Ideološko „usmeravanje“ karikature preovlađuje i na Zapadu, ali u Srbiji zabrinjava to što povoda za „smeh od muke“ ima sve više, dok se uporedo prostor u novinama za ovakvu kritiku društva rapidno smanjuje, kažu naši poznati karikaturisti. Srećom, nove tehnologije su pružile karikaturistima i nove mogućnosti da se približe publici, posebno mlađoj.
Kada se pomene karikatura, većini naših sugrađana prva asocijacija je politička karikatura koja se objavljuje u dnevnim novinama. S dobrim razlogom, jer već decenijama domaći karikaturisti ne oskudevaju u inspiraciji. Ipak, ako ih upitate da li je Srbija iz tog razloga obećana zemlja za karikaturiste, saznaćete da bi i oni voleli da žive u uređenijoj državi, sa manje povoda za „smeh od muke“. No, i takav kakav je, sadašnji tretman karikature u Srbiji deluje manje sumorno od njene perspektive.
Tako bar za B&F kaže naš najpoznatiji karikaturista Predrag Koraksić Koraks. Kao najstariji aktivni crtač političke satire u zemlji, on se doduše seća i lošijih vremena za karikaturu – perioda Titove vladavine kada je crtanje političara bila tabu tema, a potom i vladavine Slobodana Miloševića, čiji su kritičari bukvalno „nosili glavu u torbi“. Ni sada ne cvetaju ruže satiričarima i karikaturistima, kaže on, ali opasnosti nisu tako jasno vidljive, što čini situaciju pomalo šizofrenom. „Kada izađem na ulicu, ne znam da li će me osoba koja mi prilazi udariti ili potapšati po ramenu“, šali se Koraks.
Ipak, najveća poteškoća sa kojom se domaći karikaturisti susreću nisu reakcije publike, već nedovoljno medija u kojima mogu da objavljuju svoje radove bez cenzure. „Ja sam se decenijama borio i napokon izborio za svoju slobodu. Odavno se zna moj stav prema vlasti i zato me angažuju samo oni koji mogu da ga ‘istrpe’”, kaže Koraks i dodaje da je u prošlosti gubio poslove zbog poruka koje je slao svojim karikaturama, ali da ipak nije odustajao od njih.
Našeg sagovornika nije potrebno posebno predstavljati, njegove karikature su poznate širokom auditorijumu zbog britkog humora ali i specifičnog stila crtanja – bez propratnog teksta. Koraks se priseća da je u početku dopisivao tekst u svoje radove, „ali vremenom sam uvideo da prava karikatura govori kroz slike. To se postiže na sledeći način: crtate likove na prepoznatljiv način i šaljete jednostavnu ali upečatljivu poruku koja će na čitaoca delovati kao šamar, u figurativnom smislu naravno”. I podrazumeva se, morate imati bogatu inspiraciju, ali nje u Srbiji nikada ne nedostaje. Šta više, ističe Koraks, danas na ovim prostorima ima toliko materijala da je najteže odlučiti koju temu ćete odabrati.
Sloboda nigde nije zagarantovana
U Evropi i Americi svaka velika novina ima svog karikaturistu, dok kod nas to više nije slučaj, tvrdi Koraks. Naše tržište je malo i siromašno, i to je jedan od razloga što na njemu nema mnogo posla za crtače. Drugi razlog je političke prirode – manjak slobode.
Ideološko usmeravanje karikatura međutim nije samo srpski specijalitet. „Na Zapadu se karikaturisti, ponajviše oni koji nisu frilenseri već su zaposleni u medijima, uglavnom opredeljuju da prate politiku listova u kojima rade. Drugim rečima, karikaturisti zaposleni u američkim novinama koje promovišu, na primer, republikanske vrednosti će obično slediti njihovu ideologiju. Nekada to liči na cenzuru a nekada na autocenzuru, ali rezultat je uglavnom isti – objavljuje se ono što je u interesu poslodavca”, komentariše Koraks. Naravno, dodaje, postoje i nezavisni mediji u kojima karikaturisti imaju veliku autonomiju, ali oni ne čine većinu na tržištu mejnstrim medija.
Kod nas takođe postoje listovi koji zapošljavaju karikaturiste ali takvih je sve manje, primećuje Koraks, i dodaje da i oni uglavnom slede uređivačku politiku. „U prorežimskim medijima, na primer, nikada nećete videti ni najmanju kritiku vlasti”, navodi Koraks, koji inače crta za dnevni list „Danas“, u kojem kako kaže ima „odrešene ruke“. Bar za najveći broj svojih zamisli. „Moje karikature tamo niko ne cenzuriše ideološki, ali postoje neka ograničenja koja moram da ispoštujem. Recimo, na ’Danasovom’ portalu ne sme da se pojavi nacistički simbol svastika“, objašnjava Koraks, „tako da i ako ga nacrtam, on će prilikom objave automatski biti izbrisan”.
Naš najpoznatiji karikaturista je svestan da nemaju sve njegove kolege takvu autonomiju i smatra da je to jedan od razloga što na našem tržištu nema mnogo mladih autora. Nada se da će se ova situacija poboljšati, odnosno da će Srbija konačno izabrati istinski demokratsku vlast. „Voleo bih da svedočim tome“, priželjkuje Koraks, „odnosno da vidim pojavu mladih nada u nekim novim nezavisnim novinama”.
Retko koji karikaturista ima samo jedan posao
Nadu da će se na našem tržištu pojaviti još karikaturista gaji i Marko Somborac, autor popularnog „Blic stripa“ u istoimenom dnevnom listu. On je uveren da karikatura, ma koliko na momente delovala kao zastarela forma, i dalje ima snagu da prenese željenu poruku ogromnom broju ljudi.
„Naravno, vremena su se promenila, sada je mnogo drugačije nego nekada kada je ’Jež’ imao ogromne tiraže, ali karikatura je daleko od odumiranja”, komentariše Somborac. To, prema njegovim rečima, potvrđuje i nedavno burno negodovanje naših sugrađana na karikature Novaka Đokovića u francuskom satiričnom listu „Šarli Ebdo“, ali i redovne ljutite reakcije vlasti na radove Koraksa i Dušana Petričića.
Da karikatura još uvek ima „težinu“ u društvu, pokazuje i to što, kako kaže Somborac, on može pristojno da živi od svog posla i da zahvaljujući njemu dobija i druge angažmane. Dodatnim poslovima se bavi i mnogo drugih karikaturista, a naš sagovornik na primer „sa strane“ radi portretne karikature za poklone, kalendare za firme, ilustracije udžbenika, ali i stikere za Viber. Trudi se da bude u toku sa novim tehnologijama, pa pravi i stripove prerađene u gifove i jednostavne animacije, koje se mogu pronaći na njegovom Tiktok i Instagram nalogu. Sve ove mogućnosti, međutim, verovatno mu se ne bi pružale da nije izgradio zvučno ime.
„Da mi je neko rekao 2005. godine, kada sam počinjao, da će neki dnevni strip biti relevantan, da će moći od toga da se živi i da će trajati ovoliko, ne bih mu verovao”, priznaje Somborac, naglašavajći da razvojni put karikaturista nije jednostavan kao što se u javnosti često misli. Prema njegovom iskustvu, potrebno je imati određene veštine crtanja i pripovedanja, što se donekle može naučiti u umetničkim školama, ali se „scenaristički“ zanat stiče tako što se uči iz radova starijih kolega.
A kada postanete poznati karikaturista, Somborac kaže da će vaša svakodnevica izgledati ovako: sama karikatura se ne crta dugo, svega nekoliko sati, mada povremeno ima i onih komplikovanih od udarničkih osam sati rada. Ali, prethodno morate da pratite dešavanja na političkoj i društvenoj sceni, kako biste pronašli inspiraciju, a potom i da dobro osmislite priču. U njegovom slučaju to znači da nema klasičnog radnog vremena, već da stalno radi na nečemu, a obično crta kada se približi krajnji rok za predaju materijala za novine.
Modernizacija karikature
Marko Somborac takođe smatra da nema mnogo medija u kojima karikaturisti mogu da objavljuju svoje radove. Srećom, nove tehnologije pružile su karikaturistima i nove mogućnosti da se približe publici, posebno mlađoj.
Deluje mu da za njegov početak „tiktokovanja“ i „reelovanja“ ima interesovanja kod mladih. Nada se da će ovaj i slični pokušaji njegovih kolega promovisati karikaturu, ali i ohrabriti mlade autore da se upuste u ovaj posao. Podseća na popularnost koju je pre dve godine vrtoglavom brzinom stekao do tada nepoznati autor Zvoganj, koji je objavljivao humoristične animacije na Jutjubu.
Somborac, zato, predviđa da budućnost karikature uveliko zavisi i od sposobnosti karikaturista da se prilagode novim načinima komunikacije u digitalnoj eri.
Piše i crta: Marija Dukić
