Tag:

novac

Sa malo para možete kupiti trg, poštu i mesnu zajednicu u selu Brezna

by bifadmin 28. септембар 2020.

Ako kojim slučajem imate malo novca na računu možete za male pare da kupite glavni trg u selu Brezna, i to sve zajedno sa Domom kulture, poštom i mesnom zajednicom.

Selo Brezna, nekada jedno od većih po broju stanovnika u gornjomilanovačkoj opštini, proživljava sudbinu mnogih mesta u Srbiji koja su napuštena i ugašena, a na dobošu je sve što se prodati može, navodi agencija RINA.

Milivoje Filipović, pre nekoliko godina pokušao je da spasi zavičaj od švercera i trgovaca tako što je kupio centar sela, kako ga vreme gazi plaši se da će bitku sa godinama izgubiti, pa je odlučio da ovu za njega veliku vrednost proda nekom ko je isto tako kao on raspoložen da je čuva“Ovo je nekada bio centar života, u poštu je stizalo na stotine pisama godišnje, a još uvek očuvani stoje sefovi i direktorske fotelje.

Kupio sam ovo pre dve do tri godine od tadašnje zadruge, dom kulture, mesnu zajednicu, prodavnicu, pola pošte gde imaju dva stana i oko četri hektara obradive zemlje. Ne gledam da zaradim na tome, prodajem po istoj ceni, samo hoću da se uverim da će ovaj simbol sela otići u prave ruke“, kaže Milivoje za RINU.

“Ovo je simbol našeg sela, a danas je simbol i sudbine srpskog seljaka. Ovo je nekada bio uspešan voćarski kraj, do pre 10 godina ovde je bilo puno ljudi, imao si sa kim i da popričaš i da popiješ rakiju.

Toga više nema i ostale su nam samo napuštene građevine kao spomenik da svedoče o tom vremenu”, kazao je Mihajlo Nikolić, meštanin sela Brezna.

Izvor:Tanjug

28. септембар 2020. 0 komentar

Svetske banke prebacile dva biliona dolara prljavog novca

by bifadmin 21. септембар 2020.

Neke od najvećih svetskih banaka dozvolile su kriminalcima da prebacuju prljav novac u visini od oko dva biliona dolara, pokazuju dokumenti koji su procureli u javnost. U dokumentimna se upozorava da je u Velikoj Britaniji registrovano preko 3.000 firmi koje se bave sumnjivim aktivnostima, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji.

U javnost su dospeli takozvani FinCEN fajlovi sa više od 2.500 dokumenata, u kojima se nalaze neke od od najstrože čuvanih tajni međunarodnog bankarskog sistema. Reč je o dokumentima koje su banke slale američkim vlastima u periodu između 2000. i 2017. godine.

FinCEN je američka mreža za istragu finansijskog kriminala u nadležnosti Ministarstva finansija SAD. Sumnje u vezi sa transakcijama izvršenih u američkim dolarima moraju da se šalju FinCEN -u, čak i ako se odvijaju izvan SAD.
Dokumenti su dospeli u ruke novinara portala „Bazfid njuz“, koji su ih prosledili Međunarodnom konzorcijumu istraživačkih novinara (ICIJ). Dokumenta koja su dostavljena na aderse 108 novinskih organizacija u 88 zemalja pokazuju da su neke od najvećih svetskih banaka prebacivale prljav novac u visini do oko dva biliona dolara.

Najveći broj sumnjivih firmi u Velikoj Britaniji

Dokumenti ukazuju da je najveća britanska banka „HSBC“ dozvolila prevarantima da prebace više miliona dolara ukradenog novca širom sveta, čak i nakon što je saznala od američkih istratžitelja da je reč o prevari.

Američki „Džej-Pi Morgan“ omogućio je jednoj kompaniji da prebaci više od milijardu dolara preko londonskog računa, a da ne zna ko je vlasnik. Banka je kasnije otkrila da je moguće da je kompanija u vlasništvu mafijaša sa liste FBI-ja deset najtraženijih mafijaša.
U procurelim dokumentima tvrdi se i da postoje dokazi da je jedan od najbližih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina koristio „Barklejs banku“ u Londonu kako bi izbegao sankcije koje je trebalo da ga spreče da koristi finansijske usluge na Zapadu. Kako se navodi, jedan deo novaca korišćen je za kupovinu umetničkih dela.

Prema obaveštajnom odeljenju FinCEN -a, Velika Britanija se naziva „jurisdikcijom višeg rizika“ poput Kipra. Ovakva upozpravajuća ocena proizilazi iz podatka o velikom broju kompanija registrovanih u Ujedinjenom Kraljevstvu, a koje se pojavljuju u izveštajima o sumnjivim aktivnostima (SAR). U datotekama FinCEN -a je imenovano preko 3.000 takvih komanija iz Velike Britanije, više nego iz bilo koje druge zemlje.

„Dojče banka“ prebacivala novac kriminalaca i terorista

Dokumenta pokazuju i da centralna banka Ujedinjenih Arapskih Emirata nije reagovala na upozorenja o lokalnoj firmi koja pomaže Iranu da izbegne sankcije.
Takođe, kako se navodi, „Dojče banka“ je premeštala prljavi novac stečen iz organizovanog kriminala, od terorista i trgovaca drogom.
Fajlovi pokazuju i da je britanski „Standard čarterd“ prebacivao gotovinu za „Arapsku banku“ više od deset godina, nakon što su računi klijenata u jordanskoj banci korišćeni za finansiranje terorizma.

21. септембар 2020. 0 komentar

Ekonomija Politika i društvo Tekstovi Vesti

Zašto profesori ekonomije nisu milijarderi?

by bifadmin 29. јул 2020.

Profesori ekonomije nisu milijarderi zato što razmišljaju logično, unutar finansijski doslednog sistema. Milijarderi su postali to što jesu zato što su razmišljali nelogično sa stanovišta ekonomskog sistema.

Kada treba raspravljati o makroekonomskim kretanjima, novinari uvek zovu profesore ekonomije. Ali kada intervjuišu milijardere, pitaju ih samo o tome kako razmišljaju, odnosno kako prave novac.

Ako biste organizovali raspravu između nekog uvaženog profesora ekonomije i jednog milijardera o aktuelnim i budućim makroekonomskim kretanjima na tržištu, profesor bi uvek izašao kao pobednik. Njegovo izlaganje je finansijski logično, on ima iza sebe brojna istraživanja i podatke koji čine dosledan i konzistentan sistem. Milijarder, u sučeljavanju sa takvim načinom razmišljanja gubi, jer je njegov pogled u okviru takvog sistema finansijski nelogičan.

Ali profesor ekonomije će i dalje biti zaposlen na nekom fakultetu ili institutu, a milijarder će i dalje zarađivati milijarde. Zašto?

Svet menjaju inovatori, a ne upravljači

Zato što se na ekonomskim fakultetima izučava ekonomija oskudice, a ne ekonomija obilja, piše David Olarinoye, konsultant za preduzetništvo i urednik portala „Rich Culture“. Ekonomska nauka se bavi time kako dobro upravljati već postojećim resursima, studente uče kako da najbolje raspolažu onim što imaju, a ne kako da stvore više.

S druge strane, nije retkost da su jako bogati ljudi počeli kao preduzetnici koji su rano napustili školovanje, ili su deca uspešnih preduzetnika koja su o pravljenju novca učila u svojoj kući a ne u školi.

Menadžment je velika veština, a istorija ekonomije je delom i povest sjajnih upravljača, bilo da su upravljali državnom blagajnom ili kompanijom. Ali svet ne može ići napred ako razmišljamo samo o tome kako da dobro upravljamo postojećim resursima koji su, na kraju, uvek ograničeni.

Svet su promenila otkrića pronalazača, inovatora, pa i avanturista. U neku ruku, svi oni koji su u potrazi za nečim novim, van postojećeg sistema, jesu avanturisti. A ta otkrića, i kada su izvan ekonomske sfere, na ovaj ili onaj način su uticala i na ekonomiju.

Novac beži od onih koji se trude da ga zadrže

Svaka razvijena i bogata privreda nije to postala samo zato što se njome dobro upravljalo. Ona je pre svega proizvod inovacija i otkrića. Ako se rukovodimo samo time kako da ne izgubimo ono što imamo, takvo razmišljanje vodi u stagnaciju, a svaka stagnacija je uvod u siromaštvo.

Novac beži od onih koji su okupirani mišlju kako da ga zadrže. On je na strani onih koji razmišljaju unapred i usuđuju se i da novac privremeno izgube u nastojanjima da svoju ideju sprovedu pre drugih.

Uzmimo za primer nekog profesora ekonomije koji je živeo i radio pre samo dva veka. Zamislite da je dobio zadatak da na osnovu dotadašnjih kretanja i podataka kojima je u to vreme raspolagao predvidi budućnost koja je naša sadašnjost.

Kakve su šanse da profesor ekonomije na osnovu tadašnjih resursa predvidi pojavu nečega što bi makar bilo nalik internetu i modernim načinima komunikacije? Nikakve, tvrdi Olarinoye. Jer on bi računao sa onim dobrima koja su tada bila na raspolaganju i projektovao bi ih u budućnost. Pronalazači i drugi koji su zagledani u nešto novo, ne računaju sa takvim ograničenjima.

Lako je štampati novac, umeće je oploditi ga

Današnji finansijski modeli zasnivaju se na istom takvom tačnom neznanju. I oni polaze od toga da su resursi koje danas imamo isti oni koje ćemo imati i sutra, a neretko da će biti i manji.

Ali problem siromaštva nikada neće biti rešen štampanjem novca. Centralne banke mogu da odštampaju koliko god žele novčanica, no ako to ne prati rast produktivnosti, rezultat će biti inflacija, pa čak i hiperinflacija i obezvređivanje valute.
Rast produktivnosti ne podržavaju ekonomisti zaposleni u centralnim bankama. Rast produktivnosti zagovaraju preduzetnici. Preduzetnici su, za razliku od ekonomista koji štampaju novac, okrenuti ka tome kako da taj novac najisplativije upotrebe. Oni su fokusirani na to da uoče probleme čije rešavanje može doneti zaradu.

Ljudi su ti koji stvaraju sopstvenu recesiju

Mediji već godinama unazad stalno prenose mišljenja makroekonomskih stručnjaka o predstojećoj recesiji. Koliko puta svakodnevno čujete ove reči i izraze: nedovoljno, loše, ne treba, nedostaje, još gore, itd. Čak i kad su dobra vremena, ekonomisti predviđaju loša vremena. A kada se toliko mnogo priča o dolasku recesije, većina počinje da se ponaša kao da je ona već nastupila.

Ljudi su ti koji stvaraju sopstvenu recesiju, svojim načinom razmišljanja. Ako izgube posao, uglavnom smatraju da je to zato što je ekonomija u krizi i da su oni samo žrtve masovnih otpuštanja. Retko razmišljaju da li su ostali bez posla zato što nisu umeli da ga rade na način koji bi poslodavcu obezbedio prihode i zaradu.

Oni koji su u stanju da ostvare zaradu, ne donose svoje odluke pod uticajem vesti o predstojećoj ekonomskoj katastrofi, niti vezuju svoju budućnost za „opštu situaciju“ koja zavisi od vlasti i kreatora ekonomske politike. Oni vide krizu kao oskudicu, ali ne novca, već rešenja za nastale probleme. Oni ekonomiju ne posmatraju kao složen sistem spojenih sudova, već kroz njenu suštinu – da je ona uvek odnos ponude i potražnje na tržištu.

Novca ima više nego dobrih ideja

Ako ste u stanju da osmislite rešenje za neki problem, da proizvedete nešto što je ljudima zaista potrebno i što će im biti korisno, oni će to kupovati uprkos krizi, tvrdi Olarinoye. Uspešni preduzetnici su uvek usredsređeni na rešavanje postojećih problema, a ne na postojeće resurse.

Jer u svetu uvek ima dovoljno novca za onoga ko ume da reši neki problem. A nedostatak novca je uvek problem oskudice dobrih ideja, kreativnosti i optimizma koji sa stanovišta ekonomskog sistema najčešće deluju – nelogično.

Foto: Tumisu, Pixabay

29. јул 2020. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Jedino još Nemačka ima novca u ćupu

by bifadmin 12. јул 2020.

Posle prvog paketa mera za kojim je posegao najveći broj zemalja kako bi ublažile posledice pandemije, izgleda da je državni ćup sa novcem svuda ostao prazan. Svuda osim u Nemačkoj.

Da je Srbija koja je u prvom naletu izdvojila pet milijardi evra ispraznila taj ćup, slikovito je poručio predsednik Aleksandar Vučić, napomenuvši da je takav slučaj i sa drugim zemljama, piše Sputnjik.

Dodatnih mera pomoći, posle zaokruženog prvog paketa nema, osim u Nemačkoj. Njima se, doduše, nadaju i najugroženije privrede EU, o čemu bi trebalo da bude reči na samitu, 17. i 18. jula, posvećenom toj temi.

Problem je što nemačko-francuski predlog o dodatnih 750 milijardi evra pomoći, od kojih bi 500 milijardi bila bespovratna sredstva, naišao na jak otpor štedljive četvorka EU koju čine Austrija, Danska, Holandija i Švedska.

Ima se, može se – kod Nemaca

Mada se privreda, pa i naša, nadala da će posle opšteg paketa mera, sledeći biti selektivan i obuhvatiti pomoć najugroženijim sektorima privrede, od toga, kako stvari sada stoje, neće biti ništa.

Jedino je Nemačka, koja je posle krize iz 2008. godine bila najveći zagovornik štednje, a ne potrošnje koja bi podsticala rast privrede, promenila pristup. Ona je na prvi paket mera za pomoć nemačkoj privredi, težak 750 milijardi evra, vrlo brzo dodala još 10 milijardi kako bi bila očuvana radna mesta, kao i porodice onih koji su ostali bez posla.

Nemačka podstiče potrošnju

Sredstva treba da pokriju i smanjenje PDV-a u pogođenom ugostiteljskom sektoru na sedam odsto, sve do jula iduće godine. Pre mesec dana nemačka vlada je donela i paket fiskalnih podsticaja vredan 130 milijardi evra, kojim je smanjila porez na dodatu vrednost sa 19 na 16 odsto, a najnižu stopu spustila sa sedam na pet procenata.

Taj paket predviđa i podsticaje za kupovinu električnih automobila, ali i jednokratan “dečiji dodatak” od 300 evra za svako dete u zemlji. Sve to bi trebalo da podstakne potrošnju.

Dodatak na prvi paket kriznih mera vredan 45 milijardi evra, jemstvo za korporativne kredite putem komercijalnih banaka u vrednosti do 300 milijardi evra i subvencioniranja plata u kompanijama koje su zadržale radnike iako trenutno nemaju posla, donela je i Francuska. Ona je pre mesec dana odobrila i kredit „Renou“ od pet milijardi evra koji bi ponosu francuske automobilske industrije, koji je planirao da otpusti 15.000 zaposlenih, trebalo da omogući likvidnost.

Posle usvojenog paketa ekonomske pomoći vrednog 2.000 milijardi dolara, oko koga su se brzo dogovorili demokrate i republikanci u SAD, zapelo je oko drugog paketa mera. Кongres gde većinu čine demokrate je usvojio i dodatnih 3.000 milijardi dolara, ali ne i Senat gde su većina republikanci, koji smatraju da prvo treba analizirati šta je do sada urađeno, šta je bilo dobro, a šta ne.

Zamka likvidnosti

U ovakvoj situaciji kada, kako se pokazalo, do sada preduzete mere nisu bile dovoljne, a koronavirus ne jenjava, pojedini ekonomisti smatraju da nema druge strategije nego da se ponovo štedi.

Ekonomista Miroslav Zdravković za Sputnjik napominje da su interesi finansijskog kapitala ispred interesa ekonomije. Modernu monetarnu ekonomiju, kako kaže, karakteriše zamka likvidnosti.

“Ceo svet je sada u zamci likvidnosti da mere, koliko god se još više para troši, imaju malo efekta. To što američki Fed ili bilo koja evropska centralna banka smanjuje kamatu ima nulto dejstvo da se podstakne privreda. To je pokazao primer Japana iz 1991. godine, EU od 2008. i videćemo dalje šta će biti”.

On podseća da je slučaj Japana najbolji pokazatelj toga. Posle snažnog zemljotresa i cunamija, koji ga je pogodio 1991. godine, sanirajući posledice konstantno je bio zemlja sa najvećim javnim dugom. U 2017. dug je iznosio je 224 odsto BDP-a.

On je vrlo skeptičan po pitanju mehanizama da se pomogne privredi i podseća kako je to izgledalo u slučaju Grčke od 2011. godine, kada je silna pomoć koja joj je dodeljena završavala u otplati dospelih obaveza, a da njena privreda od toga nije videla ni evra i danas je sa javnim dugom od oko 200 odsto BDP-a.

Najbrži rast u Evropi imaju Irska i Poljska

Zdravković je posebno skeptičan u slučaju EU, odnosno evrozone.

“Sa projektom EU gde su sve zemlje heterogene, gde ne postoje elementarni uslovi za monetarnu uniju, ona apsolutno ne može da ima brz rast. Najbrži rast u Evropi imaju Irska i Poljska. Irska je, poput Velike Britanije, zahvaljujući svom geografskom položaju, na klackalici sa Amerikom, u kojoj su registrovane sve velike IT kompanije, poput Gugla. Iza nje po rastu je Poljska, a tu je i Rumunija, upravo zato što nisu u zoni evra”, rekao je Zdravković.

Izvor: Bizinfo.rs

Foto: Pixabay

12. јул 2020. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Nema smisla uzeti novac od jednih, da bi se dao drugima

by bifadmin 8. јул 2020.

Država ne treba dodatno da pomaže ni najugroženiji deo privrede novim paketom pomoći da bi ublažila posledice pandemije virusa COVID-19 jer nema zlatni ćup, već bi taj novac morala nekome da uzme, da bi dala drugome, rekao je danas profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić.

“Nema smisla uzeti novac od jednih, da bi se dao drugima”, rekao je Savić za Betu.

Dodao je da pomoć države u tržišnoj privredi nije uobičajena, osim u velikim krizama, a da je finansijska podrška privatnom sektoru isplatom tri minimalne zarade za zaposlene bila razumna i opravdana.

Radnicima je tada, kako je rekao, bilo uskraćeno pravo na rad, jer je zbog bilo pandemije uvedeno vanredno stanje i ograničeno kretanje, pa je pomoć u platama bila razumljiva, ali je taj novac trebalo uplatiti na račune radnika, a ne poslodavaca.

Nije bilo opravdano deliti po 100 evra svim punoletnim gradjanima

Savić je ocenio da nije bilo opravdano deliti po 100 evra svim punoletnim gradjanima, već je najsiromašnijima trebalo dati veći iznos od te sume.

“Srbija ne spada u red bogatih zemalja kao što je, na primer Nemačka, već se može i mora uporedjivati sa zemljama iz neposrednog okruženja, a dala je pomoć privredi mogo veću nego te države”, rekao je Savić.

Država bi za novu pomoć privatnom sektoru, prema njegovim rečima morala dodatno da se zaduži, pa bi učešće javnog duga vrlo brzo prešlo 60 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), a to je “ozbiljno” zaduženje.

Takav dug, kako je rekao, za epilog može imati ponovno urušavanje javnih finasija, za čije ozdravljenje su u periodu 2014-2018. godine najveći teret podneli penzioneri i zaposleni u javnom sektoru.

Privreda ni do sada, kako je rekao, nije iskoristila mogućnost da uzme povoljne kredite koje je obezbedila država, dajući garanciju od 480 miliona evra.

“Od dve milijarde evra za koliko je obezbedjena garancija države privreda je uzela ili aplicirala za kredite u iznosu od jedne milijarde evra, što je ozbiljan signal da i vlasnici preduzeća procenjuju da slamanje epidemije neće biti brzo i da će oporavak biznisa potrajati možda više godina, zbog čega oni neće moći uredno da servisiraju svoje dugove”, rekao je Savić.

To, kako je ocenio, potvrdjuje i nedavno publikovan podatak da je proizvodnja u nekim firmama koje rade komponente za automobilsku industriju u aprilu bila niža za 80 odsto u odnosu na isti mesec prethodne godine.

On je rekao da su najglasniji u zahtevu za pomoć oni koji rade u “sivoj” zoni privrede i uglavnom ne plaćaju poreze i doprinose radnicima, ne retko kasne sa platama, koje najčešće nisu veće od minimalne zarade.

Najglasniji u zahtevu za pomoć oni koji rade u “sivoj” zoni privrede

“Stanje u srpskoj privredi nije dobro. Njena konsolidacija u dobroj meri zavisi od oporavka naših najvećih spoljno-trgovinskih partnera Nemačke i Italije, kao i stranih investitora, medju kojima su najbrojniji iz Nemačke, a prognoze Medjunarodnog monetarnog fonda, (MMF) o oporavku tih zemalja u narednoj godini su veoma, veoma loše”, rekao je Savić.

Vlast u Srbiji je, kako je kazao, nerealno optimistična, kada računa sa padom BDP-a od oko jedan odsto.

Na pitanje da li država dodatno treba da pomogne sektoru turizma, kao što to radi Hrvatska, Savić je rekao da je njegov udeo u BDP-u Srbije nekoliko procenata i da se ne može porediti sa Hrvatskom gde turizam čini skoro 25 odsto BDP-a i “gde bez efikasnog funkcionisanja te grane nema ozbiljnog razvoja”.

Odgovarajući na pitanje kako je država godinama obezbedjivala novac za subvencije, uglavnom stranim investitorima za otvaranje fabrika i novih radnih mesta, Savić je rekao da to nisu veliki iznosi u odnosu na razne vrste pomoći koje država daje privredi.

“Država je u periodu od 2014. do 2017. godine na razne vrste dotacija (garancije, subvencije, pomoći…) privredi i gradjanima davala u proseku godišnje oko 800 miliona evra, odnosno 2,4 milijarde evra za te tri godine”, rekao je Savić.

Za subvencije stranim investitorima za plate zaposlenih radnika od 2006. godine do 2016. godine, kako je rekao, prema raspoloživim podacima dato je nešto više od pola milijarde evra, što znači oko 50 miliona u proseku godišnje, a tome treba dodati i sredstva za uređenje zemljišta, izgradnju infrastrukture, kao i učešće u investiciji.

“Ta pomoć, iako nije prevelika, bode oči, a ne vide se druge mnogo veće dotacije”, rekao je Savić

Od oktobra masovnija otpuštanja

Procenio je da se početkom oktobra, kada ističe obaveza firmi koje su uzele državnu pomoć da zadržr zatečeni broj zaposlenih na početku pandemije, uz dozovljeno otpuštanje do deset odsto, mogu očekivati masovnija otpuštanja, pre svega zaposlenih na povremenim i privremenim poslovima, kao i putem agencija.

“Država ne treba da se obazire mnogo na pojačani ‘pritisak’ i ucene poslodavaca, da će ukoliko ne dobiju pomoć, masovno otpustiti zaposlene”, rekao je Savić.

Dodao je da će “neki od njih to uraditi čak i ako dobiju sredstva, jer nema te pomoći države koja može održati preduzeće u životu, ukoliko ono nema ‘zdrav’ biznis”.

Poslodavci se, prema njegovim rečima, neće ustezati i od smanjivanja plata, produženja radnog vremena, zakašnjenja u isplati zarada i drugih vidova smanjenja troškova na zaposlenima.

Izvor: Beta

8. јул 2020. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Multinacionalne kompanije žele da stvore i koriste svoj suvereni novac

by bifadmin 17. јун 2020.

Aktuelna godina bi mogla biti godina u kojoj san o kriptovalutama umire. To ne znači da će kripto valute potpuno izumreti – daleko od toga. No svim finansijskim romantičarima, koje je razveseljavao porast Bitkoina i drugih digitalnih valuta u protekloj deceniji, dolazi buđenje. Sviđalo vam se to ili ne, vizija sveta u kojem te valute oslobađaju novac iz kandži centralnih banaka i drugih korporativnih divova brzo se raspada.

Nije da tim valutama nema mesta u budućnosti novca. Šifrovanu tehnologiju blokčejna, koja ih podržava, vladama je izuzetno teško da kontrolišu, tako je malo verovatno da će ih ikada eliminisati. U svakom slučaju, kriptovalute imaju ulogu geopolitičke zaštite, prenosi Bankar.me pisanje Logicno.com.

Takozvani Bitkoin maksimalisti predviđaju dan kada će njihova favorit valuta porasti i preći u prvu ligu. Oni ukazuju na „deljenje“ (fork) Bitkoina koje se desilo u maju, jer svake četvrte godine u ovom mesecu dolazi do konsolidacije kriptovaluta. Nove nastaju, pola starih nestaje.

Ipak, dugoročna perspektiva kriptovaluta sličnih Bitkoinu nisu pretnje finansijskom sistemu.

Pretnja finansijskom sistemu dolazi od korporacija

Ono što je još važnije, mnogo veća pretnja postojećem sistemu već je prisutna – o čemu svedoče pokušaji Fejsbuka da pokrene digitalnu valutu Libra. JP Morgan već je lansirao JPM novčić za velike institucionalne klijente, dok su brojne druge velike banke sledile navedene primere. Glasine kruže da i drugi tehnološki divovi poput Amazona, Gugla i Epla takođe pokreću suparničke valute.

Njihov je model ono što je poznato pod imenom stablecoins (stabilni novac) – vrsta kripto hibrida koji živi na blockchainu, ali je vezan za glavne valute. Ove multinacionalne kompanije žele svoj suvereni novac. Žele se isključiti iz nezgrapnog sistema u kojem su bili prisiljeni da rade, s naknadama za transakcije i međunarodnim kašnjenjima plaćanja, kako bi umjesto toga kupcima predstavili primamljivu alternativu.

Razlog zašto ove kompanije ne ulažu u Bitcoin i druge kriptovalute su očigledni. Njihove vrijednosti su previše promjenjive da bi igrale ulogu zaliha vrijednosti ili se koristile u trgovini roba i usluga.

Korporacije su shvatile da ih finansijski sistem guši i žele stvoriti novi sistem bez posrednika tj. banaka, a koji će biti reaktivniji i jeftiniji.

Države su se probudile na podsticaj banaka

Države su se kasno probudile pred ovim izazovom, ali sada je to učinile na moćan i iznenađujući način. Tradicionalna globalna infrastruktura pokazala se dovoljno jakom da korporacije barem privremeno izbaci iz kolosijeka. Ipak, nemojte se zavarati – pravila su u potpunosti promijenila i biće teško predstaviti ujedinjenu regulatornu frontu širom svijeta. Ironično je da je isti nedostatak globalnog jedinstvenog regulatornog odobrenja za postojeće kriptovalute omeo njihovo smisleno usvajanje.

Drugi odgovor koji se ispituje je pokretanje državnih kriptovaluta. Verovatno su Kina i Rusija u vodećem položaju za lansiranje prvih državnih kriptovaluta, u roku od nekoliko godina. Dojče Banka je nedavno objavila izveštaj u kojem sugeriše da bi kriptovalute mogle prevladati nacionalne valute u roku od deset godina, predviđajući da će te državno-podržane verzije biti vodeće.

Ukratko, budućnost kriptovalute leži u korporativnim državnim digitalnim novčićima – ili što je verovatnije, nelagodnom suživotu dve. Sistem koji bi navodno bio pod pretnjom Bitkoina i ostalih takozvanih ubica banaka umesto toga ih asimiluje. Kriptovalute koje se pojavljuju možda neće koristiti ni blokčejn, ponašajući se sličnije Paypalu ili WeChat Payu, nego kriptovalutama kakve danas poznajemo.

Novac u 2030. godini verovatno će biti gotovo neprepoznatljiv

Tamo gde je u prethodnih pola veka došlo do porasta korporacija do veličine i uticaja koji je uporediv s nacionalnim državama, sledećih pola veka moglo bi proizvesti novu paradigmu u kojoj će se one sve više ponašati poput nacionalnih država. Kad razmišljamo o načinu na koji te kompanije već upravljaju našim podacima, načinu na koji vrše lobiranje na naše vlade, trend je očito u toku. Nazovite to sledećom fazom globalizacije.

Novac u 2030. godini verovatno će biti gotovo neprepoznatljiv u poređenju s onim što danas koristimo. San o univerzalnim novčanim supstitutima koje pokreću ljudi srušio se zbog ove neočekivane, ali neizbežne institucionalizacije. Upravo će se iz multinacionalnog sveta pojaviti sledeći Bitkoin – umotan u ruho korporativnog brenda, ako ne i suverene zastave. Što se tiče velikog sna o oslobađanju Bitkoina, neka počiva u miru.

Izvor:Logicno.com

17. јун 2020. 0 komentar

Blogovi Ekonomija IZDVAJAMO Vesti

Opake igre novcem

by bifadmin 16. јун 2020.

… hleb naš nasušni daj nam danas
i oprosti nam dugove naše…

Sigurno nisam jedini ko se latio da sračuna ko je koliko pomoći obećao zemljama pogođenim pandemijom iz koje će se netom preći u ekonomsku krizu. Ponadao sam se, ali je posao samo delimično obavljen. Evropska centralna Banka (ECB) pokazala se najširokogrudija. Kristin Lagard je, pre nego što su na nju nastali bezočni pritisci, izlicitirala ukupno 1.350 milijardi kredita, kojima će podupreti izlazak iz krize.

EU je odlučna da mobiliše čak 2.400 milijardi evra. Prvih 540 milijardi su krediti (Mes – za zdravstvo), Sure (za zapošljavanje) i Eib (za preduzeća). E sada tu valja dodati 750 milijardi koje je Ursula von der Lajen još ranije obećala kao finansijsku polugu kojom će ekonomija EU biti prebačena na postindustrijski kolosek budućnosti pod novim prikladnijim imenom: Next Genaration EU. Komisija EU će svoje milijarde emitovati kao obveznice, s tim da investitorima ulozi imaju biti vraćeni u razdoblju 2028/58. od strane njihovih država i nadoknađeni iz novih izvora kao što su Web Tax (porez na gigante sa društvenih mreža,), Plastic Tax i namet po novom sistemu zagađivanja CO2. Nije lako ustanoviti šta se od toga prepliće sa nekim drugim sumama. A postoji još i odluka da se bilansom budžeta od 2021. do 2027. u bolju budućnost usmeri 1.100 milijardi evra!

“Kome je do pravde nek ide u crkvu, a ne na tržište”

Moglo bi to biti preko 6.000 milijardi evra, pod uslovom da su u pitanju istovrsna sredstva i da se međusobno ne prepliću. Međutm, delom su u pitanju krediti, budžetska sredstva, delom budući porezi, delom “mostovi” do pronalaženja trajnih izvora, a jedan deo su ipak bukvalno pokloni – subvencije.

Na primer, Italija bi, prema planu Merkel/Makron, trebalo da dobije 172,7 milijardi evra, od čega su 82 milijarde subvencije od kojih je 37 milijardi “kredit koji se neće vraćati”, kako se tvrdi. Iako se o pomenutim parama govori kao o već gotovom poslu, formalno nije tako. Savet Evrope bi trebao 18. juna da da saglasnost na količinu i izvore sredstava. Kako ni to nije sigurno, najverovatnije je da će se prelomna sednica lidera EU održati negde početkom jula, dakle pre odlaska na godišnje odmore.

Ne biva da u EU neko nije protiv, pa i ovoga puta: od Orbana koji paradira finansijskim asketizmom zarad očuvanja etike biznisa, znatno je neugodnija grupa koju čine Austrija, Danska, Holandija i Švedska – bogati i bezočni. Oni su skloniji da se planina obećanih para svede na brdo od 300 milijardi evra kao instrument potpore solventnosti i spasavanja kompanija od strategijskog značaja. Holandija je tu najaktivnija i najnekorektnija – uprkos protestima članica EU, ona i nadalje predstavlja poreski raj za kompanije iz zemalja EU sa relativno visokim davanjima – pored ostaloga FIAT (FCA) je svoje sedište iz Torina prebacio u Amsterdam i još 30 najčuvenijih italijanskih kompanija učinilo je isto. Profit prave u Italiji i po svetu, a knjiže ga uz komično male poreze i plaćaju u nizozemskom poreskom raju unutar EU. No kako je neko od istaknutih cinika rekao: ako vam je do pravde, jednakosti i humanizma idite u crkvu, a ne na tržište.

Postoji li taj novac zaista?

Imamo li u vidu da je “bazuka” Maria Dragija iznosila 1.100 (naknadno povećana na 1.350) milijardi evra kao potporu da se izađe iz finansijske krize 2008. godine, postaje uočljivo da je prevladalo stanoviše “bacanja novca iz helikoptera”, te da će briselska birokratija lako izaći na kraj sa sadašnjim protivnicima oblikovanja budućnosti. Odnosno, da je nađen način kako će se pomoć dodeljena ugroženima jednostavnije preliti na račune privatnih finansijskih institucija. Vremenom će se otkriti kako se EU kao okrutna maćeha iz doba finansijske krize pretvorila u širokogrudu dobru vilu koja deli pare i obećanja tako da ih nije lako čak ni samo nabrojati. Postalo je nezamislivo da opet neki Šojble sve konce evropskog novca drži u svojim rukama. Setimo ga se kako je s nipodaštavanjem zavrtao slavine najnužnijih ljudskih potreba u Grčkoj i istovremeno propagirao da “pred frontom krize i nestabilnosti u svetu moramo se opredeliti za odricanja kako bi što više sredstava uložili u Odbranu”.

Nastala je provalija između te politike i sadašnje odluke Evropske komisije (vlade EU) da se članice mogu i autonomno zadužiti do određene granice u cilju sprečavanja krize (Nemačka do 1.000 milijardi, Franciska 350, Italija 155, Španija 100 milijardi evra).

Pre neki dan je kancelarka Merkel najavila maksimanevar od 130 milijardi evra, što je 4 odsto BDP Nemačke, čime bi trebalo pokrenuti nacionalnu privredu u novom smeru. Dodatno je najavila da će PDV biti smanjen sa 19 na 16 odsto, odnosno u 6 narednih meseci sa 7 na 5 odsto što će umanjiti prihode države za nekih 20 milijardi evra. Novcem se danas barata takvom lakoćom da ključno pitanje glasi – postoji li taj novac zaista?

Tiha nacionalizacija

Da na čelu ECB nije bio tihi i energični Mario Dragi i da ga nije nasledila podjednako sposobna Kristin Lagard, verovatno bi i ta ustanova izgubila ugled. Njih dvoje nalik na bića sa neke civilizovanije planete, pripadnost ovoj planeti otkrivaju malim ljudskim slabostima: Mario Dragi uživa da sam izabere dobar komad govedine, pripremi ga špikovanjem i dugotrajnim pečenjem i prelivanjem da preraste u fabuloznu “Dragijevu bržolicu”. Kod Kristine Lagard u elegantnim potezima distribucije evropskih milijardi nazire se nešto od onoga što ju je u mladosti učinilo članicom reprezentacije Francuske u umetničkom plivanju. Tiho, elegantno, bez otpora – baš onako kako je otklonila pokušaj nemačkog ustavnog suda da dovede u pitanje akcije spasavanja ekonomije.

Namaknutim sredstvima koja nisu ništa drugo nego prikrivena inflacija države “spasavaju” svoju privredu i tako (otkupljujući dugove otkupljuju vlasništvo) postepeno nacionalizuju doskorašnju svetinju – privatni sektor. Setimo se samo sa kakvim su paranoidnim žarom uništavana i poslednja, pa čak i vrlo uspešna društvena ili javna preduzeća u doba tranzicije. Danas nikome ne pada na pamet da se uzbudi što je u Italiji država postala vlasnik čak 46 odsto berzanske vrednosti njene privrede. Poređenja radi privatni sektor u Kini stvara 60 odsto BDP, 70 odsto inovacija, 80 odsto industrijske zaposlenosti… i koja je od te dve zemlje kapitalističkija? U EU je danas ekonomija više stvar dogovora nego u vreme kada je Dragan Veselinov skovao sintagmu “dogovorna ekonomija”. Govorilo se tada da su dva i dva – četiri, ako se drugačije ne dogovrimo. Da li je sve to dokaz nečega čemu se treba veseliti? Ne, nije. Dokaz je nazadovanja, povratka, a ne napretka.

Modifikovani kapitalizam

Previše je povrataka od verskih sukoba, srednjevekovne heraldike, nacionalnih zajapurenosti, fašizma, rehabilitacija zločinaca do ekonomije gde se finansijski insulin približno svake decenije obilato ubrizgava u privatni kapital, kako bi se održao na lažno stabilnom nivou. Sve je danas fejk, pa i tvrdnje da se u ime zaposlenosti, standarda građana i progresa, prelivaju sve veća i veća sredstva u portfolije jedan odsto najbogatijih. To je valjda jedina hipermanjina za koju se niko ne boji da je na putu nestanka, te da bi je trebalo zaštiti kao vrstu.

Problem “bacanja novca” nije samo evropski. Amerika iz čijeg haosa povremeno izroni i po neki relevantan podatak, još pre izbijanja rasističke krize bila je najavila intervenciju države u spasavanje kompanija i pojedinaca, u iznosu od 2.200 milijardi dolara. Neposredno nakon toga FED (centralna banka) najavila je da će staviti na raspolaganje 4.500 miljardi kompanijama koje nisu u mogućnosti da povećaju likvidnost drugim merama.

Japan, treći akter u klubu najrazvijenijih, proklamovao je odobravanje 1.000 milijardi dolara pomoći svojoj ekonomiji. Ukupno bi tako Amerika, EU i Japan, kako obećavaju, bacili na tržište novca nešto manje od 15 hiljada milijardi dolara. Šta nakon toga ostaje od tržišta? Ili: nije li to tek pravi uslov za njegovo funcionisanje? Ne zaboravimo da je Fridman u “Slobodi izbora”, a zatim i čitava supply ekonomija propagirala da tržište može fukncionisati u punoj meri jedino ako je ponuda veća od tražnje. U protivnom nema konkurencije i njenog presudnog uticaja na ukupan napredak¹ .

Finansijski balon se naduvava

Mogućnost olakog baratanja novcem – koji je sve od naftnih kriza, sredinom prošlog veka, bio nedodiriva svetinja – otkrili su monetaristi čikaške škole i sveli na ciničnu rečenicu: “Ako šeici toliko žele dolare, zašto da im ih ne štampamo”, obezbedivši se da inflatorno dejstvo ne pogodi američko tle. Tako su preko petrodolara amerikanci podelili superprofit na ceni nafte zajedno sa šeicima. Onda je Japan 1989/90. proklamovao QE (otkup državnih dugova) u iznosu od 1.300 milijardi dolara što je za to vreme bila frapantno visoka suma i još jedno zadiranje u monetarnu politiku. Nema toga ko se kasnije latio istog oruđa, a da se nije pozvao na precedentnost (BOJ) Bank of Japan. Tu valja ubrojati svakako i quantitative easing ECB – kao odgovor na finansijsku krizu, ali sa zakašnjenjem od 7 godina tipičnim za EU. Ukupan japanski dug iznosi danas 251,9 odsto njihovog domaćeg proizvoda, odnosno 10.500 miljardi dolara i malo koga to uzbuđuje². Finansijski balon se nezadrživo naduvava.

Smisao otkupa državnih dugova u EU u vreme krize 2008. godine, bio je da se ubacivanjem likvidnog novca na tržište utiče na porast inflacije do željenih 2 odsto, koja sa teoretskog stanovišta dovodi do rasta investicija. Verovalo se da će tako investitori, odnosno kompanije prepune novca početi da ulažu u sopstvenu modernizaciju. Ispostavilo se da je igra sa novcem skliznula na drugu stranu, pa se umesto povećanja investicija desilo da su kako banke, tako i kompanije dobijenim novcem počele da otkupljuju sopstvene dugove i akcije i tako pokrenule talas nove koncentracije i jačanja moćnih. Da se takva “greška” desila u bilo kojoj pojedinačnoj, manje razvijenijoj zemlji bila bi podvrgnuta ismevanju njene ekonomske nauke i finansijskog znanja, i svedena na sumnju da je u pitanju nov kanal korupcije. Kada je u pitanju novac, pogotovo veliki novac, valja biti vraški naivan pa verovati da je moguća greška ili neznanje. U pitanju je sistem.

Ogromne količine novca dolara u derivatima

Uz nepojmljivo veliku masu novca koja se vrti legalno postoji još čitav jedan svet meren (po nekima) čak milionom milijardi dolara koji fluktuira, a niko mu zapravo ne zna prave dimenzije. Budući da najveći deo transakcija koje se izvode preko derivata³
– o njima je reč – nije obavezan da bude negde makar evidentiran, to se procene ukupnih operacija derivatima kreću od 500 hiljada do milion i dvestotine hiljada milijardi dolara. Bilo kakav pokušaj pojedinca da se hrve sa tom enormnom masom potraživanja i dugovanja svedočio bi samo o njegovoj ličnoj neodmerenosti i ništa više. Potrebni su instituti, znanje, tehnika i pre svega volja da bi se makar delimično ovladalo tim cunamijem koji preti da napravi finansijski haos.

Mudrije je povući se iz tog finansijskog gliba tako što bismo se pozvali na Skerličevu definiciju kako ne zna da snese jaje, ali dobro zna šta je mućak. Naime, ako je početkom ovog veka obim operacija derivatima iznosio samo 19 odsto više nego što je svetski BDP i ako prema studiji iz marta 2018. godine (R&S Mediobanca) na koju se većinom pozivaju oni koji o derivatima raspravljaju i po kojoj je suma derivata 33 puta veća (3.300 odsto više!) od svetskog BDP, onda je jasno da je u pitanju nesklad koji, uprkos sve sofisticiranijim merama zaštite, mora da ispadne iz ravnoteže uzrokujući katastrofu. Hoće li se to dogoditi zajedno sa ekonomskom krizom neminovnom posle pandemije, to malo ko može da pogodi.

Kriza kao prilika za preraspodelu bogatstva

Koliko god grandiozna bila opasnost operacije sa derivatima, novac koji su već obećale ili dale države i EU toliki je da se i od njega vrti u glavi pa je možda lakše steći predstavu o trajanju svetlosne godine nego o njegovom ukupnom iznosu. Da bi se izbrojala milijarda potrebno je 125 godina brojanja po 24 sata na dan! Okvirno suma o kojoj se govori, pregovara i cenjka, negde je oko 15.000 milijardi dolara. Da celo čovečanstvo krene da je broji teško da bi je izbrojalo za života današnje generacije. Mnogo. Nalik na obilje. Valja imati u vidu da se često može pročitati kao nekakva vrsta standarda da je od celokupne pomoći Bosni za njen izlazak iz rata i obnovu od ukupne sume do “krajnjeg korisnika” stiglo samo 38 odsto od ukupno izlicitirane pomoći.

Svaka krizna situacija prilika je za preraspodelu u kojoj, dakako, najbolje prolaze oni koji već imaju. Ovoga puta čak je sama tehnolgija išla na ruku velikim distributivnim lancima poput Amazona i Alibabe, pa je prema podacima Business Inside-a desetorica miljardera za 11 sedmica krize uvećalo svoje bogatstvo za 565 milijardi dolara. Na listi vodi Džef Bezos – Amazon, sa 36,2 milijarde novostečenih dolara na bogatstvo koje se već merilo sumom od 149 milijardi. Deseti na njoj je Fil King – Nike, uz uvećanje bogatstva za 11,6 milijardi na već posedovanih 41,1 milijardu. Hedž fondovi, džank bonds i ostali “proizvodi” derivata trenutno su u zasenku. Sada je vreme igrokaza u kojem će se investicioni giganti truditi da se predstave kao najpouzdaniji da obrnu novac kojim države spasavaju ekonomiju. Statistike ECB pokazuju da bi ukupna suma novca lako mogla biti veća nego što su pretendenti sposobni da je upotrebe.

Finansijski populizam

Postajemo svedoci rađanja milijarderskog finansijskog populizma. Lari Fink, menadžer Black Rock finansijskog giganata, obraća se ništa manje nego svetskoj javnosti ubeđujući je da jedino njegov gigant ima kapacitete da pametno i profitabilno obrće ogromne ESG fondove (održivog razvoja na novim čistim tehnologijama). Glavna igra oko podele mase novca vodiće se na tom super nivou. Ostali su periferni igrači, ma koliko dreke produkovali. Jedini ko je još spreman da uđe u dominantnu igru je – mafija. Uprkos protestima italijanske javnosti kada je nemački Die Welt objavio tekst u kojem se tvrdi da mafija trlja ruke očekujući da se najveći deo evropske pomoći Italiji slije u njene ruke.

Mafija pripremljena dočekala krizu

Tokom marta i aprila meseca Nacionalna služba antireketa u Italiji – a Italija je na žalost sinonim za delovanje mafije celom svetu – zabeležila je dupliran broj prijava pokušaja ucenjivanja u odnosu na prošlu godinu. Mafija ne čeka i ima izuzetno efikasnu organizacionu mrežu. Jedan od ucenjenih ugostitelja svedoči kako je tražio od banke kredit od 25.000 evra kako bi premostio obaveze do početka aktivnosti ili će morati da bankrotira i dakako nije dobio kredit jer još nije novac stigao do banaka. Još nije stigao do kuće kada mu je zazvonio mobilni i jedan “prijateljski” glas ponudio da ga “povoljno” kreditira. Prihvatio je i samo dve sedmice kasnije stavljeno mu je do znanja da je kamata udvostručena s obzirom na “veliku tražnju”. Kako tvrdi, teško mu je bilo oteti se ubeđenju da je u pitanju vešto organizovan kriminal u kojem i osobe iz banke imaju svoju ulogu. Čopori šakala nanjušili su plen i neće se ustezati da otimaju. Predsednik udruženja industrijalaca Italije, Bonomi, postavio je uslov vladi – da njihovo udruženje bude to koje će odlučivati kako će se i kome dodeljivati krediti, inače će pokrenti političku akciju rušenja vlade.

No, ni dalje od Italije situacija nije svetla. Krajem prošle sedmice Svetska banka je objavla prognozu da će pandemija i opšti atak na globalizaciju proizvesti 70 do 100 miliona novih pripadnika “ekstremnog siromaštva” u svetu. U najavi je i zajednička analiza OECD i MMF o značajnom sniženju ranijih prognoza i porastu siromaštva u zemljama u razvoju. I to je deo budućnosti.

Iskustvo velikodušne pohlepe

U vreme finansijske krize 2008. godine Grčka je bila dužna 320 milijardi evra, odnosno 177 odsto svog BDP. Na ime “pomoći” za izlaak iz krize dobila je iz Fonda za finansijsku stabilizaciju 168, od zemalja evrozone 53, iz privatnih izvora (banke) 34, od sopstvene vlade 15, od ECB 13 i od MMF 12 milijardi – ukupno 295 milijardi evra. Od tog novca u grčki trezor stiglo je samo 9,7 miljardi evra, približno pet odsto ukupne sume. Prema podacima AGI, italijanske ekonomske agencije, poverioci su iz pomoći Grčkoj naplatili ukupno 241 milijardu evra svojih potraživanja.

Danas je Grčka dužna 370,4 milijarde evra (50,4 više) što je 181 odsto njenog BDP (za 4 poena više). Uspostavljeni automatizam naplate dugova skida sa Grčkog računa 593 evra svake sekunde, odnosno 18,7 milijardi godišnje. Grčka nije više nikome problem.

U redu je insistirati na pravilima igre i čistim računma, ali nije u redu predstavljati ih kao pomoć onome ko je u nevolji.

Milutin Mitrović

Foto: Merio, Pixabay

Ako je ta teza tačna onda je tržišna privreda organski opredeljena da ekološki uništava planetu. Sve one stotine hiljada automobila koji ostaju neprodati, milioni kvintala hrane, robe svih vrsa… omogućavaju funkcionisanje jednog modela razvoja uz nedvosmislen zločin prema prirodi koja nas okružuje – valja to imati na umu kada se, makar u EU raspravlja o “Next Generation EU”. [↩]
Italija je četvrta najzaduženija zemlja na svetu sa 2.400 milijardi evra, odnosno 134,8 odsto BDP (31. decembra 2019), međutim istovremeno je to i šesta zemlja na svetu (pre Nemačke) po bogatstvu stanovnika. Siromašna zemlja bogatih građana! Bila je to “ideologija” Berluskonija dok je bio na vlasti i potkopavao državu kojom je upravljao. [↩]
Grafički prikaz jedne od mogućih preraspodela ukupnog svetskog bogatstva: https://www.visualcapitalist.com/all-of-the-worlds-money-and-markets-in-one-visualization/ [↩]

16. јун 2020. 1 komentar

Ekonomija Vesti

E-yuan preti da ugrozi dominaciju dolara

by bifadmin 28. мај 2020.

Svet se užurbano priprema za digitalni juan (e-yuan). Još se ne zna kada će tačno elektronska verzija papirne kineske valute postati široko dostupna, ali reakcija ne fali.

Podstaknula ih je izjava predednika Xi Jinpinga koji je za državnu informativnu agenciju Xinhuu naglasio da vidi veliku važnost u primeni blockchain tehnologije u idućem krugu tehnoloških inovacija i industrijske transformacije. Digitalni juan, naime, temelji se upravo na blockchain tehnologiji.

Iako Xi nije ni rečju spomenuo e-yuan, na internetu su se odmah pojavili prevaranti koji koriste situaciju i nude mogućnost navodne investicije u tu valutu.

Nijedna druga država na svetu ne može toliko izgubiti od disruptivnog potencijala digitalnih fiat valuta kao SAD

S druge strane, u SAD-u se o digitalnom juanu priča kao da je već u širokom opticaju. JP Morgan, prva banka za juana izvan Kine, objavila je izveštaj po kojem digitalni juan preti hegemoniji dolara. Banka navodi da digitalne valute centralnih banaka (CBDC) mogu predstavljati pretnju statusu dolara na globalnom tržištu.

„Nijedna druga država na svetu ne može toliko izgubiti od disruptivnog potencijala digitalnih fiat valuta kao SAD”, navodi JP Morgan. Svi vodeći finansijski mediji u SAD-u potanko seciraju e-yuan te pri tome naglašavaju da je njegova najveća snaga u potpunom praćenju korisnika.

Bloomberg piše da e-yuan Kini daje dosad neslućene mogućnosti upravljanja novčanom masom te praćenje svake, pa i najmanje transakcije svakog građanina Kine. A uskoro i izvan te države jer će se, prema očekivanjima, koristiti u državama s kojima Kina najviše ekonomski sarađuje. Kina već nekoliko meseci testira digitalni juan u četiri grada i to u vrlo strogo kontrolisanim uslovima.

U Xiongu, gradu pored Pekinga, e-yuanom moguće je platiti kafu, hamburgere, kupiti namirnice u trgovinama, platiti karte za bioskop i kupiti knjige. Slično je u Chengduu i Shenzhenu, dok je u Suzhou opštinskim radnicima plata isplaćuje u e-yuanima. Preciznih podataka o rezultatima ovog testiranja nema.

Međutim, u Kini se preko mobilnih aplikacija Alipaya i WeChata obavlja više od 80 posto svih plaćanja što je više nego bilo gde u svijetu. Digitalni yuan je pak dostupan na te dvije aplikacije, a za razliku od drugih vrsta plaćanja, kod malih transakcija Kina je omogućila da za plaćanja e-yuanom i kupac i prodavač mogu zaključiti transakciju čak i ako nisu u tom trenutku spojeni na internet.

Kina najbliža lansiranju vlastite nacionalne digitalne valute

Za plaćanje garantuje država. U SAD-u se najviše boje Xi Jinpingove najave kako Kina mora učiniti dodatan napor u ojačavanju temeljnih istraživanja i podstakne inovacione kapacitete. Ilustracije radi, Narodna banka Kine u februaru je zatražila čak 84 patenta za digitalni juan, odnosno vlastiti koncept CBDC-a, prenosi Poslovni dnevnik.

U finansijskim krugovima procjenjuje se da je upravo Kina najbliža lansiranju vlastite nacionalne digitalne valute. Na sličnim projektima radi pak 70 posto svih centralnih banaka, a glavni podsticaj im je konkurisanje kriptovalutama, zatim Facebookovoj Libri i činjenica da su transakcije digitalnim verzijama valuta jeftinije nego one gotovinom.

Izvor:Bankar.me

28. мај 2020. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Rešenje nije helikopterski novac ako proizvodnja stane

by bifadmin 4. мај 2020.

Do sada je naša ekonomija imala povoljan vetar u jedra, kamatne stope su se smanjivale, ponuda novca je bila velika, dotok novca u Srbiju je bio značajan. Monetarna politika je bila restriktivna. Izgleda da će se stvari promeniti, kaže za Novu ekonomiju Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši predsednik Saveta guvernera NBS.

Više neće biti tako lakih uslova spolja, a oni presudno određuju našu monetarnu politiku.To dalje znači da se umesto dosadašnjeg dotoka kapitala može očekivati smanjeni dotok kapitala ili čak i iznenadno zaustavljanje priliva kapitala.

Niko sada ne zna, kaže Živković, koliko će pandemija trajati, kako će se obnavljati ekonomska aktivnost u evrozoni. Mi smo visoko zavisni od evrozone i jako je važno kako ide trgovinska razmena, šta se dešava sa doznakama.

Ako bi se u evrozoni razvili pesimistički scenariji, glavni problem postaje kako sačuvati stabilnost. Naša fiskalna politika biće ekspanzivna, govori se o helikopterskom novcu, a kao ideja to je jako opasno.

Za razliku od krize iz 2008. godine kada je problem bio na strani tražnje, bile su niske nadnice, pad kreditne aktivnosti, loša očekivanja zbog čega su ljudi prestali da kupuju kuće, automobile, luksuzne proizvode, sada imamo potpuno drugačiji problem, imamo problem da ponuda staje.

Realni sektor se ubrzano zaustavlja. Sve ekonomske politike koje su usmerene na pojačavanje tražnje su matematički pogrešne, jer deluju na suprotnoj strani jednačine. Možete da bacate para koliko hoćete, ali nećete bitno poboljšati stvari, jer proizvodnja ne radi. Ako se ideje za stimulisanje tražnje nastave na globalnom nivou, to može dovesti do pojave koju smo videli 1980-ih godina, istovremeno inflaciju i usporeni rast, upozorava Živković

Izvor: Nova ekonomija

4. мај 2020. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Za izvlačenje ekonomije iz krize koristi se „novac iz helikoptera“

by bifadmin 31. март 2020.

U vremenima velikih svetskih kriza poput ove sadašnje izazvane pandemijom koronavirsa ili one finansijske 2008. godine, ekonomisti, centralni bankari i državni zvaničnici neretko kao potencijano rešenje za izvlačenje ekonomije iz neprilika pominju „novac iz helikoptera“.

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je najavio kao jednu od mogućih mera iz ekonomskog paketa pomoći privredi i stanovništvu za ublažavanja posledica krize izazvane virusom Covid-19, da država razmišlja da podeli svim punoletnim građanima po 100 evra, pominjući u tom kontekstu pojam „novac iz helikopetra“.

A šta taj pojam, koji je prvi upotrebio ekonomista Milton Fridman 1969. godine, u stvari znači?

„Novac iz helikoptera“ je nekonvencionalna monetarna politika, koja se ponekad predlaže kao alternativa kvantitativnom ublažavanju (QE – kada centralna banka kupuje državne i korporativne hartije od vrednosti, kako bi podržala ekonomiju kada je u škripcu sa likvidnošću).Prema Fridmanu, centralnim bankama uvek imaju na raspolaganju štamparije novca, pa tako i „bacanje novca iz helikoptera“, kao mogući način da podstaknu potrošnju kao jednu od moćnih poluga za pokretanje ekonomske aktivnosti, podsticanje inflacije i privrednog rasta.

Ne radi se, dakle, o stvarnom bacanju novca iz helikoptera, već o tome da centralna banka transferiše utvrđeni iznos direktno na račune privrednih i fizičkih lica, kako bi podstakla potrošnju.

Ekonomisti Dojče banke su 2016. došli do zaključka da „novac iz helikopetra“ može biti značajno efikasnija mera od tradicionalnih sredstava monetarne i fiskalne politike.

Izvor: Kamatica-Tanjug

31. март 2020. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci