Home Vesti
Category:

Vesti

EkonomijaVesti

Ugostiteljske usluge u julu za 5,6 odsto skuplje nego u istom mesecu 2025. godine

by bifadmin
Ugostiteljske usluge su u julu ove godine bile za 5,6 odsto skuplje nego u istom mesecu 2025. godine, objavio je Republički zavod za statistiku.
Hrana je poskupela za 7,4 odsto a u okviru nje najveće poskupljenje je zabeleženo kod gotovih jela i to 10,8 odsto, zatim variva za 9,1 procenat a na trećem mestu je hleb, koji je poskupeo za 8,4 odsto.

Alkoholna i bezalkoholna pića su poskupela za 6,8 procenata, a jedino pojeftinjenje zabeleženo je kod prenoćišta i iznosilo je 3,4 odsto.

Cene usluga hotela i restorana na području Vojvodine porasle su više nego na republičkom nivou.

Poskupljenje je iznosilo 10,0 odsto, pri čemu je hrana poskupela za 11,8 procenata, alkoholna pića za 8,6 a bezalkoholna za 9,7 procenata.

U Vojvodini su najmanje poskupela prenoćišta, gde je zabeleženo povećanje cena od 3,0 odsto.

Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Savremena ekonomija postala je zavisna od jednog ostrva?

by bifadmin
Kada bi proizvodnja mikročipova na Tajvanu bila prekinuta na samo nekoliko nedelja, posledice se ne bi osetile samo u Silicijumskoj dolini ili kineskim fabrikama. Osetile bi ih automobilska industrija u Nemačkoj, proizvođači medicinske opreme u Evropi, tehnološke kompanije u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i milioni domaćinstava širom sveta.
Razlog je jednostavan – savremena ekonomija postala je zavisna od jednog ostrva.

Na prvi pogled, Tajvan je zemlja od nešto više od 23 miliona stanovnika i površine približno jednake Vojvodini. Međutim, upravo se na njemu proizvodi najveći deo najsavremenijih mikročipova bez kojih danas praktično ne mogu da funkcionišu veštačka inteligencija, telekomunikacije, automobili, avioni, industrijska proizvodnja, finansijski sistemi, ali ni elektronski uređaji koje svakodnevno koristimo.

Zbog toga se pitanje čipova odavno više ne posmatra kao isključivo tehnološka tema. Ono je postalo jedno od ključnih geopolitičkih i ekonomskih pitanja našeg vremena.

Kako je jedno ostrvo postalo centar sveta?

Koliki je značaj mikročipova za globalnu ekonomiju možda najbolje objašnjava knjiga „Chip War: The Fight for the World’s Most Critical Technology“ američkog istoričara Krisa Milera, koja je 2022. godine proglašena za Financial Times Business Book of the Year.

Miler kroz istoriju razvoja poluprovodnika pokazuje kako je tehnologija, koja je decenijama bila gotovo nevidljiva široj javnosti, postala jedan od glavnih izvora političke i ekonomske moći.

Njegova osnovna teza je da države koje kontrolišu razvoj i proizvodnju najnaprednijih čipova imaju ogromnu prednost u ekonomiji, veštačkoj inteligenciji, odbrambenoj industriji i globalnoj politici.

U središtu te priče nalazi se tajvanska kompanija TSMC, najveći svetski proizvođač najsavremenijih mikročipova. Upravo zbog nje Tajvan je dobio nadimak „Silicon Shield“ (silicijumski štit).

Ideja je jednostavna: značaj tajvanskih fabrika toliko je veliki da njihova zaštita više nije samo pitanje lokalne bezbednosti, već stabilnosti čitave svetske ekonomije. Zbog toga bezbednost Tajvana danas nije samo pitanje odnosa Pekinga i Tajpeja, već interes najvećih svetskih ekonomija koje zavise od neprekidnog rada njegovih fabrika.

Zašto se oko Tajvana nadmeću Kina i Amerika?

Zbog strateškog značaja proizvodnje mikročipova, Tajvan se poslednjih godina našao u središtu sve izraženijeg nadmetanja između Sjedinjenih Američkih Država i Kine.

Peking Tajvan smatra delom svoje teritorije i nikada nije odustao od mogućnosti njegovog ujedinjenja sa maticom. Istovremeno, Vašington nastoji da očuva postojeći tehnološki poredak i lance snabdevanja koji najvećim delom zavise upravo od tajvanskih fabrika.

Pritom, SAD ograničavaju izvoz najnaprednijih čipova i tehnologije Kini, dok Peking ulaže stotine milijardi dolara kako bi razvio sopstvenu industriju poluprovodnika i smanjio zavisnost od stranih proizvođača.

U takvom odnosu snaga čipovi više nisu samo elektronske komponente, već jedan od ključnih resursa od kojih zavise ekonomska moć, tehnološka prednost i nacionalna bezbednost država.

Od borbenih aviona do televizora u dnevnoj sobi

Kada se govori o mikročipovima, najčešće se pominju veštačka inteligencija, superračunari ili sofisticirana vojna oprema.

Međutim, posledice njihove nestašice ili poskupljenja osećaju se mnogo bliže nego što većina ljudi pretpostavlja.

Mikročipovi se danas nalaze u gotovo svakom elektronskom uređaju – od automobila, aviona i medicinske opreme, preko računara, mobilnih telefona i gejming konzola, do pametnih televizora i uređaja koje svakodnevno koristimo, a retko o njima razmišljamo.

Jedan od takvih primera su set-top box uređaji.

Nekada su služili gotovo isključivo za prijem televizijskog signala. Danas predstavljaju male računare koji omogućavaju gledanje sadržaja sa streaming platformi, obradu slike visoke rezolucije, rad aplikacija i stalnu razmenu velikih količina podataka. I oni, baš kao i telefoni ili računari, zavise od sve naprednijih memorijskih čipova.

Gledanje jednog dvočasovnog filma u 4K rezoluciji preko streaming servisa ili set top box uređaja može da podrazumeva prenos i obradu čak 14 do 16 GB podataka, što jasno pokazuje koliko su zahtevi za memorijom i procesorskom snagom ovih uređaja porasli.

Kako raste kvalitet slike, broj dostupnih servisa i količina digitalnog sadržaja koji svakodnevno konzumiramo, raste i potreba za sve naprednijim memorijskim čipovima. Ono što je nekada bio jednostavan prijemnik televizijskog programa danas je deo digitalne infrastrukture domaćinstva.

Ista logika važi i za gotovo svu drugu elektroniku. Telefoni obrađuju višestruko više podataka nego pre deset godina, automobili postaju računari na točkovima, a televizori sve češće koriste funkcije zasnovane na veštačkoj inteligenciji.

Svaka nova generacija uređaja zahteva više memorije i složenije čipove.

Zbog toga, prema procenama analitičke kuće Gartner, rast cena DRAM i NAND memorije dovešće do poskupljenja krajnjih uređaja. Gartner procenjuje da će cene personalnih računara porasti za oko 17%, a pametnih telefona za oko 13%, jer proizvođači više neće moći da apsorbuju rast troškova memorijskih čipova.

Šta bi se dogodilo kada bi proizvodnja stala?

Pandemija virusa korona pokazala je koliko su globalni lanci snabdevanja postali krhki. Već tada je nedostatak čipova usporio proizvodnju automobila, produžio rokove isporuke elektronskih uređaja i povećao njihove cene.

Ozbiljniji poremećaj proizvodnje na Tajvanu imao bi daleko ozbiljnije posledice.

Problem ne bi bio ograničen samo na telefone ili računare. Posledice bi se prelile na automobilsku industriju, vazduhoplovstvo, telekomunikacije, zdravstveni sektor, proizvodnju industrijskih mašina, razvoj sistema veštačke inteligencije i odbrambenu industriju.

Drugim rečima, gotovo svaki sektor savremene ekonomije bio bi suočen sa prekidima u proizvodnji, rastom troškova i novim talasom poskupljenja.

Zato se danas sve više govori da se najveće geopolitičke bitke više ne vode isključivo oko energenata, već oko tehnologije.

Možda najveći paradoks savremenog sveta jeste to što globalna ekonomija, vredna više desetina biliona dolara, u velikoj meri zavisi od proizvodnje na ostrvu koje površinom nije mnogo veće od Vojvodine.

Kao što svaka eskalacija sukoba na Bliskom istoku ili pretnje blokadom Ormuskog moreuza gotovo trenutno podižu cenu nafte na svetskim tržištima, tako bi i ozbiljniji poremećaj proizvodnje ili transporta čipova sa Tajvana izazvao lančanu reakciju u globalnoj ekonomiji.

Razlika je samo u tome što bi se, umesto energenata, ovog puta svet suočio sa nestašicom nekoliko milimetara silicijuma bez kojih savremena industrija i digitalna ekonomija praktično ne mogu da funkcionišu.

Upravo zato rast cena memorijskih čipova i neizvesnost u lancima snabdevanja već utiču na cenu gotovo svih elektronskih uređaja – od mobilnih telefona i računara, preko televizora i gejming konzola, do set-top box uređaja – a sve ukazuje na to da će taj pritisak na rast cena ostati prisutan i u godinama koje dolaze.

Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Svetska tražnja za zlatom raste – tržište vredno 380 milijardi dolara

by bifadmin

Globalna tražnja za zlatom porasla je za 2% u prvih šest meseci 2026. godine, dostigavši 2.522 tone, ukupne vrednosti od približno 380 milijardi dolara, prema podacima Svetskog saveta za zlato.

Investiciona tražnja za fizičkim zlatom ostala je jedan od ključnih pokretača tržišta. Tražnja za zlatnim polugama i zlatnicima dostigla je 307 tona samo u periodu april-jun. Centralne banke su takođe nastavile da pružaju snažnu podršku tržištu, kupivši 289 tona zlata u istom periodu.

Zlatom pokriveni fondovi kojima se trguje na berzi (ETF), koji obično snažnije reaguju na kratkoročno raspoloženje investitora, kretali su se u suprotnom smeru. Količina zlata koju ETF fondovi drže smanjena je za 45 tona tokom drugog kvartala 2026. godine.

Prvi znaci preokreta pojavili su se u julu, kada su globalni zlatni ETF fondovi uvećali svoje zalihe za 23 tone, pre svega zahvaljujući prilivima kapitala u evropske fondove. Ukupna vrednost zlata koje drže ETF fondovi potom je dostigla približno 530 milijardi dolara.

Zlato u avgustu poskupelo za više od 200 dolara po trojskoj unci

Cena zlata ostala je relativno stabilna tokom čitavog jula, krećući se oko nivoa od 4.027 dolara po unci, bez većih pomeranja u bilo kom smeru. Međutim, avgust je doneo obnovljeno interesovanje investitora i stabilan rast od više od 200 dolara po unci, čime je cena zlata dostigla raspon od 4.260 do 4.270 dolara po unci.

Uprkos nedavnom rastu, zlato je i dalje značajno ispod najviših nivoa zabeleženih početkom godine. Tokom prethodnih šest meseci cena je pala za približno 15–16%. Dugoročnija slika, međutim, izgleda znatno drugačije. U poređenju sa avgustom prošle godine, zlato je skuplje za gotovo 25%, dok je njegova cena u poslednjih pet godina porasla za približno 146%.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
IT i nauka

Nova „živa plastika“ razgrađuje se za šest dana i ne ostavlja mikroplastiku

by bifadmin

Naučnici su razvili novu vrstu plastike koja može sama da se razgradi za svega šest dana, a pritom ne ostavlja mikroplastiku iza sebe.

Tim kineskih istraživača je ovog jula objavio rezultate svoje studije u časopisu ACS Applied Polymer Materials, opisujući novu vrstu plastike u koju su ugrađene genetski modifikovane bakterijske spore. Kada se aktivira, ovaj materijal se gotovo potpuno razgradi za svega šest dana, bez stvaranja fragmenata mikroplastike. Istraživački tim predstavio ga je kao potencijalnu novu strategiju za smanjenje zagađenja plastikom.

„Tradicionalna plastika opstaje vekovima, dok su mnoge njene primene, poput ambalaže, kratkotrajne“, navela je Zhuojun Dai, vodeća autorka studije, objašnjavajući šta je inspirisalo istraživanje.

Šta je „živa plastika“?

Tradicionalna plastika često se ne razgrađuje u potpunosti, već se vremenom usitnjava na sve manje delove poznate kao mikroplastika, koja može godinama ostati u životnoj sredini. Međutim, napredak sintetičke biologije omogućio je naučnicima da razviju plastiku koja sadrži uspavane bakterijske spore. Naziv „živa“ ne odnosi se na samu plastiku, već na spore koje se u njoj nalaze.

Spore ostaju neaktivne dok se materijal koristi, ali se u određenim uslovima mogu aktivirati i početi da proizvode enzime koji pomažu razgradnju plastike.

Za razvoj ovog materijala, Dai i njene kolege proučavali su mikroorganizme, posebno one koji prirodno stvaraju enzime sposobne da razbijaju duge polimerne lance na manje delove.

Materijal iza kojeg ne ostaje mikroplastika

Kineski naučnici navode da njihovo otkriće nije prvi primer žive plastike, ali se razlikuje po tome što koristi dva enzima. Prethodni pokušaji sa samo jednom vrstom enzima imali su ograničenu efikasnost u razgradnji materijala.

Međutim, u ovom istraživanju kineski naučnici su genetski izmenili dve populacije bakterije Bacillus subtilis, tako da svaka proizvodi po jedan enzim koji razgrađuje plastiku. Prvi enzim preseče duge polimerne lance na nasumičnim mestima i pretvara ih u kraće fragmente. Drugi enzim zatim dodatno razlaže krajeve tih fragmenata na osnovne molekularne jedinice – iste one od kojih je plastika prvobitno bila napravljena.

Istraživači su potom uspavane spore modifikovanih bakterija ugradili u polikaprolakton (PCL), biorazgradivi poliester koji se koristi, između ostalog, u hirurškim koncima i materijalima za 3D štampu. Novi materijal zadržao je čvrstinu i strukturu klasične plastike, ali je mogao da se aktivira kada više nije potreban.

Tim je zatim aktivirao spore tako što je materijal stavio u toplu hranljivu podlogu zagrejanu na oko 50 stepeni Celzijusa. Spore su zatim počele da proizvode oba enzima, koji su zajedno potpuno razgradili plastiku za šest dana.

Izum za sada testiran na biorazgradivoj plastici

Za sada je ovo istraživanje još u fazi dokazivanja koncepta. Naučnici su pristup testirali na biorazgradivoj plastici, a ne na konvencionalnoj plastici od koje se prave kese za kupovinu ili flaše za piće.

Međutim, istraživači smatraju da bi se ista strategija u budućnosti mogla primeniti i na druge polimere, posebno na plastiku za jednokratnu upotrebu, premda to još nije testirano.

Dodatni izazov predstavlja razvoj načina da se ugrađene spore aktiviraju van laboratorije, uključujući i u prirodnim sredinama poput vodenih ekosistema.

Izvor: Food & wine

Foto: pasja1000, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Pakistan, svetska fabrika fudbalskih lopti: Nekom sjaj, nekom očaj

by bifadmin

Pakistan se nikada u svojoj istoriji nije kvalifikovao za završnicu svetskog prvenstva u fudbalu, ali je uprkos tome apsolutni vladar ovog sporta. Sa svojih 1.000 fabrika i armijom od preko 60.000 specijalizovanih radnika, ova država proizvodi oko 70% ukupnog broja fudbalskih lopti na planeti, što godišnje iznosi između 40 i 50 miliona komada. Ali, iza ovog sjaja krije se očaj, jer samo jedna profesionalna lopta koja se proda u Evropi košta više nego cela mesečna plata pakistanskog radnika koji je napravi.

Svetska fabrika fudbalskih lopti koja snabdeva FIFA turnire, UEFA Ligu šampiona i najjače nacionalne lige u svetu nalazi se u gradu Sijalkot u Pakistanu. Zapanjujuće je da ovo prašnjavo industrijsko mesto sa oko milion stanovnika, koje se nalazi na severoistoku pakistanske provincije Pendžab, ima globalni monopol nad proizvodom bez kojeg je najvažnija sporedna stvar na svetu nezamisliva.

Koreni ove industrije sežu u kasni 19. vek, u doba britanske kolonijalne vladavine Indijskim potkontinentom. Britanski vojnici stacionirani u Sijalkotu bili su strastveni ljubitelji fudbala. Međutim, slanje oštećenih lopti brodovima nazad u Evropu na popravku trajalo je mesecima. Do preokreta je došlo kada je 1889. godine jedan lokalni zanatlija ponudio da popravi probušenu kožnu loptu za britanske oficire.

Zadivljeni brzinom, preciznošću i pedantnošću ovog majstora, Britanci su ubrzo počeli da naručuju prve fudbalske lopte domaće izrade. Ono što je počelo kao priručna radionica za potrebe kolonizatora, pretvorilo se u posao koji je odredio sudbinu celog regiona.

Nakon podele Indije 1947. godine, Sijalkot je pripao Pakistanu, a lokalni preduzetnici su pored znanja nasledili i direktne kontakte sa zapadnim kupcima. Ključni iskorak dogodio se tokom osamdesetih godina, kada su kompanije Adidas i Najk prepoznale kvalitet ručno šivenih lopti iz Sijalkota i počele saradnju sa tamošnjim fabrikama. To je Pakistanu otvorilo vrata da u ovoj industriji preuzme primat na svetskom tržištu.

Kako se pravi vrhunska lopta

Tipična lopta iz ove fabrike sastoji se od tačno 32 panela – 20 šestougaonika i 12 petougaonika. Da bi se ovi paneli spojili u savršenu loptu koja može da izdrži silovite udarce profesionalnih fudbalera, potrebno je provući iglu i nit kroz tačno 690 šavova.

Sve počinje u odeljenjima za pripremu materijala, koje Pakistan danas uvozi iz različitih delova sveta. Najjeftiniji dolaze iz Kine, materijali srednje klase iz Južne Koreje, a najkvalitetniji iz Japana za najekskluzivnije lopte, poput onih koje se koriste u nemačkoj Bundesligi.

Reč je o sintetičkoj koži koja se sastoji od slojeva pamuka, poliestera i poliuretana, što lopti daje neophodnu vodootpornost i elastičnost. Nakon što se paneli mašinski iseku i oslikaju prepoznatljivim logotipima sponzora, oni se prosleđuju radnicima.

Uprkos tehnološkom napretku, ogroman deo proizvodnje i dalje se oslanja na ručni rad. Svaki šav mora biti unutrašnji, nevidljiv sa spoljne strane, što zahteva hiruršku preciznost. Iskusnom šivaču je potrebno oko tri sata neprekidnog rada da završi samo jednu loptu. To znači da prosečan radnik tokom smene uspe da napravi svega tri do četiri lopte.

Radnici koriste specijalne zakrivljene igle i ojačane voštane niti, a pritiskanje prstima i šakama kako bi šavovi bili potpuno zategnuti ostavlja trajne žuljeve i deformiše njihove ruke.

Iz Pakistanskih železnica u preduzetništvo

Iako je ručno rađeni šav decenijama bio zlatni standard, savremeno doba donelo je krupne tehnološke promene – proces termičkog lepljenja. Kod ovakvih lopti, paneli se ne spajaju iglom i koncem, već se unutar specijalnih kalupa pod visokom temperaturom i pritiskom lepe za unutrašnji mehur. Termički spojene lopte su aerodinamičnije, duže zadržavaju savršen oblik i ne propuštaju ni trunku vlage.

Predvodnik u ovoj tehnologiji i gigant u proizvodnji fudbalskih lopti u Pakistanu je firma Forward Sports, koju je 1991. godine osnovao mašinski inženjer Havadža Masud Ahtar, u jednoj sobi i sa svega 20 zaposlenih. Pre nego što se okrenuo fudbalskim loptama, Ahtar je radio u Pakistanskim železnicama, ali ga je ujak nagovorio da se oproba kao preduzetnik u sportskoj industriji.

Zahvaljujući sklapanju saradnje sa kompanijom Adidas 1994. godine, Forward Sports danas proizvodi oko 20,5 miliona lopti godišnje. Iako je Adidas bio zvanični proizvođač Trionda lopte za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine, ona je zapravo izrađena u Ahtarovoj fabrici u Pakistanu.

Uvođenje automatizacije i termo-lepljenja omogućilo je fabrikama u Sijalkotu da uspešno pariraju jeftinijoj mašinskoj proizvodnji iz Kine i Indije, koja je početkom dvehiljaditih ozbiljno pretila da ugrozi primat Pakistana u ovoj industriji.

Danas se u modernim pogonima svaka gotova lopta podvrgava rigoroznim laboratorijskim testiranjima. Mašine simuliraju hiljade udaraca u čelični zid brzinom većom od 50 kilometara na čas, testira se zadržavanje pritiska, sferičnost i balans. Kontrola kvaliteta je toliko stroga da fabrike poseduju vrtoglavo visoke polise osiguranja – ukoliko bi se FIFA licencirana lopta raspala na terenu i izazvala povredu igrača, osiguravajuće kuće bi isplatile milionske odštete.

Fudbal spašava devizne rezerve

U situaciji kada se Pakistan suočava sa ozbiljnim ekonomskim teškoćama, hroničnim nedostatkom stranih investicija i ogromnim trgovinskim deficitom, proizvođači fudbalskih lopti u Sijalkotu predstavljaju važan pojas za spasavanje državne kase.

Prema podacima Zavoda za statistiku Pakistana (PBS), godišnji devizni priliv samo od fudbalskih lopti kreće se u rasponu od 350 do 500 miliona dolara, u zavisnosti od toga kada se održavaju velika takmičenja u svetu. Celokupna industrija sportskih rekvizita, koja uključuje i opremu za kriket, hokej i sportske rukavice, donosi zemlji više od pola milijarde dolara godišnje.

Ono što ovaj sektor čini toliko važnim je njegova orijentisanost ka izvozu – čak 98% celokupne proizvodnje sportske opreme iz Sijalkota plasira se direktno na međunarodno tržište, prevashodno u Evropsku uniju, Severnu Ameriku i na azijska tržišta.

Ali, iza blještavila stadiona i marketinških kampanja, krije se surova realnost ove industrije. Proizvodnja fudbalskih lopti u Pakistanu zasniva se na ogromnom raskoraku između zarada koje ostvaruju preduzeća kao što je Forward Sports i primanja domaćih zanatlija.

Neformalni „rad od kuće“

Naime, veliki deo ove proizvodnje i dalje se odvija kroz sistem „podizvođača“, tako što najveće fabrike sklapaju ugovore sa manjim seoskim radionicama. U ovim neformalnim pogonima koji uključuju i „rad od kuće“, pojedinci se plaćaju isključivo prema učinku – po svakoj sašivenoj lopti. Oni nemaju zagarantovana bilo kakva radna prava, niti im poslodavac koji ih angažuje uplaćuje penzijsko i zdravstveno osiguranje.

Dok se pojedinačne profesionalne lopte prodaju u Evropi za preko 150 evra, prosečna mesečna zarada šivača fudbalskih lopti u Sijalkotu često se kreće oko minimalnih zakonskih iznosa u Pakistanu, što u zavisnosti od kursa i inflacije iznosi od 100 do 120 evra mesečno. U zemlji pogođenoj galopirajućom inflacijom, gde realna potrošačka korpa za prosečnu porodicu uveliko prevazilazi te iznose, radnici su prinuđeni da rade i po 14 sati dnevno kako bi obezbedili elementarnu egzistenciju.

U ručnom šivenju lopti veliki deo radne snage čine žene, koje se uglavnom regrutuju iz siromašnih seoskih područja. Mnoge od njih imaju veoma skromno obrazovanje ili su nepismene, a zbog vrlo patrijarhalnih društvenih normi u Pakistanu, žene znatno ređe rade u fabrikama. Zato posrednici donose materijale direktno u seoska domaćinstva ili centre za šivenje, gde žene rade u grupama. One zarađuju još manje od muškaraca i to značajno, sa dnevnom zaradom koja retko prelazi dva evra.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.

Foto: connor coyne, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Kina podigla globalnu proizvodnju nuklearne energije na rekordan nivo: Ko je na vrhu, a ko na dnu

by bifadmin

Globalna proizvodnja električne energije iz nuklearnih elektrana dostigla je rekordni nivo 2025. i iznosila je 2.845 teravat-sati (TWh). To je povećanje od 1,3 odsto u odnosu na prošlu godinu. Celokupan rast potekao je iz Kine, koja je povećala proizvodnju za više od 34 TWh. Bez kineskog doprinosa, globalna proizvodnja nuklearne energije zapravo bi opala.

SAD i dalje su najveći proizvođač nuklearne energije na svetu. Ipak, Kina ubrzano smanjuje zaostatak, pošto je za samo deset godina gotovo utrostručila svoju proizvodnju. Francuska i Japan zabeležili su skroman rast, dok je proizvodnja u Evropi i dalje ispod nivoa od pre desetak godina.

Uprkos rekordnoj proizvodnji, udeo nuklearne energije u globalnom energetskom miksu blago je opao, jer je ukupna svetska potrošnja energije rasla brže. Ovaj rekord, stoga, pre svega odražava ubrzanu ekspanziju Kine, a ne širu globalnu renesansu nuklearne energije.

Najnoviji pregled

Globalna proizvodnja električne energije iz nuklearnih elektrana dostigla je rekordni nivo 2025. pri čemu je Kina zaslužna za celokupan neto rast. Prema najnovijem Statističkom pregledu svetske energetike, nuklearne elektrane su prošle godine proizvele ukupno 2.845 teravat-sati električne energije. To je za 30 TWh, odnosno 1,3 odsto više nego 2024.

Kina je povećala proizvodnju za više od 34 TWh, što znači da bi, bez njenog doprinosa, globalna proizvodnja nuklearne energije bila u padu.

Ovi podaci bolje oslikavaju stanje u sektoru od čestih tvrdnji o globalnoj renesansi nuklearne energije. Proizvodnja jeste u porastu, ali je taj rast izrazito koncentrisan. SAD i dalje imaju najveći nuklearni park na svetu, dok Kina ubrzano smanjuje razliku. Japan postepeno obnavlja proizvodnju nakon godina stagnacije. Ipak, veliki deo Evrope je i dalje ispod nivoa proizvodnje zabeleženog pre deset godina.

Rekord koji se čekao skoro dve decenije

Novi rekord treba posmatrati u širem kontekstu. Globalna proizvodnja nuklearne energije dostigla je 2.803 teravat-sata još 2006. godine. Tako je rezultat iz 2025. svega oko 1,5 odsto viši, uprkos tome što je prošlo čak 19 godina.

Drugim rečima, nuklearna energija je konačno premašila svoj prethodni rekord, ali taj period nije obeležen brzom globalnom ekspanzijom.

Posmatrano u novijem periodu, proizvodnja je porasla sa 2.576 TWh u 2015. na 2.845 TWh prošle godine. To predstavlja rast od 10,5 odsto tokom jedne decenije, odnosno prosečno oko jedan odsto godišnje.

Kina je zaslužna za više od celokupnog povećanja. Njena proizvodnja nuklearne energije porasla je sa 171 TWh u 2015. na 485 TWh u 2025. godini. Dok je globalna proizvodnja u tom periodu povećana za oko 270 TWh, sama Kina je dodala gotovo 314 TWh.

Ukoliko se iz ukupnih podataka izuzme Kina, ostatak sveta je 2025. proizveo oko 44 teravat-sata manje električne energije iz nuklearnih elektrana nego pre deset godina. To ne umanjuje činjenicu da je globalni rekord postignut, ali jasno pokazuje koliko ukupni rezultat danas zavisi od rasta proizvodnje u samo jednoj zemlji.

SAD i dalje na prvom mestu

SAD proizvele su 2025. godine 826 teravat-sati električne energije iz nuklearnih elektrana, što predstavlja 29 odsto svetske proizvodnje. Time su zadržale prvo mesto u svetu, sa proizvodnjom koja je gotovo 70 odsto veća od kineske.

Kina je na drugom mestu sa 485 teravat-sati, odnosno 17,1 odsto globalne proizvodnje, dok je Francuska treća sa 390 teravat-sati, što čini 13,7 odsto svetskog ukupnog obima.

Slede Rusija sa 219 TWh, Južna Koreja sa 185 TWh, Japan sa 94 TWh, dok je Kanada proizvela gotovo 85 TWh.

Ove zemlje zajedno ostvaruju najveći deo svetske proizvodnje nuklearne energije, što odražava ogromna ulaganja i dug vremenski period potreban za izgradnju nuklearnih elektrana, zbog čega samo mali broj država može da razvija ovaj sektor u većem obimu.

Američke nuklearne elektrane i dalje rade veoma efikasno, ali proizvodnja se poslednjih godina gotovo nije menjala. SAD su 2015. proizvele 839 TWh, što je tek neznatno više nego prošle godine.

Nasuprot tome, Kina je za deset godina gotovo utrostručila proizvodnju, uz prosečnu godišnju stopu rasta od gotovo 11 odsto.

SAD i dalje imaju ubedljivu prednost, ali se razlika ubrzano smanjuje. Ako obe zemlje nastave da rastu sadašnjim tempom, Kina bi za oko pet godina mogla da postane najveći svetski proizvođač nuklearne energije.

Francuska i Japan doprineli rastu

Iako je Kina bila glavni pokretač rasta tokom 2025, povećanje proizvodnje zabeležilo je još nekoliko zemalja.

Francuska je povećala proizvodnju za 9,6 TWh, na ukupno 390 TWh. Time se delimično oporavila od slabih rezultata iz prve polovine decenije, ali je i dalje oko 47 TWh ispod nivoa iz 2015. godine.

Japan je dodao još 9,2 TWh, pa je proizvodnja porasla za 11,1 odsto, na ukupno 94 TWh. Zemlja se postepeno oporavlja nakon nesreće u Fukušimi i gašenja velikog broja reaktora, ali je i dalje daleko od nekadašnjih nivoa. Japan je 2010. godine proizvodio oko 292 TWh, više od tri puta više nego danas.

SAD povećale su proizvodnju za oko 3,1 TWh, a Rusija za 2,9 TWh.

Manji rast zabeležile su i Južnoafrička Republika, Češka, Belorusija, Ukrajina, Slovačka i Pakistan.

S druge strane, proizvodnja je opala u više zemalja. Tajvan je proizveo gotovo 9 TWh manje nego godinu ranije, Belgija 7,5 TWh manje, dok su pad zabeležili i Ujedinjeno Kraljevstvo, Švajcarska, Južna Koreja i Švedska.

Rast nuklearne energije seli se u Aziju

Regionalni podaci pokazuju koliko se centar razvoja nuklearne energije pomerio ka Aziji.

U regionu Azije i Pacifika proizvodnja je porasla sa oko 420 TWh u 2015. na gotovo 845 TWh u 2025. godini. Region je više nego udvostručio proizvodnju i sada obezbeđuje skoro 30 odsto svetske nuklearne energije.

Severna Amerika i dalje proizvodi nešto više – 921 TWh prošle godine – ali je to manje nego 952 TWh koliko je proizvela 2015.

Evropa beleži znatno izraženiji pad. Proizvodnja je sa 968 TWh u 2015. pala na 759 TWh u 2025, što predstavlja smanjenje od gotovo 22 odsto.

Velike razlike vide se i između razvijenih zemalja i ekonomija u razvoju.

U državama članicama OECD-a proizvodnja nuklearne energije opala je za oko 96 TWh tokom protekle decenije, dok je u zemljama koje nisu članice OECD-a porasla za gotovo 366 TWh.

Iako zemlje OECD-a i dalje proizvode oko dve trećine svetske nuklearne energije zahvaljujući velikom broju postojećih elektrana, više nisu glavni pokretač rasta.

Rekordna proizvodnja, ali ne i veći udeo u energetskom miksu

Rekord izgleda drugačije kada se nuklearna energija uporedi sa ukupnom svetskom potrošnjom energije.

Nuklearna energija je 2025. obezbedila 31 EJ energije, u odnosu na 30,7 EJ godinu ranije.

Međutim, ukupna svetska potrošnja energije porasla je još brže – sa 592,2 na 600,3 EJ.

Zbog toga je udeo nuklearne energije u globalnom energetskom miksu blago pao, sa 5,19 odsto na 5,17 odsto.

Drugim rečima, nuklearne elektrane jesu proizvele više energije nego ikada ranije, ali nisu povećale svoj udeo u odnosu na naftu, prirodni gas, ugalj, hidroenergiju i obnovljive izvore.

Razlike među državama su velike.

Nuklearna energija je 2025. činila oko 47 odsto ukupnog energetskog snabdevanja Francuske, oko 33 odsto u Finskoj, 31 odsto u Švedskoj, 25 odsto u Ukrajini i 23 odsto u Češkoj.

U SAD njen udeo iznosio je oko 9,6 odsto.

U Kini, uprkos snažnoj ekspanziji i drugom mestu u svetu po proizvodnji, nuklearna energija učestvovala je sa svega 3,3 odsto u ukupnom energetskom snabdevanju zemlje.

To znači da je kineski nuklearni sektor već dovoljno veliki da određuje globalne trendove, ali da i dalje predstavlja relativno mali deo ogromnog kineskog energetskog sistema, ostavljajući značajan prostor za dalji rast ukoliko se nastavi sadašnji tempo izgradnje novih reaktora.

Šira slika

Rekord iz 2025. godine potvrđuje da nuklearna energija ponovo beleži rast, ali to još uvek nije široka globalna ekspanzija.

SAD i dalje proizvode više nuklearne energije nego bilo koja druga zemlja, iako je njihova proizvodnja praktično nepromenjena već deset godina.

Francuska i Japan ostvarili su značajan napredak tokom prošle godine, ali je evropska proizvodnja i dalje daleko ispod nivoa iz 2015. godine. Istovremeno, udeo nuklearne energije u ukupnoj svetskoj potrošnji energije gotovo da se nije promenio.

Kina je, međutim, izuzetak. Tokom protekle decenije povećala je proizvodnju za više nego što iznosi ukupan neto rast na globalnom nivou, a samo njen rast u 2025. bio je veći od ukupnog povećanja svetske proizvodnje.

Zbog toga rekord iz 2025. godine manje govori o globalnom procvatu nuklearne energije, a više o izuzetno brzom širenju kineskog nuklearnog sektora, dok se veliki deo razvijenog sveta i dalje oslanja na elektrane izgrađene pre mnogo godina, pa i decenija.

Izvor: Robert Rejpir, saradnik Forbes

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Kad Dunav opadne, Drina Srbiju čuva – a šta je s Moravom ovih dana?

by bifadmin

Slivovi velikih reka su u boljoj situaciji od rekordno niskog Dunava, a za Srbiju najveći značaj ima Drina koja „dohranjuje“ Savu i Dunav, kaže sagovornik portala N1 hidrolog Igor Leščešen.

Dok je fokus naše, ali i evropske javnosti usmeren ka vodostaju Dunava, u Srbiji se manje pažnje obraća na domaće i regionalne reke poput Save, Drine, Velike Morave, Tise.

One, prema rečima Igora Leščešena, hidrologa sa Institutu za hidrologiju Slovačke akademije nauka, izuzimajući Moravu, nisu toliko kritične. Ipak, kada se ovih dana pogleda vodostaj Save kod Sremske Mitrovice, on je prilično nizak.

Prvi znaci hidrološke suše na Savi, sliv Morave blizu biološkog minimuma

– Nije još na kritičnom nivou kao što je to situacija sa Dunavom, ali ukoliko se ove visoke temperature nastave, postoji mogućnost da će i Sava biti ugrožena. Javljaju se prvi znakovi hidrološke suše – kaže portal N1 Leščešen koji je master i doktorske studije završio na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu.

On navodi da je celokupan sliv Morave sada veoma blizu biološkog minimuma, što znači da je ugrožen živi svet u reci. Biološki minimum je najniži nivo vode pri kojem reka još može da funkcioniše, odnosno da nekako održi život u sebi.

– Zbog niskih vodostaja nema dovoljno kiseonika u reci, povećavaju se temperature, što značajno remeti biološki sistem koji postoji u rekama – objašnjava.

Drina ima najbolju hidrološku situaciju

Sa druge strane, Drina ima najbolju hidrološku situaciju ovih dana. Razlog tome je što su drugačiji izvori vodosnabdevanja. Izvorni deo reke je u Dinarskim planinama, dinarskom kršu, koji zbog blizine Jadranskog mora ima veće količine padavina.

One, prema rečima Leščešena, u nekim delovima dostižu 2.000 do 3.000 mm po m2, što je četiri do pet puta više od količine padavina u Vojvodini.

– Tako da je Drina još sigurna, dok se kod ostalih velikih reka – Save, Velike Morave, pa čak i Tise, koja dolazi iz Ukrajine preko Mađarske u Srbiji, na nekim delovima javljaju minimumi. U pitanju je mnogo širi problem od lokalnog – naglašava Leščešen.

Osim kiša, koje su glavni izvor, reke se pune i podzemnim vodama. Leščešen kaže da one nisu neiscrpne, kao i da se i one pune padavinama.

– Pošto ima veliku količinu kiše i podzemnih voda, Drina se obnavlja. Istovremeno, Dunav se zbog nedostatka snega i padavina u Alpima ne obnavlja. Uticaj ima i veliko isparavanje usled visokih temepratura. Dunav trenutno crpi vodu iz podzemnih voda. Sada i da krene kiša u izvorišnom delu Dunava, bilo bi potrebno dosta vremena da se vrati u normalu, dok se ponovo napune podzemni rezervoari, koji, da se tako izrazim, dohranjuju Savu, Dunav, Tisu – poručuje Leščešen.

Meteorološka suša nastaje kada duže vreme nema padavina.

Poljoprivredna suša javlja se kada u zemljištu nema dovoljno vlage za razvoj biljaka.

Hidrološka suša dolazi kasnije. Ona znači da su reke, jezera, akumulacije i podzemne vode izgubile znatan deo svojih rezervi. Upravo tada nastaju problemi u vodosnabdevanju, navodnjavanju i očuvanju ekosistema.

Neophodno zabraniti izgradnju u delovima sa podzemnim rezervoarima

Veoma je važno, ističe hidrolog, čuvati podzemne izvore vode i onemogućiti zagađenje, jer se one mnogo teže dopunjuju, ali i teže čiste i saniraju. On kaže, da je neophodno zabraniti izgradnju u delovima gde se nalaze podzemni rezervoari vode.

– Podzemna zagađenja se mogu desiti i preteranom upotrebom pesticida u poljoprivredi. Ili kao što je bila priča oko Jadarskog i Mačvanskog basena, odnosno rudnika litijuma. Jadar se uliva u Drinu, ova u Savu i eto problema u Beogradu. Nije samo Beograd u problemu, već sva naselja uz Savu, ali i dalje od Beograda prema Rumuniji i Bugarskoj. Sve što je nizvodno o toga. U slučaju havarije sigurno bi imali domino efekat – smatra Leščešen.

Kako navodi, Drina je posebno značajna, jer osim što ima nabolji vodostaj ona se uliva u reku Savu i obezbeđuje velike količine vode, kako za savski, tako i za dunavski sliv.

– Drinska voda je i čistija, pa i osvežava reku od zagađivača, koji već postoje u Savi – kaže Leščešen.

„Morava je često na biološkom minimumu, nisam primetio da se nešto priča o tome“

On ističe da je dobra stvar što u Srbiji imamo reke koje dolaze sa različitih strana. Sava i Dunav sa zapada, Tisa sa Karapata, a sa Dinarida dolazi Drina, tako da je teško zamisliti situaciju da sve reke budu pogođene sušom.

– Nešto će da izvuče. Kao recimo sada sa Drinom. S druge strane, naša Morava, koja je nacionalna reka i isključivo zavisi od padavina i hidrološke situacija u našoj zemlji, u poslednjih desetak godina, četiri ili pet puta je bila na ivici biološkog minimuma, ali nisam primetio da se nešto priča o tome – dodao je.

Kao jedan od razloga za tu situaciju, on navodi vađenje šljunka sa dna, što značajno utiče na promenu same strukture korita, zatim se menjaju tokovi reke, dubina, što sve značajno utiče na količinu proticaja, a to opet ima uticaj na povećanje temperature i smanjenje kiseonika u vodi.

Dunav je nezamenljiv

Reke poput Save, Drine ili Morave ne bi mogle da dobiju na značaju u odnosu na Dunav, kada su u pitanju prevoz, proizvodnja električne energije, poljoprivreda…

– Dunav je glavna arterija koja povezuje od Severnog (kanal Rajna-Majna-Dunav) do Crnog mora. Taj kanal je plovan celim tokom kroz našu zemlju. Sava je plovna samo delom, Drina uopšte nije za komercijalna plovila, bilo da su u pitanju transportna ili turistička. Morava je plovna nekih 20 kilometara, tako da nam ostaje Dunav kao glavna reka, dok donekle mogu da se koriste Tisa i Sava, i to je to – poručuje Leščašek.

Iako i dalje pada približno ista količina kiše, one su ređe, ali intenzivnije i sa čestim nevremenima. Kako navodi naš sagovornik, situacija se mora prihvatiti, ali bi mogla da bude manje teška, ako bi se u Srbiji rešili neki od problema u vodosnabdevanju, poput smanjivanja ogromnog gubitka vode u transportu, od izvora ka potrošačima. To znači da je potrebno obnoviti celu infrastrukturu, dodaje.

– Tu je i racionalnije korišćenje vode, pre svega vode za piće. Mi smo država koja istu vodu sa slavine koju pije, pušta u vodokotlić, dok se u drugim zemljama primera radi prečišćavana otpadna voda, koja se posle koristi za navodnjavanje – navodi.

Takođe bi se moglo iskoristiti da kada ima viška vode, tokom padavina zimu ili na proleće, da se naprave akumulacije koje bi držale vodu za ovakve situacije, dodaje.

– Ukoliko je, recimo, „normalna“ godina, onda se ta voda što se čuva može koristiti, recimo, za vodosnabdevanje sistema za navodnjavanje – objašnjava+.

Leščešek kaže da je potrebno sistemsko rešenje. U pitanju su višegodišnja ulaganja i planiranje, jer klimatske promene neće nestati, a mi sad moramo da se adaptiramo za ono što nam predstoji i „što duže to odlažemo, biće nam sve teže“, dodaje.

Kada su u pitanju međunarodne reke, a pre svega Dunav, ovaj problem mora da se rešava međunarodno.

– Mora se naći međunarodna zajednička strategija, pošto smo svi u ovome. Da ne bude „doći će do rumunske granice, i sad je to problem Rumuna“ ili „prešao je Dunav u Srbiju, to više nije naš problem“. Zajednički problem zahteva zajedničko rešenje. Mora da se deluje od Nemačke, pa sve do Crnog mora. Priroda ne priznaje državne granice – zaključio je Leščašek.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Belgija najveći izvoznik a Francuska najveći uvoznik piva

by bifadmin
Evropska unija je tokom prošle godine izvezla 3,2 milijarde litara piva sa alkoholom u zemlje van EU, što je 11 odsto manje nego godinu ranije, pokazali su podaci Evrostata.

Istovremeno, uvoz piva iz zemalja van EU porastao je za šest odsto i dostigao 500 miliona litara.

Belgija i dalje najveći izvoznik piva

Belgija je zadržala titulu najvećeg izvoznika piva u Evropskoj uniji, sa ukupno 1,5 milijardi litara izvezenih količina, računajući i isporuke unutar Unije.

Na drugom mestu našla se Holandija sa 1,4 milijarde litara, dok je Nemačka zauzela treću poziciju sa 1,3 milijarde litara.

Češka i Irska dele četvrto mesto, sa po 600 miliona litara izvoza tokom prošle godine.

Francuzi najveći ljubitelji uvoznog piva

Kada je reč o uvozu, Francuska je bila najveći kupac piva među članicama EU, sa 900 miliona litara uvezenih tokom 2025. godine.

Italija je uvezla više od 700 miliona litara, dok su Nemačka i Španija kupile po 600 miliona litara. Holandija se našla među većim uvoznicima sa oko 300 miliona litara.

Podaci Evrostata objavljeni su povodom Međunarodnog dana piva, koji se tradicionalno obeležava prvog petka u avgustu.

Izvor: Tanjug

Foto: Frantisek_krejci, Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvo

Mogu li države biti tužene zbog nečinjenja u borbi protiv klimatskih promena?

by bifadmin

Kako su do sada prošli oni koji su tužili države zbog neprilagođavanja na izmenjene klimatske uslove i da li se takve parnice mogu voditi u Srbiji? Odgovor na ovo pitanje na portalu Klima101 nude Danica Janković, programska direktorka u Regionalnom centru za ekološko pravo i Jana Sovilj, pravna savetnica u istoj organizaciji.

Usled rekordno visokih temperatura koje je doneo ovogodišnji toplotni talas u junu, na hiljade Evropljana prerano je izgubilo život, a Svetska zdravstvena organizacija pretpostavlja da je u poslednje četiri godine u Evropi oko dvesta hiljada smrtnih slučajeva povezano sa posledicama ekstremnih vrućina.

Klimatski uslovi su već očigledno izmenjeni, pa pitanje nije samo kako smanjiti emisije i sprečiti dalje pogoršanje – već i kako se prilagoditi novim uslovima. Iz ovog razloga, međunarodna tela i države širom sveta počeli su da usvajaju planove, strategije i zakone usmerene na prilagođavanje novim klimatskim uslovima.

Adaptacija je obaveza država

Okvirnom konvencijom UN-a o klimatskim promenama i Pariskim sporazumom je, pored obaveze smanjenja emisija, određena i obaveza država potpisnica tih instrumenata da preduzmu mere neophodne za prilagođavanje izmenjenim klimatskim uslovima, što je potvrđeno i savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde.

Mere prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove mogu obuhvatati procenu klimatskih rizika, izgradnju i unapređenje infrastrukture otporne na ekstremne vremenske uslove, zaštitu ugroženih zajednica, prilagođavanje ugroženih sektora poput poljoprivrede, vodoprivrede i zdravstva, uspostavljanje sistema ranog upozoravanja, i slično.

Međutim, postojanje obaveze preduzimanja mere ne znači nužno i njeno ispunjenje. Kada nadležni subjekti ne preduzimaju potrebne mere prilagođavanja, jedan od načina da se obezbedi njihovo sprovođenje jeste pokretanje sudskog postupka kojim se zahteva poštovanje obaveza klimatske adaptacije, kao i naknada štete ukoliko je nepostupanje izazvalo istu.

Holandski slučaj

Između 2015. i 2024. godine, klimatski postupci povodom propuštanja prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove zabeleženi su u osamdeset država širom sveta.

Postupci povodom izostanka mera klimatske adaptacije najčešće podrazumevaju da građani ili organizacije vode postupak protiv državnih organa, lokalnih samouprava, javnih i privatnih preduzeća, u kojima od suda zahtevaju da utvrdi obaveze, i naloži nadležnim subjektima sprovođenje mera prilagođavanja klimatskim promenama.

Ako zbog propuštanja obaveze prilagođavanja nastane šteta za pojedinca – na primer, toplotni talas izazove narušavanje zdravlja ili nastane imovinska šteta usled poplava, suša ili drugih ekstremnih vremenskih uslova – oštećeno lice moglo bi zahtevati i naknadu štete.

Jedan od primera ovakvih postupaka je predmet Greenpeace Netherlands i osam građana Bonairea protiv Holandije, okončan januara 2026. godine, u kom su tužioci tvrdili da država nije preduzela dovoljne mere da zaštiti stanovnike ovog ostrva od posledica klimatskih promena, uključujući porast nivoa mora i sve učestalije ekstremne vremenske uslove.

Sud je zaključio da Holandija nije blagovremeno preduzela odgovarajuće mere za zaštitu stanovnika Bonera i da je time povredila njihovo pravo na privatan i porodični život, i naložio je državi da obezbedi donošenje i sprovođenje plana adaptacije.

Tužbe protiv Kolumbije

Sličnu formu imalo je nekoliko slučajeva u Kolumbiji, u kojima su tužioci smatrali da izostanak planova adaptacije predstavlja kršenje ljudskih prava.

U predmetu José Noé Mendoza Bohórquez i drugi protiv Departmana Arauca i drugih iz 2021. godine, tužioci su tvrdili da država nije preduzela odgovarajuće mere zaštite od sve učestalijih poplava izazvanih klimatskim promenama.

Zatim, u predmetu Josefina Huffington Archbold protiv Kancelarije predsednika i drugih iz 2020. godine, stanovnica ostrva Providensija je nakon razornog uragana Jota tražila utvrđivanje neadekvatne reakcije države, posebno kašnjenja u obnovi i izostanak dugoročnog plana prilagođavanja.

Sud je u oba slučaja potvrdio ustavnu i međunarodnu obavezu države da obezbedi odgovarajuće koordinisane mere zaštite i prilagođavanja za ugrožene zajednice.

Nisu odgovorne samo države, već i kompanije

Mere klimatske adaptacije nisu samo odgovornost države, već i privatnog sektora – koji je dužan da upravlja klimatskim rizicima koji mogu ugroziti poslovanje, imovinu i treća lica. S tim u vezi, pored postupaka protiv država, tužbe se podnose i protiv kompanija.

Jedan takav primer je tužba povodom obaveze menadžera da upravljaju rizicima povezanim sa klimatskim promenama, kako ne bi – usled lošeg upravljanja rizicima – nastupila šteta za kompaniju, i posledično za akcionare.

Nakon razornih požara na Havajima 2023. godine, u predmetu Assad protiv Hawaiian Electric Industries, Inc., tužioci su tvrdili da menadžment kompanije nije adekvatno procenio i upravljao prilagođavanjem na rizike ekstremnih vremenskih događaja, te je fizička i reputaciona šteta dovela do pada cene akcija ove kompanije i direktnih gubitaka akcionara.

Sa druge strane, u slučaju Conservation Law Foundation v. Shell Oil Co., organizacija je 2021. godine tužila naftnu kompaniju koja upravlja naftnim terminalom i skladištem nafte u priobalnoj oblasti, jer nije izradila planove prilagođavanja izmenjenim klimatskim uslovima na toj lokaciji – rastu nivoa mora i povećanju padavina.

Prema tvrdnjama tužilaca, propuštanjem izrade ovakvih planova kompanija je direktno ugrozila životnu sredinu i zdravlje građana u okolini terminala i skladišta.

Da li je moguće tužiti Srbiju?

Imajući u vidu razvoj klimatskih parnica u svetu, slični postupci mogu se zamisliti i u Srbiji, pre svega kroz tumačenje obaveza iz ratifikovanih međunarodnih ugovora i prakse međunarodnih sudova.

U zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, pravna zaštita bi se mogla tražiti kroz zahtev za sprečavanje opasnosti od nastanka štete, prestanak povrede prava ličnosti, zaštitu ljudskih prava ili zaštitu prava na nepokretnosti od štetnih posledica izazvanih nepreduzimanjem mera prilagođavanja.

Proceduralni izazov predstavlja činjenica da domaći pravni sistem ne poznaje posebne tužbe za zaštitu kolektivnih prava i interesa, zbog čega se, kao i kod ekoloških tužbi, problematizuje pravo nevladinih organizacija na pokretanje postupaka, imajući u vidu da one imaju najveći kapacitet za vođenje ovih postupaka, a nisu neposredno oštećene niti su im povređena lična prava.

Korisnu lekciju o procesnim preprekama i ograničenjima pristupa pravdi mogu dati iskustva postojećih ekoloških tužbi u Srbiji.

Dodatan izazov predstavlja dokazivanje uzročno-posledične veze između nepreduzimanja određene mere i nastale štete, kao i određivanje mere koju je nadležni subjekt bio dužan da preduzme.

U tom kontekstu, nameće se pitanje granice sudske u odnosu na izvršnu vlast, posebno kada se od upravnih organa traži da nalože sprovođenje konkretnih politika ili mera koje zahtevaju procenu prioriteta, raspoloživih resursa i stručnih odluka.

Potencijalne prepreke

Posebna prepreka leži u tome što obaveze klimatske adaptacije u Srbiji još uvek nisu dovoljno konkretizovane.

Naime, Zakon o klimatskim promenama apstraktno prepoznaje kao svoj cilj prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, ali ne kreira konkretne obaveze.

Iako Program prilagođavanja sa Akcionim planom, kao i Akcioni plan za održivu energiju i klimu za Grad Beograd, određuju nosioce pojedinih mera i vremenski okvir njihovog sprovođenja, većina mera ima planski, koordinacioni ili razvojni karakter i ne predstavlja dovoljno precizno određene obaveze čije bi neispunjavanje moglo biti predmet sudske kontrole.

Pored toga, ne postoje podzakonski akti kojima bi se detaljnije razradile obaveze pojedinih organa niti mehanizmi odgovornosti za nesprovođenje mera prilagođavanja.

Upravo će preciziranje ovih obaveza i njihova praktična primena biti ključno za razvoj budućih klimatskih zahteva u Srbiji i globalno, jer klimatska adaptacija može imati stvarni efekat samo ukoliko postoji jasna odgovornost za njeno sprovođenje.

Izvor: Klima 101

Foto: egubisch, Depositphotos

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Zašto je u Srbiji poverenje malo u investicione fondove?

by bifadmin

I pored toga, što na zapadu odavno i to uspešno postoje, investicioni fondovi – i dalje ne ulivaju veliko poverenje kod građana Srbije. Većina i dalje najviše veruje bankarskoj štednji, nekretninama i zlatu, dok je ulaganje u fondove znatno manje zastupljeno.

U Srbiji posluje oko 30 otvorenih investicionih fondova koji upravljaju sa oko dve milijarde evra imovine. To je u proseku oko 300 evra po stanovniku, gotovo deset puta manje nego u Sloveniji, što pokazuje da domaće tržište investicionih fondova još ima značajan prostor za razvoj.

– „U duhu istorijskog iskustva okrenuto ka izbegavanju rizika, a samim tim to znači da je kapital je pre svega usmeren ka oročenim štednjama i štednjama po viđenju u bankama, dok se investicioni fondovi shvataju kao jedna rizičnija investicija i negde možemo da kažemo da je tržište depozita procenjeno na oko 17 milijardi, a investicionih fondova oko dve milijarde – rekao je Đorđe Ostojić, finansijski analitičar.

Zbog čega građani i dalje pre biraju bankarsku štednju

Stručnjaci ocenjuju da je upravo nepoverenje prema rizičnijim oblicima ulaganja jedan od glavnih razloga zbog kojeg građani i dalje biraju bankarsku štednju, iako ona često ne prati rast cena i inflaciju.

– Na berzi ima jedno pravilo – ako ne investiraš i novac ti stoji, to je najveći rizik zato što 100 posto onda gubiš. Inflacija čini da tvoj novac gubi vrednost – naveo je Ivan Ivanovski, direktor investicione konsultantske kompanije.

Ipak, ulaganje u investicione fondove više nije rezervisano samo za građane sa velikim kapitalom. Minimalni iznosi za početak ulaganja danas su znatno niži nego što većina misli.

– Uvek možete da očekujete svoj novac nazad. To apsolutno nije sporno Mnogi investicioni fondovi omogućavaju ulaganje već od 500 dinara i mislim da je to dostižno svima – naglasio je Đorđe Ostojić.

Mlađi se okreću i drugim oblicima ulaganja

Osim investicionih fondova, sve više građana, naročito mlađih, okreće se i drugim oblicima ulaganja – od akcija do digitalne imovine. Srbija je među retkim državama regiona koja ima poseban zakon kojim je uređeno tržište digitalne imovine.

– U banci ćete dobiti neku manju kamatu, ali ste prilično sigurni da će se sredstva na kraju vratiti. Drugi vidovi investiranja između ostalog i digitalna imovina, pruža mogućnost da zaratite i više. Moj savet je da to ljudi rade kod liceniranih pružalaca usluga i da se edukuju po pitanju rizika – rekao je Radoje Marić, direktor kompanije za trgovinu i usluge u oblasti digitalne imovine

Iako tržište investicionih fondova u Srbiji beleži rast, ono je i dalje višestruko manje od tržišta bankarske štednje. Hoće li se to promeniti zavisiće, kažu stručnjaci, pre svega od finansijske pismenosti građana, ali i njihove spremnosti da prihvate veći rizik zarad potencijalno većeg prinosa.> RTS

Foto: alphaspirit, Depositphotos

Izvor: RTS

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci