Sve više država u svetu pokušava da nadomesti pad nataliteta nudeći finansijsku podršku ljudima iz drugih zemalja koji su voljni da se presele u njih.
To su najčešće digitalni nomadi ili imigranti iz manje razvijenih zemalja koji žele da potraže sreću na drugom mestu.
Krajem prošle godine na svetu je bilo oko 40 miliona digitalnih nomada, odnosno ljudi koji putuju po svetu i rade na daljinu, bar prema proceni Atlysa, digitalne platforme za vize i putne dokumente. Neke druge analitičke kuće međutim smatraju da je ovo konzervativna procena i da je broj digitalnih nomada premašio 50 miliona.
Osim digitalnih nomada, i pripadnici drugih profesija su danas više nego ranije skloni odluci da spakuju kofere i odu da žive u nekoj drugoj državi. Ovaj trend predstavlja šansu za pojedine zemlje da privuku stanovništvo drugih država na svoju teritoriju. One to čine na različite načine – kroz novčane grantove, poreske olakšice, subvencije za stanovanje ili podršku za pokretanje biznisa.
U narednim redovima možete saznati koje zemlje pružaju podršku strancima koji žele da žive i rade iz njih.
Ova zemlja nudi posebne vize za stanovnike drugih država koje nisu članice EU. Za privlačenje novih stanovnika posebno su zainteresovana sela u Kalabriji koja im pružaju podršku u iznosu do 30.000 evra ukoliko odluče da u njima pokrenu svoj biznis. U pojedinim od tih sela moguće je i kupiti kuću za jedan evro. Cilj svih ovih aktivnosti je privlačenje stanovnika u opustele regione.
Iz istog razloga švajcarsko selo Albinen nudi novčani podsticaj od 25.000 švajcarskih franaka po odrasloj osobi i 10.000 franaka po detetu onima koji žele da se dosele u njega. Međutim, uslovi su strogi: osobe moraju biti mlađe od 45 godina, moraju izgraditi ili kupiti kuću vrednu najmanje 200.000 franaka i obavezati se na život u selu od najmanje 10 godina.
Pojedine opštine u Hrvatskoj, ponajviše one u ruralnim područjima, nude novim stanovnicima subvencije za kupovinu kuća u vrednosti do 50% njihove cene kao i dodatne grantove za renoviranje nekretnina. Ova zemlja novim stanovnicima nudi i podršku za pokretanje biznisa, kao i poreske olakšice za povratnike iz inostranstva.
Osim poreskih olakšica za strance koji odluče da se presele u nju i viza za digitalne nomade, pojedina sela i mesta u Španiji nude subvencije strancima za pokretanje biznisa, kao i finansijsku podršku za rešavanje stambenog pitanja i za pokretanje startapova.
Malo, jedva naseljeno, grčko ostrvo Antikitera pokušava da privuče nove stanovnike nudeći im novčanu pomoć od oko 500 evra mesečno u prvih tri godine, kao i već postojeću kuću ili sredstva za izgradnju nove. Pored toga, ljudima koji su zainteresovani za poljoprivredu pruža i mogućnost dobijanja parcele na kojoj bi uzgajali neku od poljoprivrednih kultura, a onima koji žele da pokrenu mali biznis finansijsku podršku i za to. Međutim, najveću mogućnost da dobiju navedene vidove pomoći imaju porodice.
Ova zemlja ima oko 80 naseljenih ostrva kojima se ubrzano smanjuje broj stanovnika. Iz tog razloga Irska novim stanovnicima nudi grantove u iznosu do 84.000 evra za renoviranje napuštenih nekretnina.
Zemlja izlazećeg sunca pokušava da u svoja sela privuče porodice tako što nudi grantove u visini do milion jena (oko 5.454 evra) po detetu.
Patagonija ima svoj Start-Up Chile program kroz koji nudi finansiranje i mentorstvo preduzetnicima iz celog sveta. No, podsticaji često uključuju obaveze poput kupovine nekretnine, pokretanja biznisa ili višegodišnjeg boravka.
Izvor: Kamatica, Bif
Foto: zapculture, Pixabay
Istovremeno, drugi ključni projekti poput SEA-ME-WE 6 i Fibre in Gulf ulaze u zonu neizvesnosti. Posebno je značajno što se kriza u Persijskom zalivu nadovezuje na već postojeću nestabilnost u Crvenom moru, gde su napadi jemenskih Huta ranije ugrozili kablovsku infrastrukturu. Prvi put u modernoj istoriji, dva najvažnija pomorska digitalna koridora istovremeno su dovedena u pitanje. Posledica je realna pretnja fragmentaciji globalnog interneta.
Međutim, najkritičniji problem nije odlaganje projekata, već paraliza održavanja. Popravke oštećenih kablova u ratnoj zoni postaju praktično nemoguće. U takvim uslovima i relativno manji incidenti mogu izazvati dugotrajne prekide, jer brodovi za intervenciju ne mogu bezbedno da operišu. Iskustvo iz 2024. godine, kada su popravke u Crvenom moru trajale mesecima, sada dobija daleko ozbiljniju dimenziju.
Ova situacija ima direktne ekonomske posledice. Rast cena energije dodatno opterećuje digitalnu infrastrukturu, posebno data centre koji su energetski izuzetno zahtevni. Skok cena nafte i gasa menja ekonomsku računicu velikih tehnoloških kompanija poput Mete, Gugla i Amazona, koje su poslednjih godina investirale milijarde u razvoj globalne mreže. Njihova reakcija je već vidljiva: preispitivanje postojećih ruta i ubrzano planiranje alternativnih pravaca.
Arktička opcija, do skoro posmatrana kao dugoročna i skupa investicija, sada dobija na značaju. Projekti poput Polar Connect menjaju status iz ekseprimentalnih u strateški nužne. Iako su troškovi izgradnje i održavanja znatno viši, nova bezbednosna realnost menja kriterijume: pouzdanost i otpornost postaju važniji od cene.
Suštinski, rat u Persijskom zalivu ubrzava transformaciju interneta iz globalno integrisanog sistema u mrežu konkurentskih i politički uslovljenih koridora. Podmorski kablovi, nekada tretirani kao neutralna infrastruktura, postaju legitimne mete i instrumenti geopolitičkog pritiska. Time se digitalni prostor sve više približava logici energetskih i transportnih ruta, gde dominiraju interesi država, a ne tržišta.
Zaključak je jasan: svet ulazi u fazu u kojoj više ne postoji jedinstvena i stabilna mapa globalne povezanosti. Umesto toga, formira se multipolarna mreža sa povećanim troškovima, većim rizicima i izraženijom političkom kontrolom.
Kriza u Zalivu nije samo privremeni poremećaj, već prelomni trenutak koji redefiniše način na koji funkcioniše globalni internet.
Radi se o situaciji u kojoj stručnost iz jedne oblasti pogrešno doživljavate kao kartu za autoritet u drugoj.
Medicinska zajednica te tvrdnje odbacila je kao neosnovane i potencijalno opasne.
Tu dolazimo do pojma koji Balantajn definiše ovako:
„Epistemički prestupnici sude o pitanjima izvan svoje oblasti stručnosti. Imaju kompetenciju u jednoj oblasti, ali prelaze u drugu u kojoj je nemaju i uprkos tome donose sudove.“
Drugim rečima, možete biti vrhunski programer, fizičar ili lekar, ali to vas automatski ne čini stručnjakom za geopolitiku, sociologiju ili javno zdravlje.
Autor slikovito objašnjava: u savani sopstvene stručnosti možda ste lav, ali u tuđoj džungli ste samo zbunjeni turista.
„U poslovnom svetu ovaj obrazac vidimo često. Tehnološki milijarder veruje da može da reši složen politički konflikt. Briljantni matematičar smatra da je pozvan da daje konačne sudove o javnom zdravlju. Lider koji je uspeo u jednoj industriji veruje da su svi sistemi podjednako rešivi istom logikom.“
Ali prenosive veštine nisu isto što i specijalizovano znanje.
Balantajn upozorava da je epistemičko prekoračenje često praćeno preteranim samopouzdanjem:
„Van svoje lige, ali i dalje veoma sigurni u sebe, takvi pojedinci deluju neskromno, dogmatično ili arogantno.“
opasno (kada se donose odluke bez razumevanja konteksta),
štetno (kada se ignorišu stručnjaci iz relevantnih oblasti),
ili jednostavno frustrirajuće (kada neko ulazi u vašu ekspertizu sa stavom „Znam bolje“).
Koliko puta ste doživeli da neko sa autoritetom u jednoj oblasti samouvereno presuđuje o vašoj? Taj osećaj „stiskanja pesnica i prevrtanja očima“, kako ga Tomson opisuje, zapravo ima filozofsko ime.
Iznova procenite sopstveno znanje
Budite iskreni prema sebi gde prestaje vaša kompetencija. Težite, kako autor kaže, „većoj intelektualnoj skromnosti“ – da budete manje sigurni da imate prave odgovore na sva važna pitanja.
Naučite da se oslonite na druge
Što ste uspešniji, to je teže ponovo pitati nekog drugog za savet. Profesor sa dugogodišnjim stažom teško prihvata ulogu početnika. Lider koji je navikao da daje odgovore teško se vraća u poziciju onoga koji pita.
Ali upravo tu počinje mudrost.
Sokrat je to formulisao ovako:
„Početak mudrosti je u spoznaji koliko je vaše znanje ograničeno.“
Danas je epistemičko prekoračenje gotovo norma. Dostupnost informacijama daje posebnu dozu samopouzdanja. Ali, činjenica da je neko genije u jednoj oblasti ne čini ga autoritetom u svakoj.
Psihološki gledano, intelektualna skromnost je znak zrelosti.
Tomson toplo savetuje: Ne morate imati mišljenje o svemu. A, naročito ne morate biti u pravu u svemu.
Izvor: Bonitet
Odgovor na ovo pitanje, zahvaljujući kom ćete znati koje puteve da izbegavate, sada možete vrlo lako naći na sajtu saobracajke.net.
Pomenuti sajt je napravio Bojan Dedić (33) koji se bavi programiranjem već deset godina, a u slobodno vreme razvija web i mobilne aplikacije koje smatra zanimljivim ili društveno korisnim.
Za portal BizLife kaže da je ideju dobio kada je iz radoznalosti istraživao šta je građanima dostupno od informacija i došao do Portala otvorenih podataka, na kom razne državne institucije i uprave objavljuju podatke u cilju analize, statistike i transparentnosti podataka.
“Kada sam naišao na skup podataka o saobraćajnim nezgodama, odmah mi je palo na pamet da bi bilo zanimljivo to vizualizovati na nekoj interaktivnoj mapi, koristilo bi mnogima, a ne iziskuje previše vremena da se napravi. Naziv se nekako sam nametnuo, želeo sam da bude jedna, narodna reč koja tačno opisuje sadržaj sajta”, objašnjava on.
“Podaci se na portalu otvorenih podataka ažuriraju jednom mesečno, i to oko 20. u mesecu za prethodni mesec. Dakle, 20. februara, dobili smo podatke za januar. Ja ću se truditi da ispratim njihovo ažuriranje sa svojim, ali može da se desi da kasnim koji dan zbog nedostatka vremena, nadam se da mi korisnici neće zameriti”, ukazuje Dedić.
On priznaje da je imao problema sa obradom podataka. Gramatičke greške i formatiranje je uspeo da ispravi, ali postoji na desetine slučajeva kada geo-lokacija ne odgovara podacima iz izveštaja, to jest kada u izveštaju piše da se nezgoda desila na teritoriji jedne opštine, a geo-lokacija pokazuje skroz nešto suprotno ili, štaviše, ne bude u Srbiji uopšte.
„To nisam uspeo da ispravim, jer jednostavno ne znam šta je istina. Što se tiče izrade same web aplikacije, tu nisam imao previše problema, jer sam bio na „svom terenu“.
Kako kaže, na njegovo veliko iznenađenje publika je veoma pozitivno reagovala. “Nisam očekivao da će ovako ‘eksplodirati’, broj poseta je išao i do 90.000 dnevno. Dobijao sam na desetine poruka u tim prvim danima i sada povremeno dobijem po neku. Jedna firma je čak odlučila i da mi pokloni tastaturu i miš za moj doprinos, nisam mogao to da prihvatim, ali hvala im kao da jesam”, ističe on.
U međuvremenu je uspeo da pronađe još informacija o nezgodama, tako da sada korisnici mogu i da vide detalje o vozilima koja su učestvovala u njima, detalje o putnicima i svim uzrocima saobraćajki.
Prema njegovim rečima, posetioce najviše zanima gde su crne tačke u gnjihovim mestima i kuda je najbezbednije voziti, ali postoje i oni koji žele da izvuku neke statistike za svoje istraživačke radove ili druge potrebe.
Bojanov trud je dokaz da pojedinac može da napravi alat od javnog značaja, međutim, realnost je, kaže, da se developeri uglavnom odlučuju da ulože svoje vreme i trud u neki projekat koji će im potencijalno doneti neki profit, nego u nešto što će biti opšte korisno i neprofitabilno.
“Tu važnu ulogu imaju i institucije, jer za određene inicijative moraju postojati podsticaji ili subvencije. Verujem da postoji mnogo kvalitetnih ideja od javnog značaja čija realizacija zahteva mesece rada. Iskusni developeri često nemaju prostora da toliko vremena ulože bez finansijske podrške, a oni manje iskusni u potrazi za poslom i projektima za portfolio u glavnom to ne odrade kako treba. Manji projekti poput saobracajke.net će se verovatno i ubuduće pojavljivati sporadično”, smatra on.
Planira da napravi posebnu stranicu gde će izlistati sve statistike vezane za saobraćajne nezgode, ali sa novinarima deli nekoliko ekskluziva poput one da je najpijaniji učesnik u saobraćajnim nesrećama imao čak devet promila alkohola u krvi.
„GOLF“ 6854
„PUNTO“ 4178
„PASSAT“ 3909
„ASTRA“ 3005
„CLIO“ 2903
„MEGANE“ 2441
„POLO“ 2316
„206“ 2273
„FOCUS“ 2257
„307“ 2037
Kružni tok Slavija
Kružni tok Trg Oslobođenja
Bul. Mihajla Pupina/Omladinskih Brigada
Međutim, treba imati u vidu da ove lokacije ne moraju nužno biti i najopasnije, jer se u navedenoj statistici ne uzima u obrzir protok vozila i težina nesreće.
Gorica Mitrović
Izvor: BIZLife
Više od dve trećine građana Srbije redovno „beži“ od svakodnevice, najčešće nesvesno, kao odgovor na hronični stres i pritiske savremenog života. To pokazuju rezultati istraživanja „Istina o eskapizmu “ koju je u Srbiji sproveo McCann Beograd, članica AMA Group. Eskapizam, definisan kao kratak beg koji nas odvlači od svakodnevice i donosi olakšanje od realnosti, kod ispitanika nije luksuz, već potreba, i sve češće se dešava kroz male, svakodnevne trenutke.
Ovi uvidi deo su šire globalne studije koju je sprovela McCann Truth Central, a koja se bavi načinima na koje ljudi širom sveta traže predah od svakodnevnog pritiska. McCann Beograd je globalne nalaze lokalizovao i proverio kroz istraživanje u našoj zemlji, kako bi se bolje razumele specifične potrebe, navike i obrasci ponašanja stanovnika Srbije, ali i pokrenuo razgovor o ulozi koju brendovi mogu imati u tim trenucima „bekstva“.
Globalni rezultati pokazuju da je eskapizam univerzalna potreba: čak 91% ljudi širom sveta povremeno traži način da pobegne od realnosti, dok 86% smatra da je distrakcija kroz neku aktivnost zdrav način da se nose sa svakodnevnim stresom. U isto vreme, 60% ljudi danas više nego ranije žudi za tim malim begovima, što jasno govori o tempu savremenog života. I dok se globalno „Escape Economy“ procenjuje na gotovo 10 milijardi dolara, istraživanje u Srbiji otkriva da kod nas dominiraju mali, dostupni, svakodnevni načini opuštanja, oni koji ne zahtevaju velika ulaganja, ali pružaju kratkotrajno rasterećenje.
Umesto putovanja, koja globalno imaju najveći udeo u „Escape Economy“, u Srbiji svakodnevni mali begovi izgledaju drugačije. Najveći deo naših rituala bega čine odeća i lifestyle proizvodi (39%), zatim kozmetika (17%), kafa (16%), kao i druga hrana i piće (11%). Tu su i mediji (10%), dok alkohol i cigarete učestvuju sa 9%, a putovanja tek sa 2%. Ovi podaci pokazuju da se potreba za predahom u domaćem kontekstu uglavnom odvija kroz pristupačne, svakodnevne rituale, one koji donose trenutni osećaj udobnosti, malog zadovoljstva ili mentalnog odmora kada nema mogućnosti za veliki beg.
Istraživanje otkriva da žene i muškarci u Srbiji beže od svakodnevnog pritiska na potpuno različite načine. Žene najčešće traže rasterećenje od unutrašnjeg pritiska, odnosno rutine, obaveza i mentalnog tereta doma, i to kroz pauze, tišinu, druženje i „me-time“ momente. Njihov beg je regeneracija i emotivni reset, a drugi ljudi su često deo tog bekstva.
Muškarci, s druge strane, beže od spoljnog pritiska poput buke, gužve, politike i lošeg okruženja, tražeći distancu, izolaciju i mir. Zato oni biraju pecanje, odlazak u prirodu, trening ili igrice. Za njih, eskapizam je povlačenje i fizičko izmicanje iz svakodnevnog okruženja.
Ove razlike pokazuju da brendovi ne mogu nuditi isti „beg“ svima, te je potrebno razumeti specifične potrebe i rituale oba pola kako bi se stvorila relevantna i autentična veza sa potrošačima.
Iako se često govori o digitalnom eskapizmu, istraživanje pokazuje da ljudi podjednako snažno osećaju potrebu da pobegnu i od tehnologije, tražeći mentalni „reset“ kroz aktivnosti koje ne uključuju ekrane. Čak jedna trećina ispitanika želi da pametni telefoni nikada nisu bili izmišljeni, dok 79% aktivno pokušava da razvije više offline hobija i pronađe vreme za aktivnosti van ekrana.
Ova potreba je prisutna kod svih generacija iako se često misli da su mladi više vezani za digitalni svet. 35% Gen Z ( rođeni između 1996. i 2012. godine) i 26% Baby Boomera (rođeni između 1946. i 1964. godine) pokušava da razvije više offline hobija, dok 82% Gen Z i 72% Baby Boomera povremeno beži od tehnologije. Bez obzira na generacijski jaz, procenti su vrlo slični: svi traže balans između digitalnog i stvarnog sveta, a potreba za begom od tehnologije postaje univerzalna.
Lokalni uvidi pokazuju da je trećina građana Srbije psihološki ranjiva, sa izraženim simptomima stresa i emocionalne iscrpljenosti. Kao zamenu za to ljudi spontano posežu za mikrotrenucima odmora: kratkom šetnjom, muzikom, druženjem, video sadržajima, sitnim zadovoljstvima ili malim ritualima koji omogućavaju da se „isključe“ makar na nekoliko minuta.
Prema ovom istraživanju, 21% ispitanika navodi da svakodnevno traži beg od rutine, dok njih 22% to čini nekoliko puta nedeljno. Još 27% traži svoj „beg“ makar nekoliko puta mesečno, što jasno pokazuje da je potreba za mentalnim predahom duboko ukorenjena i veoma česta. Zanimljivo je i da ljudi u Srbiji najčešće biraju da pobegnu sami ili sa partnerom, dok begovi u društvu prijatelja ostaju rezervisani za povremene prilike.
Osim brojki, istraživanje otkriva i emotivnu pozadinu eskapizma. Kada čuju reč „beg“, ljudi širom sveta najčešće pomisle na „slobodu“, „odsustvo briga“ ili „zaboravljanje realnosti na trenutak“, dok u Srbiji mali „begovi“ imaju sasvim drugačiji karakter. Naime, oni su način da se resetujemo dovoljno da možemo da nastavimo dalje. Ispitanici ih opisuju kao trenutke koji ih „toliko obuzmu da zaborave sve što su mislili“, ili kao kratko „isključivanje mozga“ neophodno da bi se lakše prebrodila svakodnevica . Istraživanje takođe otkriva da 10% ljudi u Srbiji veruje da je eskapizam „moderni hir“, dok stigma oko traženja podrške ili priznanja da je svakodnevica preteška i dalje snažno utiče na ponašanje.
„Ovi nalazi otvaraju važno pitanje za sve brendove: da li svojim korisnicima pružaju trenutak opuštanja? U svetu u kome su mali begovi postali deo svakodnevice, brendovi koji razumeju te trenutke mogu da izgrade relevantniju i emotivno snažniju vezu sa potrošačima.
„Globalna studija identifikuje tri ključna elementa dobrog „bekstva“: podizanje iščekivanja, pomeranje perspektive i pružanje osećaja slobode. Upravo u tom prostoru brendovi u Srbiji imaju priliku da postanu važan deo svakodnevnih rituala svojih korisnika,“ kaže Katarina Pribićević, Chief Strategy Officer McCann, članica AMA Group.
Kombinovanjem globalnih trendova i lokalnih uvida, McCann Beograd otvara prostor za dublje razumevanje potreba domaće publike, ali i za strateške pomake u načinu na koji brendovi stvaraju vrednost. U vremenu u kojem ljudi traže male predaha više nego ikada ranije, brendovi koji ponude smislen, relevantan i autentičan „beg“ biće u prilici da izgrade snažnije, dugotrajnije veze sa svojim potrošačima.
Foto: Filip Tajsić
Oko 99% današnjeg čovečanstva rođeno je posle nastanka Ujedinjenih nacija, koje su ušle u ovu godinu sa dramatično osakaćenim budžetom i na ivici bankrota, za šta su najodgovornije ekonomski najuticajnije zemlje, pre svih SAD i Kina. Ukoliko UN postanu kolateralna šteta u prepucavanju najmoćnijih država, to će biti još jedna tragična potvrda da smo se prepustili sramotnoj ravnodušnosti, upozorava veliki broj stručnjaka i javnih ličnosti.
Prošlog oktobra, Ujedinjene nacije (UN) proslavile su svoj 80. rođendan u prilično sumornoj atmosferi, sa najavama o otpuštanjima, finansijskom situacijom koja predstavlja „trku ka bankrotu“ i krajnje neizvesnim budžetom za 2026. godinu.
Više od 130.000 zaposlenih dobilo je od svog generalnog sekretara Antonia Gutereša pismo, čiji sadržaj nalikuje bombi za finalno rasturanje zajedničkog krova pod koji su se dobrovoljno uselile 193 zemlje članice. Pismo je prepuno stavki koje pravdaju neophodnu „optimizaciju poslovanja“, „ciljanu efikasnost“, „smanjenje troškova“ i „mere za poboljšanje upravljanja“ u vreme „globalnih izazova“.
Ukratko, u svom pismu Gutereš je zvučao kao svaki izvršni direktor koji mora da saopšti zaposlenima u kompaniji da je pod pritiskom nezadovoljnih akcionara neophodno pribeći „restrukturiranju“, pa time i pozamašnom gašenju postojećih aktivnosti i otpuštanjima, bez garancija da će i pored radikalne seče troškova organizacija uspeti da opstane.
Ujedinjene nacije zvanično su nastale 24. oktobra 1945. godine, nakon što je 29 zemalja ratifikovalo Povelju o osnivanju. Prema podacima Odeljenja za statistiku UN, danas je živo svega 1% ljudi koji su rođeni između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, što znači da je 99% nas započelo svoj život kada je Povelja UN već bila na snazi.
Ona je potpisana s ciljem da nova međunarodna organizacija koja je izrasla u najveću na svetu bude „arhitekta mira“, zalaže se za poštovanje međunarodnog prava i prava ljudi, obezbeđuje humanitarnu pomoć i podstiče ravnomerniji društveni i ekonomski razvoj širom planete.
Poveljom je pet zemalja, stalnih članica u Savetu bezbednosti UN, dobilo pravo veta. Ovo posebno ovlašćenje koje su obezbedile Sjedinjene Države, Kina, tadašnji Sovjetski Savez a današnja Rusija, Francuska i Velika Britanija od početka potkopava sprovođenje glavnih ciljeva zbog kojih su Ujedinjene nacije i nastale, podređujući ih trenutnim interesima i međusobnim odnosima velikih sila. Igra moći indirektno se odražava i na finansiranje UN, čiji budžet sada najviše zavisi od trenutno dva najveća ekonomska i politička rivala – SAD i Kine.
Budžet UN se finansira prvenstveno kroz procenjene i dobrovoljne doprinose država članica. Prema Povelji UN, koja ima status ugovora, procenjeni doprinosi su obavezna plaćanja zasnovana na bruto nacionalnom dohotku (BND) zemlje i veličini stanovništva. Dobrovoljni doprinosi se daju po nahođenju država članica i često služe za finansiranje određenih programa ili agencija.
SAD i Kina doprinose zajedno sa 42% osnovnom budžetu, ne računajući sredstva koja se uplaćuju za mirovne operacije UN i druge aktivnosti, sa ukupnim rashodima od preko 67 milijardi dolara.
Međutim, poslednjih godina Ujedinjene nacije se suočavaju sa sve većom krizom likvidnosti, koju u velikoj meri pogoršava to što neke države članice uplaćuju manje iznose od obaveznih ili uveliko kasne sa uplatama. Organizacija je dočekala svoj rođendan u oktobru sa rupom u redovnom budžetu od 1,8 milijardi dolara, jer svoje obaveze za fiskalnu 2025. godinu nisu ispunile 52 zemlje. Finansijsku krizu UN ne izazivaju najsiromašnije države, nego ekonomski najmoćnije članice, među kojima prednjače SAD i Kina.
Sjedinjene Države, koje su do skoro bile najveći „akcionar“ UN sa udelom od 22% u redovnom budžetu, sa 25% u budžetu za mirovne operacije i 40% u budžetu za humanitarnu pomoć, sada su najveći dužnik sa ukupno tri milijarde dolara neplaćenih obaveza. Ovaj manjak u kasi Ujedinjenih nacija direktna je posledica politike „Amerika na prvom mestu“ i daleko manjeg multilateralnog angažovanja SAD pod palicom Donalda Trampa.
Rođendanski poklon američkog predsednika Ujedinjenim nacijama bio je zaključak da je došlo vreme za „odstrel“ ove organizacije „koja više nema bilo kakvu svrhu“. Tramp je najveći deo svog govora na 80. Generalnoj skupštini UN posvetio sebi i sopstvenim postignućima, a preostalo vreme napadima na domaćina. Američki predsednik je optužio Ujedinjene nacije da, za razliku od njega, više nisu u stanju da reše nijedan gorući problem u svetu. Ali, zato zasipaju zapadne države izmišljenim katastrofama poput klimatskih promena i finansiraju invazije na njihove granice umesto da ih zaustave, aludirajući na inicijative za formiranje Države Palestine.
Shodno ovakvom stavu, SAD su u januaru ove godine otkazale finansiranje 31 tela u UN, napustile Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) i saopštile da će izdvojiti samo dve milijarde dolara za programe humanitarne pomoći. To je u potpunoj suprotnosti sa ranijom politikom SAD, koje su pre Trampovog mandata uplaćivale Ujedinjenim nacijama čak 17 milijardi dolara, od čega između osam i 10 milijardi dolara dobrovoljnih doprinosa.
Odgovarajući na oštre kritike zbog ovakvih odluka, Tramp je poručio „da će Ujedinjene nacije morati da smanje svoje troškove ili da umru“, te da je svetskim liderima mnogo pametnije da ulažu novac u njegov nedavno formirani, ali „neverovatni“ Odbor za mir.
U međuvremenu, Kina, drugi najveći platiša sa udelom od 20% u redovnom budžetu UN, akumulirala je preko 1,1 milijardu dolara zaostalih plaćanja. Poslednjih godina Kina sve kasnije izmiruje svoje obaveze, pravdajući to proceduralnim problemima. Međutim, većina analitičara ocenjuje da su kašnjenja sračunata, odnosno da služe kao politička ucena kako bi Peking efikasnije progurao sopstvene interese u telima UN.
Iako Kina nije tako direktna i brutalna u kritikama kao njen najveći ekonomski i politički takmac, šta Kinezi stvarno misle o ulozi Ujedinjenih nacija u sadašnjem razjedinjenom svetu sugeriše i podatak da od 2,3 milijardi dolara kineskih doprinosa, svega 150 miliona dolara je dato po dobrovoljnom osnovu.
Komentarišući uzroke izuzetno teške krize u kojoj su se našle Ujedinjene nacije, Fil Linč, direktor Međunarodne organizacije za ljudska prava (ISHR) poredi UN sa svetskim restoranom u kojem dva nasilna gosta, SAD i Kina, pojedu svu hranu, ne ostavljajući ništa drugima, „a onda odbijaju da plate i prete da će vas zatvoriti čim se pobunite“.
Linč upozorava da „ma koliko UN bile nesavršene, svet trenutno nema bolji mehanizam za zaštitu miliona unesrećenih ljudi širom sveta i zato sve države članice imaju ogromnu odgovornost u sprečavanju pokušaja da se Ujedinjenim nacijama upravlja kroz bezakonje i cinični transakcionalizam“.
Linč nije jedini koji pokušava da alarmira svetsku javnost ukazujući na dramatične i dalekosežne posledice ukoliko Ujedinjene nacije postanu kolateralna šteta u prepucavanju najmoćnijih država, koje nastoje da ostatak sveta podrede sopstvenim interesima. Naprotiv, brojni analitičari upozoravaju da je takav, žalostan ishod već na pomolu, imajući u vidu da je ovogodišnji redovni budžet UN smanjen sa 3,7 milijardi dolara na oko 3,2 milijarde, te da će biti otpuštena petina zaposlenih.
Pored toga, budžet za humanitarnu pomoć je pao sa 44 milijarde dolara na 29 milijardi, dok je finansiranje Svetskog program za hranu smanjeno za 40%.
Ukoliko UN dožive finansijski kolaps, to će biti još jedna tragična potvrda da smo se prepustili sramotnoj ravnodušnosti, ističe Ričard Sajfman, američki stručnjak za javno zdravstvo i nekadašnji viši službenik u Ministarstvu spoljnih poslova SAD. „Ujedinjene nacije imaju brojne mane, ali ova organizacija je neophodna ako želimo da ostvarimo cilj koji nema alternativu – da osiguramo našu kolektivnu budućnost“, uveren je Sajfman.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 242, februar 2026.
Foto: lisiacaldeira, Pixabay
Oko 75 odsto hrane u Srbiji zavisi od oprašivača koji prenose polen s cveta na cvet i time omogućavaju razmnožavanje biljaka.
Upravo iz tog razloga kompanija Nestle realizuje projekat “Zajedno pčelama na dar” u kom će učenici pet poljoprivrednih škola u Srbiji – iz Futoga, Vršca, Požege, Kraljeva i Vranja – tokom marta i aprila postavljati hotele za oprašivače i saditi polinatorske trake pored školskih poljoprivrednih parcela.
Hoteli za oprašivače su skloništa, odnosno kuće za divlje solitarne pčele, a polinatorske trake su cvetni pojasevi koji služe kao staništa i izvor hrane za oprašivače, korisne insekte i ptice, a poboljšavaju i biodiverzitet, štite od erozije i direktno utiču na bolju oprašenost useva i veće prinose. U jesenjem delu pomenutog projekta posađeno je 200 stabala medonosnog drveća – gloga, divlje trešnje i šljive – duž školskih poljoprivrednih parcela.
Na pitanje zašto se sve ovo radi odgovor je vrlo jednostavan – da bi se očuvale solitarne divlje pčele čiji broj svuda u svetu pada. Uzroka za taj pad je više. Do njega dovode nestanak livada i cvetnih površina, betoniranje i širenje gradova, upotreba opasnih pesticida u poljoprivredi, klimatske promene zbog kojih biljke cvetaju ranije ili kasnije a pčele izlaze iz perioda zimovanja i počinju da traže hranu u pogrešno vreme itd.
Solitarne divlje pčele, kako im i ime kaže, ne žive u zajednici odnosno u košnicama, već su individualci. One nemaju maticu i radilice, i ne proizvode med. Svaka od njih je plodna za sebe i sama gradi gnezdo u tlu, na drvetu ili u pukotinama.
U oprašivanju svih biljaka na planeti solitarne divlje pčele učestvuju sa 35% i 50%. Veoma su efikasne u ovom poslu jer nemaju „korpe“ za polen te im on u većoj količini ispada na cvetove, ali i zato što češće prelaze sa jedne biljke na drugu i aktivnije su na nižim temperaturama nego medonosne pčele.
Zato će one sada u blizini pet srednjih škola u Srbiji imati sigurno stanište u kom će odlagati jaja, gnezditi se i prezimljavati. Usput će učenici srednjih škola moći da ih posmatraju i uče o njima.
Izvor: Dnevnik.rs
Foto: kaeferknipser, Pixabay
S druge strane, možda bi trebalo izbegavati Vranje, Novi Pazar i Zaječar koji su na začelju, piš
To su pokazali preliminarni rezultati istraživanja percepcije građana koji će biti upotrebljeni za izradu Indeksa najboljih gradova Srbije (Best City Index). Na izradi ovog rangiranja radi Ekonomski fakultet u Nišu, uz podršku projekta UR Wise koji finansira Evropska unija.
Sombor je bio prvoplasirani u osam od 10, a i u preostale dve kategorije je bio drugi. Reklo bi se, ubedljiv rezultat. Kako su građani obuhvaćeni ispitivanjem ocenjivali samo svoje prebivalište, može se zaključiti da su Somborci najponosniji na svoju zajednicu i u njoj vide bolje šanse za napredak nego Zaječarci.
Posmatranih 10 kategorija, rangirali su prema svojem viđenju njihovog značaja za kvalitet života. Građanima su prioritet bezbednost i zdravstvena zaštita. Sledi obrazovanje i ljudski kapital, a na trećem mestu spremnost na usvajanje digitalnih tehnologija. Na začelju, ali ne mnogo manje važno su ekonomija i tržište rada gde su između ostalog ocenjivali mogućnost da nađu posao. Takođe i zaštita životne spremine, kao i javne usluge u lokalnoj samoupravi.
Ističu da je reč o subjektivnoj percepciji i takva bi i trebalo da bude. Kada budu pridodati i rezultati istraživanja stavova privrede, sigurno je da će se raspored gradova na finalnoj listi menjati, istakle su profesorke na predstavljanju u Poslovnom klubu Privrednik.
Građani su, kako je objašnjeno odgovarali odnosno birali između unapred definisanih izjava o svom gradu. Broj ispitanika je odabran proporcionalno veličini svakog grada. Takođe su bili unapred upoznati s kojim ciljem se sprovodi istraživanje.
Izvor: Forbes
Foto: Dudlajzov, Depositphotos
Jedan od najzanimljivijih komunističkih eksperimenata u istoriji sproveden je pre šest vekova u carstvu Inka, u kom niko nije ostao gladan ili bez krova nad glavom, a ekonomija je bila bezgotovinska ili modernije rečeno – cashless.
Carstvo Inka je najveće carstvo u pretkolumbovskoj Americi. Nastalo je u 14. veku a u narednom se proširilo duž Anda da bi pred svoj kraj obuhvatalo delove Ekvadora, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea. Inke jesu bili osvajači novih teritorija ali su lokalno stanovništvo asimilovali relativno miroljubivim metodama namećući mekim metodama svoj jezik i kulturu.
Međutim, to nije bila jedina specifičnost Inka. Njihovo ekonomsko uređenje je za to vreme bilo vrlo humanističko, dok je političko bilo prilično totalitarističko. Naime, carstvo Inka je strogo kontrolisalo svoje građane a život pojedinca u njemu je bio podređen državi od rođenja do smrti.
U carstvu Inka nije postojalo privatno vlasništvo nad zemljom u zapadnom smislu. Vrhovni vladar, poznat kao Sapa Inka, smatran je božanskim bićem i formalno je bio vlasnik celokupne teritorije.
Zemlja nije mogla da se kupuje ili prodaje. Umesto toga, bila je podeljena na tri dela: državni, koji je služio za finansiranje vlasti i vojske, verski, namenjen hramovima i sveštenstvu i zajednički deo koji su obrađivale lokalne zajednice poznate kao ajlju.
Privatna domaćinstva nisu imala vlasništvo nad zemljom ali su dobijala pravo da obrađuju određenu parcelu čija je veličina zavisila od broja članova domaćinstva.
Jedna od najneobičnijih karakteristika sistema Inka bila je činjenica da u njemu nije postojao novac. Zlato i srebro nisu imali ekonomsku vrednost. Za Inke su to bili simbolični materijali – znoj Sunca i suze Meseca – koji su korišćeni za ukrašavanje hramova i luksuznih objekata.
Stanovništvo je do osnovnih potrepština dolazilo razmenom svojih proizvoda za one koje su pravili drugi ljudi, dok je država kontrolisala tržište luksuzne robe i trgovinu na većim razdaljinama.
Time je praktično onemogućen nastanak bogate trgovačke klase koja bi mogla da ugrozi vlast države, ali i koja bi prisvojila onaj deo društvenih sredstava koji joj nije bio potreban. Viškovi koji su zahvaljujući takvom sistemu ostajali čuvani su i preraspoređivani onom delu društva kojima su bili potrebni.
Umesto poreza u novcu, država je koristila sistem obaveznog rada poznat kao mit’a. To znači da su građani morali deo godine da provedu radeći za državu.
Zahvaljujući takvom “poreskom sistemu” izgrađene su hiljade kilometara puteva kroz planine, ogromne poljoprivredne terase koje su omogućile uzgoj biljaka u teškim planinskim uslovima, kao i velelepni objekti poznati i dan danas.
Zauzvrat, država je održavala veliku mrežu skladišta hrane. U njima su se čuvali krompir, kukuruz i druge namirnice, kako bi se stanovništvo snabdevalo u slučaju suše, bolesti ili starosti. Svako ko iz nekog razloga nije mogao da zaradi za sebe dobijao bi pomoć. Raspodelom resursa upravljala je takođe država, odnosno njeni administratori koji su vodili evidenciju stanovništva i proizvodnje pomoću sistema čvorova na kanapima, poznatog kao Quipu, i na osnovu nje odlučivali koliko hrane će biti gde raspodeljeno.
Društveni ugovor Inka bio je jednostavan i zasnivao se na potpunoj poslušnosti državi u zamenu za sigurnost i opstanak.
Njihovo carstvo dakle nije bilo ni savršena komunistička utopija ni društvo potpune jednakosti. Pre bi se moglo opisati kao strogo organizovana planska ekonomija u kojoj je kolektivni opstanak imao prednost nad individualnom slobodom.
Ipak, ovo carstvo se umnogome razlikovalo od onoga što danas smatramo komunističkim društvom. Pre svega zato što je imalo strogu hijerarhiju sa plemstvom koje je imalo bolji položaj i narodom koji nije učestvovao u donošenju odluka važnih za društvo. Cilj tog sistema nije bio ukidanje vlasti već jačanje moći države i cara.
Cinik bi sada rekao da su isti cilj imali i svi ostali komunistički sistemi kroz istoriju, ali kao što vidimo na takve težnje nisu imuni ni režimi u kapitalističkim državama, a posebno u društvima zaglavljenim u divljem kapitalizmu kao što je srpsko.
Izvor: Greek Reporter
Foto: Pixabay