Home Tags Posts tagged with "hrana"
Tag:

hrana

Ekonomija

Onlajn peglana kobasica i sprža

by bifadmin

Kriza koja je pogodila restorane odrazila se i na male proizvođače delikatesnih proizvoda u Srbiji. Sada se većina njih okrenula onlajn prodaji, pa su internet okupirale peglane kobasice, slanina, čvarci, mast, sprža, koji se isporučuju kupcima brzom poštom.

Epidemija korona virusa najteže je pogodila ugostiteljstvo i turizam, a posledice trpe i mali proizvođači autentičnih prehrambenih proizvoda sa juga Srbije, čiji su glavni kupci pre epidemije bili restorani i hoteli u velikim gradovima i turističkim centrima.

Da bi sačuvali porodični biznis, mnogi od njih su sajamsku i pijačnu ponudu preselili na internet, a novootvorene onlajn prodavnice daju bolje rezultate nego što su njihovi vlasnici očekivali.

Sveta Đikić iz Crne Trave na jugoistoku Srbije je vlasnik farme mangulica, autohtone rase svinja, od čijeg mesa, zajedno sa suprugom, proizvodi pršutu, slaninu, mast, čvarke i spržu koje uglavnom prodaje u Beogradu.

Proredile se ugostiteljske porudžbine, poskupele svinje

Pre godinu dana je za novogodišnje i božićne praznike polovinu suhomesnatih proizvoda prodao restoranima u glavnom gradu, a ostatak kupcima na sajmovima i pijacama, a neznatan deo preko interneta.

Prosečne mesečne porudžbine ugostiteljskih objekata iznosile su između 15 i 30 kilograma, ali su se od početka epidemije proredile. Zbog toga je tokom jeseni veći deo ovogodišnjih svinja prodao, a za preradu i sušenje ostavio tek dvadesetak.

„Naše glavno tržište je Beograd i kada su se zbog epidemije porudžbine proredile, shvatili smo da može biti i većih problema pa smo deo tovljenika prodali, tim pre što mangulice, za razliku od drugih svinja, uvek imaju zadovoljavajuću cenu. Ove godine cena je bila tri do četiri evra po kilogramu tako da ni zarada nije izostala“, rekao je Đikić za Radio Slobodna Evropa.

Stotine kilograma mesa i masti putuje brzom poštom

Sada skoro sve porudžbine prima preko internet sajta ili telefonom, a isporuke uglavnom šalje brzom poštom. U proteklih mesec dana brzom poštom je isporučio oko 100 kilograma pršuta, isto toliko slanine, oko 150 kilograma masti i oko 50 kilograma sprže.

„Pre epidemije veće porudžbine isporučivali smo na adresu kupca ili prodavali na sajmovima i pijacama, ali kada su počele zabrane rada pijaca pokušali smo da preko interneta dođemo do novih kupaca i za sada to dobro funkcioniše, i zato planiramo da razvijamo onlajn prodaju.“

Osloni se na sebe

U okviru mera za sprečavanje širenja epidemije korona virusa krajem marta doneta je odluka o zatvaranju zelenih pijaca tokom trajanja epidemije, otkazani su svi sajmovi i festivali hrane na kojima se prodaju tradicionalni prehrambeni proizvodi. Iako su pijace naknadno otvorene, njihov rad je i dalje ograničen.

Sagovornik RSE kaže da je farmu podigao sopstvenim sredstvima, bez ikakve pomoći države i da ni u vreme epidemije država nije pokazala nikakav interes za njegovu proizvodnju i situaciju u kojoj se sada nalazi.

Epidemija „ispeglala“ peglanu kobasicu

Dalibor Tošić iz Pirota na jugoistoku Srbije je jedan od najpoznatijih proizvođača peglane kobasice u Srbiji, koja je postala svojevrsni gastronomski brend.

Reč je o posebnoj vrsti kobasice, specifičnoj za ovaj kraj Srbije, a naziv je dobila po metodi pravljenja, koja podrazumeva svakodnevno „peglanje“ kobasice najčešće staklenom flašom, zbog čega ona ima i „ispeglani“ oblik.

Potražnja za boemskom potkovicom i midžorskom poludivljom peglanom kobasicom bila je pre epidemije znatno veća nego što je porodična firma Tošića mogla da proizvede. Ove godine, međutim, potražnja je znatno manja.

„Virus je napravio pometnju kod svih pa i kod nas. Zbog smanjene potražnje imali smo prekid proizvodnje za vreme prvog talasa, a evo sada u mesecu kada počinju slave, novogodišnji i božićni praznici, potpuno je neizvesno šta će biti“, kaže on za RSE.

Stranci posebno voleli peglanu kobasicu…

S obzirom da su, kako dodaje, kupci u 50 odsto slučajeva restorani i kafane koji će verovatno biti zatvoreni, to znači da ni naredni period za njegov posao neće biti bolji.

„Restorani već duže vreme ne uzimaju naše proizvode i zbog toga i mi imamo probleme“, kaže Tošić.

Peglane kobasice koje proizvodi Tošićeva firma nalaze se u prodajnim objektima dva trgovinska lanca, mogu se nabaviti i u njegovom restoranu, a da bi se približio što većem broju potrošača, sada ih nudi i preko interneta. Prema njegovim navodima kriza se iz turizma i ugostiteljstva prenela i na proizvođače delikatesnih proizvoda.

„Restorani su najviše kupovali peglanu kobasicu u vreme kada je u Beogradu bilo mnogo stranih turista. Ove godine stranih turista nije bilo pa nije ni bilo potrebe da od nas kupuju peglanu kobasicu“, istakao je Tošić.

…ali država za kobasicu ne mari

Tošić u porodičnoj firmi zapošljava pet radnika, a povremeno se angažuju i članovi porodice.

Uprkos tome, kako tvrdi, nije dobio nikakvu pomoć od države tokom pandemije, kao ni prilikom stvaranja ovog gastronomskog brenda.
„Što se tiče podrške države, nije je bilo i sve što smo radili radili smo sami. Podršku nam je pružila nemačka organizacija Help i Evropska unija kroz Euro Pro program“, rekao je Tošić.

Lakše je onima sa razrađenom online prodajom

Milan Petković, proizvođač slatke i slane zimnice iz Vlasotinca na jugoistoku Srbije je 2011. godine prvi u Srbiji počeo sa onlajn prodajom hrane.

On u ponudi ima više od 100 različitih proizvoda među kojima su najpoznatiji leskovački ajvar i ljutenica koji se odnedavno nalaze u ponudi jednog od najpoznatijih stranih trgovinskih lanaca. Zbog toga, ali i zahvaljujući dobro organizovanoj onlajn prodaji, Petković je u vreme epidemije povećao proizvodnju i prodaju.

„Kada je nastupila epidemija virusa korona mi smo već bili spremni. Imali smo onlajn prodavnicu koja već devet godina perfektno funkcioniše, imali smo potpisane ugovore sa brzim poštama tako da smo samo nastavili sa već razrađenom prodajom svojih proizvoda preko interneta. Naši kupci u roku od 24 sata dobijaju željeni specijalitet na svom stolu“, kaže Petković.

Cela porodica angažovana oko onlajn prodavnice

Milan Petković je pravnik zaposlen kao sekretar škole u Vlasotincu, a njegovom firmom, kako kaže, pored njega upravljaju i njegov zet koji je ekonomista, dve pravnice, supruga i sestra koje se povremeno uključuju.

Ceo proces proizvodnje organizovan je kao porodična zanatska radionica. Radi se po tradicionalnim receptima uz primenu neophodne savremene tehnologije.

I on, kao i dvojica prethodnih sagovornika RSE, kaže da prilikom formiranja firme nije tražio pomoć države niti banaka, već je posao razvijao postepeno, sopstvenim sredstvima.

Nepoznati proizvodi postali prepoznatljivi na internetu

Tamara Ognjević, stručnjak za gastronomsko nasleđe kaže za RSE da su mali proizvođači autentičnih prehrambenih proizvoda izuzetno značajni za kulinarstvo svake zemlje, a samim tim i za turizam i ugostiteljstvo.

„Ova epidemija ozbiljno ugrožava ekonomiju i sve proizvode koji su nam pre epidemije bili nadohvat ruke. Znalo se na koju pijacu se ide po povrće, u koju prodavnicu po meso i suhomesnate proizvode, u kojoj se kupuju delikatesi… Onda je došla epidemija i sve poremetila“, kaže ona.

Srećom, dodaje, ljudi su se brzo snašli i na internetu počeli da formiraju različite platforme i grupe za brendiranje i prodaju svojih proizvoda.

„Tako su na internetu predstavljeni mnogi novi proizvođači različitih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za koje do tada potrošači takoreći nisu znali. Ti proizvođači su postali prepoznatljiviji a njihovi proizvodi dostupniji potrošačima“, kaže Ognjević.

Ona kaže da tako predstavljeni proizvodi, koji su do sada manje-više bili nepoznati javnosti privlače želju kod ljudi da ih vide na svom stolu i da ih probaju.

Izvor: Branko Vučković, RSE

Foto: TheAngryTeddy, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Cene hrane u svetu dostigle trogodišnji maksimum u 2020. godini

by bifadmin

Cene hrane u svetu prošle godine su bile na trogodišnjem maksimumu, objavila je Agencija UN za hranu i poljoprivredu (FAO).

Indeks cena hrane porastao je za 3,1 odsto na godišnjem nivou u 2020. godini, što znači da je u proseku bio za 2,9 poena viši nego 2019. godine.

U poslednjem mesecu 2020. indeks cena hrane je porastao za 2,2 procenta, podstaknut rastom cena biljnih ulja, mlečnih proizvoda, mesa i žitarica.

Kako prenosi N1, indeks cena biljnog ulja u decembru je porastao za 4,7 posto u odnosu na prethodni mesec, dostigavši ​​najviši nivo od septembra 2012. godine.

Cene mlečnih proizvoda porasle su za 3,2 posto na mesečnom nivou u decembru, najviše zbog rasta potražnje na svetskom tržištu i zabrinutošću zbog negativnih uticaja toplijih vremenskih prilika na proizvodnju mleka u Okeaniji.

Indeks cena mesa zabeležio je mesečni rast od 1,7 posto u decembru, cene žitarica su takođe porasle za 1,1 posto u odnosu na novembar, a cene šećera su bile veće za 0,6 posto.

Indeks cena hrane FAO je trgovinski ponderirani indeks koji prati međunarodne tržišne cene pet glavnih grupa prehrambenih proizvoda.

Foto: Engin_Akyurt, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Doniranje hrane: Zašto plaćamo porez na dobročinstvo?

by bifadmin

Kako se PDV na hranu ne plaća onda kada hrani istekne rok trajanja, a plaća kada se hrana donira, dolazimo u apsurdnu situaciju da je za proizvođače i trgovce jeftinije hranu baciti nego je pokloniti.

Poreski propisi koji se odnose na doniranja u Srbiji su jasni: za svaki predmet koji donirate morate da platite PDV. Ovo je jasno kada neki proizvod kupite, PDV je već uključen u cenu koju plaćate. Ali ako neka preduzeća žele da doniraju neku svoju robu koju proizvode ili prodaju, onda prilikom donacije moraju da obračunaju i plate PDV prema procenjenoj vrednosti te robe.

Ovo donacije čini 20% skupljim, pa je i manje pojedinaca ili kompanija spremno da donira. One se stavljaju u poziciju ne samo da moraju da snose doborovoljne troškove donacije, već i da za to dobročinstvo moraju da plate iz svog džepa porez.

Može i drugačije

Da može drugačije, i da je za to neophodna samo dobra volja, pikazuje nam primer kada je Vlada posebnim propisom dozvolila oslobađanje plaćanja PDV-a na doniranu robu bolnicama tokom trajanja vanrednog stanja. U praksi je, ipak, bilo problema sa ovim rešenjem.

Postavilo se pitanje da li su privremene kovid bolnice deo Ministarstva zdravlja pa se na donacije njima ne plaća porez, ili deo Ministarstva odbrane ako su vojne bolnice, pa bi se u tom slučaju porez platio.

Zašto ukinuti plaćanje PDV-a na donacije u hrani

Prvo, narodski rečeno, malo je glupo plaćati porez na dobročinstvo. Malo stručnije, nivo donacija bi trebalo da se poveća ako bi se ukinula obaveza plaćanja PDV-a. Koalicija za dobročinstvo koja okuplja nekoliko nevladinih organizacija (Fondacija Ana i Vlade Divac, Trag fondacija, Smart Kolektiv, Catalyst Balkans, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje), koje se zalažu za promociju prakse doniranja iznela je procenu, na osnovu njihovog istraživanja, da bi ukidanje obaveze plaćanja PDV-a na doniranu hranu dovelo do povećanja donacija u hrani za najmanje 30%, ili za oko 160 miliona dinara.

Ovo je ekvivalentno broju od 1,2 miliona obroka u narodnim kuhinjama. To je prilično značajno imajući u vidu velike potrebe za doniranjem hrane u našoj zemlji. Prema poslednim podacima, u Srbiji živi gotovo 500.000 ljudi u apsolutnom siromaštvu, koji ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe, uključujući i hranu. Ovaj potez nije politički kontraverzan, imajući u vidu da ga prema istraživanju javnog mnjenja podržava 88% ispitanika.

Trenutno je jeftinije hranu baciti nego je pokloniti

Kako se PDV na hranu ne plaća onda kada hrani istekne rok trajanja, a plaća kada se hrana donira i pritom hrana mora obavezno biti u roku trajanja, dolazimo u apsurdnu situaciju da je za proizvođače i trgovce jeftinije hranu baciti nego je pokloniti nekom drugom kome je potrebna.

Ovo je posebno vidljivo kada se neka hrana povlači iz prodaje zbog promene ambalaže ili nekog sličnog razloga više nije za prodaju. Trgovcu ili proizvođaču je jeftinije da sačeka da toj hrani istekne rok da bi izbegli plaćanje PDV-a, nego da je poklone nekoj narodnoj kuhinji, centru za socijalni rad ili Crvenom krstu.

Kako doniranje hrane reguliše EU zakonodavstvo?

U zemljama EU situacija je drugačija nego kod nas – većina zemalja ne naplaćuje PDV na doniranu hranu. Ovde je dodatnu zabunu, ali i rešenje, donelo evropsko zakonodavstvo. Naime, prema propisima EU, PDV se mora naplatiti na bilo koju robu koja se prodaje ili ustupa bez naknade, a poresku osnovicu čini vrednost robe.

Međutim, kako ovo ima velike posledice na praksu doniranja hrane a da i dalje ima mnogo ljudi kojima je takva pomoć neophodna i da, sa druge strane, hrana koja se donira uglavnom bude ona pred istek roka trajanja što čini njenu tržišnu vrednost izuzetno niskom ili jednakom nuli, ovakva formulacija je omogućila Evropskom parlamentu da 2013. u posebnom mišljenju potvrdi da je moguće neplaćanje PDV-a na doniranu hranu. Takođe, dato je samim državama članicama da odluče da li će doniranje hrane osloboditi plaćanja PDV-a u takvim uslovima ili ne.

Doniranje hrane u evropskoj praksi

Velika većina zemalja EU, njih čak 19, ne naplaćuje PDV na doniranu hranu. Izuzetak gde se još uvek naplaćuje PDV u ovom slučaju su Španija, Austrija, Rumunija, Švedska, Kipar, Letonija, Finska i Luksemburg. Ali ove zemlje uglavnom imaju visoke druge poreske olakšice kojima stimulišu doniranje hrane – time što se određeni procenat vrednosti donacija može iskoristiti za svrhe smanjenja obaveza vezanih za porez na dobit (u Rumuniji 100% vrednosti donacija, Letoniji 75%, Španiji 35%).

Izuzetak je Švedska, gde se PDV ne naplaćuje ako se hrana koristi za preradu u biogas, pa se proizvođačima ili trgovcima više isplati da proizvode energiju nego da hranu doniraju onima koja je potrebna.

Često postoje i neka druga ograničenja, koje služe tome da se sistem doniranja ne koristi za prevare, kao što je, na primer, smanjenje poreskih obaveza doniranjem hrane povezanim licima ili daljom prodajom donirane hrane. Iznos donacija se često ograničava na određeni udeo u ukupnim poslovnim prihodima (Bugarskoj 0,5% a Sloveniji i Hrvatskoj 2%), ili da se hrana mora donirati registrovanim Bankama hrane, organizacijama koje se specijalizuju u prikupljanju i raspodeli hrane socijalno ugroženima.

Šta bi trebalo da uradimo?

Prvo, treba da ukinemo obavezu plaćanja PDV-a na doniranu hranu. Ako je neophodno uspostaviti neka pravila da bi se sprečile zloupotrebe, možemo da prepišemo dodatna pravila od zemalja iz okruženja, kao što su Hrvatska, Slovenija ili Bugarska.

Kompanije bi bile oslobođene plaćanja PDV-a samo na iznos donacija do 2% njihovih poslovnih prihoda, i mogle bi da doniraju hranu samo organizacijama koje su registrovane za rukovanje i dodelu hrane – kao što su Banka hrane ili Crveni krst. Ovaj sistem registracije trebalo bi učiniti jednostavnim tako da bi se što više malih lokalnih organizacija registrovalo, naročito kada se već bave ovime u svojim zajednicama.

Drugo, treba da promenimo pravila doniranja vezana za oznake hrane, tako što bi se dozvolilo doniranje hrane sa oznakom „najbolje upotrebiti do“. Da se podsetimo, sada postoje vrste oznaka: „’upotrebiti do“, koja označava da hrana nakon nekog datuma postaje mikrobiološki i hemijski neispravna (kolokvijalno rečeno, pokvarena); kao i oznaka „najbolje upotrebiti do“, koja označava da hrana do datog datuma zadržava svojstva i kvalitete navedene u deklaraciji, iako je i nakon tog datuma mikrobiološki i hemijski ispravna (na primer, promeni se boja ili ukus proizvoda).

Kod nas za sada nije dozvoljeno doniranje hrane ukoliko joj je istekao rok trajanja. Ovo jeste razumljivo kada je u pitanju oznaka „upotrebiti do“ zbog zaštite javnog zdravlja, ali nije i u slučaju „najbolje upotrebiti do“.

Izvor: Mihailo Gajić, talas.rs

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Promo

Domaća Fabrika dečje hrane niže uspehe: srpska hrana stigla do Afrike i Azije

by bifadmin

Kao najveća domaća investicija, Fabrika dečje hrane (BFF) je oktobra 2018. godine pokrenula svoj proizvodni pogon, čime je omogućeno otvaranje novih radnih mesta i poslovnih prilika za domaće dobavljače, a ostvareni rezultati tokom prethodne dve godine doprineli su rastu i razvoju domaće privrede, kao i poboljšanju izvoznih potencijala u segmentu dečje hrane.

Portfolio dečje hrane, koji se u fabrici proizvodi pod sopstvenim brendom Nutrino, ostvario je prisutnost u regionu, na tržištu Evropske Unije, u Rusiji i zemljama bivšeg SSSR-a. Od nedavno su proizvodi prisutni i na tržišu Zambije i Angole, pa je ukupan izvoz usmeren na tri kontinenta – evropski, azijski i afrički. Dobijanjem HALAL sertifikata u maju tekuće godine, Nutrino proizvodima se otvaraju vrata i velikog broja zemalja u kojima se trguje HALAL sertifikovanom robom.

Sa proizvodnih linija Fabrike dnevno može da izađe i do 70 tona gotovih proizvoda, što na godišnjem nivou iznosi oko 22.000 tona hrane za najmlađe. Inovacije u pogledu drugačijeg asortimana, praktičnih pakovanja i visokog kvaliteta, nastavljene su i ove godine, širenjem portfolija u segmentu dečje hrane i lansiranjem novih ukusa žitnih kaša.

Dobri poslovni rezultati, uz velike proizvodne kapacitete pogona, omogućili su da Fabrika od nedavno u svom portfoliju ima i potpuno nove, zdrave proizvode za čitavu porodicu. Novi brend NUTRINO LAB čine 100% prirodni pirei od voća i povrća, kao i sokovi, bez ikakvih dodataka, jedinstveni na našem tržištu i namenjeni svima koji su u potrazi za zdravim i hranljivim obrocima, kontrolisanog kvaliteta.

„Fabrika dečje hrane trenutno proizvodi veliki broj artikala za različita tržišta, Nutrino je dostigao 25% udela na domaćem tržištu, čime smo zauzeli mesto među vodećim proizvođačima dečje hrane, a beležimo i pozitivan trend rasta. Dve godine je bilo dovoljno da postanemo sinonim za zdravu i kvalitetnu hranu za naše najmlađe, a sada taj kvalitet želimo da ponudimo i svim ostalim članovima porodice, i to NUTRINO LAB asortimanom. Posebno smo ponosni na ovaj veliki poslovni iskorak koji smo napravili razvijanjem i lansiranjem novih proizvoda van kategorije dečje hrane – ponovo smo ponudili potrošačima inovativne i jedinstvene proizvode“, istakla je Milena Cvetković, izvršni direktor Fabrike dečje hrane (BFF).

Pored inovacija i investiranja u razvoj novih proizvoda, za Fabriku dečje hrane godinu su obeležili izazovi izmenjenog poslovanja izazvani Covid-19 pandemijom.

Kao domaći proizvođač, kompanija je kao prioritet postavila nesmetano snabdevanje tržišta i odgovaranje na potrebe potrošača u otežanim okolnostima, kao i obezbeđivanje sigurnog okruženja za svoje zaposlene. Dobrom organizacijom poslovnih procesa, Fabrika dečje hrane uspela je da odgovori na ove izazove i omogući dalji rast portfolija, istovremeno obezbeđujući kupcima vrednost na kakvu su navikli.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

U Srbiji je pod organskim proizvodima manje od jedan odsto poljoprivrednog zemljišta

by bifadmin

U Srbiji je pod organskim proizvodima manje od jedan odsto poljoprivrednog zemljišta, što je veoma malo. Inače, u nekim razvijenim zemljama, kao što je Austrija, taj procenat kreće oko 20. Tek nekih 7.000, i to malih proizvođača, se bavi ovom proizvodnjom.

Kako je rekao Branislav Raketić, rukovodilac Grupe za kvalitet, deklarisanje i označavanje hrane u Ministarstvu poljoprivrede, organska proizvodnja će biti sve značajnija. Zbog toga je i resorno ministarstvo povećalo subvencije, a napraviće se i diversifikacija, odnosno da podsticaji po hektaru ne budu isti za proizvodnju svih vrsta organskih proizvoda.

Proizvodi, koji nezadovoljavaju uslove organske proizvodnje, prodaju kao takvi

– Na tržištu se dešava da proizvodi, koji nezadovoljavaju uslove organske proizvodnje, prodaju kao takvi – ističe Raketić. – To je ozbiljan prekršaj, koji se najviše događa na zelenim pijacama. Sa jednom IT kućom biće napravljena baza za organsku proizvodnju, kako bi se zaštitila i pomoglo potrošačima da roba koja im se prodaje, bude stvarno organska. Koliko je organska proizvodnja važna pokazuje i podatak o izvozu ovih proizvoda. On iznosi 25 miliona evra, a najviše se izvozi u zemlje članice Evropske unije.

Prema rečima Raketića, kada je reč o proizvodima sa zaštićenim geografskim poreklom, trenutno imamo 46 koja su zaštićena, na nacionalnom nivou. A, ova proizvodnja, bi u nekim delovima Srbije, mogla da pomogne u zaustavljanju odlaska ljudi. To traži i veću količinu sirovina, kako bi mogla da uspe ovakva proizvodnja.- Imali smo recimo slučaj da nije bilo dovoljno mleka sa Stare planine za proizvodnju pirotskog kačkavalja – napomenuo je Raketić. – To bi moglo podstaći neke ljude da se više bave ovčarstvom i ostanu u ovom kraju. Uz to, imamo i problem sa deklarisanjem hrane.

To je veoma složena tema, jer potrošači, kroz deklaraciju žele da dobiju što više informacija. A, sami proizvođači, ne žele da otkriju baš sve informacije. Pravilnikom kojim je regulisano deklarisanje, propisana su i pravila koja moraju da se poštuju prilikom oglašavanja, kada ne smeju da se koriste netačne i neprecizne informacije.

Mladi

Projekat Budućnost srpske hrane je pre svega okrenuta mladima. Tako, Raketić smatra da mladi proizvođači, osim na primeni savremenih tehnologija, odgovarajućem pakovanju proizvoda i promociji, rade na udruživanju.- Uglavnom je reč o malim proizvođačima, smatam da je udruživanje jedini način da oni opstanu na tržištu – naglasio je Raketić.

Izvor: Večernje novosti

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
IT i naukaVesti

Patentiran prvi detektor GM biljaka namenjen javnoj upotrebi

by bifadmin

Organizacija Greenpeace je zajedno sa jos nekoliko nevladinih organizacija, asocijacija koje okupljaju proizvođače ne GM hrane i trgovinskih lanaca objavila da je patentiran prvi detektor GM biljaka namenjen javnoj upotrebi.

Ovim je opovrgnut stav kompanija koje se bave biotehnologijom i tvrdile su da ne postoji pouzdan metod koji bi razlikovao biljke sa nastale novim metodama izmena na genima od onih koje nemaju te izmene.

Metod za otkrivanje genetskih modifikacija uspešno je isproban na uljanoj repici.

Očekuje se da će korišćenje novog metoda omogućiti sprečavanje neovlašćenog unosa GM biljaka u lance snabdevanja u EU.

Smatra se da će nova mogućnost testiranja hrane na prisustvo GMO omogućiti poljoprivrednicima, proizvođačima, distributerima i potrošačima da, ukoliko to žele, zadrže GMO dalje od sebe.

Direktorka Greenpeace EU izjavila je da je do sada vladalo mišljenje da se genetski izmenjeni usevi ne mogu identifikovati i stoga nije moguće njihovo regulisanje u skladu sa GMO politikom EU. Novi metod, kako je istakla, pokazuje da GM usevi nastali najnovijim metodama izmene gena mogu uspešno da se otkriju. Zato nema više opravdanja za izbegavanje primene postojećih regulativa i obeležavanje GMO.

Evropska komisija i vlade se moraju nadovezati na ovaj uspeh i razviti postupke skrininga koji mogu identifikovati genetski izmenjene proizvode, zaključila je direktorka Greenpeace.

Izvor: Ekapija

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Srbija ima prehrambeni suverenitet

by bifadmin

Tokom pandemije koronavirusa ceo svet se suočio sa pitanjem prehrambenog suvereniteta, a zatvaranjem granica za promet robe i radne snage, mnoge zemlje pogodila je realnost u vidu nedostatka hrane. Srbija je jedna od retkih zemlja koja nije zavisna od uvoza i koja je tokom pandemije imala samodovoljnost u proizvodnji osnovnih životnih namirnica, kaže za Nova.rs doc. dr Tatjana Brankov profesorka na Ekonomskom fakultetu u Subotici i autorka knjige „GM sistemi ishrane i njihov ekonomski uticaj“.

Srbija svetli primer prehrambene samodovoljnosti

Profesorka Brankov navodi da je pandemija koronavirusa naterala gotovo sve zemlje sveta da preispitaju svoju prehrambenu sigurnost i ističe da je Srbija svetli primer prehrambene samodovoljnosti.

Naša zemlja je, kaže Brankov, u periodu zatvorenih granica i nedostatka osnovnih životnih namirnica sa kojim se suočio veći deo svetske populacije, imala dobar odgovor domaće poljoprivredne proizvodnje.

“Srbija ima ono o čemu sada maštaju mnoge zemlje, pa čak i bogatije od nas, a to je prehrambeni suverenitet. Skoro 80 odsto sveta je zavisno od uvoza hrane, a mi jesmo i možemo da budemo potpuno samostalni u proizvodnji osnovnih životnih namirnica i stočne hrane”, objašnjava Brankov.na u svom istraživanju, koje je predstavila na tribini o zabrani GMO proizvoda u Srbiji održanoj u Kragujevcu, pojašnjava da najveću samodovoljnost u proizvodnji hrane u Srbiji ima Vojvodina i to u procentu od 230 odsto, dok je u ostatku Srbije 120 procenata.

Brojevi do kojih je došla, prema njenim rečima, znače da samodovoljnost u iznosu od 100 procenata zadovoljava domaće potrebe, a sve preko toga znači da Srbija može da izvozi višak visokokvalitetne hrane.

Ona dodaje i da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja u potpunosti samostalno proizvodi sojinu sačmu za stočnu hranu i u toj oblasti ne zavisi od uvoza.

Srbija ipak uvozi pojedine namirnice

Međutim, podaci koje je dr Brankov iznela u javnost potvrđuju da i pored dobrog statističkog kotiranja na svetskom nivou u oblasti prehrambene samodovoljnosti Srbija ipak uvozi pojedine namirnice, te smatra da bi zvanična agrarna politika trebalo da se okrene poboljšanju uslova i položaja domaćih poljoprivrednika.“Primetno je da u poslednjih sedam do 10 godina Srbija gubi samodovoljnost u proizvodnji goveđeg i svinjskog mesa. Od 2011. do 2017. šest puta nam je porastao uvoz zamrznute govedine i svinjskog mesa, a uvozimo ga iz Austrije, Italije i Španije. Sa druge strane, imamo zadovoljavajuću proizvodnju i naše najkvalitetnije meso izvozimo u druge zemlje. Takođe, opala je samodovoljnost u povrtarskoj proizvodnji, pa uvozimo, beli luk i paradajz”, rekla je dr Brankov.

Ona navodi da je globalna pandemija uticala na promet hrane u celom svetu i da će se prema procenama FAO ( Organizacija UN za hranu i poljoprivredu) broj gladnih do kraja 2020. godine povećati za 130 miliona. Prema njenim rečima, pandemija je uticala na sva četiri stuba prehrambene sigurnosti, koja se zasniva na dostupnosti, pristupu, upotrebi i stabilnosti hrane.

Ljudi širom sveta okreću jeftinijim namirnicama

Profesorka Brankov napominje da nije dovoljno da države raspolažu dovoljnim količinama hrane, već da se suverenitet ogleda i u dostupnosti osnovnih namirnica svim ljudima. Veliki broj građana tokom pandemije ostao je bez prihoda, pa nemaju mogućnost da obezbede kvalitetniju hranu, te se u situaciji u kojoj smo se svi našli, kaže ona, ljudi širom sveta okreću jeftinijim namirnicama.

“Sigurno ćemo preživeti bez soja sosa iz Kine, morskih algi i neke egzotične hrane koju uvozimo. U ovakvoj situaciji je logično da se okrećemo lokalnoj proizvodnji i lokalnim namirnicama, a opšte pravilo je kada dođe do pada prihoda, koji se očekuje kao posledica pandemije, da to podrazumeva i promenu obrazaca potrošnje hrane. Ako nemamo dovoljno novca, prelazimo na jeftinije proizvode. U dubljem siromaštvu, gde su zemlje zavisne od uvoza to nije dobro, jer se smanjuje unos proteina. Ljudi tada prelaze na hleb i testenine, raste potrošnja skrobne hrane, a indirektna posledica biće dodatne neželjene posledice po zdravlje”, navodi profesorka.

Tatjana Brankov naglašava da je pandemija koronavirusa, kao katalizator povećanja prehrambene sigurnosti “osvestila” mnoge zemlje sveta, koje sada prave zaokret u agrarnoj politici. Srbija je, kaže ona, prema parametrima prehrambenog suvereniteta izbegla sudbinu mnogih zemalja koje zavise od uvoza, pa postavlja pitanje da li će sada u našoj nacionalnoj politici biti prostora da se sačuva i unapredi domaća poljoprivreda.

Srpski seljak je junak današnjice

“Mislim da svaka vlast treba da bude ponosna na srpskog seljaka koji preživlja uprkos svemu što nas je snašlo i uslovima u kojima opstaju. Iz pandemije koja je zahvatila svet, svi treba da shvatimo značaj prehrambenog suvereniteta, pa očekujem i od kreatora agrarne politike da će početi da cene ono što imamo i čime raspolažemo, da će napraviti zaokret u agrarnoj strategiji i povećati subvencije i podršku lokalnoj proizvodnji”, kaže Brankov.

Ona se, kao veliki protivnik GMO hrane, zalaže za to da zemlju koju smo nasledili od predaka ostavimo našim potomcima.
“Sada je doba opšte borbe za prehrambeni suverenitet i naša agrarna politika treba da sačuva domaće tržište od stranih uticaja. Sve pokušaje velikih sila da od Srbije naprave koloniju, treba saseći u korenu, a ovo je pravi trenutak. Mislim da su velike krize pravi momenti za velike preobražaje. Ukoliko bi se promenili stavovi o uzgoju GMO semena na teritoriji Srbije, postali bismo zavisni od tuđih tehnologija i to bi bio suicid za domaću proizvodnju. Suverena je samo ona država koja ima i bira metode poljoprivredne proizvodnje”, podvlači dr Brankov.

Ona je podsetila da je tokom pandemije koronavirusa Rusija bila jedina zemlja koja je prehrambeno bila samodovoljna, što je, kako kaže, posledica zaokreta agrarne politike koja je posle raspada SSSR-a usmerena u lokalnu proizvodnju.

Brankov napominje da u ovakvoj situaciji treba da iskoristimo sve potencijale naše zemlje, a pokazalo se, zaključuje ona, da je srpska poljoprivredna proizvodnja, u periodu najvećeg talasa pandemije, mogla da podmiri veći deo prehrambenih potreba stanovništva, što nije bio slučaj u daleko bogatijim zemljama.

Izvor: Nova.rs

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Manje porcije i kazne za bacanje hrane

by bifadmin

Pandemija značajno menja navike građana čitavog sveta i vlade država tera na donošenje odluka kojima žele da pomognu sektoru ugostiteljstva, ali i da osveste sve kad je u pitanju ono bez čega ne možemo – hrana. Prema inicijativi pod nazivom „Eat out to help out“ koja je namenjena pomoći ugostiteljskom sektoru, britanska vlada plaća 50% odsto obroka pojedenog ponedeljkom, utorkom i sredom u kafićima, restoranima i pabovima.

Kancelar Riši Sunak rekao je kako su brojke posetioca neverovatne. Već prvi dan je bilo 19 odsto više ljudi u odnosu na prethodni, navodi bbc.

Na ovaj program prijavilo se više od 83.000 ugostiteljskih objekata uključuju lance brze hrane poput McDonald’sa i KFC-a, kao i mnoštvo lokalnih pabova, restorana i kafića, a vlada je za tu aktivnost izdvojila 500 miliona funti. Podaci pokazuju da je u aprilu 80 odsto ugostiteljskih kompanija prestalo sa trgovinom i da je 1,4 miliona radnih mesta bilo pod znakom pitanja.

„Za sada ne postoje ograničenja koliko se popusta može dobiti ni za koliko ljudi, a oni vrede samo za hranu i bezalkoholna pića. Takođe, u to nije uključena dostava, već se mora jesti u prostorijama objekata“, pojasnio je Sunak.

Kampanja protiv bacanja hrane

Problem s količinom hrane je tema širom sveta, posebno u Kini. Kako bi osvestili građane, popularni pekinški restoran Quanjude sprovodi kampanju „Ne naručujte više nego što možete da pojedete“. Ovo je jedna od brojnih inicijativa koja se od prošle nedelje sprovodi u toj zemlji nakon što je predsednik Ši Đinping rekao da su takve prakse sramotne, pogotovo u vreme dok se svet bori s pandemijom.

Lokalna udruženja pozvala su restorane da nude manje porcije, dok su neki uveli i kazne za bacanje hrane. Jedan je restoran čak počeo da vaga večere, ali se ubrzo povukao nakon što je naišao na žestoke kritike, piše Reuters.

„Proaktivno smo reagovali“, rekao je Vang Ksiaošan, generalni direktor poslovnice Quanjude u pekinškom okrugu Kuianmen. Njegovi zaposleni sada preporučuju gostima koliku količinu treba da uzmu, a takođe ih mole da ostatke ponesu kući.

„Sretni smo što trenutno imamo dovoljne količine hrane i to bi trebalo tako i da ostane. Pozdravljam ovu kampanju“, rekao je jedan od stanovnika.

Izvor: Agroklub

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Koliko košta studiranje za roditelje?

by bifadmin

Život jednog studenta iz provincije, najčešće u Beogradu i Novom Sadu, njegove roditelje može da košta i do 60.000 dinara mesečno. Istovremeno, minimalni troškovi studiranja su, ukoliko je student na budžetu i u studentskom domu, oko 10.000 dinara.

Najviše novca odlazi na smeštaj ako student nije u domu, te na plaćanje školarine, ukoliko nije na budžetu. Od dodatnih (i neizbežnih) troškova su još i hrana, računi, gradski prevoz, udžbenici, ali i troškovi koje odlaze na dokolicu, poput druženja, koje je neizostavan deo studentskog života. Prosečna svota novca koja se izdvaja za četvorogodišnje školovanje u Srbiji kreće se od pola miliona pa sve do 1,5 miliona dinara.

Stipendije koje država daje, obično do 10.000 dinara, najčešće pokrivaju troškove doma, prevoza i menze. Oni koji imaju sreće da su na budžetu i u studentskom domu, od svojih roditelja dobijaju samo novac za džeparac.

Marko Mijić, student četvrte godine inženjerskog menadžmenta Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kaže da njegovi mesečni troškovi studiranja i života u ovom gradu iznose oko 20.000 dinara.

– Po mom mišljenju, najviše novca odlazi na hranu i na druženje s kolegama. Najjeftinija varijanta studiranja košta otprilike mesečno 8.000, ukoliko se uračunaju osnovne stvari koje moraju mesečno da se plate, poput doma i menze. Ako imate neke stipendije, koje često budu od 10.000 do 15.000 dinara mesečno, time mogu da se pokriju svi troškovi i da ostane još nešto sa strane kao džeparac. Najskuplja varijanta iznosi minimum 40.000 dinara, pa naviše, u zavisnosti od toga kakav stan iznajmljujete, gde se hranite i, naravno, da li ste na budžetu ili samofinansirajući student – izjavio je Mijić.

Kako dodaje, studenti se neretko snalaze dopunjavajući svoj budžet radeći poslove preko studentske zadruge, kao konobari u kafićima ili promoteri različitih proizvoda.

Neko se uzda u rad, neko u sreću

Godina studiranja na državnom fakultetu košta od 60.000 do 250.000 dinara, dok je na privatnom fakultetu cena jedne godine od 180.000 do 370.000 dinara. Cene studentskog doma kreću se od 2.000 dinara, u zavisnosti od kategorije sobe, do ekonomskih cena oko 9.000 dinara. Cene stanova u Beogradu i Novom Sadu u proseku iznose od 200 do 250 evra, uz 100 evra za režije. Ovi troškovi se obično dele napola jer studenti najčešće žive po dvoje. U menzi se za obroke izdvaja od 5.000 do 10.000 dinara.

Studiranje u Beogradu košta oko 42.000 dinara za smeštaj i hranu. Novi Sad je nešto povoljniji, te je za život u tom gradu potrebno izdvojiti oko 35.000 dinara mesečno.

– Ćerka mi studira u Novom Sadu i mesečno za njeno školovanje izdvajamo oko 300 evra. Nedeljno za džeparac dobije oko 3.000 do 5.000 dinara, zavisno od toga da li joj treba za knjige ili neke druge fakultetske troškove. Voleli bismo da joj damo više, ali to je naš maksimum. Ona preko leta radi, ide na sezonu ili ostane u Novom Sadu pa konobariše, kako bi skupila novca za neke svoje potrebe i garderobu – rekla je za „Blic“ majka studentkinje, Asja Lazić iz Bačke Palanke.

Brojne ankete pokazuju da u našoj zemlji studenti dosta vremena provode u noćnom provodu, dok su igre na sreću, tiketi i druge igre u kladionici još jedna od aktivnosti na koje odlazi dobar deo novca namenjenog za potrebe studiranja. Većini studenata džeparac koji dobiju obično pokriva osnovni trošak, studiranje i ishranu, zbog toga deo njih pokušava da dođe do dodatnog novca, neko se uzda u rad, neko u sreću.

Skripta umesto knjiga

Godišnja članarina univerzitetskih biblioteka je oko 1.500 dinara, a ostalih oko 2.500. Kopije knjiga koje se kupuju početkom semestra iznose od 4.000 do 7.000 dinara, zavisno od fakulteta. Studenti se dovijaju razmenjujući skripta. Oni koji kupuju knjige moraju da potroše na njih godišnje od 10.000 do 15.000 dinara. Brucoši su, po pravilu, spremniji da izdvajaju novac za nove udžbenike od svojih starijih kolega.

Izvor: Blic

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Šta je hranljivije, sveža, konzervisana ili smrznuta hrana?

by bifadmin

Sveža hrana brzo gubi nutritivnu vrednost, kod zamrzavanja je ključna brzina, a konzervisanoj se dodaju soli i šećeri. Tokom pandemije promenile su prehrambene navike ljudi širom sveta. Tako su kupci nastojali da stvore zalihe hrane koje će im potrajati duže, a epidemiolozi su savetovali da se kupovina obavlja jednom nedeljno. Radi toga je porasla prodaja konzervisane i zamrznute hrane, a kako piše inews čak se prodaja zamrzivača povećala jer su ljudi smrzavali ostatke hrane kako ih ne bi bacili.

Sveže namirnice su najzdravije

Sveže i domaće uzgajane namirnice su najzdravije, a s time se slaže i Fatima Hačem, nutricionistica pri UN-ovoj specijalizovanoj Organizaciji za hranu i poljoprivredu (FAO). Ona je za BBC izjavila kako su namirnice najhranljivije u trenutku berbe te da sveži proizvodi počinu da propadaju čim se uberu jer su zemlja iz koje rastu i stabla na kojima rastu za njih glavni izvor hranljivih materija i energije.

„Sveže povrće namenjeno termičkoj obradi može da izgubi deo svojih hranljivih vrednosti ako ostane dugo na polici trgovine“, kaže Hačem.

Jednom kad se ubere, voće ili povrće i dalje crpi sopstvene nutrijente, te ih razlaže da bi održalo svoje stanice na životu, no neke su hranljive materije posebno osetljive. Na primer, vitamin C, koji pomaže ljudskom organizmu u apsorpciji gvožđa, pridonosi sniženju nivoa holesterola i štiti od slobodnih radikala, posebno je osetljiv na kiseonik i svetlost.

Spanać brže gubi vitamin C od šargarepe?

Hlađenje proizvoda usporava proces propadanja hranjivih sastojaka, premda stopa pri kojoj se gube ti nutrijenti varira od proizvoda do proizvoda. Dian Baret, nekadašnji istraživač nauke i tehnologije hrane na Kalifornijskom Univerzitetu u Davisu, 2007. godine proučavala je brojne studije, naročito vodeći računa o nutrijentima u sadržaju svežeg, zamrznutog i konzervisanog voća i povrća.

Otkrila je da spanać gubi 100 odsto sadržaja vitamina C u roku od sedam dana ako se čuva na sobnoj temperaturi od 20°C, a ako se čuva u hladnjaku gubi 75 odsto. Čuvan u zamrzivaču gubi samo 30 odsto tog vitamina. Za razliku od spanaća, šargarepa čuvana nedelju dana na sobnoj temperaturi gubi tek 27 odsto sadržaja vitamina C.

I ostalo povrće čiju je nutritivnu vrednost proučavala Baretova izgubilo je mnogo manje vitamina C u zamrzivaču. Pojasnila je da se zamrzavanjem zaustavlja proces oksidacije, što je jedan od razloga zbog kog poljoprivredni proizvodi mogu početi da tamne nakon što se uberu.

U zamrzavanju proizvoda ključna – brzina

Masovno zamrzavanje voća i povrća relativno je novo u prehrambenoj industriji. Na primer, danas se grašak ubere, preveze u fabriku, opere, blanšira i zamrzne za nešto više od dva sata. Sedamdesetih godina prošlog veka taj je proces trajao i po nekoliko dana.
U industriji smrznutih proizvoda ključna je brzina. Čim se poljoprivredni proizvod ubere, sledi nutritivna trka sa vremenom. Međutim, tehnološke inovacije su skratile proces zamrzavanja hrane.

Pre zamrzavanja proizvod se blanšira, što znači da se zagrava nekoliko minuta na visokoj temperaturi. To je potrebno kako bi se deaktivirali neželjeni enzimi koji kvare teksturu i boju za vreme čuvanja na hladnom, kaže Baretova, te dodaje da taj proces ipak smanjuje nutritivni sadržaj namirnice.

Konzervisana hrana manje zdrava, ali ipak sigurna zbog sterilizacije

„Premda nema razloga za brigu kada je posredi zamrznuta ili konzervisana hrana, bolje je odlučiti se za zamrznutu zbog količine soli koja se dodaje pri konzervisanju, a u neke konzervisane vrste voća dodaje se i šećer“, podseća Hačem. No, konzervisanje može poboljšati bezbednost hrane, naročito one sklone razvoju patogena.

„Pri konzervisanju je dobro to što hrana ide u proces tokom kog se steriliše“, kaže Baretova.
Rezultat jeste veći gubitak nutrijenata, no jednom kad se voće ili povrće nađu u konzervi, tu mogu da ostane godinama i možete biti sigurni da je hrana bezbedna jer je prošla proces koji ubija sve mikroorganizme.

Bez obzira na to da li je namirnica zamrznuta, konzervisana ili sveža, naučnici su složni u mišljenju da je važno svakodnevno konzumirati voće i povrće, kako god ono bilo pripremljeno.

Izvor: Agroklub

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci