Za razliku od situacija kada novinari svesno kradu tuđe fotografije, postoje i brojni primeri da mediji plaćaju naknade za povrede autorskih prava fotografa iako nisu namerno kršili zakon, već zato što nisu detaljno proverili ko ima vlasništvo nad fotografijom koju su objavili. Ali, nekada te provere nisu nimalo jednostavne. Događa se, na primer, da neka organizacija prosledi novinarima fotografiju za koju tvrdi da je njena, a onda se ispostavi da to nije tačno i po važećem Zakonu o autorskom i srodnim pravima ceh plati novinska kuća.
Poslednjih godina učestale su tužbe koje protiv novinskih kuća pokreću fotografi zbog neovlašćenog korišćenja njihovih fotografija, a naknade koje mediji plaćaju oštećenima zajedno sa sudskim troškovima mogu dostići i do nekoliko hiljada evra po fotografiji.
Na prvi pogled sve je jasno, autorska prava moraju da se poštuju i onaj ko prekrši zakon dužan je da snosi posledice. Međutim, u novinarskoj praksi javljaju se brojni primeri da mediji plaćaju naknade za povrede autorskih prava fotografa iako nisu namerno kršili zakon, već zato što nisu detaljno proverili ko ima vlasništvo nad fotografijom koju su objavili.
Biljana Stepanović, glavna urednica časopisa „Nova ekonomija“, navodi primer da su dobili tužbu kada su objavili naslovnu stranu knjige o bivšem srpskom premijeru Zoranu Đinđiću u tekstu koji je promovisao ovo izdanje, jer se pokazalo da je samo izdavač imao pravo da koristi tu fotografiju, o čemu novinari nisu bili obavešteni.
Stepanović ističe za B&F da je izričito protiv kršenja bilo čijih autorskih prava i priznaje da su tuženi s razlogom kada su u izveštaju o jednoj konferenciji objavili fotografiju Dušana Bajatovića, a tu fotografiju smeo je da koristi samo organizator konferencije, koji ju je unapred naručio i platio. „Ali iznenadila me je visina troškova koji su posle žalbe višem sudu sniženi na 460.000 dinara“, navodi Stepanović i pita se zašto se u takvim slučajevima ne primenjuje tarifa Udruženja likovnih umetnika Srbije.
„Ovako, kada znaju da će na sudu dobiti više, ne žele da pristanu na nagodbu”, tvrdi Stepanović. Prema njenim rečima, razlog što sve manje fotografa pristaje na vansudsko poravnanje može biti i činjenica da je sudska praksa u ovakvim sporovima ujednačena pa ih većinom dobijaju, za razliku od medija kojima je borba protiv krađe njihovih tekstova komplikovanija. Zbog toga je „Nova ekonomija“ iz svoje arhive obrisala sve fotografije, osim onih koje su napravili njeni zaposleni.
I scenografija može biti problem
Medijska kuća N1 emitovala je dokumentarac spoljne proizvodnje u čijoj scenografiji se pojavljivao poster pokojnog premijera Zorana Đinđića. „U tužbi je računato svako pojavljivanje postera na ekranu, kao i u najavama na sajtu, pa je izbrojano 165 neovlašćenih korišćenja na osnovu čega je traženo više od 6,9 miliona dinara. Sud u prvostepenoj presudi nije prihvatio tu brojku, ali u toku je novi postupak po žalbi”, kaže za B&F Jelena Petrović, izvršna urednica portala N1, koji se za nešto više od 11 godina rada suočio sa 13 mogućih tužbi, od kojih je šest rešeno vansudskim poravnanjima.
Petrović navodi primer da su dobili opomenu pred tužbu zato što su objavili tekst i fotografiju koji su promovisali koncert Konstrakte, a koje im je poslala jedna PR agencija. Srećom, PR agencija je priznala grešku i ušla u progovore sa fotografom.
N1 je dobio tužbu i kada je objavio uredno plaćenu sliku sa platforme Shutterstock jer nije potpisao autora, iako to nije bilo izričito navedeno kao obaveza. Isto im se desilo i sa Vikipedijom.
„Zato se trudimo da što više koristimo svoje ilustracije, a ako moramo da objavimo neku fotografiju koja nam je poslata, uvek pitamo pošiljaoca da nam da dozvolu za korišćenje“, ističe Petrović.
Danijela Nišavić, vlasnica portala „Plodna zemlja“, kaže za B&F da tokom tri decenije rada u novinarstvu nikada nije optužena da je neovlašćeno koristila tuđi sadržaj, „sve donedavno, kada mi je stigla opomena pred tužbu zato što sam na svom portalu objavila fotografiju moje rođene sestre uz tekst koji je napisala za moj sajt“. Spornu fotografiju ustupila joj je sestra. Fotografija je nastala pre pet godina kada je bolnica u kojoj radi unajmila fotografa da za njen sajt slika radni kolektiv.
Nišavić se sa autorom slike vansudski poravnala za iznos od 24.000 dinara. „Dakle, fotograf je dodatno zaradio od fotografije za koju mu je već plaćeno. To naravno nije nezakonito, ali nije ni ljudski, ni moralno”, smatra Nišavić.
Portal „Plodna zemlja“ sada uglavnom objavljuje svoje i po potrebi fotografije sa besplatnih stock sajtova, a kada ih dobije od PR agencija zahteva dodatne informacije o fotografijama. „Sve to usporava rad na portalu, ali nemam izbora”, zaključuje Nišavić.
Greške prave čak i marketinške agencije
I mnogi drugi mediji su bili u situaciji da objave fotografiju koju im je poslala neka institucija, državni organ, kompanija ili PR agencija, a da fotograf tuži njih a ne organizaciju koja je tu fotografiju prosledila u javnost, iako ona nije bila u njenom vlasništvu.
Na pitanje zašto je to tako, advokat Uroš Nedeljković koji se bavi zaštitom intelektualne svojine kaže za B&F da je po Zakonu o autorskom i srodnim pravima za „neovlašćeno saopštavanje“ sporne fotografije odgovoran onaj ko ju je objavio, a ne onaj ko je fotografiju poslao, makar to bilo i pravno lice.
Dešava se da greške prave čak i PR i marketinške agencije. „Iako bi one po prirodi svog posla morale dobro da poznaju oblast autorskih prava, dešava se da medijima često šalju fotografije čiju upotrebu regulišu ugovorima ‘skinutim’ sa interneta ili ugovorima koje su im pravila nestručna lica, pa onda medijima prosleđuju fotografije koje oni ne bi smeli da koriste“, ukazuje Nedeljković.
Prema njegovim rečima, jedino što novinska kuća u takvoj situaciji može da uradi je da zatraži regresiranje od agencije. „Ja do sada nisam imao takav slučaj, ali takva praksa postoji“, kaže on.
Ovaj beogradski advokat savetuje novinarima da svaki put kada dobiju fotografije od PR agencija ili nekog drugog pravnog lica, zatraže od njih da im dostave izjavu autora fotografije ili njegovu saglasnost da se njegovo delo može koristiti u određenu svrhu. Isto pravilo važi i kada je fotografiju novinarima poslalo fizičko lice.
Oprez je potreban i prilikom korišćenja stock sajtova ili Vikipedije. „Imao sam klijenta koji je tužen iako je fotografiju sa Vikipedije objavio pod navedenim uslovima. Pokazalo se da je tu sliku okačio korisnik koji nije imao vlasništvo nad njom“, navodi Nedeljković i upozorava da se fotografije ne smeju ni „seći“, niti obrađivati bez dozvole jer to predstavlja povredu integriteta autorskog dela.
Prema njegovom iskustvu, vansudska poravnanja i tužbe za neovlašćeno korišćenje fotografija su podjednako zastupljeni, a njihov broj u poslednje vreme stagnira ili čak opada. Tome su doprinele edukacije koje sprovode novinarska udruženja, ali i to što su se mnogi mediji „opekli“ na sudu.
Rasprave bez rezultata
Mada su do sada više puta vođene rasprave u javnosti o tome da li bi trebalo menjati postojeću regulativu kako bi se došlo do rešenja koje će omogućiti da se smanji broj sporova između fotografa i medija i koje bi zadovoljilo obe strane, one nisu dale konkretne rezultate.
Podsetimo da je tim povodom pre nekoliko godina reagovala i Dragica Popesku, tadašnji sudija Apelacionog suda u Beogradu. Ona je na skupu koji je organizovala Asocijacija medija u saradnji sa Zavodom za intelektualnu svojinu, ocenila da veliki broj sporova najviše ugrožava male medije slabe finansijske moći, kakvih je najviše u Srbiji, i da je utoliko važnije da se pomenuta oblast dodatno uredi.
Popesku je predložila da se osnuje organizacija za kolektivnu zaštitu prava fotografa, kao što je SOKOJ u muzičkoj delatnosti, koja bi naplaćivala tantijeme i isplaćivala autore. Međutim, sve je ostalo samo na predlogu.
Marija Dukić
Biznis i finansije 242, februar 2026.
Foto: Gustavo_Andrade, Depositphotos
