EkonomijaVesti

ECB izabrala banke za test digitalnog evra

by bifadmin
Evropska centralna banka (ECB) saopštila je danas da je izabrala 36 pružalaca platnih usluga (PSP), među kojima su banke i finansijsko tehnološke platforme, koji će učestvovati u pilot fazi projekta digitalnog evra.
Najveći deo liste učesnika čine banke kao što su Unikredit, Dojče banka, Rajfajzen banka, Nova Ljubljanska banka (NLB) i Pireus banka.

U projektu učestvuju i finasijsko-tehnološke kompanije kao što su Revolut, Strajp, Satispej i Neksi pejments.

Pilot projekat trebalo bi da počne u drugoj polovini 2027. godine i trajaće 12 meseci, sa ciljem da se testiraju tehničke funkcije digitalnog evra, način korišćenja u svakodnevnim plaćanjima i iskustvo korisnika pre eventualnog uvođenja ove valute.

ECB je saopštila da je na poziv za učešće stiglo više od 50 prijava, što, prema oceni institucije, pokazuje snažno interesovanje privatnog sektora za uključivanje u razvoj novog evropskog platnog sistema.

„Veliko interesovanje tržišta pokazuje spremnost privatnog sektora da aktivno učestvuje u projektu digitalnog evra i doprinese jačanju evropskog platnog sistema“, izjavio je član Izvršnog odbora ECB-a Pjero Ćipolone, koji predsedava radnom grupom za digitalni evro.

Tokom pilot faze koristiće se beta verzija digitalnog evra, koja će po funkcijama i tehnologiji biti veoma slična verziji predviđenoj nacrtom evropskog zakonodavstva.

U testiranju će učestvovati zaposleni u Evropskoj centralnoj banci i nacionalnim centralnim bankama evrozone, kao i odabrani trgovci – uključujući elektronske prodavnice, restorane i kafiće, navodi ECB na svojoj veb stranici.

Korisnici će moći da isprobaju različite vrste plaćanja, uključujući transfere između građana, plaćanja u prodavnicama i onlajn kupovinu.

Izvor:Tanjug

Foto: Markus Winkler, Unsplash
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Osiguranje zajedničkih prostora u zgradama: Stanari radije biraju svađu oko novca za popravke nego polisu

by bifadmin

Osiguravači u Srbiji nude osiguranje zajedničkih prostora u stambenim zgradama već deset godina. Međutim, procenjuje se da je kod nas osigurano tek oko 5% zajedničke imovine u zgradama, koju većina stanara doživljava kao „nečiju“ a ne svoju. Sve dok ne dođe do štete, čiji troškovi su najčešće veći od mesečnog izdvajanja za polisu osiguranja od rizika.

Osiguranje zajedničkih prostora u stambenim zgradama u Srbiji nije popularno, uprkos sve češćim olujama, požarima, poplavama, kvaru instalacija i drugim štetama koje nastaju sticajem nesrećnih okolnosti. Osiguravajuće kuće procenjuju da je osigurano tek nekoliko procenata zajedničkih prostora u stambenim zgradama sa više spratova.

Možda to ne treba da čudi kada se ima u vidu da je i procenat osiguranih stanova, kao lične imovine, tek neznatno viši. Za osiguranje zajedničkih prostora potrebna je, kažu u osiguravajućim kućama, odluka dve trećine stanara, a budući da se svaka šteta ne tiče podjednako svakog vlasnika stana, takvu saglasnost je teško postići.

Stanari, prema rečima profesionalnih upravnika, ne žele „još jedan namet“. Zato, umesto da osiguraju zajedničku imovinu, radije se svađaju kada treba dati novac za popravku nekog kvara, što je uglavnom veći trošak od mesečnog izdvajanja za polisu osiguranja od rizika.

Izmene zakona na čekanju

Prema Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, u Srbiji nije obavezno osiguranje zajedničkih prostorija u stambenim zgradama, kao ni stanova, već se to radi na dobrovoljnoj bazi. Istina, u jednom članu tog zakona pominje se da stambena zajednica može da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima usled neodržavanja, odnosno nepravilnog održavanja zgrade, a na način i pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje delatnost osiguranja i zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Za štetu koja proistekne od zajedničkih delova zgrade, prema tom zakonu, odgovara stambena zajednica, a supsidijarno i vlasnici posebnih delova zgrade ako stambena zajednica ne nadoknadi štetu u roku koji je odlukom nadležnog organa određen za naknadu štete. Ako se ne može odrediti da li šteta potiče od posebnog dela ili zajedničkih delova zgrade, odgovaraju solidarno stambena zajednica, odnosno vlasnici stanova.

Iako su najavljivane izmene i dopune Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, kojima bi se uvelo obavezno osiguranje od odgovornosti kada je u pitanju naknada štete trećim licima za prouzrokovanu štetu od zajedničkog dela zgrade, one još nisu usvojene.

„Nečija“ imovina a ne moja

Predsednik Udruženja profesionalnih upravnika Beograda Bojan Nikolić kaže za B&F da je u Srbiji osigurano možda oko 5% zajedničkih prostorija u zgradama, a razlog je to što ne postoji svest o tome koliko je to značajno.

„Stanari plaćanje premije osiguranja doživljavaju kao novi namet. Zajednički prostor kao deo zgrade za njih je ‘nečija’ imovina. Ako bi i deo stanara pristao da plati polisu, teško je postići potrebnu većinu“, ističe Nikolić.

On navodi primer kada je zbog strujnog udara pregoreo motor lifta u jednoj zgradi koja je imala polisu osiguranja, zbog čega je osiguravajuća kuća pokrila 90% troškova a stanari 10%, jer je bio takav ugovor. Fondovi stambenih zajednica su, prema njegovim rečima skromni i sa tim novcem ne mogu da se pokriju troškovi raznih kvarova i drugih šteta, te da je potrebno dodatno izdvajanje novca.

Loš prijem u celom svetu

Pored osiguravajućih kuća, uslugu osiguranja zajedničkih prostorija u stambenim zgradama od pre nekoliko godina počeli su da reklamiraju i posrednici u tom poslu, sa obrazloženjem da je to dobra investicija. Jedan od posrednika u osiguranju je firma Beohost, koja se bavi održavanjem i upravljanjem zgradama, a u paketu sa tim uslugama nudi i osiguranje preko DDOR Novi Sad.

Uroš Đaković, vlasnik firme Beohost koja održava 400 zgrada u Beogradu, kaže za B&F da firma ima dobru saradnju sa DDOR-om, pa stambene zajednice mogu osigurati zajednički prostor po cenama koje nisu visoke. Ti troškovi se nekada i ne vide u računu ako zgrada ima prihode od reklama, antena i drugih telekomunikacionih uređaja za čije postavljenje vlasnici plaćaju nadoknadu. Đaković kaže da je firma napravila model da stambene zajednice koje potpišu ugovor sa njima o upravljanju zgradom dobiju besplatno osiguranje.

Osiguravajuće kuće počele su da nude osiguranje zajedničkih prostorija u stambenim zgradama pre deset godina, ali očigledno je potrebno edukovati građane o prednostima te investicije, a pomoć u tom poslu očekuju i od profesionalnih upravnika. Osiguranje zajedničkog prostora naišlo je na loš prijem u celom svetu, a poseban problem je to što je za takvu odluku potrebno da se složi dve trećine stanara zgrade, kako bi ovlastili profesionalnog upravnika da u ime stambene zajednice potpiše polisu osiguranja.

Osiguravači navode da im profesionalni upravnici povremeno traže ponudu za osiguranje zajedničkog prostora u zgradi, ali se često nakon toga ni ne jave jer verovatno nisu uspeli da obezbede potrebnu saglasnost stanara. S druge strane, upravnici tvrde da nije redak slučaj da od osiguravača dobiju ponude koje nisu dovoljno precizne.

Kako se formira cena polise

Cena osiguranja zajedničkog dela zgrade zavisi od više faktora, a formira se pre svega na osnovu procene strukture građevine, spratnosti, godine izgradnje i broja stanova, kao i kolika je dužina fronta zgrade. Dužina fronta zgrade je važna jer neke zgrade imaju više ulaza, pa se mora utvrditi koji deo fasade pripada određenoj stambenoj zajednici.

Osnovni rizik za osiguranje imovine u DDOR-u su požar, udar groma, eksplozija, oluja, grad, pad letilice, štete od demonstracija i manifestacija, izliv određenih instalacija, lom stakala na hodnicima i svetlarnicima… Osiguranje kod te kuće može da se proširi i na poplave, bujice vode, zemljotres, prekomerno otapanje snega, naročito u zgradama sa ravnim krovom, udar nepoznatog vozila, instalacije.

Polisa osiguranja, na primer, za zgradu sa dva sprata i potkrovljem, sa osam do 12 stanova, sa pokrićem svih rizika i odgovornosti za štetu prema trećim licima košta u toj kući do tri evra mesečno po stanu, a za zgradu sa više spratova oko pet evra mesečno po stanu. Na primer, štetu od požara, izazvanog u jednom stanu koji uništi i zajedničke prostorije, pod uslovom da su osigurane, nadoknađuje osiguravajuća kuća.

Postupak podrazumeva da se požar prijavi policiji koja utvrdi uzrok, napravi zapisnik na osnovu koga osiguravajuća kuća rešava slučaj, odnosno plaća otklanjanje štete pod uslovom da požar nije izazvan namerno, već je nastao iz nehata.

Kada je reč o liftovima, DDOR pokriva troškove popravke ili zamene pregorelog elektromotora, ali ne i kvarove starih liftova koji godinama nisu remontovani.

Odgovornost za štetu nanetu trećim licima

U DDOR-u ističu da je osiguranje zajedničke imovine veoma korisno, naročito kada se desi katastrofalni požar koji može da uništi deo ili celu zgradu, jer se tada popravka finansira iz fonda osiguranja.

„Zbog toga bi država trebalo da više radi na afirmaciji ove vrste osiguranja. Ako nema polise, stanari moraju sami da plate ili traže pomoć države. Poplava u Obrenovcu je primer šta znači osiguranje, jer je samo 10% kuća imalo polisu osiguranja i vlasnici su naplatili značajne naknade za renoviranje. Ostali su čekali pomoć države i to se oteglo, što potvrđuje da je polisa najsigurnije sredstvo zaštite od svih rizika štete nad imovinom, u ovom slučaju zajedničke imovine“, kažu u toj osiguravajućoj kući za B&F.

Poseban rizik je odgovornost stambene zajednice za štete nanete trećim licima. Ako neko uđe u zgradu koja je neposredno pre toga očišćenja, oklizne se i povredi a nema upozorenja da je pod klizav, povređeno lice može da tuži stambenu zajednicu. U tom slučaju, ukoliko postoji polisa, osiguranje plaća troškove lečenja povređenom licu. To je primer, ističu osiguravači, koliko je taj rizik opasan i zašto je potrebno da se on pokrije polisom za osiguranje zajedničkih prostorija.

Svetlana Jovičić

Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: id23, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusIT i nauka

Poslednji pozdrav Nikoli Markoviću

by bifadmin

Intervju koji objavljujemo vođen je neposredno pre smrti Nikole Markovića. Danas ga delimo ne samo kao razgovor o njegovom radu, već i kao poslednji pozdrav čoveku čije će ideje, iskustvo i nasleđe nastaviti da inspirišu druge.

Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Struja postaje nova nafta: Tehnološki giganti ulaze u trku vrednu 3 biliona dolara

by bifadmin
Veći deo moderne istorije najvažniji resurs sveta bila je nafta. Pokretala je industrijski rast, odlučivala ratove, preoblikovala geopolitiku i stvorila neke od najvećih kompanija u istoriji.
Potom je primat preuzeo drugi resurs – podaci. Kompanije koje su znale da ih prikupe, obrade i monetizuju, poput Applea, Googlea, Amazona i Microsofta, postale su najvrednije korporacije koje je svijet ikada vidio.

Ali i ta era ulazi u novu fazu. U doba veštačke inteligencije, ključni uski grlo više nijesu ni podaci ni algoritmi, već – električna energija.

Globalna AI trka pokazuje da čak ni najnapredniji čipovi, najmoćniji modeli i najveće baze podataka ne znače mnogo bez stabilnog, skalabilnog i relativno jeftinog izvora struje. Zato se najmoćnije tehnološke kompanije svijeta sve agresivnije bore za dugoročne energetske ugovore, lokacije sa dostupnom mrežom i sopstvenu energetsku infrastrukturu.

Goldman Sachs Research procenjuje da bi globalna potrošnja električne energije data centara mogla porasti 50 odsto do 2027. godine, a čak 165 odsto do kraja decenije u odnosu na nivo iz 2023. godine. Međunarodna agencija za energiju, u baznom scenariju, očekuje da će globalna potrošnja električne energije data centara dostići oko 945 TWh do 2030. godine, što je nešto manje od tri odsto ukupne svetske potrošnje struje.

Big Tech više ne kupuje samo čipove – kupuje elektrane

Promjena se već vidi u velikim poslovima koje zaključuju najveće tehnološke kompanije. Amazon je kroz prošireni ugovor sa Talen Energy obezbijedio do 1.920 megavata nuklearne energije bez emisija ugljenika, sa isporukom koja se postepeno povećava do 2032. godine.

Microsoft je, s druge strane, potpisao dvadesetogodišnji ugovor sa kompanijom Constellation Energy, koji treba da omogući ponovno pokretanje nuklearne elektrane Three Mile Island Unit 1 u Pensilvaniji, kapaciteta oko 835 megavata.

Čak ni Google, uprkos kapitalu i globalnoj infrastrukturi, nije imun na lokalne otpore i energetsko-regulatorna ograničenja. Kompanija je prošle godine povukla prijedlog data centra u Indianapolisu nakon višemesečnog protivljenja dela lokalne zajednice i političara.

Drugim rečima, u AI ekonomiji kapital nije dovoljan. Nije dovoljno imati ni GPU čipove. Ko nema pristup struji, nema ni infrastrukturu za veštačku inteligenciju.

Zašto se u toj priči pominje Bitzero

Upravo u toj promeni investitori sve pažljivije posmatraju kompanije koje su ranije gradile infrastrukturu za energetski intenzivne poslove, prije svega rudarenje bitcoina. Jedna od njih je Bitzero Holdings, kompanija koja se nakon razvoja bitcoin mining infrastrukture sve više pozicionira kao operator data centara za vještačku inteligenciju i visokoperformansno računarstvo.

Bitzero je u junu 2026. počeo trgovanje na Nasdaqu pod oznakom AIBZ, a kompanija tvrdi da ima više od jednog gigavata planiranog kapaciteta data centara, sa projektima u Norveškoj, Finskoj i Sjevernoj Dakoti.

Najvažniji konkretan korak dogodio se u maju, kada je Bitzero objavio da je sa kompanijom OneQode Networks potpisao obavezujuće pismo namjere za 15-godišnji zakup punog kapaciteta od 110 megavata u data centru Namsskogan u Norveškoj. Prema saopštenju kompanije, taj aranžman bi tokom trajanja zakupa mogao doneti oko 2,6 milijardi dolara prihoda, ali je važno naglasiti da konačni ugovor zavisi od due diligence procesa, tehničkih, pravnih i finansijskih uslova, kao i dodatnih odobrenja.

To je ključna razlika između promotivnog narativa i investicione realnosti: Bitzero ima jasan tržišni ugao i imovinu koja postaje sve traženija, ali dio najvažnijih prihoda i dalje počiva na realizaciji projekata i pretpostavkama koje tek treba potvrditi.

Bitcoin je prvi pokazao fizičku cijenu digitalne ekonomije

Bitcoin je godinama bio kritički posmatran upravo zbog ogromne potrošnje električne energije. Njegov proof-of-work sistem je neumoljiv: proizvodnja svakog novog bitcoina direktno zavisi od dostupne energije, cijene struje i efikasnosti opreme.

To je rudare natjeralo da mnogo prije AI kompanija nauče jednu lekciju: ko nema dugoročno obezbijeđenu jeftinu struju, ispada iz igre. Rudari koji su zavisili od maloprodajnih cijena električne energije ili privremenih popusta nijesu mogli da opstanu u dugom roku. Oni koji su kontrolisali ulazni trošak energije mogli su da prežive padove cijene bitcoina i šire kapacitete.

Sada se ista logika prenosi na AI data centre. Vještačka inteligencija, cloud računarstvo i visokoperformansni serveri zavise od istog fizičkog ograničenja: struje. Softver može napredovati, modeli mogu postajati efikasniji, ali energetska infrastruktura ostaje temelj cijelog sistema.

Energetske kompanije postaju pobjednici AI buma

Da tržište sve više nagrađuje kontrolu nad stabilnom proizvodnjom struje pokazuje i primer Constellation Energy. Kompanija je završila akviziciju Calpinea, čime je nastao energetski gigant sa oko 55 gigavata proizvodnih kapaciteta iz nuklearnih, gasnih, geotermalnih, hidro, vetro i solarnih izvora.

To je širi signal tržištu: u novoj fazi AI buma nijesu važni samo proizvođači čipova, cloud platforme i softverski modeli. Sve vrednije postaju kompanije koje kontrolišu lokacije, mrežne priključke, transformatore, trafostanice i dugoročne izvore električne energije.

Zbog toga se mijenja i investiciona logika. Data centar više nije samo nekretnina sa serverima, već energetski projekat sa digitalnim zakupcem. U tom modelu, struja više nije običan trošak poslovanja. Ona postaje proizvod.

Velika prilika, ali i veliki rizici

Bitzero se u toj slici predstavlja kao kompanija koja može da premosti dva svijeta: današnji prihod od rudarenja bitcoina i buduće dugoročne ugovore za AI infrastrukturu. Ako se taj prelaz uspešno realizuje, model bi mogao ličiti na stabilnije infrastrukturne prihode, a ne samo na ciklične prihode zavisne od cijene kriptovaluta.

Ipak, investitori i analitičari moraju zadržati oprez. Prihodi od bitcoin mininga zavise od cijene bitcoina, težine mreže i troškova opreme. Prihodi od AI hostinga zavise od pravovremene izgradnje, isporuke električne energije, kredibiliteta zakupaca i realizacije dugoročnih ugovora. Dio najzvučnijih brojki koje kompanija ističe odnosi se na planirane kapacitete, očekivane prihode i buduće faze razvoja.

Zato je najvažnija poruka šira od jedne kompanije: AI ekonomija ulazi u fazu u kojoj se digitalna moć sve više mjeri megavatima. U prethodnoj eri pobjednici su bili oni koji su kontrolisali podatke. U novoj eri, sve veću prednost imaće oni koji kontrolišu energiju.

Ako je nafta bila gorivo industrijskog veka, a podaci gorivo internet ekonomije, struja bi mogla postati najvažniji resurs AI doba.

Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Zašto žene posle pedesete najteže dolaze do posla?

by bifadmin

Imaju iskustvo, odgovornost i želju da rade. Ipak, za mnoge od njih, pedeseti rođendan postaje granica iza koje posao postaje gotovo nedostižan.

U Srbiji je čak 75.000 nezaposlenih žena starijih od 50 godina, a u Beogradu svaka druga nezaposlena žena pripada ovoj starosnoj grupi.

Jelena Ćušić Rakić iz udruženja „Žene na prekretnici“ ukazala je da je položaj žena starijih od 45 godina na tržištu rada posebno nepovoljan.

– Od ukupnog broja od 32.800 nezaposlenih ljudi prijavljenih na Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Beogradu, 19.000 su žene, što je skoro 60 odsto. Žene između 45 i 65 godina čine 56 odsto ukupne populacije koja traži posao – navela je Ćušić Rakić.

Prednost mlađim kandidatkinjama

Prema njenim rečima, veliki broj žena ostaje bez posla već u drugoj polovini četrdesetih godina, jer poslodavci često prednost daju mlađim kandidatima.

– Poslodavci ne prepoznaju da su to žene koje mogu mnogo da doprinesu njihovom uspehu, profitu na kraju krajeva, i da budu apsolutno lojalne tim kompanijama u kojima su zaposlene, nego traže mlađe ljude – istakla je Ćušić Rakić.
Predrasude ili godine – šta je najveća prepreka

Dodaje da postoji predrasuda da žene starije od 50 godina nemaju dovoljno znanja i veština, iako iskustvo njihovog udruženja pokazuje suprotno.

– Među njima ima jako puno žena koje su spremne, vešte da se priključe novom poslu i to što su u jednom momentu proglašene tehnološkim viškovima ne znači da treba da odustanu od traženja novog posla ili započinjanja sopstvenog posla – rekla je Ćušić Rakić.

Na ceni fleksibilnost i nove veštine

Smatra da je u velikom broju slučajeva reč i o diskriminaciji.

– Dolazimo i do saznanja da tu ima i diskriminacije – po dva osnova, i polne diskriminacije i diskriminacije po osnovu godina – naglasila je Ćušić Rakić, dodajući da je samo u Beogradu više od 3.000 nezaposlenih žena sa visokim obrazovanjem, zbog čega se, kako kaže, ne može tvrditi da nisu stručne i osposobljene za rad.

Poslodavci smatraju da su potrebne nove veštine i veća fleksibilnost

Sa druge strane, Andreja Brkić iz Unije poslodavaca Srbije smatra da se poslodavci danas pre svega suočavaju sa nedostatkom kvalitetne radne snage.

– U današnje vreme je vrlo teško uopšte pronaći kvalitetnog radnika i osposobljenog da može da radi – rekao je Brkić.

Ocenjuje da je deo problema i u tome što pojedine kandidatkinje nisu spremne da promene profesionalni pravac.

– Radile su te žene neke druge poslove, neće da izađu iz tih nekih okvira, neće dovoljno da se potrude. Treba da ih osvestimo da krenu možda u osposobljavanje, tehničko, tehnološko, učenje novih veština – naveo je Brkić.

Poslodavci traže lojalnost i kvalitet

Ističe da poslodavci traže lojalne i kvalitetne radnike, bez obzira na godine i pol, kao i da za brojne administrativne i stručne poslove godine ne predstavljaju prepreku.

– U finansijama, računovodstvu, knjigovodstvu ili raznim drugim poslovima koje mogu jako dobro i kvalitetno da rade, nema razloga da poslodavac ne uzme takvu ženu – poručio je Brkić.

Jelena Ćušić Rakić navodi da iskustvo udruženja „Žene na prekretnici“ pokazuje da su žene spremne da uče i usavršavaju se.

Kroz programe udruženja, kako kaže, prošlo je oko 800 žena, a mnoge su, u saradnji sa kompanijama koje podržavaju rad udruženja, pohađale dodatne obuke i treninge.

– Generalno i dalje važi taj neki model da su te žene neko ko neće odgovoriti kao neko ko ima trideset godina, a verujte većina njih vlada veštinama koje su sada neophodne – navela je Ćušić Rakić.

Naglašava da su žene pokazale interesovanje i za prekvalifikaciju i promenu zanimanja.

– Većina njih je spremna da tako nešto prođe i da se prekvalifikacije – rekla je Ćušić Rakić.

Brkić smatra da je potrebno više sistemske podrške države kako bi se iskoristio potencijal ljudi starijih od 50 godina.

Ističe da bi uz bolju saradnju države, Nacionalne službe za zapošljavanje i poslodavaca, trebalo kreirati podsticajne programe za zapošljavanje ove kategorije stanovništva.

– Mislim da to treba mnogo bolje da se uradi, mnogo organizovanije… Da dođemo do nekih podsticajnih sredstava, konkretno za žene. Naravno, i za muškarce, jer ima i muškaraca koji su ostali bez posla – zaključio je Brkić.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Duži životni vek zahteva održiviji rad

by bifadmin
Tradicionalni linearni model karijere danas je zastareo jer ljudi žive i rade duže. Broj stogodišnjaka se višestruko povećava, a potrebne veštine se ubrzano menjaju. Novi okvir „Karijera od 100 godina“, koji je razvila Naema Paša, zasniva se na tri ključna stuba: Trajnost, Prilagodljivost i Napredak.

„Trajnost“ naglašava važnost fizičke, mentalne i finansijske održivosti kako bi ljudi mogli da imaju duži radni vek i kvalitetno nastave da doprinose.

„Prilagodljivost“ zahteva od poslodavaca da kontinuirano učenje postane sastavni deo radnog mesta, omogućavajući zaposlenima da se razvijaju zajedno sa veštačkom inteligencijom, umesto da teret prilagođavanja u potpunosti bude prepušten pojedincima.

„Napredak“ usmeren je na stvaranje pravednijih mogućnosti za povratak na posao i ponovno izgrađivanje profesionalnog puta nakon prekida u karijeri, prevazilazeći praksu kažnjavanja ljudi čije karijere nisu bile pravolinijske.

Karijere i njihove faze

Poslodavci će morati da kreiraju održivija radna mesta, podstiču sposobnost prilagođavanja i obezbede mogućnosti za obnovu i novi profesionalni razvoj kako bi bili spremni za karijere koje će u budućnosti biti duže, složenije i promenjivije.

Veći deo prošlog veka organizacije su oblikovale karijere polazeći od jednostavne pretpostavke. Ljudi su se obrazovali u mladosti, radili tokom odraslog doba i odlazili u penziju negde oko svojih šezdesetih godina.

Taj model nikada nije bio toliko univerzalan kao što je izgledalo, ali je poslodavcima pružao jasnu mapu. Karijere su imale svoje faze. Obuke su imale svoj ritam. Beneficije su imale jasno određene granice. Penzionisanje je imalo svoje mesto u toj priči.

Ta mapa je danas u velikoj meri zastarela.

Istraživački centar Pew Research, oslanjajući se na projekcije U.S. Census Bureau, procenjuje da će se broj Amerikanaca starijih od 100 godina povećati više nego četiri puta – sa oko 101.000 u 2024. na 422.000 do 2054. godine.

Zavod za zapošljavanje navodi da jedna petina Amerikanaca starijih od 65 godina učestvovala na tržištu rada tokom 2024. pri čemu je 11,6 miliona ljudi iz te starosne grupe ili radilo ili tražilo posao.

Istovremeno, veštine postaju sve manje dugotrajne. Svetski ekonomski forum očekuje da će se do 2030. promeniti 39% ključnih veština zaposlenih. Ljudi bi mogli da žive duže, rade duže i češće će morati da se iznova profesionalno usmeravaju u okviru iste karijere.

Naema Paša, osnivačica World of Work instituta pri Henli poslovnoj školi (uz napomenu autora da i sam radi u toj instituciji), razvija okvir za ono što naziva „Karijera od 100 godina“. Ovaj koncept zasniva se na tri ideje: Trajnost, Prilagodljivost i Napredak.

Duže karijere zahtevaće od ljudi da očuvaju svoju fizičku, mentalnu i finansijsku održivost. Zahtevaće od zaposlenih da se prilagođavaju dok veštačka inteligencija menja sadržaj i način obavljanja poslova. Takođe će zahtevati pravednije načine da ljudi ponovo izgrade svoju karijeru nakon prekida, promena ili profesionalnih izazova.

Stara mapa karijere se raspada

Većina poslodavaca i dalje posmatra karijere kao da su uglavnom linearne. Zaposleni ulaze u organizaciju, razvijaju veštine, napreduju na hijerarhijskoj lestvici, dostižu određeni nivo i na kraju odlaze.

Sistemi unapređenja, programi razvoja lidera i procene talenata često polaze od pretpostavke da su najbolje karijere upravo one koje su najuređenije i odvijaju se bez većih prekida.

Duži radni vek neće izgledati tako

Duži radni vek neće izgledati na taj način. On će uključivati prekide, nove početke, periode posvećene brizi o drugima, bolesti, gubitak posla, sticanje novih veština, horizontalne promene radnih pozicija i izgradnju druge ili treće profesionalne uloge. Karijera će možda imati više vrhunaca, a ne samo jedan.

Mnoge kompanije i dalje negativno posmatraju prekide u karijeri. Roditelj koji se vraća na posao nakon pauze u karijeri može biti smatran manje upućenim u aktuelna dešavanja.

Zaposleni u pedesetim godinama mogu biti ocenjeni kao manje spremni za prilagođavanje. Mlađi zaposleni koji ulaze na tržište rada oblikovano veštačkom inteligencijom mogu imati poteškoća da steknu početna iskustva koja su ranije ljudima pomagala da uče i napreduju.

Koncept karijere od 100 godina postavlja drugačija pitanja. Ne samo: ko je spreman za unapređenje, već: ko može nastaviti da doprinosi? Ne samo: ko ima najnovije iskustvo, već: ko ima sposobnost da uči? Ne samo: ko odgovara ulozi danas, već: ko može da se razvije za potrebe posla sutrašnjice?

Duži životni vek zahteva održiviji rad

Duža karijera sama po sebi nije nužno dobra vest. Ona može značiti više prilika, veće prihode i snažniji osećaj svrhe. Ali može značiti i veću iscrpljenost.

Poslodavci moraju biti oprezni da dugovečnost ne pretvore u opravdanje za beskonačan rad. Suština koncepta karijere od 100 godina jeste da radni vek postaje duži, raznovrsniji i manje predvidiv, što znači da radna mesta moraju biti pažljivije osmišljena.

Sve počinje održivošću. Previše organizacija i dalje posmatra sagorevanje na poslu (burnout) kao lični neuspeh zaposlenog, umesto kao problem načina na koji je posao dizajniran. One podstiču otpornost zaposlenih, dok istovremeno ne menjaju obim posla, kulturu sastanaka i menadžerske prakse. Veličaju izdržljivost dok iscrpljenost postaje normalizovana.

Ako se od ljudi očekuje da rade tokom dužeg životnog perioda, poslodavci moraju ozbiljno da shvate pitanje energije zaposlenih. To znači analizirati tempo rada, ponašanje menadžera i načine na koje se ljudi oporavljaju. Takođe znači priznati da zdravlje, obaveze brige o drugima, menopauza, neurodivergentnost, finansijski pritisci i mentalno zdravlje utiču na to da li ljudi mogu da ostanu u radnom odnosu i nastave da kvalitetno obavljaju svoj posao.

Stub „Trajnost“ u konceptu Naeme Paše posebno je važan jer dug životni vek bez održivosti postaje zamka. Radno mesto koje pomaže ljudima da dugoročno ostanu uspešni nije znak slabosti ili popustljivosti. Takvo radno mesto bolje zadržava znanje, sposobnost procene i institucionalno pamćenje.

Veštačka inteligencija pretvara prilagođavanje u zajedničku odgovornost

Veštačka inteligencija dodatno komplikuje planiranje karijere jer ne menja samo ono što zaposleni rade, već i način na koji poslodavci razmišljaju o svrsi i ulozi zaposlenih.

Zadaci koji su nekada ljudima omogućavali da steknu početno iskustvo sada mogu biti automatizovani. Rutinske analize mogu se ubrzati. Pisanje nacrta, sažimanje informacija i organizacija rasporeda mogu obavljati mašine. To ne znači kraj ljudskog rada, već promenu mesta na kojem se nalazi ljudska vrednost.

Rizik je da poslodavci veštačku inteligenciju posmatraju samo kao strategiju za povećanje produktivnosti, dok prilagođavanje promenama prebacuju isključivo na zaposlene. Od radnika se očekuje da samostalno nauče nove sisteme, očuvaju svoju relevantnost i nose teret neizvesnosti koju promene donose. To nije ozbiljna strategija razvoja radne snage – to je prebacivanje rizika na pojedinca.

Prilagodljivost sada mora postati deo odnosa između poslodavca i zaposlenog. Kompanije ne mogu jednostavno kupiti AI alate i očekivati da će ljudi sami uspeti da ih prate. One moraju ugraditi učenje direktno u sam posao.

To znači obezbediti zaposlenima vreme za učenje, a ne samo pristup onlajn kursevima. To znači redizajnirati radna mesta tako da ljudi sarađuju sa veštačkom inteligencijom, umesto da se tiho porede sa njom. To znači razvijati sposobnost procene, kreativnost, etiku, saradnju i razumevanje šire slike, zajedno sa tehničkim znanjem.

Stariji zaposleni i njihovi problemi

Stariji zaposleni su posebno izloženi pogrešnim pretpostavkama. Često se predstavljaju kao prepreka digitalnim promenama, iako mnogi od njih poseduju znanje o klijentima, sposobnost prepoznavanja obrazaca i institucionalno iskustvo koji upravo mogu učiniti veštačku inteligenciju korisnijom.

Izraz „čovek u petlji“ (human in the loop) zapravo je previše ograničen. Ljudi nisu samo dodatak tehnološkom procesu. Oni su razlog zbog kojeg taj proces uopšte postoji. Karijere zahtevaju bolje mogućnosti za povratak

Svaka duga karijera će sadržati periode prekida i promena. Neki od njih biće rezultat ličnog izbora, poput dodatnog obrazovanja, preseljenja ili svesne promene karijere. Drugi će biti nametnuti okolnostima, kao što su gubitak posla, bolest, obaveze brige o članovima porodice ili zamena određenih poslova tehnologijom.

Razlika između otporne i prekinute karijere često nije u talentu. Ona se često nalazi u pristupu mogućnostima.

Ko dobija drugu šansu? Kome je dozvoljeno da objasni prazninu u radnoj biografiji? Ko se posmatra kao iskusan, a ne kao zastareo? Ko dobija podršku i priliku za napredovanje nakon profesionalnog neuspeha? Kome se i dalje priznaje potencijal čak i kada njegov karijerni put nije bio uredan i pravolinijski?

Upravo ovde stub „Napredak“ u konceptu Naeme Paše postaje najvažniji. Pravičnost u okviru karijere od 100 godina ne odnosi se samo na ulazak u svet rada. Ona se odnosi i na povratak na posao, oporavak nakon prekida i ponovno osmišljavanje profesionalnog puta.

Karijerama su potrebni bolji putevi za povratak

Poslodavci bi trebalo da analiziraju gde i zašto karijere zaposlenih zastaju. Trebalo bi da ispitaju ko dobija mogućnosti za dodatnu obuku, ko ima pristup internim promenama pozicija, a ko se otpisuje nakon nelinearnog razvoja karijere.

Trebalo bi da se zapitaju da li se pauze u karijeri automatski tumače kao dokaz manje posvećenosti poslu. Takođe bi trebalo da obuče menadžere da prepoznaju prenosive sposobnosti zaposlenih, a ne samo sličnost sa njihovim poslednjim radnim mestom.

Novi dogovor između zaposlenih i poslodavaca zasnivaće se na tri principa: održivosti, prilagodljivosti i obnovi karijere. Zaposleni će i dalje morati da preuzmu odgovornost za svoje učenje i profesionalne izbore. Međutim, poslodavci ne mogu da se ponašaju kao da su to isključivo pitanja lične odgovornosti. Kada organizacije kreiraju iscrpljujuće poslove, ograničavaju pristup obukama ili prekide u karijeri tretiraju kao nedostatak, one direktno oblikuju budućnost koju ljudi mogu da imaju.

Praktičan test je jednostavan: Mogu li ljudi ovde da rade dugoročno, a da ne budu iscrpljeni?
Mogu li da se prilagode promenama, a da ne ostanu iza drugih?
Mogu li ponovo da napreduju nakon prekida ili profesionalnih izazova?

Poslodavci koji na ova pitanja mogu da odgovore potvrdno biće bolje pripremljeni za način života i rada koji ljude zaista očekuje u budućnosti.

Izvor: Bendžamin Lejker, saradnik Forbes

Foto: Pixabay
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Zašto je kreditna agencija Fitch zadržala Srbiju na korak od investicionog rejtinga

by bifadmin

Agencija Fitch potvrdila je kreditni rejting Srbije na nivou BB+, zadržavajući pritom pozitivne izglede za njegovo dalje unapređenje.

Kako stoji u obrazloženju, takva odluka doneta je zbog konzistentne makroekonomske politike u našoj zemlji, stabilnosti kursa dinara i „razumnim upravljanjem fiskalnim deficitom“.

Međutim, kao jedan od ključnih faktora koji usporava brže napredovanje rejtinga, Fitch navodi izraženu političku neizvesnost.

Najava izbora „koči“ rast rejtinga

Najave o mogućim vanrednim izborima do kraja 2026. godine, bilo na predsedničkom, parlamentarnom ili oba nivoa, unose dozu nestabilnosti u ekonomske tokove, upozoravaju iz Fitch-a.

Analitičari ove agencije ukazuju na visoku polarizaciju u društvu i mogućnost obnavljanja protesta što bi, prema njihovoj proceni, moglo negativno uticati na poverenje investitora i devizne rezerve.

Upravo zbog takvih procena unutrašnjeg političkog rizika, a uzimajući u obzir i globalne geopolitičke neizvesnosti, Fitch je odlučio da zadrži rejting na BB+ iako njihov kvantitativni model SRM, koji prati 18 varijabli, sugeriše da Srbija po čisto ekonomskim parametrima već zaslužuje višu ocenu BBB- što je „prvi stepenik“ investicionog rejtinga.

Fiskalna disciplina i stanje javnog duga

Uprkos izbornom ciklusu i uobičajenim pritiscima na budžet, Fitch očekuje da će fiskalna politika ostati u okvirima dogovorenim sa Međunarodnim monetarnim fondom.

To znači da bi deficit opšte države trebalo da ostane na projektovanih oko 3 odsto BDP-a u 2026. godini, dok se u narednim godinama očekuje njegovo blago smanjenje.

Javni dug Srbije se, kako ukazuju u analizi, stabilizovao na nivou od oko 44 odsto BDP-a, „što je znatno povoljnije u poređenju sa medijanom zemalja koje imaju sličan ili čak nešto bolji kreditni rejting“.

Iako naša država ostaje u velikoj meri oslonjena na spoljno finansiranje i dug u stranoj valuti, ti rizici su „ublaženi stabilnim kursom evra i aktivnim hedžingom obaveza u drugim valutama“, ocenjuju iz Fitch-a.

Strukturne slabosti: vladavina prava i korupcija

Kada je reč o dugoročnim faktorima koji utiču na kreditni rejting, Fitch ukazuje na određene strukturne slabosti u domenu vladavine prava i kontrole korupcije.

Indikatori Svetske banke za Srbiju u ovim oblastima i dalje se nalaze ispod 50. percentila, što negativno utiče na ukupni kreditni profil zemlje, upozoravaju iz agencije Fitch.

Takođe, izazovi u upravljanju državnim preduzećima, naročito u energetskom sektoru, i dalje predstavljaju potencijalni fiskalni teret.

„Buduće pozitivne promene rejtinga zavisiće od toga koliko će Srbija uspeti da unapredi institucionalni okvir i pokaže da politička previranja ne ometaju makroekonomsku stabilnost i put ka članstvu u Evropskoj uniji“, zaključili su u analizi.

Izvor: Nedeljnik

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Promo

Na odmor bez brige: Iskoristite posebne pogodnosti DDOR osiguranja

by bifadmin

Leto je vreme kada se planiraju putovanja, istražuju nove destinacije i više vremena provodi van kuće. Bilo da je reč o zaštiti zdravlja tokom boravka u inostranstvu ili sigurnosti doma dok ste odsutni, pravovremeno ugovoreno osiguranje pruža dodatnu bezbrižnost. Zato je DDOR osiguranje za svoje klijente pripremilo posebne pogodnosti tokom letnje sezone.

Do 30. septembra 2026. godine klijenti mogu da iskoriste posebne pogodnosti prilikom ugovaranja Putnog zdravstvenog osiguranja i osiguranja doma, u poslovnicama ili putem DDOR Web shopa.

Pogodnosti u poslovnicama DDOR-a

Klijenti koji žele savetovanje i ugovaranje polise uz podršku agenata mogu ostvariti sledeće benefite:

Putno zdravstveno osiguranje (uz pokriće od 15.000 ili 35.000 evra):

  • za putovanja u trajanju od 7 do 14 dana – 1 gratis dan osiguranja
  • za putovanja duža od 15 dana – 2 gratis dana osiguranja

Osiguranje imovine „Moja kućica“:

  • 1.000 dinara popusta za premiju od 7.000 do 14.999 dinara
  • 1.500 dinara popusta za premiju od 15.000 dinara i više

Pogodnosti za online kupovinu putem DDOR Web shopa

Građani koji žele da polisu ugovore brzo i jednostavno, bez odlaska u poslovnicu, mogu to učiniti putem DDOR Web shopa, uz elektronsku dostavu polise na imejl adresu.

Za online kupovinu dostupni su:

Letnja kampanja deo je aktivnosti kojima DDOR osiguranje nastavlja da unapređuje korisničko iskustvo i razvija usluge prilagođene savremenim potrebama klijenata. Kroz pogodnosti dostupne u poslovnicama i putem digitalnih kanala, kompanija nastoji da osiguranje učini još pristupačnijim i jednostavnijim za ugovaranje.

 

Kombinacijom pogodnosti dostupnih u poslovnicama i putem DDOR Web shopa, građani mogu brzo i jednostavno da obezbede zaštitu na putovanju, sigurnost svog doma ili obe vrste osiguranja istovremeno. Bezbrižno leto počinje dobrom pripremom – do 30. septembra 2026. godine ugovorite polisu u najbližoj DDOR poslovnici ili putem DDOR Web shopa i iskoristite letnju ponudu.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Promo

Bankarski depoziti više nisu jedini izbor: Zašto diverzifikacija postaje novi standard štednje

by bifadmin

Globalni trendovi i stavovi stručnjaka ukazuju na to da sve veći broj investitora kombinuje različite klase imovine umesto da se oslanja na samo jedan oblik štednje.

Iako bankarski depoziti stanovništva u Srbiji nastavljaju da rastu, najnoviji podaci pokazuju da štediše sve više traže alternative tradicionalnim načinima očuvanja vrednosti svoje imovine. Zaključno sa krajem aprila 2026. godine, depoziti stanovništva u Srbiji dostigli su 2.485 milijardi dinara (približno 21,2 milijarde evra), dok su dinarski depoziti zabeležili međugodišnji rast od 18 odsto, što predstavlja njihov najbrži godišnji rast od početka 2025. godine.

Istovremeno, Narodna banka Srbije ističe da su bankarski depoziti samo jedna od nekoliko raspoloživih opcija za upravljanje ličnom štednjom. U svojim materijalima za finansijsku edukaciju, centralna banka navodi da pojedinci takođe ulažu i u državne hartije od vrednosti, investicione fondove, akcije i investiciono zlato, pri čemu svaka odluka zavisi od ličnih finansijskih ciljeva, investicionog horizonta i tolerancije na rizik.

Isti trend prisutan je i na globalnom nivou. Prema izveštaju Svetskog saveta za zlato „Gold ETF Commentary“, objavljenom 8. jula 2026. godine, globalni ETF fondovi fizički pokriveni zlatom zabeležili su neto odlive u iznosu od 8,9 milijardi američkih dolara tokom juna, nakon nekoliko meseci snažnih priliva kapitala. Međutim, šira slika i dalje ostaje pozitivna. Tokom prve polovine 2026. godine, zlatni ETF fondovi privukli su približno 8 milijardi američkih dolara neto priliva, dok su ukupne zalihe zlata povećane za 18 tona, dostigavši 4.047 tona. Posebno se izdvojila Azija, koja je zabeležila prilive od 12 milijardi američkih dolara – najuspešniju prvu polovinu godine ikada registrovanu u tom regionu.

„U kompaniji Tavex već dugo ističemo da je jedna od najvećih grešaka koje investitori mogu napraviti koncentrisanje celokupne štednje u jednoj klasi imovine. Bilo da je reč o bankarskim depozitima, nekretninama, akcijama ili investicionom zlatu, svaka vrsta imovine ima svoje prednosti i slabosti. Diverzifikacija ostaje jedan od najefikasnijih principa očuvanja bogatstva na dugi rok“, izjavio je Georgi Hristov, direktor kompanije Tavex zlato&srebro.

Prema Hristovu, najnoviji podaci Svetskog saveta za zlato dodatno potvrđuju ovaj širi trend. „Kada posmatramo samo jedan mesec, možemo uočiti prilive ili odlive u bilo kojoj pojedinačnoj klasi imovine. Ono što je zaista važno jeste dugoročna perspektiva. Uprkos privremenim odlivima tokom juna, zlatni ETF fondovi su i dalje zabeležili pozitivne neto prilive u prvoj polovini godine, što pokazuje da investitori nastavljaju da posmatraju zlato kao važnu komponentu diverzifikovanog investicionog portfolija, a ne kao samostalnu investiciju.“

On smatra da i individualni investitori postepeno menjaju način na koji razmišljaju o upravljanju svojom imovinom. „Sve više ljudi počinje da shvata da investiranje ne podrazumeva pronalaženje jedne vrste imovine koja će uvek nadmašivati sve ostale. Suština je u izgradnji uravnoteženog portfolija koji može ostvarivati rezultate u različitim tržišnim uslovima. Upravo zbog toga diverzifikacija je postala jedan od temeljnih principa kojih se pridržavaju i institucionalni i privatni investitori širom sveta.“

Današnje investiciono okruženje zahteva širu perspektivu nego ikada ranije. Pitanje više nije da li neko treba da izabere bankarski depozit, investiciono zlato ili neki drugi finansijski instrument. Pravo pitanje jeste na koji način se ove vrste imovine mogu međusobno dopunjavati u okviru dobro diverzifikovanog portfolija. Iako diverzifikacija ne može eliminisati investicioni rizik niti garantovati prinose, ona može značajno povećati dugoročnu otpornost portfolija i pomoći investitorima da sa većim poverenjem upravljaju promenljivim ekonomskim uslovima.

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Promo

VIŠE OD 21.000 LJUDI POZIVA NA ZAŠTITU KONKURENCIJE, RADNIH MESTA I POVEZANOSTI SRBIJE

by bifadmin

Kompanija Wizz Air danas je Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Vladi Republike Srbije i Direktoratu civilnog vazduhoplovstva predala peticiju koju je potpisalo više od 21.000 građana Srbije, pozivajući nadležne institucije da zaštite fer konkurenciju, hiljade radnih mesta u Srbiji i očuvaju dostupnost pristupačnog avio-saobraćaja za putnike iz Srbije.

Peticija odražava zabrinutost hiljada putnika, zaposlenih i građana koji smatraju da je očuvanje konkurentnog tržišta u avio-industriji od ključnog značaja za povezanost Srbije, razvoj turizma i privredni rast.

Baza kompanije Wizz Air u Beogradu već više od jedne decenije povezuje Srbiju sa Evropom, stvarajući stotine direktnih i hiljade indirektnih radnih mesta, dok je milionima putnika omogućila pristupačne mogućnosti putovanja. Kompanija smatra da očuvanje otvorenog i konkurentnog tržišta donosi koristi potrošačima kroz niže cene karata, veći izbor letova i bolju međunarodnu povezanost.

Peticijom se od nadležnih organa Republike Srbije traži da obezbede da regulatorni okvir u oblasti vazduhoplovstva ostane transparentan, predvidiv i u potpunosti usklađen sa međunarodnim obavezama Srbije, kako bi svim avio-kompanijama bilo omogućeno da se ravnopravno takmiče na tržištu, u interesu putnika.

Nevena Todorović, menadžerka baze kompanije Wizz Air u Beogradu, izjavila je:

„Posle 15 godina provedenih u kompaniji WIZZ, moja karijera, kao i karijere mojih kolega u Beogradu, danas su dovedene u pitanje. Zato danas predajemo glasove više od 21.000 ljudi koji veruju da je konkurencija važna. Ova peticija je poziv da se zaštite pristupačna putovanja, sačuvaju hiljade radnih mesta u Srbiji i omogući da putnici iz Srbije i dalje imaju izbor i dobru povezanost sa Evropom i svetom. Sa poštovanjem pozivamo nadležne institucije da saslušaju ove glasove i rade na pronalaženju rešenja koje će Srbiju zadržati otvorenom, konkurentnom i dobro povezanom.”

Wizz Air ostaje posvećen Srbiji, svojim zaposlenima i putnicima, i spreman je da vodi konstruktivan dijalog sa nadležnim institucijama kako bi se pronašlo rešenje koje će podržati konkurentno tržište vazdušnog saobraćaja i zaštititi dugoročne interese putnika iz Srbije.

Autor fotografija: Nenad Dimić

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci