mlekara

Ne uzima dobit za sebe, ne troši na luksuz, prvi dolazi i poslednji odlazi s posla, sam pravi sir, a iz zadovoljstva u dva sata noću mesi kore za burek. Ovako zaposleni pričaju o svom poslodavcu Radomiru Spasojeviću, vlasniku uspešne firme „Mlekara Spasojević“ iz Bajine Bašte, koji je svoju karijeru započeo u polovnim cipelama, jer nije imao druge kada je krenuo iz rodnog mesta na školovanje u Suboticu.

Radomir Spasojević, osnivač „Mlekare Spasojević“ koja proizvodi mleko, mlečne napitke i sireve, načinio je prvi korak ka svom današnjem preduzeću još kada je kao dete iz siromašne porodice u Bajinoj Bašti, zahvaljući stipendiji, upisao u Subotici srednju školu za obrazovanje u ugostiteljstvu. „Nikada neću zaboraviti dan kada sam krenuo u internat. Obuo sam polovne cipele oker boje, koje mi je otac kupio na nekom otpadu. Bile su mi velike, ali to mi nije smetalo kada sam, ushićen, ugledao prelepi grad sa šarenom Gradskom kućom, crvenim tramvajima i žutom ciglom popločanim ulicama“, priseća se Spasojević svog prvog susreta sa Suboticom, koja je bila i njegov prvi „prozor u svet“.

Željan znanja, s nestrpljenjem je iščekivao praktičnu nastavu u kuhinji, gde se trudio da što umešnije napravi različita jela i da sakrije posekotine koje je zadobijao dok se nije izveštio u brzom seckanju luka. „Cenio sam šansu koja mi je pružena, pa sam se stalno dokazivao radeći i sporedne poslove u kuhinji: prao sam prljavo posuđe, čistio celu kuhinju, pripremao sirovo povrće za obradu… Nisam želeo da zbog neke sitne greške stariji majstori izgube interesovanje za rad sa mnom“, priča Spasojević kako je učio prve lekcije o tome da se trud uvek isplati, a zaista se i isplatio kada su ga profesori uvrstili u tim najboljih učenika koji su spremali bankete za proslave tadašnjih velikih preduzeća u Subotici.

Po završetku školovanja vratio se u zavičaj i počeo da radi za firmu koja ga je stipendirala, a sledeći iskorak u svet odveo ga je čak u Norvešku, gde se usavršavao u kulinarstvu i svojim radom uspeo za samo osam meseci da utrostruči početnu platu. Osim zanata, u ovoj zemlji je naučio zašto je u poslu dobro poštovati prava radnika, pa je to znanje primenio kada se vratio u Srbiju i doneo odluku da, nakon što je devedesetih ostao bez posla – sam sebi obezbedi posao.

Uloga bureka u osnivanju mlekare

Spasojević je otvorio pekaru, a kada je pekar zadužen da pravi burek – koji se jako dobro prodavao – dao otkaz, vlasnik je rešio da nauči sam da ga pravi: „Vežbao sam bacajući mokru krpu umesto testa, i vremenom postao vešt u razvlačenju kora za burek. Ali kupci su uz burek tražili i jogurt“, objašnjava Spasojević kako je došlo do toga da počne sa pekarom, a onda krene u razvoj mlekare.

Prvo je pravio samo pet do šest litara jogurta, a kako je tražnja rasla, tako je sazrevala i ideja da se upusti u ozbiljniju proizvodnju, osnovavši 1995. godine malu mlekaru u sopstvenoj kući. Čak i danas, kada posluje uspešno sa širokom asortimanom mlečnih proizvoda pod robnom markom „Zapis Tare“, i dalje drži malu pekaru, ustaje u dva ujutru i razvlači kore za burek, pa tek potom ide na svoj „glavni“ posao.

Praksa da iz zadovoljstva noću mesi testo nije jedina osobina Spasojevića, koja ga, po mišljenju njegovih zaposlenih, čini neuobičajenim poslodavcem u današnje vreme. Njegovi radnici kažu da nikada ne uzima dobit za sebe, ne troši novac na luskuzna putovanja niti kola, sam održava vrt ispred preduzeća, jer smatra da „kako vam je pred kućom, tako je i u kući“. Sagovornik B&F-a ne voli da ga zovu „gazdom“ jer sebe doživljava kao prvog među jednakima – prvi dolazi i poslednji odlazi s posla, ne libi se fizičkih poslova, glavni je majstor za sireve…

Posao je nežna biljka

Govoreći o tome kako je prevalio put od kućne do moderne mlekare, koja zapošljava isključivo stručnjake, raspolaže novim tehnologijama i sopstvenom laboratorijom za kontrolu kvaliteta mleka, te ima i veliki broj dobavljača, Spasojević ističe da se prelomni trenutak desio 2003. godine, uvođenjem Sistema kvaliteta ISO 9000:2001, kao osnove za razvoj uspešnog i zdravog poslovanja.

„Prioritetno nam je bilo stvaranje uslova za nesmetanu i konstantnu preradu mleka, koja je vrlo složena. Potrebno je obezbediti dovoljno finansijskih sredstava, odgovarajući kadar, i istovremeno poslovati po propisima. Stalo mi je da budem ’čist’ u svakom pogledu“, naglašava Spasojević, „da pribavim sve saglasnosti i dozvole, da osiguram zdravstvenu bezbednost proizvoda ali i radnog okruženja i životne sredine, da izmirujem sve obaveze, ali i da zaposlene tretiram kao ravnopravne partnere u zajedničkom poslu, što znači da im obezbedim četrdesetočasovno nedeljno radno vreme, redovne zarade, zagarantovane odmore, kao i bonuse”.

Posao je za našeg sagovornika „nežna biljka, koja mora da raste na zdravom zemljištu. Ne sme biti zaražena ’klicama’ političkih veza koje uvek imaju previsoku cenu. U početku se ne smete previše oslanjati na banke i druge finansijere spolja, jer niste sigurni da li će vaša biljka uopšte porasti, a kamoli procvetati. Zato bi trebalo da se oslonite na sebe, jer ta mala biljka zavisi od vas, i morate je sa puno ljubavi negovati, zalivati, štititi od raznih štetočina i grabljivica, kako bi nesmetano rasla“.

Spasojevićeva „biljka“ sada je porasla, pa nabavljenu robu uglavnom plaćaju unapred i nemaju dugova. Neprestano ulažu u proizvodnju i stvaranje novih proizvoda, ali ne zaboravljaju ni one retke, poput nehomogenizovanog mleka u kesi, koje najčešće kupuju penzioneri, a potom ga kuvaju i sa njega skidaju kajmak.

Mlekara trenutno broji 65 zaposlenih, a zarade se određuju isključivo prema stručnosti i postignutim rezultatima. Spasojević ima posebno izgrađen partnerski odnos sa svojim zaposlenima, jer bi bez njih, kaže, „skupocena prohromska oprema bila samo gomila gvožđa“.

Reklama „od usta do usta“

Specifičnost ovog preduzeća je i to što ne ulaže mnogo u reklamu, jer vlasnik veruje da je ukus njihovih proizvoda – koji redovno dobijaju nagrade za kvalitet – najbolja reklama, budući da kupci koji ih probaju ne samo da ostaju lojalni, nego ih i preporučuju „od usta do usta“. Osim toga, ulaganja u marketing, po pravilu velika, nisu isplativa u situaciji „kada se naši proizvodi plasiraju na ograničenom prostoru – u Zapadnoj Srbiji, Beogradu i okolini Novog Sada, i to uglavnom u malim specijalizovanim radnjama ili lokalnim marketima”, objašnjava Spasojević.

Pokušali su, dodaje, da sarađuju sa velikim trgovinskim lancima i zaključili da im se to kao malom preduzeću ne isplati. „Nama je preveliki trošak da ulažemo u ulistavanja po barkodovima i to prema nivoima njihovih prodajnih razreda, da plaćamo visoke rabate, izdatke za marketing, za poziciju na polici…“ Uz to, kaže Spasojević, saradnja sa „velikim igračima“ bi učinila malu firmu previše zavisnom od njih, što nije dobro za dalji razvoj u konkurenciji velikih, nekada društvenih a potom privatizovanih mlekara, „koje odavno imaju već utvrđenu poziciju na tržištu. Zato smo se okrenuli lojalnim kupcima, koji umeju da prepoznaju kvalitet naših proizvoda”.

Kvalitet se testira prvo u fabričkoj, a zatim u akreditovanim laboratorijama, a o njemu se mora voditi računa počev od nabavke sirovina. Ranije, stočarstvo nije bilo mnogo razvijeno u ovom kraju, ali se situacija promenila, donekle zahvaljujući i „Mlekari Spasojević“, koja trenutno otkupljuje mleko od oko 300 poljopriverdnih gazdinstava iz opština Ljubovija, Bajina Bašta, Kosjerić, Užice i Čajetina.

„To su pretežno mali proizvođači, ali se svojski trude da ispune najstrože higijenske zahteve. Mi im pomažemo kroz edukaciju i nagrađujemo ih vrhunskom cenom za mleko koje ima najbolji kvalitet. Naravno“, napominje Spasojević, „kada imate tako veliki broj malih dobavljača, to usporava proces otkupa, ali uspevamo da te troškove ugradimo u cenu finalnog proizvoda, a da ona i dalje bude povoljna za naše tržište“.

Kao još jednu referencu u prilog sirovina koje koriste, Radomir Spasojević ističe mleko koje se dobija od krava simentalske rase, nastale ukrštanjem domaćeg šarenog govečeta sa pasminom autohtone sorte sa Alpa. Ove životinje su veoma otporne na oštru planinsku klimu i prilagođene ishrani na domaćim pašnjacima daleko od smoga i zemljišta zatrovanog pesticidima.

Marija Miloradović

Broj 170, februar 2020.