Model zasnovan na veličini tela, veličini mozga i ishrani – istim faktorima koji prilično pouzdano predviđaju koliko je sna potrebno određenoj vrsti primata – pokazuje da bi vrsta građena poput nas trebalo da spava oko 9,5 sati dnevno.
Stvarni prosek kod ljudi je bliži sedam sati. Ta razlika između predviđanja i stvarnosti ima i svoj naziv u naučnoj literaturi. To je paradoks ljudskog sna. U direktnoj suprotnosti sa očekivanjem da bi veći i metabolički zahtevniji mozak trebalo da zahteva više sna kako bi se održavao.
Paradoks ljudskog sna – da li je dovoljno sedam sati
Od približno 30 vrsta primata koje su dovoljno detaljno proučavane za poređenje, ljudi se nalaze na poslednjem mestu po ukupnom vremenu spavanja.
Pavijani, lemuri i različite vrste majmuna, životinje koje imaju znatno manje mozgove od našeg i koje često spavaju u mnogo nesigurnijim i izloženijim uslovima, sve spavaju duže nego mi. Ponekad i znatno duže.
Ako bi veći mozak jednostavno zahtevao više sna za izgradnju i održavanje, kao što pretpostavlja standardna teorija, ljudi bi trebalo da spavaju najviše od svih primata na toj listi, a ne najmanje.
Upravo to čini ovu pojavu pravom zagonetkom, a ne jednostavnom potvrdom onoga što bismo očekivali na prvi pogled.
Očigledno postoji nešto drugo osim same veličine mozga što određuje koliko ljudi spavaju. Upravo je zato ovo pitanje dobilo svoje ime i postalo predmet posebnog pravca istraživanja.
Zašto ljudi spavaju manje, a ne više
Vodeće objašnjenje na koje se istraživači najčešće pozivaju zapravo nema mnogo veze sa veličinom mozga. Umesto toga, ono se odnosi na bezbednost i zaštitu. Detaljnije je predstavljeno u studiji iz 2018. objavljenoj u časopisu „American Journal of Physical Anthropology“.
Većina primata spava na mestima koja su zaista rizična. Na drveću, duž grana, izloženi tokom cele noći svemu što ih može loviti u mraku.
Taj rizik utiče na to koliko ukupnog sna neka vrsta može bezbedno da priušti i pomalo paradoksalno, često ograničava mogućnost dužeg spavanja umesto da je povećava.
Mnogi primati koji spavaju na opasnim mestima odmaraju se često, ali isprekidano, upravo zato što im je ostanak delimično budnim tokom noći važniji za preživljavanje nego jedan dug, dubok i potpuno okrepljujući period sna.
Kako mirno da spavamo
Ljudi su krenuli potpuno drugačijim putem u rešavanju istog problema. Spavajući prvo u grupama, a kasnije u zaklonjenim prostorima i uz vatru, naši preci su dostigli nivo bezbednosti koji većina drugih primata nikada nije imala priliku da iskusi.
Ta sigurnost je omogućila da san postane koncentrisan. Takođe, dubok i efikasan na način koji nije bio moguć dok se spavalo izloženo na granama.
Vremenom se san pretvorio u čvrst, neprekinut period odmora kakav danas poznajemo. To je umesto kao niz kratkih, rasutih, opreznih i budnih dremki raspoređenih tokom noći, način odmora na koji se većina drugih primata i dalje oslanja.
Teorija ide dalje od same tvrdnje da nam je bezbednost omogućila da mirno spavamo. Ona tvrdi da je upravo ta ista sigurnost omogućila ljudskom snu da postane toliko efikasan da smo mogli da se zadovoljimo manjom ukupnom količinom sna, a da i dalje dobijemo sav oporavak koji nam je potreban za normalno funkcionisanje.
Šta su pokazale studije
Studija iz 2008. godine, objavljena u časopisu „Evolution“, koja je analizirala više od 100 vrsta sisara u različitim ekološkim uslovima, pokazala je da se isti široki obrazac ponavlja. Struktura sna povezana je sa rizikom i metaboličkim zahtevima podjednako snažno kao i sa veličinom mozga. U nekim slučajevima čak i snažnije.
Deo te efikasnosti vidi se u jednoj posebnoj fazi sna. Ljudi provode primetno veći deo ukupnog vremena spavanja u REM fazi (fazi brzih pokreta očiju). Ona je najviše povezana sa sanjanjem i obradom emocionalnog pamćenja, nego bilo koji drugi proučavani primat.
Dakle, iako ukupno spavamo manje od svojih srodnika, nesrazmerno veliki deo sna koji ipak dobijamo posvećen je upravo ovoj fazi ciklusa koja zahteva intenzivnu obradu informacija.
Taj detalj se dobro uklapa u širu ideju da se ljudski san nije razvio tako da bude dug i lagodan, već kratak i koncentrisan. Odnosno da u manjem broju sati pruži veću korist, umesto da jednostavno radi manje iste stvari.
Zašto je obrazac ljudskog sna jedinstven
Ovo i dalje ostaje oblast nauke koja nije u potpunosti razjašnjena, a jedna važna komplikacija zaslužuje ozbiljno razmatranje. Kako je evoluciona ekološkinja Izabela Kapelini rekla u intervjuu za „Smitsonijan Magazin“ 2022. godine, većina onoga što danas znamo o snu primata potiče od životinja koje žive u zoološkim vrtovima ili istraživačkim ustanovama.
U takvim okruženjima stvarna opasnost od predatora potpuno je uklonjena. Ipak, obrasci spavanja ne moraju se nužno promeniti kako bi odražavali tu novu i neuobičajenu bezbednost.
Ta nepodudarnost otežava da se sa sigurnošću utvrdi koliko izmereno vreme spavanja neke vrste odražava duboku evolutivnu istoriju, oblikovanu tokom miliona godina, a koliko je posledica veštačkih uslova zatočeništva.
Upravo to predstavlja stvarno ograničenje koje se nalazi u osnovi velikog dela ovog istraživanja.
Veličina tela i metabolizam dodatno komplikuju ovu sliku, i to na načine koji se takođe ne mogu jednostavno razrešiti.
