„Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Sreća u nesreći je da sam preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima“, kaže za B&F Ivana Bubanj u razgovoru o tome zašto se specijalizovala za vođenje pešačkih tura po Italiji i kakva planirana i neplanirana uzbuđenja donosi ova profesija.
Posle početka NATO bombardovanja, Ivana Bubanj, pejzažni arhitekta po obrazovanju, krenula je iz Srbije za Rim na nekoliko nedelja. Tih nekoliko nedelja potrajalo je do danas. U međuvremenu je u Rimu radila različite poslove, sve dok nije posetila Australiju i tamo otkrila sadašnju profesiju. Ona je danas planinarska vodičkinja za hajking, a znanje koje je stekla na Šumarskom fakultetu u Beogradu olakšalo joj je dobijanje licence. Od Ivane smo saznali mnogo toga o hajkingu, ali i da je ponekad lakše snaći se u prirodi, nego u Rimu stići od jednog do drugog dela grada.
B&F: Koliko se život u Rimu razlikuje od slike koju o njemu imaju turisti?
Ivana Bubanj: Turisti često kažu da je Rim „tako lep grad, a taaako prljav“! Priznajem, nije na listi najčistijih gradova na svetu, ali jeste na listi najlepših. Koji drugi grad ima ceo istorijski centar, 14 kvadratnih kilometara, na listi Uneskovih blaga?
Ali život ne čine samo istorijska bogatstva. Nama lokalcima ovde najviše smeta to što imamo samo tri i po linije metroa koje su toliko opterećene da je uvek bar jedna nefunkcionalna. Zato i imamo onolike trotinete, bicikle i motorine za iznajmljivanje. Gradonačelnici Rima, s vremena na vreme, krenu u iskopavanje novih linija, ali takvo gradilište obično nakon nekoliko nedelja promeni naziv u „polje arheoloških istraživanja“ i – adio novi metro!
Ali uprkos svemu tome, kad god odem u neki drugi italijanski grad gde sve funkcioniše kao „pod konac“ nedostaje mi buka, glasni ljudi koji se smeju, svađaju i mire, svirke na ulici, nedostaje mi da jedem picu s nogu gledajući kupolu Bazilike Svetog Petra. Nedostaje mi živost.
B&F: Pomenuli ste picu, a hrana je nezaobilazna tema kada se pomene ova zemlja. Šta je tajna italijanske kuhinje?
Ivana Bubanj: Kada je u pitanju gastronomija Italijani fanatično drže do tradicije, kvaliteta hrane i standardizovanih receptura. Primera radi, dok u drugim državama ljudi na picu stavljaju sve što stignu, u Italiji se tačno zna šta sme da se nađe na kojoj pici, i kojim redosledom. Ovde nisu važni samo izgled i ukus jela, već se velika pažnja pridaje i redosledu služenja hrane, kako se ne bi mešali ukusi. Zato ne čudi što italijanska kuhinja ima predjelo, primo, sekondo, prilog, salatu itd.
Gledajući kakav su ekonomski potencijal Italijani napravili od svoje gastronomije, često mi bude žao što mi, koji takođe imamo odličnu kuhinju, nismo umeli da sačuvamo svoja jela od kojekakvih „interpretacija“ i da ih bolje izreklamiramo.
B&F: Ljudi posećuju Italiju i zbog bogate istorije, arhitekture, interesantne kulturne scena, pa i mode. Ali, koliko je interesovanje turista za hajking u toj zemlji?
Ivana Bubanj: Sve je više posetilaca koje zanima ekološki održiv i spor turizam, odnosno boravak u prirodi uz pešačenje tokom kojeg mogu da vide veoma interesantne sadržaje. Takve hajking ture mogu se organizovati u udaljenim, zabačenim predelima, ali i u blizini turistički popularnih destinacija. Da li ste znali da su neke od lepših hajking tura baš one po obodu planina koje gledaju na Amalfi, Pozitano, Kapri, Ćinkve Tere?
B&F: Kako ste se Vi specijalizovali za tu vrstu turizma?
Ivana Bubanj: Ko god živi u gradu kao što je Rim, jedna od redovnih sporednih aktivnosti mu je vođenje rođaka i prijatelja po turističkim atrakcijama. Ja sam to radila sve vreme, doduše amaterski. Često bih, umorna od obilaženja istorijskog dela grada po ko zna koji put, na pitanja prijatelja koja je ovo crkva, počela da izmišljam odgovore, poput „to ti je Santa Maria in Lorem Ipsum Dolor“. Tada me nije mnogo zanimala istorija lepota kojima sam bila okružena, a ni pokazivanje znamenitosti posetiocima.
Međutim, to se promenilo posle puta u Australiju 2006. godine, gde smo obilazili prirodni rezervat Ostrvo kengura. Tamo nas je dočekala nasmejana vodičkinja koja je raširila ruke i rekla: „Ovo je moja kancelarija za danas“. Delovala je toliko zadovoljno i ispunjeno da sam poželela da priroda bude i moja kancelarija.
Kada sam se vratila u Italiju saznala sam da i u njoj mogu steći licencu za turističkog vodiča specijalizovanog za hajking. Prijavila sam se na kurs na jednom neverovatnom mestu – Kreativnoj akademiji za turizam – smejući se sama sebi što ću sa skoro 50 godina ponovo u „školsku klupu“. Međutim, sa diplomom Šumarskog fakulteta koju sam „dovukla“ iz Beograda, dobiti licencu za hajking vodiča uopšte nije bilo teško. Ali je put od obilaska Ostrva kengura do mog ulaska u vodičke vode bio poprilično dug – trajao je deset godina.
Prvo sam napravila portal „Vodič kroz Rim“, jedini sajt na našem jeziku specijalizovan za turističke sadržaje u prestonici Italije. Vodičkim poslom sam ozbiljno počela da se bavim tek kada smo osnovale udruženje „Hiking in Italy“ preko kojeg vodimo turističke ture. Govorim u množini jer sam „Hiking in Italy“ napravila sa nekoliko žena sa naših prostora, dakle sa Balkana, koje su specijalizovane za različite oblasti turizma – jedna za istoriju, druga za primenjenu umetnost, ja za prirodu i ambijent…
B&F: Šta odlikuje dobrog hajking vodiča?
Ivana Bubanj: Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u 
prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Da, i to se dešava! Sreća u nesreći je da sam ja preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima.
Kao i za svaki drugi samostalni posao, i za ovaj važi da što si bolji trgovac – više ćeš zaraditi. Pored toga, moraš stalno da održavaš visok nivo tura, što znači da ćeš učiti ceo život. U mom slučaju bilo je potrebno i dokazati turistima da žena može sasvim dobro da radi ovaj posao, koji se često percepira kao muški.
B&F: Ko su vaši najčešći klijenti?
Ivana Bubanj: Uglavnom radimo sa italijanskim i našim turistima na italijanskom i srpskom, a ponekad i sa posetiocima iz drugih zemalja, i tada su ture na engleskom. Moje koleginice im pokazuju grad, a ja prirodu. Ponekad napravimo i neku kombinovanu turu. To su po mom mišljenju najlepša iskustva za posetioce, ali za nas su ovakve ture najkomplikovanije, jer moramo da uskladimo ono o čemu ćemo pojedinačno pričati, kao i da pripremimo turiste na specifičnu dinamiku hajking ture koja je potpuno drugačija od gradske. Na primer, ako smo na uzbrdici ili radimo tehnički komplikovane pasaže, onda je sva pažnja usredsređena na sigurnost učesnika. Ali zato čim pređemo potok, uzbrdicu, popnemo se uz pomoć kanapa ili užadi uz neku stenu, nastavljamo da hodamo i pričamo.
B&F: Šta još radite osim ovih pustolovnih aktivnosti, kako izgleda radni dan hajking vodiča?
Ivana Bubanj: Uvek počinje veoma rano, jer treba autom stići na teren da bi se osmislila tura i dočekali putnici. Moje rimske komšije više i ne obraćaju pažnju na ranac, štapove, rezervne cipele, geografske karte, foto-aparate i slične drangulije s kojima ujutru sedam u kola i odlazim u neke zabačene delove Lacija, a neretko i u Toskanu, Umbriju, Abruco.
Radni dan mi traje obično više od 12 sati, pri čemu sam dobar deo vremena odsečena od sveta, jer se internet ne hvata u planini, kanjonu ili etrurskim nekropolama. I dok bi ovako dugačak radni dan u pravoj kancelariji bio verovatno frustrirajući, u prirodi je to dan za „detoks“ od zagađenog vazduha, interneta, problema…
Veliki plus je i što hajking ide ruku pod ruku sa dobrom lokalnom hranom, pa je svaki odlazak na teren prilika da se proba nešto čega u Rimu uopšte nema niti će ga biti, počevši od vina, preko sireva, suhomesnatih proizvoda, do hleba i kolača.
B&F: Šta biste, mimo destinacija za hajking i poznatih turističkih atrakcija, preporučili našim čitaocima da posete u Italiji?
Ivana Bubanj: Teritorije na kojima su pre Rimljana živeli Etrurci, inače veoma napredan narod za ono vreme kod kojeg su, primera radi, žene imale ista prava kao muškarci. Oni su naseljavali centralnu Italiju, dakle teritoriju današnje Toskane, zapadnog dela Umbrije i severnog Lacija. Ja sam fascinirana mestima poput Populonije, Pitiljana, Sovane, Orvijeta, Tarkvinije, Červeterija i drugih, koje još uvek ne opseda masa turista a koja zaista imaju šta da ponude.
Marija Dukić