Za razliku od sveta, gde su pepeo i šljaka od proizvodnje struje u termoelektranama, tražena roba za cirkularnu zelenu gradnju, u Srbiji to nije slučaj, pa umesto u zgradama i putevima završavaju kao otpad.Zbog tog paradoksa, prema proceni stručnjaka, blizu 700 miliona tona ovih sirovina su na deponijama jer se godišnje iskoristi samo pet posto, a u EU čak 90 posto.

Drugim rečima pepela i šljake u zemljama EU uopšte nema i tretira se kao deficitarna roba, pa su primorane da ga uvoze ili pak otkrivaju stare deponije kako bi zadovoljile svoje potrebe za građevinskim materijalom.

Za razliku od njih, Srbija je ovo blago zakopala i ne zna da ga iskoristi.

Pri tom, količine su postale toliko velike, EPS ih godišnje proizvede oko 7,5 miliona tona, što je oko 80% ukupnog industrijskog otpada, da zbog nedostatka prostora za odlaganje, nekim termoelektranama stvara probleme i u funkcionisanju.

Da bi se ovaj problem delimično ublažio,neki koraci se ovih dana prave, i to potpisivanjem desetogodišnjeg ugovora Elektrooprivrede Srbije (EPS) i TITAN Grupe. Ova grupa, u čijem je sastavu je I Titan Cementara Kosjerić na ovaj način širi proizvodnju svoje platforme alternativnih cementnih materijala (ACM).
Reč je o korišćenju približno pet miliona tona svežeg letećeg pepela iz termoelektrane TENT B, čime Grupa dodatno jača svoje dugoročne strateške resurse u ovoj oblasti.

Na to je ukazao i Žan-Filip Benar, izvršni direktor za energiju i cementne materijale TITAN Grupe.

-Ovaj dugoročni ugovor podržava našu ambiciju profitabilne dekarbonizacije kroz rast ACM poslovanja i naše ciljeve neto nulte emisije i cirkularne ekonomije i donosi značajne ekološke koristi i pozicionira TITAN da isporučuje niskougljenične materijale visokih performansi, kreirajući vrednost za sve zainteresovane strane – naveo je Benar.

U skladu sa strategijom “Titan Forward 2029” Titan grupa je najavila da će uz investicije pola milijarde evra nastaviti da razvija integrisanu globalnu ACM platformu. Ta platforma omogućuje inovativne, niskougljenične proizvode visokih performansi kroz širenje kapaciteta za nabavku i trgovinu, investicije i partnerstva na postojećim i novim tržištima i kroz primenu sopstvenih tehnologija.

To partnerstvo je u Srbiji vezano za EPS, čija pepelišta zauzimaju 1.600 hektara uglavnom plodnog zemljišta pa se postavlja pitanje zašto Srbija ne koristi svetska iskustva uključujući i ona iz okruženja. Svet naime decenijama koristi leteći pepeo u betonu. Da je to tako pokazuje primer brane Hungry Horse u Sjedinjenim Američkim Državama, koja je izgrađena 1953. godine i u koju je ugrađeno 120 hiljada tona letećeg pepela.

I druge države pepeo tretira kao bogatstvo pa se on u EU reciklira skoro 100 posto. I u susedstvu to je bogatstvo, pa je u Sloveniji, iskorišćenost stigla do 90 odsto.

U takvoj situaciji, kada je svet prepoznao značaj pepela, paradoks je da u Srbiji, gde u sagorevanju uglja u termoelektranama godišnje ostane šest-sedam miliona tona pepela i šljake, najveći deo završi na deponijama umesto u betonu. Ovo tim pre što je u svetu proizvodnja struje ozbiljan biznis, gde se gleda da troškovi budu što manji. Jedan od načina da se to uradi je i da se pepeo proda. U Srbiji je to svedeno na nivo statističke greške pa EPS umesto koristi ima štetu, jer mora da decenijama investira u deponije.

Prema podacima u studiji „Cirkularna ekonomija kao šansa za razvoj Srbije“ ,koju je podržao OEBS, sam EPS za održavanje deponija i deponovanje pepela izdvaja 50 miliona evra godišnje, što je velika šteta.

Jelena Carević, docent na Građevinskom fakultetu u Beogradu za “Blic Biznis” kaže da je to paradoks jer postoje uslovi za veliku korist.

– U Srbiji, termoelektrane proizvode velike količine letećeg pepela koji se nedovoljno koristi i često deponuje na obradivom zemljištu. Istraživanja pokazuju da leteći pepeo ima veliki potencijal u cementnoj industriji, ali je trenutno slabo iskorišćen. Povećanje upotrebe letećeg pepela u građevinarstvu moglo bi doneti ekološke i ekonomske koristi – objašnjava Carević.

Slično mišljenje izneo je i na jednom od međunarodnih skupova o pepelu i profesor Jovan Despotović, član UO Inženjerske komore Srbije.

– Pepeo se pokazao kao materijal koji štedi novac. Na Građevinskom fakultetu su urađene studije i za puteve, i za tlo i železnicu. Uradili smo studije i za hidrotehničke objekte, što se tek sprema u Evropi. Potrebne su nam uštede u ovoj oblasti, zamena materijala, zaštita životne sredine, smanjenje emisije CO2 u cilju dostizanja cirkularnosti ekonomije. Imamo 700 miliona tona pepela, polovina se baci, prospe. Razlog za to je što nam nedostaje strategija za korišćenje pepela, koji je naš zlatan grumen. Ko bude dovoljno pametan da to iskoristi, biće heroj Srbije – naveo je Despotović.

U toj strategiji, prema mišljenju stručnjaka, rešenje za veću iskorišćenost je uspostavljanje operatera koji bi centralizovano upravljao plasmanom pepela i dodatno investirao u infrastrukturu.

Za sada je to još na dugom štapu i dok se ne uspostavi, pepeo će umesto u zgradama i putevima završavati kao otpad na deponijama, pa je mala šansa da se primera radi, u Beogradu na vodi, uradi neka kula po ugledu na Burdž Kalifu, u čije bi zidove bio ugrađen pepeo.

Upravni odbor Narodne banke Poljske ne odustaje od svoje prošlonedeljne odluke da poveća zlatne rezerve te zemlje s trenutnih 550 tona na 700 tona – uz napomenu da će „količina i kupovina zavisiti od uslova na tržištu“, piše Frankfurter algemajne cajtung, prenosi Dojče vele na srpskom.

S kupovinom 95 tona, „Nacionalna banka Poljske ostaje najveći prijavljeni kupac zlata u zvaničnom sektoru“, navodi Svetski savet za zlato u svojoj najnovijoj analizi zvanično prijavljenih transakcija zlata, za period do novembra prošle godine.

To je skoro dvostruko više od količine koju je stekao drugi najveći kupac, Kazahstan (49 tona).
U stvari, još sedam tona je dodato u zlatne rezerve Poljske u decembru. Naime, krajem prošle godine, centralna banka u Varšavi izvestila je o kupovini ukupno 102 tone zlata u 2025, podsetivši ujedno da je u godini pre toga kupljeno 90 tona.

Vođena principima bezbednosti, likvidnosti i dugoročne profitabilnosti, Narodna banka Poljske nastaviće da kupuje zlato „kad god pronađemo mogućnosti da ga steknemo po povoljnim uslovima“, kaže Glapinski, i dodaje da ne isključuje i mogućnost pada cena.

Činjenica da zlato ne generiše kamatu, na šta neki ekonomisti ukazuju, njega ne odvraća. Istorijsko iskustvo ga, kaže, uči da je „zlato sidro bezbednosti zemlje, stub poverenja u poljsku valutu i ekonomiju i garancija nacionalne i ekonomske nezavisnosti“.

Poljska ima veće rezerve od ECB
Glapinski se ne rukovodi samo klasičnim motivima ekonomske i finansijske politike. Trenutna geoekonomska previranja takođe se, kaže, uzimaju u obzir:

„U ovim teškim vremenima globalnih turbulencija i potrage za novim finansijskim poretkom, zlato je jedini pouzdan instrument nacionalnih rezervi.“

Devizne rezerve su neophodne, jer poljski guverner smatra da ni dolar ni evro nisu zaista pouzdani. Iako Poljska većinu svoje spoljne trgovine obavlja u evrima, Varšava i dalje ne želi da uvodi tu valutu. To je nedavno još jednom ponovio ministar finansija Andžej Domanski.

On je ujedno skrenuo pažnju na to da su poljske zlatne rezerve premašile rezerve Evropske centralne banke (ECB) koja je prošle godine imala 506 tona.

Nemački Frankfurter algemajne cajtung ocenjuje da je to verovatno namenjeno slanju signala nacionalne snage – iako nacionalne centralne banke drže zlatne rezerve unutar evro-sistema.
Inače, nemačka Bundesbanka je sa 3.350 tona drugi najveći vlasnik zlatnih rezervi, posle američkih Federalnih rezervi.

Rangiranje takođe igra ulogu u univerzumu zlatne politike poljskog guvernera Glapinski.

Sa zalihama od 700 tona, „Poljska bi bila među deset vodećih zemalja s najvećim zlatnim rezervama na svetu“. Prema podacima ekonomskog portala TradingEconomics, Poljska je trenutno na respektabilnom dvanaestom mestu, iza Holandije (612) i Turske (641). Međutim, i turska centralna banka nastavlja da kupuje zlato.

Srbija i Bugarska takođe se pojavljuju u statistici Svetskog saveta za zlato među 20 najvećih kupaca prošle godine, piše list iz Frankfurta. Mađarska centralna banka povećala je svoje zlatne rezerve sa tri na 110 tona od 2018. godine. Prema podacima ekonomskog portala TradingEconomics, to je čini drugim najvećim posednikom zlatnih rezervi u centralnoj i istočnoj Evropi posle Poljske. Slede Rumunija (104 tone), Češka (72), Srbija (51), Bugarska (43) i Slovačka (31).