Turizam u Srbiji je započeo upravo seoskim turizmom, koji danas ima šansu da doživi preporod, naročito u biodistriktu koji ne razvija samo jedno gazdinstvo, već jača celu zajednicu. „Ljudi postaju ponosni na ono što oni i njihove komšije rade i na to što nude drugima. Mi, kao porodica, imamo taj osećaj i znamo koliko je važno kada vam gost kaže ne samo koliko je zadovoljan, već i koliko mu znači to što radite za njega“, ističe Dragan Sretenović, poljoprivredni proizvođač u selu Tolić i sertifikovani turistički vodič.

Kada je Tomas Kuk osnovao prvu turističku agenciju 1845. godine u Engleskoj i time otvorio eru masovnih putovanja, Srbija je bila pod turskom okupacijom. To nije sprečilo srpskog lekara, botaničara, univerzitetskog profesora i akademika Josifa Pančića da već 1846. godine organizuje prvo domaće turističko putovanje.

Prema članku koji je objavio časopis „Lovac“ cele tri decenije kasnije, Pančić je poveo botaničare, druge naučnike i svoje studente na planinarenje po Srbiji. „Pančićeva tura“ bila je posvećena učenju uz rekreaciju, ali su novinari tvrdili da nije nedostajalo ni zabave, iako ovoj naučnoj ekskurziji nisu lično prisustvovali.

Začeci pravog turizma u našoj zemlji datiraju s kraja 18. veka, kada su bogatiji građani odlazili na izlete van grada, radi zabave u prirodi u „kućicama za uživanje“. Moglo bi se reći da su putešestvija u Srbiji započela upravo seoskim turizmom, jer su tokom vrelih letnjih meseci, trgovci i drugi boljestojeći stanovnici gradova odlazili sa poslugom na svoja seoska imanja, dok su oni plićeg džepa posećivali rođake na selu, nadajući se gostoprimstvu.

Svoje nade verovatno su gajili i rođaci na selu, da će se ovi iz grada prihvatiti motike i nešto i poraditi na imanju.

Građani na selu

U današnjoj Srbiji, rođak sa sela sve više živi samo u uspomenama, jer one koji preminu uglavnom nema ko da nasledi na seoskom imanju. To je lično iskusio i Dragan Sretenović, diplomirani turizmolog. Dragan je o seoskom turizmu i njegovom razvoju naširoko učio tokom formalnog obrazovanja. Ali, to je bila teorija. Njegova „praktična nastava“ započela je onog momenta kada je doneo odluku koja mu je potpuno preokrenula život.

Nakon što mu je umro deda u selu Tolić kod Mionice, Dragan je pred sobom ima dva puta. Jedan ga je zadržavao da nastavi svoj život u gradu, drugi ga je vodio do sela. Ako izabere prvi, dedino imanje će se ugasiti. Ako izabere drugi, moraće sa svojom ženom Ivanom, diplomiranim ekonomistom, da nauči kako da postane građanin sela i od čega da živi na selu.

Dragan i Ivana Sretenović su se zaputili drugim putem do sela Tolić i malo po malo, napravili „Ranč Sretenović“. Upravo na tom mestu, u maju prošle godine zvanično je nikao Biodistrikt Kolubara i predstavljen široj javnosti.

Dragan koji je danas i poljoprivredni proizvođač i sertifikovani turistički vodič, svoje selo u najkraćem opisuje ovako: „Naše domaćinstvo se nalazi na nekoliko kilometara od Mionice u Kolubarskom okrugu na oko 380 metara nadmorske visine. Ispred nas prostire se severna ravnica Srbije, a zaleđina nam je planina Maljen i brdoviti deo zapadne Srbije, odakle struje vetrovi sa Medvednika, Jablanika, Povlena i Suvobora“.

Seoska karijera

Sretenovići su svoju seosku karijeru započeli kao proizvođači aronije. Ovu lekovitu biljku već godinama organski uzgajaju na oko tri hektara zemljišta. Dragan objašnjava da aronija nije preterano zahtevna za uzgoj, jer se dobro prilagođava lokalnoj klimi i otporna je na patogene. Supružnici od aronije prave matični sok, koristeći hladno ceđenje, bez ikakvih dodataka, a proizvode i zdrav keks zaslađen stevijom, prirodnom zamenom za šećer. Svoje proizvode prodaju u trgovinama i prodavnicama zdrave hrane.

Sretenovići su zasadili i šljive, a uporedo sa poljoprivredom, koja je prema Draganovim rečima okosnica porodičnog budžeta, bave se i seoskim turizmom. Goste primaju u apartmanima koji nude sve gradske pogodnosti, ali čim posetioci izađu iz njih, iskorače u seosku tišinu, vazduh i zelenilo koje Sretenovići takođe „proizvode“. Kako? Tako što „sade“ Muzej šume, u kojem čuvaju stare i uzgajaju nove vrste drveća. Svako drvo ima svoju priču, odakle potiče, šta simboliše u narodnoj mitologiji, kakav mu je „karakter“ koje osobine ga čine posebnim…

Sve to svojim gostima priča Dragan, koji kao vešt turistički vodič zna kako da „zavrbuje“ posetioce za prirodno i kulturno nasleđe kolubarskog kraja, a naročito za komšiluk, jer kako kaže, ako je nešto naučio na praktičnoj nastavi, onda je to činjenica da su temelj seoskog turizma njegovi domaćini, stanovnici tog kraja.

Ličnije i usporenije

Naime, za razliku od masovnog turizma i unezverenih turista koji protrčavaju kroz mesta kojima neretko zaborave i ime, seoski turizam je mnogo ličniji i usporeniji.

„Ovaj vid turizma nudi tradicionalni seoski način života – boravak u seoskim domaćinstvima, učestvovanje u poljoprivrednim radovima, degustaciju domaće hrane i pića, šetnje prirodom, vožnje biciklom, ribolov, posmatranje ptica i sve druge aktivnosti koje su uobičajene za seosko područje. Posetilac ima direktan kontakt s prirodom i sa samim stanovništvom. To je jako važno, jer bez lokalnog stanovništva se ne može ni zamisliti uspešan razvoj seoskog turizma. To autentično iskustvo života na selu je okosnica za privlačenje turista“, ističe Sretenović.

Reč je o usluzi koja je kompletno prilagođena gostu, kaže Dragan, jer su smeštajni kapaciteti mali, što omogućava mnogo neposredniji odnos između domaćina i posetioca. Turista se upoznaje sa lokalnim folklorom, zanatima, tradicionalnim manifestacijama, običajima, hranom. Uz razvoj seoskog turizma razvija se seoska zajednica, a istovremeno čuva kulturna baština i prirodno okruženje.

„Seoski turizam donosi dodatne prihode, podstiče stanovnike da ostanu u svom kraju. To je jedan od načina da se mladi zadrže na selu, ili da se oni koji su otišli vrate, pa i da dođu neki novi, koji nisu potekli sa sela, ali prepoznaju mogućnosti da obezbede stalni izvor prihoda i vode jedan mnogo kvalitetniji život“, uveren je vlasnik „Ranča Sretenović“.

U biodistriktu raste samopouzdanje

Ove šanse se uvećavaju kada se seoski turizam razvija u biodistriktu. Osnovna prednost je u tome što biodistrikt otvara vrata za saradnju i zajednički proizvod.

„Povezivanje svih onih koji žive u biodistriktu je upravo ono što je suština cele ove naše priče i truda koji ulažemo. Biodistrikt ne razvija samo pojedinca ili jedno gazdinstvo koje pruža usluge, on jača celu zajednicu. Ljudi počinju više da sarađuju, da organizuju zajedničke manifestacije, udružuju se u zadruge, prave zajedničke turističke ture… Biodistrikt povezuje pružaoce usluga, ali i goste u tom regionu“, objašnjava Dragan.

Takva povezanost i osećaj pripadnosti dodatno motivišu svakog pojedinca da pruži svoj maksimum. Turizam inspiriše ljude da budu kreativni, da osmisle nešto novo, zanimljivo, autentično, da uvažavaju sugestije turista. „Ono što se retko pominje“, ističe Sretenović, „to je uticaj turizma na motivaciju ljudi koji rade u toj delatnosti, a posebno na selu. Zadovoljstvo koje nosioci seoskog turizma doživljavaju u svom poslu je zapostavljeno, a jako važno. Domaćini su više motivisani da ulažu u svoj posao, kada imaju dokaz da od njega mogu da žive u svom mestu. Raste samopouzdanje, imamo primera da neki zapostavljeni zanati kada dobiju na značaju u široj javnosti, ponovo oživljavaju“.

Bez novca se ne može, ali postoje i stvari koje se zaista ne mogu izmeriti novcem, izričit je Sretenović. „Stalno nešto učite, strane jezike, kako da komunicirate sa gostima, šta i kako da im predstavite i kroz to iskustvo razvijate osećaj lične vrednosti. Ljudi postaju ponosni na ono što oni i njihove komšije rade i na to što nude drugima. Mi, kao porodica, imamo taj osećaj i znamo koliko je važno kada vam gost kaže ne samo koliko je zadovoljan, već i koliko mu znači to što radite za njega“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Priče sa dušom