izdanje i dalje postoji, jer smo mala redakcija, sa troje zaposlenih, koja opstaje isključivo od prodaje novina i oglasa iz sveta ribolova, bez državnih ili drugih donacija.

B&F: Kako već četvrt veka pronalazite nove teme za pisanje o ribolovu?

Vladimir Stakić: Tema uvek ima jer se svaka oblast neprestano menja. U ribolovu, na primer, klimatske promene utiču na uslove za pecanje. Recimo, pre 25 godina temperatura vode u donjem toku Velike Morave povremeno je prelazila 27 stepeni, a danas se to dešava i u drugim rekama, čak i u Dunavu. Zbog toga neke vrste riba odlaze, a druge dolaze.

Menja se i tehnologija ribolova, pribor, oprema, mamci i sve drugo… Šaran se, recimo, danas peca na mamce sa različitim aromama, od kombinacije škampa i duda preko čokolade i pomorandže do manga, limete i viršle, koji nisu korišćeni pre samo četiri decenije. Pasionirani ribolovci sve novotarije prate i žele da o njima budu obavešteni, a za list „Ribolov“ pišu mnogi koji idu i dalje od toga i koji nesebično i besplatno dele svoja znanja i iskustvo, iz želje da doprinesu i časopisu i hobističkoj zajednici kojoj pripadaju.

I sve njih razumem, jer sam i sam pecaroš, koji skoro svaki put kada ustane u tri ujutru po hladnoći ili se nađe kraj vode po paklenoj vrućini, često sebi kaže da nikada to ne bi radio zbog novca. I nikada ne odustaje, kakve god da su okolnosti. Ja, dakle, istovremeno na neki način živim od ribolova, ali već skoro tri i po decenije pre svega živim za ribolov. I sve vreme sam jednako srećan zbog toga.

Marija Dukić

Biznis i finansije 249, septembar 2026.

Foto: Bif