Čak 86% građana Srbije podržava uvođenje sistema povraćaja ambalaže (DRS) – što je najviši nivo podrške među svim zemljama obuhvaćenim globalnim istraživanjem Every Can Counts. Rezultati pokazuju da Srbija ima jedinstvenu priliku da predvodi region u prelasku na istinski kružnu ekonomiju i efikasan sistem reciklaže.

Aluminijumska limenka ambalaža sa najvećom stopom reciklaže u odnosu na sva druga pakovanja – 71% je globalna stopa njenog recikliranja, a samo 17% ispitanika je prepoznaje kao ambalažu koja se najviše reciklira.

Ljudi sve više prepoznaju i razumeju koncept cirkularne ekonomije i njegov značaj za zaštitu životne sredine, pokazuje najnovije međunarodno istraživanje sprovedeno u 16 zemalja na više od 16.000 ispitanika. Za polovinu ispitanika, cirkularna ambalaža podrazumeva da se reciklira u isti proizvod iznova i iznova, dok 57% ispitanika veruje da cirkularna ambalaža podrazumeva pametan dizajn koji omogućava njeno lako recikliranje i ponovnu upotrebu materijala.

Aluminijumska limenka izdvojila se kao jasan primer cirkularnog pakovanja – ambalaže koja se može iznova i iznova reciklirati bez gubitka kvaliteta. Ipak, istraživanje otkriva jaz u svesti potrošača: samo 17% ispitanika prepoznaje limenku kao najviše reciklabilnu ambalažu za piće, iako je globalna stopa njenog recikliranja čak 71%, u poređenju sa 34% za staklo i 40% za PET boce .

„Cirkularnost ne mora biti komplikovana. Aluminijumske limenke su dokaz da istinski održiva ambalaža već postoji – beskonačno reciklabilna, lagana i svuda dostupna“, izjavio je Dejvid Van Heuversvyn, globalni direktor projekta Svaka limenka se računa.

Srbija – šampion podrške sistemu depozita

Iako sistem depozita još nije u potpunosti uveden, građani Srbije pokazali su najveću podršku DRS-u u celom istraživanju – čak 86%, dok 9 od 10 ispitanika veruje da bi upravo ovaj sistem najefikasnije obezbedio reciklažu ambalaže za piće.

Za poređenje, u drugim zemljama podrška takođe dostiže visoke nivoe — 85% u Brazilu, 83% u Grčkoj, 82% u Belgiji i 80% u Mađarskoj — što pokazuje da DRS uživa široku globalnu podršku i poverenje javnosti.

Pored toga, 58% ispitanika u Srbiji zalaže se za sistem u kojem bi iznos depozita bio veći za ambalažu većeg formata, odnosno da se vrednost povraćaja povećava u skladu sa veličinom ambalaže – što pokazuje da građani žele pravedan i podsticajan model koji dodatno motiviše na reciklažu.

Građani Srbije već pokazuju visok nivo svesti o važnosti zaštite životne sredine: 9 od 10 ispitanika vidi plastični otpad kao jedan od najvećih ekoloških problema današnjice, ravnopravan sa klimatskim promenama.

Limenka kao simbol kružne ekonomije – aluminijumska limenka ambalaža sa najvećom stopom reciklaže u odnosu na sva druga pakovanja

„Kako sve više zemalja uvodi DRS, povećava se kvalitet sakupljenog materijala i smanjuje zagađenje u lancu reciklaže. To znači da sve više limenki može ponovo postati nova limenka – i da sve manje završava na deponijama“, istakla je Aleksandra Vilijams, predsednica projekta Svaka limenka se računa.

Građani žele da recikliranje bude jednostavno i nagrađujuće

Prema istraživanju, 71% ispitanika kaže da bi više reciklirali kada bi proces bio jednostavniji, zabavniji ili povezan sa nagradama.

„Ljudi žele da učestvuju u promeni, ali žele i da osete da njihov trud ima smisla. Sistemi povraćaja ambalaže su prvi korak ka tome – oni povezuju potrošače.

Foto: Pixabay

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije piše o slučaju Generalštaba i o tome kako naprednjaci „zakonom“ urušavaju pravni poredak.

Nivoi korupcije

Predlog posebnog zakona za parcele bivšeg Generalštaba, podnet u nedelju i ekspresno stavljen na dnevni red za utorak, predstavlja kombinaciju dva najopasnija oblika korupcije – ozakonjenje kršenja zakona i prilagođavanje opštih pravila skrivenim interesima u jednom konkretnom slučaju.

Da se podsetimo – korupcija se najčešće odvija u kontaktu građanina/privrednika i državnog službenika, gde ovaj prvi nešto plati da bi dobio uslugu iako nije ispunio sve uslove ili da bi uslugu dobio brže.

To su njeni najblaži oblici. Sledeći nivo korupcije je onaj gde javni funkcioneri i službenici, „ničim izazvani“ zloupotrebljavaju javne resurse i ovlašćenja, tražeći prilike da iz toga izvuku neku ličnu ili grupnu (recimo partijsku) korist.

Kad se tako nešto desi, pravilo koje je prekršeno i dalje je na snazi, i korupcija će možda biti kažnjena ako se otkrije. Međutim, to ne važi kada se pravila menjaju da bi se izbegla krivična odgovornost, a pogotovo ne u slučajevima kada se pravila donose „za poznatog kupca“, umesto kao norme koje će važiti za neograničeni broj budućih situacija.

Šta je pokušala Vlada

Kao što je poznato, zgrade bivšeg Generalštaba u centru Beograda su teško oštećene u bombardovanju NATO 1999. Pre 20 godina je taj kompleks proglašen za spomenik kulture i donete su mere zaštite. U gradu gde se i na mnogo manje placeve i daleko manje atraktivne lokacije, kao i na ništa manje vredne spomenike kulture, gleda kao na priliku za izgradnju i „ugradnju“, bilo bi čudo da Generalštab nekome nije zapao za oko.

Koliko je poznato, prvi pokušaji da se zaštita skine krenuli su od Ministarstva građevine, što je obrazlagano opasnostima po prolaznike. Tadašnja direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda je tu inicijativu odbila. Još ranije, 2014, predstavnici Vlade Srbije su predstavljali ovu lokaciju organizaciji Donalda Trampa (koji tada još nije bio predsednik SAD), a u vezi sa njihovim interesovanjem za izgradnju luksuznog hotela u Beogradu.

Ideja je aktuelizovana 2023, kada je, navodno, ministar Siniša Mali tražio od direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Dubravke Đukanović, da skine zaštitu sa Generalštaba ili da podnese ostavku (podnela je ostavku). Njen naslednik (vršilac dužnosti, Goran Vasić), pokazao je predusretljivost i prekršio procedure, očigledno u dogovoru sa Ministarstvom kulture, da bi potom to Ministarstvo predložilo Vladi donošenje odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra, a Vlada odluku usvojila.

Kako je to izvedeno saznalo se tek nakon što je tužilaštvo otvorilo istragu u ovom slučaju. Pokretanje istrage je predstavljalo u toj meri iznenađenje za javnost, naviknutu na „predusretljivost“ tužilaštva prema izvršnoj vlasti, da su mnogi čitav slučaj tumačili u prvi mah kao „Vučićevu osvetu Trampu“, nakon njegove neuspele posete Majamiju. Da istraga ipak nije po volji vlasti ubrzo je postalo vidljivo na osnovu reakcije samog Vučića.

„Lex specialis“ kao magični lek

Kada se u istrazi javila osnovana sumnja da su članovi Vlade Srbije i drugi, po nalozima iz Vlade, kršili pravila i činili krivična dela da bi se realizovao projekat dogovoren mimo svih zakona, priskočili su u pomoć poslanici i predložili „poseban zakon“ koji će pravila prilagoditi tim dogovorima.

Da nije reč o originalnoj zamisli 110 narodnih potpisanih poslanika vladajuće SNS, nije nikakva tajna. Još u julu ove godine, Vučić je izjavio kako je tražio (valjda od svojih ljudi u Vladi) da ubrzaju sve oko projekta Generalštab, i da treba da donesu lex specialis: „Evo, da im ponovim, mislim da treba da donesu lex specialis i daću sve od sebe da donesu lex specialis.“

Zašto se onda čekalo četiri meseca od izdavanja ovog naloga do podnošenja predloga zakona nije potpuno jasno. Možda je samo u pitanju bio odabir trenutka – na primer, izbegavanje da se kroz ovo urušavanje pravnog poretka provocira EU, koja je pokazala nešto konkretnije interesovanje za vladavinu prava u Srbiji tokom poslednjih meseci.

Ili traženje prilike da se stvar progura kroz proceduru dok je javnost zaokupljena drugim stvarima, kao što je baš sada slučaj, nakon godišnjice novosadske tragedije.

Izbegavanje čak i pro forme javne rasprave

Dok se o motivima za odabir trenutka može spekulisati, sasvim je jasno zbog čega su ovaj zakon predložili formalno narodni poslanici, a ne Vlada. Da je zakon pripremalo Ministarstvo građevinarstva, postojala bi obaveza da se o njemu organizuje javna rasprava. Iako primedbe verovatno ne bi bile prihvaćene, proces bi trajao nekoliko nedelja, a to bi pružilo više prilika za osporavanje u domaćoj i međunarodnoj javnosti.

Takođe, da je postojao nacrt zakona, Ministarstvo građevinarstva bi bilo u obavezi da traži mišljenje od Agencije za sprečavanje korupcije o koruptivnim rizicima u ovom aktu, jer je ono obavezno za zakone iz ove oblasti. Ni to možda ništa ne bi promenilo, ali bi makar isteralo na čistac bilo skrivene planove Vlade, ili spremnost Agencije da ih ogoli.

Naravno, Ministarstvo i Vlada su mogli da primene i drugi trik – da nacrt jednostavno ne objave, da ne otvore javnu raspravu i ne traže mišljenje Agencije, kao što su već učinili nedavno sa zakonom o legalizaciji, ali možda nisu hteli da rizikuju nove prekršaje i moguću krivičnu odgovornost zbog toga.

Šta uopšte piše u predlogu „Zakona“

„Zakon“ je ovde pod navodnicima zato što je reč o aktu koji će pod tim nazivom biti objavljen u Službenom glasniku, ali koji ne ispunjava ono što je osnovna odlika zakona – da bude opšti pravni akt, čije se norme primenjuju na neograničeni broj budućih situacija.

Umesto toga, kako već u uvodnoj odredbi piše, ovim aktom se uređuju „uslovi, kriterijumi, način i postupak za realizaciju projekta revitalizacije i razvoja lokacije u gradu Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske (u daljem tekstu: Projekat)“.

U članu 2 se iznosi ničim potkrepljena tvrdnja da realizacija tog projekta „predstavlja opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije“ i da su svi državni organi dužni da postupaju hitno.

Iz predloga se može saznati da će postojati „stručna kontrola“ pre izlaganja na javni uvid nacrta planskog dokumenta, i da će taj javni uvid trajati 15 dana. Dalje slede pravila o izdavanju lokacijskih uslova, građevinskih dozvola i slično, koja su različita od redovnih, ali ni na koji način nije objašnjeno u čemu se sve razlikuju i zbog čega je tačno potrebno da se ne primene opšta pravila.

Navodi se i da će u okviru Projekta biti podignuto spomen obeležje, „koje bi na delotvorniji način obezbedilo očuvanje kulturnog nasleđa“. Zašto je sve to pogrešno, sigurno će objasniti stručniji ljudi od mene, a neki su se već oglasili, tražeći povlačenje predloga iz procedure.

Pokušaj opravdanja i obrazloženja

U uvodu obrazloženja se govori o lošem stanju objekata, nakon čega sledi tvrdnja da iz toga „proizilazi da realizacija projekta revitalizacije i razvoja lokacije u gradu Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske predstavlja opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije“, bez ijedne reči o tome kako je ova tvrdnja izvedena.

Na primer, ovde su predlagači mogli da navedu vrednost projekta, visinu njegovog doprinosa privrednom razvoju, a sve i da su to naveli, trebalo je da obrazlože zbog čega upravo na toj lokaciji mora da se gradi, šta god da je zamišljeno da se gradi, a ne na nekoj drugoj, pa da se tako obezbedi „sveukupni privredni razvoj“.

Potom su predlagači izneli tvrdnju da Ustav dopušta mogućnost „donošenja ovog posebnog zakona“ i da se to čini „bez narušavanja osnovnih principa propisanih drugim zakonima i zakonitosti“. Ni za tu tvrdnju nema nikakvog daljeg objašnjenja.

Na to se nadovezuje tvrdnja da je „sa aspekta ustavnosti, donošenje ovakvog zakona … moguće, budući da je ovo projekat od značaja za Republiku Srbiju, a pritom se donošenjem istog nije odstupilo od osnovnog ustavnog načela o zaštiti imovine, koje je propisano članom 58 Ustava Republike Srbije“.

Prvo, Ustav uopšte ne sadrži odredbu koja bi davala mogućnost donošenja posebnih zakona za jedan projekat ako su oni „od značaja za Republiku Srbiju“. Da takva odredba postoji, predlagači bi je rado citirali. Isto tako, citirali bi i odluku (npr. Vlade) da je projekat stvarno proglašen za projekat „od posebnog značaja za Republiku Srbiju“.

Umesto svega toga, navodi se da nema suprotnosti sa članom 58, koji se primarno odnosi na zaštitu privatne imovine, na primer, u slučaju eksproprijacije u javnom interesu, a to ovde nije primenjivo. A kad smo već kod Ustava, s obzirom na status Generalštaba, bilo je prikladno osvrnuti se u obrazloženju na član 89, koji kaže da je svako „dužan da čuva … kulturno i istorijsko nasleđe, kao dobra od opšteg interesa, u skladu sa zakonom“, i da je „posebna odgovornost za očuvanje nasleđa … na Republici Srbiji, autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave“.

Kako je Projekat dogovoren ili ugovoren

Od svega onoga što u ovom „Zakonu“ piše, važnija je informacija koja u njemu upadljivo nedostaje: koji je to projekat i kako je bez njegovog pominjanja već utvrđeno da će biti izgrađeni objekti veće površine od 30 hiljada kvadratnih metara, kao i po kom osnovu je izrađen i po kom pravnom osnovu je buduća izgradnja dogovorena ili će biti ugovorena.

Da dogovori, a možda i ugovori već postoje, zna se od marta 2024, kada je Ekološki ustanak objavio Predlog zaključka Vlade o potpisivanju Investicionog ugovora „u cilju realizacije projekta revitalizacije i razvoja lokacija u gradu Beogradu koja obuhvata, kat. parc. br. 969/1, i 804/2“.

Dokument se poziva na Memorandum o razumevanju, koji je u ime Vlade potpisao tadašnji ministar građevinarstva Goran Vesić sa Kushner Realty LLS, i predviđa da Republika Srbija i Atlantic Incubations Partners LLC (kao povezano lice Kushner Realty LLS) osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću, kome bi Republika Srbija dala u zakup neizgrađeno građevinsko zemljište na pomenute dve parcele na 99 godina. Dokument takođe predviđa da će pre zaključivanja Ugovora o osnivanju društva i bližeg definisanja daljih koraka u cilju realizacije projekta, država prvo ispuniti svoju obavezu da ga proglasi za projekat od posebnog značaja.

Bivši ministar je takođe tvrdio da postoji nekoliko zainteresovanih kompanija koje „žele i vide mogućnost“ da investiraju u lokaciju na kojoj se nalazi zgrada Generalštaba. Ništa od ovoga nije moguće proveriti. Vlada Srbije je odbila zahtev organizacije Transparentnost Srbija da dostavi potpisane dokumente pod nebuloznim objašnjenjem – da tražilac mora da navede koje su mu informacije potrebne iz kopija dokumenata (zaključeni ugovori, saglasnosti državnih organa i slično). Nakon što je TS precizirala da se traže „sve informacije iz tih dokumenata“, Vlada Srbija je zahtev odbacila kao „neuredan“.

Ipak, da bi dokumenti koje su objavili opozicioni poslanici mogli biti autentični potvrdio je za Njujork Tajms sam Džared Kušner. Prema njegovoj izjavi, preliminarni dogovor je da vlasnički udeo države u budućem zajedničkom preduzeću bude 22%, vrednost projekta je procenjena na oko 500 miliona dolara, a plan je da se izgradi luksuzni hotel, kao i muzej i memorijal koji će osmisliti i projektovati srpske arhitekte.

Ništa od ovoga ne samo da po zakonima Srbije nije smelo da bude ugovoreno, već nije bilo pravnog osnova ni da se o tome pregovara, čak i kada se zanemare „sitnice“ poput statusa zaštićenog objekta.

Da zaštita objekata ne postoji, i da postoje planski dokumenti, državni organi bi imali na raspolaganju tri mogućnosti. Prva je da sprovedu javnu nabavku i da država plati izvođača radova na rušenju i građenju novih objekata, za svoje potrebe. Druga je da država proda ili da u dugoročan zakup plac zainteresovanom investitoru. Treća je da uđe u neki vid javno-privatnog partnerstva, što može biti i formiranje zajedničkog preduzeća.

Sve tri opcije podrazumevaju obavezu javnog nadmetanja, a neke od njih izrade prethodnih studija opravdanosti i odobrenja više organa. Ništa od toga nije sprovedeno, a više detalja čitalac može naći u studiji slučaja koju je Transparentnost Srbija objavila 2024.

Modalitet isključenja nadmetanja

Ovaj „lex specialis„, za razliku od svoje „sabraće“, posebnih zakona o Beogradu na vodi, EXPO 2027 i Moravskom koridoru, kao i od ukinutog Zakona o linijskoj infrastrukturi, za sad ne predviđa isključenje primene zakona o javnim nabavkama i zakona o javno-privatnom partnerstvu.

Ipak, informacije o dosadašnjim dogovorima i pregovorima ne pružaju nikakvog razloga za optimizam da će nakon rešavanja „sitnica“, poput ukidanja statusa kulturnog dobra i odobravanja izgradnje solitera na prostoru bivšeg Generalštaba, uslediti nadmetanje za izbor najpovoljnijeg izvođača radova, kupca zemljišta ili partnera države u zajedničkom poslovnom poduhvatu.

Ako bi se sudilo na osnovu onoga što je o tim dogovorima objavljeno, u izgledu je zaključenje još jednog ugovora sa već viđenim strateškim partnerom Vlade Srbije, bez nadmetanja. U odsustvu konkurencije Vlada bi bitno smanjila pregovarački prostor, što bi za očekivanu posledicu imalo nastupanje štetnih posledica po javnu imovinu. Prosto rečeno, unapred odabrani partner Vlade nema nikakvog razloga da ponudi više (novca, udela u zajedničkom preduzeću), nego što bi morao kada bi postojala konkurencija.

Kako to izgleda, građani su već imali prilike da vide na primeru „Beograda na vodi“ – država je uložila zemljište čijom se prodajom moglo pod tržišnim uslovima dobiti približno milijardu evra i štošta drugo, dok je privatni partner uložio 150 miliona evra i pozajmio još toliko. Potom je formirano zajedničko preduzeće u kojem je država Srbija dobila nesrazmerno mali udeo u vlasništvu (svega 32%).

Pošto u predloženom lex specialisu nema odredaba koje se tiču ugovaranja projekta, ostaje da se vidi da li će se i kod ovog projekta kao osnov za isključenje zakonske procedure nadmetanja iskoristiti međudržavni sporazum (kao kod Beograda na vodi) ili će lex specialis naknadno biti dopunjen takvim odredbama. Međudržavni sporazumi Srbije i SAD za sada ne predviđaju mogućnost da se nadmetanje isključi, ali su već objavljene neke informacije prema kojima bi posao mogao da bude realizovan preko treće zemlje – UAE, sa kojom Srbija ima takav sporazum.

Šta će biti narativ vlasti?

U slučaju Beograda na vodi glavni narativ vlasti je bio da zemljište „nije vredelo ništa“ i da su stoga sva pitanja u vezi sa isplativošću očigledno štetnog ugovora deplasirana. Nešto slično se može očekivati i u vezi sa ovim projektom.

Međutim, pošto će se pre toga lomiti koplja oko pitanja da li Generalštab uopšte treba štititi ili rušiti, pretpostavljam da će vlast prvo probati da uz sebe pridobije makar deo javnosti praveći podele među građanima po drugoj liniji – da li treba čuvati „komunističko nasleđe“ ili ne, da li se nekom sviđaju betonske kaskade u Nemanjinoj ulici, i slično. Nema sumnje da su u tom pogledu mišljenja građana (za razliku od struke), veoma podeljena.

S druge strane, kao što pokazuje istraživanje TS iz marta ove godine, čak i velika većina onih građana koja inače podržava poteze vlasti, ne smatra opravdanim ugovaranje bez tendera i donošenje „posebnih zakona“ za pojedine projekte. Naime, samo 13% ispitanika je spremno da prihvati argumente Vlade o potrebi donošenja posebnih pravila za pojedine projekte, a tek 9% građana nalazi neko opravdanje za ugovaranje bez tendera.

Stoga treba jasno razumeti i objašnjavati da ovo nije, a u svakom slučaju nije primarno, pitanje estetike ili ideološkog nasleđa, već održanje minimuma vladavine prava i zaštite javnih resursa od njihovog besomučnog rasipanja.

Izvor: Nemanje Nenadić, Peščanik

Foto: imagebrokermicrostock, Depositphotos