Srbija još jednom pomera rok za smanjenje dozvoljene količine aflatoksina u mleku, a sagovornici Danasa upozoravaju da bez korenitih promena u srpskom agraru i načinima tretiranja zemlje, žitarica i ishrane životinja, takva mera može samo da dovede do gašenja već oskudne mlečne proizvodnje u našoj zemlji.

Kako se bliži kraj godine, ponovo je aktuelizovano pitanje aflatoksina u mleku i primene mere nove, niže granice koja bi bila dozvoljena.

Trenutno u Srbiji dozvoljeni nivo aflatoksina u mleku iznosi 0,25 mikrograma po kilogramu. Međutim, naša država trebalo bi da se i na ovom polju uskladi sa standardima u Evropskoj uniji (EU), gde je ta granica značajno niža i iznosi 0,05 mikrograma.

Ovo pitanje aktuelno je već godinama i nekoliko puta je odlagano spuštanje ove granice, a to je ponovo urađeno i ove godine.

Srbija još jednom pomera rok za smanjenje dozvoljene količine aflatoksina u mleku, a sagovornici Danasa upozoravaju da bez korenitih promena u srpskom agraru i načinima tretiranja zemlje, žitarica i ishrane životinja, takva mera može samo da dovede do gašenja već oskudne mlečne proizvodnje u našoj zemlji.

Kako se bliži kraj godine, ponovo je aktuelizovano pitanje aflatoksina u mleku i primene mere nove, niže granice koja bi bila dozvoljena.

Trenutno u Srbiji dozvoljeni nivo aflatoksina u mleku iznosi 0,25 mikrograma po kilogramu. Međutim, naša država trebalo bi da se i na ovom polju uskladi sa standardima u Evropskoj uniji (EU), gde je ta granica značajno niža i iznosi 0,05 mikrograma.

Ovo pitanje aktuelno je već godinama i nekoliko puta je odlagano spuštanje ove granice, a to je ponovo urađeno i ove godine.

Kako je zvanično objavljeno u Službenom glasniku, rok za usklađivanje sa ovom merom pomeren je za još godinu dana, odnosno za 1. decembar 2026. godine.

Razloga za odlaganje primene ove mere ima više, o čemu je Danas već pisao, a čini se da će do promene nabolje teško doći, smatraju naši sagovornici.

Aflatoksin u mleko dolazi samo putem hrane

Profesor na katedri za ishranu Fakulteta veterinarske medicine Dragan Šefer za Danas objašnjava da je poznato da aflatoksin u mleko dolazi samo putem hrane.

„Jedini način da smanjimo koncentraciju aflatoksina u mleku je da vodimo računa o koncentraciji aflatoksina u hrani“, naglašava on.

Prema njegovim rečima, ovo odlaganje je vrsta balansiranja između potencijalno rizičnih zdravstvenih standarda za ljude i realnih problema koje mi imamo u stočarstvu.

„Jedan od tih problema je što se u Srbiji krave pretežno hrane kukuruzom. Kukuruz je najranjivija žitarica, kada su u pitanju svi mikotoksini, pa samim tim i aflatoksin. Naši farmeri su zato tu u najnepovoljnijoj situaciji, jer u ishrani krava koriste žitaricu koja je najpogodnija i najranjivija što se tiče plesni, a samim tim i aflatoksina“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, kako dodaje, ta viša količina aflatoksina u mleku, na neki način štiti male proizvođače.

„Kada bi oborili granicu na 0,05 mikrograma, budite sigurni da bi došlo do masovnog odbijanja otkupa mleka, do gašenja malih farmi, kao i do skoka cena mleka u prodavnicama“, upozorava Šefer.

On navodi da je sigurno da je ova količina aflatosina u mleku rizičnija od one koja je u EU, ali da je s druge strane u Americi dozvoljena duplo veća količina aflatoksina od 0,5 mikrograma.

„To je jedna vrsta klackalice, gde mi gledamo da ne budemo suviše rizični po ljudsko zdravlje, a da s druge strane očuvamo već upropašćeno mlečno govedarstvo“, kaže Šefer.

On dodaje da u EU životinje hrane uglavnom pšenicom, ječmom, raži… a ne toliko kukuruzom.

„Po svemu sudeći, mi uskoro nećemo imati uopšte naše proizvođače mleka, pa ćemo moći da smanjujemo granicu koliko hoćemo. Bićemo apsolutno spremni za tu meru kad više ne budemo proizvodili mleko“, ukazuje Šefer.

Za smanjenje količine aflatoksina u hrani imamo preventivne, i takoreći terapijske mere.

„Preventivne mere podrazumevaju čitav set agrotehničkih mera da bi se sprečilo da kukuruz na polju bude zaražen gljivicama plesni. Drugi set mera odnosi se na skladištenje. Kako da se kukuruz skladišti na najpristojniji i zdraviji način, da se naknadno ne kontaminira istim tim gljivicama“, pojašnjava naš sagovornik.

Međutim, ako ga već ima u hrani za životinje, kako kaže, jedini lek je korišćenje apsorbenata.

„Apsorbenti su supstance koje u digestivnom traktu apsorbuju mikotoksine, u ovom slučaju aflatoksin. Vezuju ih za sebe i izbacuju u spoljnu sredinu. Na taj način ga životinja unosi u organizam, ali on ne ulazi u krvotok i mleko, već se izbacuje“, naglašava on.

To je teoretski lako reći, dodaje Šefer, ali je teže u praksi.

U čemu je problem?

„Mora da se zna koji apsorbent treba da se koristi, u kojoj količini i na koji način. To sve definiše njegovu efikasnost. Kada je reč o aflatoksinu, dovoljan je neorganski apsorbent, recimo klinoptilolit, a naša zemlja ima izuzetno dobre izvore klinoptilolita. Međutim, doza apsorbenta zavisi od količine aflatoksina u hrani“, objašnjava.

Taj apsorbent, kako napominje, mora da bude homogeno izmešan.

„Pet kilograma apsorbenta na vrhu neće imati efekta, apsorbent mora da bude u stalnom kontaktu sa aflatoksinom u hrani“, poručuje.

Ipak, u godinama kao što je ova, prema njegovim rečima, kada ima jako mnogo aflatoksina, ni najboljim apsorbentom ne može da se smanji količina u mleku na evropskih 0,05.

„Mi zato preporučujemo da se totalno izbaci kukuruz. Međutim, problem je jer je kukuruz mnogo hranljiviji i mnogo jeftiniji od pšenice. Zamenom kukuruza pšenicom će se uneti manje energije i pašće proizvodnja, a hrana će biti skuplja. Onome ko ovde prodaje mleko, to se nikako ne isplati“, zaključuje Šefer.

Ni agroekonomski analitičar Žarko Galetin nije optimističan.

On podseća da ovaj problem vučemo još od 2012. godine, kada smo imali glavni udar aflatoksina u kukuruzu, a koji je tada bio na vrednostima čak i preko 50 mikrograma zaraženosti.

„Država je svesna da mi nemamo kukuruz tog kvaliteta u dovoljnoj meri da bismo hranili stoku i da bismo dobili kvalitetnom mleko do granice od 0,05 mikrograma. Stočari jednostavno ne mogu da proizvedu kvalitetno mleko, jer nemaju kvalitetnu sirovinu“, ukazuje Galetin.

Ako hoćemo da izvozimo proizvode, kako napominje, moramo da podignemo nivo kvaliteta naše hrane, odnosno poljoprivrednih proizvoda.

Odlaganje mere čisto spasavanje domaćeg mlekarstva

„Mleko ne može da postigne taj nivo standarda i zato je ovo odlaganje mere čisto spasavanje domaćeg mlekarstva. Jako malo bismo imali mleka koje bi zadovoljavalo kriterijume od 0,05 mikrograma, kada bi se ta mera usvojila“, smatra on.

Galetin upozorava da se mlekarstvo u Srbiji već suočava sa velikim problemima.

„Imamo i veliki uvoz mleka, mleka u prahu i mlečnih proizvoda i polako postajemo uvozno zavisni u tom sektoru proizvodnje“, ukazuje on.

Neke od mera koje bismo mogli da primenimo da minimiziramo ekstremne vremenske uslove, prema njegovim rečima, su navodnjavanje, kao i oplemenjivanje zemljišta.

„Mi imamo veoma devastirano zemljište i ubrzan tempo propadanja kvaliteta naših oranica. Ne možemo da utičemo na temperaturu vazduha, ali možemo na prisustvo vlage i količinu vode u zemljištu. Nisu klimatske promene pogodile samo Srbiju. Ako se pogleda samo naš region, Mađari i Rumuni su u obavezi da proizvode mleko sa granicom od 0,05 mikrograma aflatoksina, ali oni ne hrane stoku sa kukuruzom, koji nije dovoljno kvalitetan“, objašnjava Galetin.

On smatra da preorijentacija na veću proizvodnju pšenice nije rešenje za srpski agrar.

„Mi smo se na neki način na to već i preorijentisali. Ali nije dobro da ustupamo takve površine plodnog zemljišta pšenici, koja je neekstezivna kultura. Ona jeste berzanska roba i strateška kultura, ali je niskoprofitna. Mi sada proizvodimo pšenice više nego duplo od onoga što je nama potrebno da zadovoljimo domaće potrebe. Zato jedan veliki deo pšenice već sada ide u stočnu hranu“, navodi Galetin.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Stotine miliona dolara stiglo je od kineskih državnih banaka u Srbiju u vidu kredita za poslednjih četvrt veka, često pod posebnim uslovima, pokazuje analiza međunarodne organizacije koja je pratila tokove kineskog državnog novca.

Tradicionalno, „čelično“ prijateljstvo, ali sada već i tradicionalni, „gvozdeni“ dugovi.

Od 2000. do 2022. godine, Srbija je primila 7,7 milijardi dolara iz Kine, od čega ogroman deo kroz zajmove, podaci su međunarodne organizacije AidData.

AidData, istraživačka laboratorija, koja prati kako vlade troše novac izvan vlastitih granica, ovog oktobra objavila je sveobuhvatan izveštaj o kineskim investicijama širom sveta.

Globalno gledano, Kina je pozajmila više od dva biliona dolara širom sveta od 2000. do 2023. godine, što je duplo više od prethodnih procena, pokazuje AidData izveštaj.

Novac je tekao kako ka siromašnim, tako i ka bogatim zemljama, pa je od državnih kineskih zajmodavaca u Ameriku stiglo 200 milijardi dolara.

Pooštreni  propise kako bi sprečile upliv kineskog novca

Veliki deo pozajmica upućenih bogatim zemljama bio je usmeren na kritične minerale i visokotehnološku industriju, što je na Zapadu stvorilo strah od kineske dominacije u ključnim sektorima i navelo pojedine vlade da pooštre propise kako bi sprečile upliv kineskog novca.

„Mnogo godina smo pretpostavljali da bukvalno sav kineski novac odlazi zemljama u razvoju“, kaže Bred Parks, izvršni direktor AidData, za BBC.

„I tako je za nas bilo veliko iznenađenje kad smo shvatili da zapravo stotine milijardi dolara odlaze u zemlje kao što su SAD, Velika Britanija i Nemačka, i da nam se sve to dešava pred nosom.“

U izjavi za BBC na srpskom, Bred Parks objašnjava da su kineski krediti dati zemljama u razvoju, grupi kojoj i Srbija pripada, uglavnom usmereni na infrastrukturne projekte i ulaze u javni dug država.

„Kineske državne banke glavni su finansijeri javne infrastrukture u saobraćaju, energetike i industrijskog razvoja u zemljama sa niskim i srednjim prihodima.

„Nasuprot tome, kinesko kreditiranje zemalja sa visokim prihodima manje je usmereno na javnu infrastrukturu.

„U bogatijim državama članicama Evropske unije kineski državni kreditori obezbeđuju korporativne kredite, komercijalno bankarsko finansiranje, kreditne linije za kineske podružnice u Evropi i kreditiranje koje olakšava kineske investicije u inostranstvu“, kaže.

Još jedna od razlika je i to što investicije prolaze kroz slabiju kontrolu u Srbiji nego u članicama EU.

„Time može da se objasni zašto je Srbija postala jedan od najvažnijih kineskih ekonomskih partnera na Zapadnom Balkanu.

„U Srbiji ne postoje ista ograničenja i stoga je ključna za kineske firme koje žele da posluju u blizini, ali ne i unutar, regulatornog prostora EU“, kaže Parks.

Specifičnosti kineskih kredita

Peking smatra državnom tajnom detalje o ulaganju u inostranstvu – koliko novca troši i gde.

U Srbiji ugovori o zajmovima prolaze kroz skupštinu i oni su javno dostupni.

Analiza AidData pokazuje međutim i novac koji je kineska država usmeravala ka kompanijama koje posluju u Srbiji, poput Ziđina, većinskog vlasnika Rudarsko-topioničarskog basena Bor.

Bilo nam je teže da dođemo do podataka i dokumentacije o kineskim grantovima i kreditima datim državnim institucijama Srbije, kaže Bred Parks za BBC na srpskom.

„Vremenom su aktivnosti Pekinga u vezi sa davanjem kredita i grantova u inostranstvu postale sve netransparentnije„, objašnjava Parks.

To se vidi, nastavlja, i u poslednjem izveštaju o kineskom novcu u svetu.

Krediti iz Kine su fleksibilniji i dostupniji Srbiji

U pogledu kredita, u analizi piše da su uslovi zaduživanja za Srbiji bili povoljniji od kineskih zajmova drugim zemljama sa sličnim dohotkom.

„Finansijske uslove kreditnih aranžmana u slučaju kineskih poverilaca treba gledati kao deo šireg mozaika, uzimajući u obzir sveukupne strateške odnose dve zemlje, strukturu projekata I kineskih investicija, ali i politički okvir uzajamnog poštovanja i prijateljstva“, kaže Nikola Stakić.

„S druge strane, povoljniji uslovi zaduživanja ne znači da je celokupan ekonomski aranžman povoljniji, jer tu treba uzeti i druge elemente“.

Kao primer navodi iznos plaćanja rudne rente, za koju kaže da je „prilično niska“.

Rudna renta je novac koji kompanije plaćaju državi zato što eksploatišu njena rudna bogatstva.

Prethodnih godina, stručnjaci za rudarstvo isticali su upravo nisku rudnu rentu u Srbiji, dok je ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović rekla da je među višim u svetu, preneo je Danas.

Pored nižih kamata, postoje i druge specifičnosti kineskih kredita u odnosu na zajmove koji stižu iz Evrope.

Krediti iz Kine su fleksibilniji i dostupniji Srbiji i ne mora da prolazi kroz komplikovane procedure, projektnu dokumentaciju i sve što traže evropske banke, kaže Stakić.

Ali, mana je što ne postoji odgovarajuća transparentnost, ukazuje.

Kako je dolazio kineski novac?

Od 2010. godine raste upliv kineskih sredstava u Srbiju.

Vrhunac je bio 2019, kada je Srbija primila 1,6 milijardi dolara, od čega 1,1 milijardu kredita za modernizaciju pruge od Novog Sada do granice sa Mađarskom.

U sklopu ovog projekata rađena je rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu, na kojoj se 2024. obrušila nadstrešnica, kada je stradalo 16 ljudi, što je pokrenulo talas antivladinih protesta.

Glavni izvođač ovih radova bio je konzorcijum kineskih kompanija China Railway International (CRIC) i China Communications Construction Company (CCCC), dok su podizvođači bili i kineski i domaći.

Firme su na ovom projektu dobijale i obavljale poslove zaobilazeći domaće propise, po principu prijateljskih dogovora, što je osnov za korupciju, jedan je od zaključaka neformalne Anketne komisije koja je analizirala rekonstrukciju novosadske Železničke stanice.

„Prijateljske veze“ Kine i Srbije mnogo ranije su, međutim, potvrđene i kroz zvanična dokumenta.

Srbija je tako 2009. potpisala Međudržavni sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture sa Kinom, koji će postati osnova za kasnije ugovore o radu na velikim projektima.

Ovaj sporazum potpisan je u vreme vladavine koalicije oko Demokratske stranke (danas opozicione), ali je kasnije dopunjavan aneksima u vreme vlasti naprednjaka.

Tako na primer, drugi aneks, donet 2013, predviđa da programi i projekti „ne podležu obavezi raspisivanja javnog nadmetanja za obavljanje investicionih radova i isporuku roba i usluga, osim ako nije drugačije određeno u komercijalnom ugovoru“.

To znači da firme koje obavljaju radove mogu direktno da se biraju, što uglavnom nije slučaj za domaće projekte.

Početak milionskih kineskih zajmova

Početak milionskih kineskih zajmova za infrastrukturne projekte bio je izgradnja mosta koji povezuje dva beogradska naselja, Zemun i Borču, poznat i kao Pupinov most (po velikom srpskom naučniku Mihajlu Pupinu).

Svečano su ga decembra 2014. otvorili tadašnji kineski i srpski premijer Li Kećijang i Aleksandar Vučić.

Pupinov most tada je opisan kao prvi veliki kineski infrastrukturni projekat u Evropi.

Pored Pupinovog mosta i modernizacije železnice, kineski krediti korišćeni su i za gradnju autoputeva kao što su Miloš Veliki, ali i Termoelektrane Kostolac B.

Kineski državni novac stizao je i do kompanija Ziđin Koper (Zijin Copper) i Ziđin Majning (Zijin Mining), u vlasništvu Ziđina.

Kupljen je kontrolni udeo u RTB Bor, a kasnije se ulagalo i u tehnološko unapređenje rudnika.

Ukupno je dato oko 525 miliona dolara kredita, koji AidData označava kao „potencijalni javni dug“.

To znači da iako država Srbija nije primalac zajma, niti postoje dokazi da je dala državne garancije za ove kredite, postoji mogućnost da bi mogla da učestvuje u njegovoj otplati, objašnjava Bred Parks.

Rudarski kompleks u Boru, u kojem se prevashodno vade zlato i bakar, doprinosi tri odsto kompletnom bruto-društvenom proizvodu Srbije.

U slučaju da zajedničko preduzeće, koje rukovodi rudnikom, ne bi moglo da vrati kineski dug, Vlada Srbije bi mogla da pomogne u otplati jer je ta kompanija važna za nacionalnu privredu, objašnjava Parks.

Koliko novca je Kina poklonila Srbiji?

Kada se sve sabere, zaključno sa 2022, Kina je bila drugi najveći razvojni partner Srbije.

Ispred nje je Evropska unija sa 10,3 milijarde evra.

Međutim, dok u ovih deset milijardi dolara EU para najveći deo čine bespovratna sredstva, od kineskih 7,7 milijardi, ukupna bespovratna pomoć je 304 miliona evra.

AidData ukazuje međutim i da davanja u dobrima nije lako prevesti u pare, zbog čega je njihova novčana vrednost „verovatno potcenjena„.

Među donatorima ističe se Ziđin, koji je ulagao u oblasti obrazovanja, zdravstva, sporta, kao i 730.000 dolara od kineske države za Univerzitet u Novom Sadu gde se nalazi Konfucije institut.

Veći deo kredita, ukupno 4,5 milijardi je u otplati, dok bi vrednost devet kredita od 250 miliona do sada trebalo da bude otplaćena, podaci su AidData.

Vrednost kredita koji se otplaćuju je možda i veća jer za neke od zajmova AidData nije našla podatke, navodi se.

„Ono što prati međunarodnu politiku kineskih poverilaca u zemljama u razvoju (naročito afričkih i azijskih zemalja) je visok nivo takozvanog „skrivenog duga“, odnosno različite aranžmane koji se ne pojavljuju u zvaničnim statistikama.

„Ako je i deo toga prisutan u Srbiji, to bi značilo da zvaničan javni dug ne odražava u potpunosti realno stanje“, kaže Nikola Stakić.

Bred Parks, međutim, govori da je, prema njihovim podacima, „izloženost Srbije skrivenim izvorima javnog duga relativno mala, u poređenju sa drugim državama učesnicama Inicijative Pojas i put.“

Izvor: BBC News na srpskom

Foto: konradbak, Depositphotos

Vlada Srbije se u 2024. zadužila više nego što je bilo potrebno za finansiranje deficita i dospelog duga, naveo je Fiskalni savet u analizi Predloga završnog računa budžeta Republike za tu godinu.

Porast duga 1,8 mlrd EUR

Porast duga je, prema toj analizi, premašio ostvareni deficit u 2024. od oko 1,8 mlrd EUR, što je povećalo depozite države za oko 600 mil EUR.

– Detaljni podaci o servisiranju duga, naročito troškovi za provizije na odobrena, a nepovučena sredstva kredita, ukazuju na sistemske slabosti u upravljanju javnim investicijama – ocenio je Fisaklni savet.

Dodao je da je, za te „penale“ u 2024. plaćeno više od 1,6 milijardi dinara (14 mil EUR), što nije zanemarljiv iznos jer, na primer taj je iznos jednak ukupnim planiranim izdacima za zaštitu prirode u budžetu za 2025. godinu.

Međutim, kako je navedeno, važnije od samog troška, plaćanje ovih penala je znak dubljih problema u upravljanju kapitalnim projektima, a to su loš izbor prioriteta koji ne počiva na temeljnim analizama troškova i koristi, slaba tehnička priprema projekta, neefikasnosti tokom izvođenja radova.

– Sve su to razlozi koji usporavaju realizaciju projekata, dovode do probijanja prvobitnih rokova i cena, a na kraju i do sporijeg povlačenja sredstava iz odobrenih kredita i plaćanja penala. Iako završni račun sadrži detaljne podatke o transakcijama u vezi sa servisiranjem duga, veliki propust je to što ni ovaj dokument ne sadrži informacije o tome koje tačno garancije se otplaćuju iz republičkog budžeta – pokazala je analiza tog Saveta.

Nema informacija šta se plaća

Poreski obveznici, kako je navedeno, mogu da vide samo ukupan iznos koji se plaća za tu namenu (27,9 milijardi dinara u 2024), ali ne i o kojim kreditima je reč i koja sve preduzeća dobijaju ove subvencije.

Analiza Predloga završnog računa budžeta Republike za 2024. pokazuje, ocenio je Savet da i dalje ovaj dokument predstavlja kombinaciju dobre prakse i ozbiljnih slabosti.

Završni račun nastavlja, kako je navedeno, da pruža detaljne i dobre podatke o naplati pojedinačnih javnih prihoda kao i o izvršenju rashoda po programima i programskim aktivnostima, uključujući izvršenje sopstvenih prihoda indirektnih budžetskih korisnika.

Ipak, račun istovremeno, pokazala je analiza, zadržava brojne slabosti u izveštavanju koje se godinama ne unapređuju, a jedan od velikih hroničnih nedostataka završnog računa jeste način poređenja izvršenja rashoda sa planom.

Propusti u planiranju budžeta

Umesto da se, piše u analizi, rashodi porede sa originalnim budžetskim planom za 2024. i tom prilikom jasno objasne sva odstupanja koja su se tokom godine desila, završni račun kao glavni reper za računanje odstupanja izvršenja rashoda koristi tekuću aproprijaciju.

– Tekuća aproprijacija je poslednji plan budžetskih korisnika, koji se tokom godine menja više puta, rebalansom ili kroz druge preraspodele koje mogu da se prave do pred kraj godine, pa samim tim predstavlja najmanje relevantnu plansku veličinu – naveo je Fiskalni savet.

U izveštaju se navodi i da poređenje izvršenja budžeta s tekućom aproprijacijom nema ekonomskog smisla, jer sistematski znatno smanjuje odstupanje između planiranih i realizovanih rashoda, odnosno tako se stvara utisak da je izvršenje daleko bliže planu nego što zapravo jeste, dok prava odstupanja i njihova obrazloženja nedostaju ili su nepotpuna.

Ističe se da je, na primer, za saobraćajnicu Ruma–Šabac–Loznica u 2024. isplaćen iznos jednak tekućoj aproprijaciji (32,8 milijardi dinara), što prema završnom računu znači da je izvršenje bilo po planu, međutim, u odnosu na budžetski plan od 14,7 milijardi dinara za izgradnju ove saobraćajnice, izvršenje je povećano više od dva puta – i nije obrazloženo.

Tekuća budžetska rezerva u 2024. izvršena je, piše u analizi, u okviru zakonskog limita, ali i dalje postoje problemi sa transparentnošću njene upotrebe.

– U 2024. tekuća budžetska rezerva je korišćena u ukupnom iznosu od nešto preko 700 mil EUR, odnosno 3,8 % prihoda i primanja rebalansa republičkog budžeta, što je ispod zakonskog maksimuma od četiri odsto. Ipak, iz samog završnog računa nije moguće tačno utvrditi koliko je rezerva zaista iznosila – naveo je Fiskalni savet.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Dok veliki lanci sada „ispucavaju“ marketinške budžete i koriste dolazak „Crnog petka“ za pražnjenje lagera i dobre zarade, mala i srednja preduzeća za ovaj „praznik potrošnje“ često prave greške, upozoravaju stručnjaci za marketing i ekonomiju.

„Crni petak“, globalni svetski „Dan popusta“ ili „Dan potrošnje“ (kako ko voli) svakog poslednjeg petka u novembru, u Srbiji i na drugim siromašnijim tržištima sve više liči na maraton popusta koji traje nedeljama, a sve manje na onaj jedan dan kada kupci zaista mogu da dobiju izuzetne ponude za nešto što su dugo želeli.

Za razliku od američkog i zapadnoevropskog modela, gde popusti dostižu i 70-80%, domaći trgovci retko nude nešto što kupci ne mogu da pronađu i u drugim delovima godine. Upravo tu leži propuštena prilika za mala i srednja preduzeća koja žele da se istaknu na tržištu, kaže za BizSrbija Vladimir Mladenov, konsultant za e-trgovinu i digitalnu transformaciju, piše BizSrbija.

„Umesto da rasipaju snagu na simbolične popuste za ceo asortiman, mala i srednja preduzeća i onlajn trgovci trebalo bi da imaju drugačiji pristup — fokus na uži izbor proizvoda sa zaista atraktivnom ponudom. Bolje dati za grupu artikala ili kategoriju veći popust, a za ostale ne, nego na sve dati neki manji popust“, objašnjava Mladenov logiku koja stoji iza uspešnih kampanja.

Alternativno, savetuje ovaj stručnjak, akcije poput „1+1″ ili produžene pretplate mogu doneti bolji efekat od klasičnog „broja procenata“ oglašenog na sniženju.

„Ključna greška koju manja preduzeća prave jeste shvatanje ‚Crnog petka‘ kao prilike za veliku zaradu. Zapravo, prava vrednost ovog perioda leži u nečem drugom — u privlačenju novih kupaca i izgradnji poverenja. Na primer, vi imate neku pretplatu koju, na primer, kupac ako plati mesec dana pretplate, dobije dva meseca, ili šest meseci, da to bude neki benefit. Jer onda će on nastaviti da koristi tu pretplatu i nastaviće i u nekom narednom periodu. Kupac koji prvi put naruči proizvod po specijalnoj ceni, dobije ga brzo i bude zadovoljan uslugom, ima sve šanse da postane stalni kupac. A to je vrednost koja daleko prevazilazi jednokratnu zaradu“, ističe Mladenov.

U eri kada specijalizovani sajtovi prate svaku promenu cene, pokušaj obmane kupaca postaje rizičan potez koji može trajno narušiti reputaciju brenda. Upravo to je najveća greška koju mala i srednja preduzeća prave tokom Crnog petka — umesto da ponude stvarnu vrednost, pokušavaju da kroz marketinške trikove stvore iluziju povoljne kupovine. Kupci to sve češće prepoznaju, a posledice osećaju i oni trgovci koji zaista nude dobre popuste.

Pored ove strateške greške, tu su i one „taktičke“, nažalost, veoma česte, na koje ukazuje Saša Đogović, ekonomista i urednik „Makroekonomskih kretanja u Srbiji“.

„Za razliku od zapadnih tržišta, gde proizvođači i trgovci koriste kraj godine da se oslobode zaliha pre novog proizvodnog ciklusa, srpsko tržište funkcioniše po drugačijim pravilima. Prošlogodišnji modeli će i sledeće godine prodavati ‚kao novi‘, uvoznici su ograničeni nabavnim cenama i carinama, pa prostor za velike popuste jednostavno ne postoji. Često se onda padne u zamku da se daju lažni veliki popusti – samo nominalno na pred ‚Crni petak‘ povećane cene. A u današnje vreme, na internetu se sve lako prati, čak postoje specijalizovanim sajtovi za praćenje cena. Takve stvari utiču na poverenje kupaca, da možda sledeći put ne shvate ozbiljno taj popust ili da ne izvrše kupovinu“, upozorava Đogović.

Doduše, Đogović „u odabranu“ trgovaca/prodavaca kaže da u Srbiji nije ni lako dati veliki popust, upravo zbog malog i slabo platežnog tržišta.

„Kad govorimo o proizvodima trajnih potrošnih dobara — za razliku od zapadnih zemalja gde se ti proizvodi sve više-manje tamno i proizvode – potrošačka elektronika, nameštaj, bela tehnika…, onda to ima uticaj na njihovu proizvodnju. Oni su proizvođači, ima multiplikativni efekat, pa i proizvođači hoće da se otresu tih zaliha, kao i trgovci, i onda koriste naravno taj momentum da zarade što više, povećaju obrt, da kažemo, svog kapitala i da se oslobode zaliha. Znači da svoje troškove smanje pred sam kraj godine i da onda nastave sa nekim novim, da kažemo, proizvodnim ciklusom, bilo da rečemo o modifikaciji poslednjih modela, pa i starih modela. Ali svakako, na ovaj način se rešavaju i zaliha koje imaju, a držanje zaliha im donosi i troškove. Kod nas je to sve iz uvoza, i to onda pravi drugu kalkulaciju za eventualni popust. A pitanje je da li će u ovoj političkoj krizi i neizvesnosti kupci uopšte i biti zainteresovani toliko da bi se mogli davati veliki popust u nadi trgovaca za velikim obrtom“, objašnjava Đogović.

Najveći problem nije cena!

Za kakvu god taktiku se odlučili narednih dana do famoznog „Crnog petka“, pa i tokom potrošačke groznice u decembru i januaru (Božići i Nove godine), najveći problem pred kojim se prodavci mogu naći (bilo da su trgovci ili i proizvođači) nije cena koju će ponuditi kupcu već – da li će imati šta da prodaju.

U ovakvim situacijama logistika je presudna i ‚Crni petak‘ može biti noćna mora za nepripremljene, napominje Mladenov. Kurirske službe preopterećene, magacini prazni, nedovoljno radnika nedovoljni… Marketinški tim možda može da slavi uspešnu kampanju, ali i da se operativa guši u narudžbinama.

„Dok u normalnim okolnostima dostava traje dva do tri dana, u danima nakon Crnog petka taj rok se lako udvostručuje — kurirske službe su preopterećene, a svaki dan kašnjenja u pripremi robe dodatno produžava čekanje. Kupac koji robu dobije nakon deset dana teško da će postati stalni kupac. Upravo tu leži prilika za mala i srednja preduzeća da se diferenciraju od konkurencije. Spremna roba na lageru, dovoljan broj radnika za pakovanje i slanje, te realna procena kapaciteta mogu napraviti razliku između zadovoljnog i razočaranog kupca. U periodu kada svi nude popuste, kvalitet usluge postaje ključni faktor odluke o ponovnoj kupovini“, ističe Vladimir Mladenov za BizSrbija.

Izvor: BizSrbija

Foto: Pixabay