Omiljena čaršijska naglabanja o optimalnom broju banaka na domaćem tržištu prilično su utihnula u proteklih nekoliko godina. Ovome je doprinelo prethodno veliko sažimanje tržišta, ali i značajan rast profitabilnosti sektora koji je ove procese dobrano usporio.
Nakon što je domaći bankarski sektor u 2023. godini premašio granicu od milijardu evra ostvarenog profita, a prošle godine taj rezultat uvećao za 28 procenata, u tekućoj godini će verovatno doći do saturacije ovih rekordnih rezultata. Banke su u prvih šest meseci zabeležile zbirni profit od 90,7 milijardi dinara (774 miliona evra), što je bio tek za dva odsto bolji rezultat u odnosu na isti period prošle godine.
Na ove trendove uticalo je pre svega makro okruženje koje su kreirale glavne svetske monetarne vlasti (centralne banke), a pospešile su ga ovdašnje prilike na finansijskom tržištu gde su banke oduvek bile glavni gospodari tokova novca, naročito onog koji predstavlja višak u odnosu na ličnu potrošnju građana.
Generalni rast kamata na tržištu banke su momentalno ugradile u cenu kredita koje plasiraju, dok su za njima kaskale kamate na depozite od kojih su se štediše gotovo odvikle nakon dugo prisutne meke monetarne politike, koja je sa sobom nosila faktički nulte kamate.
Prihodi od kamata padaju, od naknada i provizija rastu
Nakon što su globalne kamate dostigle zenit, pa potom i priličnu korekciju sa maksimalnih nivoa (Evropska centralna banka je prepolovila depozitnu stopu sa četiri na dva odsto), manevarski prostor banaka za dalji rast profita je prilično sužen, ali uz njihovu i dalje dobru poziciju s obzirom na prilično nizak nivo nenaplativih kredita.
Tako su domaće banke u prvih šest meseci zabeležile pad neto prihoda od kamata od oko tri odsto, na 121,7 milijardi dinara, što su u potpunosti neutralisale povećanim prihodima po osnovu naknada i provizija. Ovaj segment poslovanja porastao je deset odsto i dostigao rekordni polugodišnji nivo od 47,4 milijarde dinara.
Generalni rast kamata doneo ekspanziju profita banaka
Premda su troškovi po kreditnim gubicima uvećani za četvrtinu u prvoj polovini godine, nivo loših kredita je ostao blizu istorijskog minimuma, pa bi bankari verovatno unisono potpisali ovakve trendove i u drugih šest meseci. Ključni problem u sektoru ostao je skroman oporavak kreditne aktivnosti koju zasad nose država, preko prodaje dužničkih hartija i direktnim zaduživanjem, i građani, mahom putem povlačenja gotovinskih kredita. Privreda je prilično oprezno „podržala“ ovaj ciklus rekordne profitabilnosti banaka, uzimajući najviše kredite za likvidnost.
Prve „zlatne godine“
Generalni rast kamata doveo je do velikog skoka neto bankarske marže, koja se u protekle dve godine približila nivou od četiri procenta. Ovaj pokazatelj beležio je i veće nivoe u ranoj fazi bankarskog tranzicionog tržišta, kada su banke sa mnogo manjom imovinom (aktivom) uspevale da zadovolje jaku tražnju stanovništva i privrede za kreditima. U godini kada je otpočela svetska ekonomska kriza, neto kamatna marža je iznosila 5,4 odsto, a bankarski sektor su činile 34 banke sa mrežom od preko 2.700 filijala. Broj zaposlenih je i dalje rastao i na kraju te godine sektor je zapošljavao rekordnih više od 32 hiljade ljudi.
Istini za volju, u tom momentu solidan deo bankarskog sektora činile su državne i paradržavne banke, mnoge od njih sa nestabilnom vlasničkom strukturom i slabim korporativnim upravljanjem. Rešavanje pitanja ovih banaka koje su nosile gro nenaplativih kredita i dalje ih gomilale sa narastajućom krizom, obeležilo je prvu fazu konsolidacije domaćeg bankarskog sektora. Banke poput Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine, Privredne banke, Univerzal banke i sličnih, prve su izgubile ulaznicu na tržištu koje je svakako čekala konsolidacija nakon velike ekspanzije na početku tranzicionog puta.
Drugu fazu konsolidacije bankarskog tržišta donela je višegodišnja borba banaka ne samo sa rešavanjem pitanja nagomilanih loših kredita, već i sa okruženjem niskih kamata koje su značajno smanjivale manevarski prostor za bilo kakav rast poslovanja. Tako su neto kamatne marže uoči pandemije pale na nivo od tri procenta, da bi se tokom pandemije i kratkog postpandemijskog perioda spustile na rekordno nizak nivo od skoro 2,5 procenata. Visoke prohteve vlasnika kapitala banke su uvek pokušavale da reše na polju naknada i provizija, a najjači igrači među njima uspevali su tako da delimično nadomeste oskudicu rasta profita iz kreditiranja.
Izbijanje pandemije i novi talas zaoštravanja uslova poslovanja banaka doneo je i najveće ubrzanje konsolidacije sektora. Već dobrano iscrpljeni manji tržišni igrači suočili su se sa državnim moratorijumom na otplatu kredita, pa su akcionari banaka ubrzali donošenje odluke o napuštanju tržišta. U tom periodu broj banaka smanjen je za sedam, da bi završetak preuzimanja Eurobank Direktne banke od strane AIK-a označio prvo smanjenje ukupnog broja banaka ispod 20. Ovo sažimanje sektora izgledalo bi i dramatičnije, da se uporedo nisu pojavile banke pojedinih država čije su kompanije beležile povećani interes na domaćem tržištu (Bank of China, Mirabank), a čiji poslovni rezultati svakako ni u budućnosti neće opredeljujuće uticati na njihov status u Srbiji.
Trenutna slika
Dvadesetak godina nakon otvaranja domaćeg bankarskog tržišta, u Srbiji više nema nijedne grčke, francuske i ruske banke, a ukrupnjavanje sektora sprovode isključivo regionalni i domaći igrači. Prvih pet banaka na kraju 2024. godine činilo je oko 65 odsto ukupnog tržišta, dok više od polovine banaka, njih 11, poseduje udeo na tržištu manji od tri odsto.
Broj banka prepolovljen u odnosu na početak tranzicionog perioda
Prema opšte prihvaćenom indeksu koncentracije tržišta (HH indeks), domaći bankarski sektor nalazi se na ivici umerene koncentracije (indeks nadomak 1.000 poena), premda je prosečnom korisniku bankarskih usluga odavno jasno da ukoliko je nezadovoljan onim što dobija, taj problem teško može rešiti jednostavnom promenom banke. Sličan stav verovatno imaju i privrednici, koje na izrazito bankocentričnom tržištu dodatno potiskuje država, koja sve više koristi domaće banke za zadovoljavanje finansijskih prohteva. Domaće banke su godinama najveći kupci državnih dužničkih hartija, a u poslednjih godinu dana krediti poslovnih banaka izbili su na visoko treće mesto u strukturi javnog duga.
Osim pretesnog tržišta za ostvarivanje inicijalnih ciljeva akcionara, na sažimanje bankarskog sektora uticala je i sve intenzivnija digitalizacija, koja je tokom prethodne dve decenije uveliko promenila bankarske usluge. Čini se da su ovi trendovi mogli biti još snažniji, da domaće tržište nije u velikoj meri ostalo izolovano od inovacija u pružanju finansijskih usluga u svetu, koje ćemo po pravilu među poslednjima uživati. No, kada su u pitanju aktivnosti usmerene na smanjenje troškova, banke nisu časile časa – aktuelni broj filijala od oko 1.300 prepolovio se u odnosu na 2008. godinu, dok je broj zaposlenih pao za više od trećine na trenutnih 20-ak hiljada.
Koliko su se banke okrenule ekonomičnosti, prečesto i po cenu lošije usluge, govori i činjenica da u Evropskoj uniji u proseku banke imaju filijalu na 3.500 ljudi u odnosu na ovdašnju statistiku od skoro pet hiljada. Takođe, na jednog zaposlenog u bankama u EU dolazi oko 200 građana u odnosu na preko 300 kod nas. Ovi brojevi su samo jedan od pokazatelja da je u Srbiji došlo do pomalo divljeg sažimanja bankarskog sektora, a o kvalitetu prosečne bankarske usluge dovoljno govori činjenica da se građani i privreda i posle toliko godina suočavaju sa neelastičnom tražnjom i gotovo nikakvom alternativom.
Nenad Gujaničić
Biznis & finansije 237, septembar 2025.
Foto: ilixe48, Depositphotos
