U nastojanjima da se podstakne razvoj domaće privrede, parafiskalni i ostali nameti predstavljaju slepu ulicu. Niko ne zna koliko ih tačno ima, niti kako se utvrđuje njihov iznos. Menjaju se „svako malo“, kada se donesu često se ne mogu pohvaliti logikom i uz sve to posao nadležnih se sve više prevaljuje na poreske obveznike preko samooporezivanja i samoprijavljivanja… Privrednike bi, zato, daleko više rasteretila poreska politika kojom bi se stope poreza na dodatu vrednost ili poreza na dobit povećale na realnu vrednost, koja bi oslikavala ukupan trošak poslovanja, a da se sve obaveze oko taksi regulišu na neki drugi način.
Srbija je, ako se posmatra samo visina poreskih stopa, vrlo atraktivna za ulaganja, što potvrđuje i većina stranih investitora. Ipak, ono o čemu se naravno ređe govori kada se promovišu prednosti za ulagače, jesu parafiskalni nameti. Oni su retko prioritet i za kompanije kada planiraju svoje izdatke, iako utiču ne samo direktno, nego i indirektno na ukupne troškove u poslovanju. Jedan od ključnih razloga je verovatno i to što ne postoji nijedan državni izvor koji navodi koliko tačno ima ovih nameta, niti kako se utvrđuje njihov iznos.
Parafiskalni nameti su, međutim, podjednako važni za najmanja i za najveća preduzeća i bez obzira u kojoj delatnosti posluju. Kada pravimo poslovni plan, krećemo od ideje koju postepeno razvijamo sve do detalja koliko će iznositi izdaci za porez, radnu snagu ali i režijski troškovi koje moramo uključiti u obračun kako bismo formirali održivu cenu proizvoda ili usluge. Koliko parafiskalni nameti i sporedni troškovi mogu da utiču na tu cenu ilustruje i podatak objavljen u istraživanju koje je sproveo NALED, da u Srbiji postoji oko 1.200 republičkih i oko 100 gradskih i opštinskih taksi, pri čemu taj broj nije konačan jer se jako brzo menja.
Ove vrste nameta bi trebalo da budu usmerene na pojedine delatnosti ili čak na niše u okviru određenih delatnosti. Međutim, neretko se propisuju i opšte takse koje se odnose na celu privredu. Tako postoje takse za navodnjavanje, zaštitu šuma, korišćenje vodoprivrednih objekata, ali i one još „sveobuhvatnije“ i nadaleko čuvene kao što su komunalna taksa za isticanje imena firme i ekološka taksa.
Pojedine takse su pod pritiskom privrede često menjale svoje definicije i obveznike na koje se odnose, pa se shodno tome menjala i visina naknada. Neke druge su odolele pritisku javnosti, poput ekološke takse koja je zbog mnoštva negativnih komentara prvo ukinuta, a potom je vraćena na „mala vrata“, kroz drugi zakon. Slično je bilo i sa članarinom koju preduzeća plaćaju Privrednoj komori Srbije. Članstvo je prvo proglašeno dobrovoljnim, da bi kasnijim izmenama propisa naloženo da preduzeća moraju da plaćaju članarinu ovom udruženju, bez obzira da li koriste njegove usluge ili ne.
„Podsticanje“ poreskih obveznika da rade posao nadležnih
Toliki broj taksi, koje se uz to menjaju „svako malo“, stvara novi problem – kako da preduzeća isprate šta su njihove obaveze. Većina parafiskalnih nameta propisuje i kazne ako preduzeće propusti zakonski rok da podnese odgovarajuću prijavu. Prema Zakonu o poreskom postupku, Poreska uprava je jedina nadležna da potvrdi pravo na poresko oslobođenje, što u praksi znači da čak i kada niste u obavezi da plaćate neku taksu, svejedno morate da podnesete odgovarajuću prijavu da biste dobili potvrdu o oslobađanju. To se najčešće dešava sa komunalnim taksama za isticanje imena firme ili za zaštitu životne sredine. U oba slučaja postoji obaveza podnošenja odgovarajućih prijava nadležnim organima, pa ako se desi da to propustite, pored naknade koja vam sleduje, možete očekivati i propisanu kaznu.
Proteklih godina se u javnosti mnogo raspravljalo i o taksi za posebne tokove otpada. Da bi se zaštitila životna sredina, zakonodavac je propisao da proizvođači ili uvoznici dobara koja posle upotrebe postaju otpad koji je neophodno tretirati na poseban način, moraju da plaćaju odgovarajuće takse kako bi se pokrili troškovi za tretiranje takvog otpada. Uprava carina vodi evidenciju o tome koliko je ovakvih dobara uvezeno, pa postoji vrlo lak način da se ova naknada naplati kroz carinski postupak. Zakonodavac je, međutim, propisao drugačiji postupak u naplati ove takse. On nalaže da je lice koje uvozi ovakva dobra, dužno da prijavi ovu poresku obavezu.
Sam proces nije jednostavan, jer zahteva od poreskog obveznika da odabere šifru proizvoda iz kataloga, na osnovu čega mu se određuje visina takse. Agencija za zaštitu životne sredine je sve do prošle godine, na osnovu podataka koje dobije od Uprave carina, objavljivala spisak svih lica koja su dužna da podnesu prijavu i plate ovu taksu. Novina od prošle godine je da ova agencija ne objavljuje spisak društava koja su dužna da po nekom osnovu podnesu prijavu i plate taksu, već je za sve one koji su propustili ovaj rok pokrenula prekršajni postupak. Posle toga im je utvrđena i obaveza za posebne tokove otpada, koju bi i inače morali da plate.
Ovo nije jedini primer da se obaveza prijavljivanja za neku taksu ili naknadu prevaljuje na poreske obveznike, koji najčešće nisu ni svesni ovih obaveza. Pre nekoliko godina je pokrenuta inicijativa da se sve takse i naknade definišu jednim zakonom, što bi znatno olakšalo njihovo praćenje i omogućilo da poreski obveznici na vreme izračunaju koliko iznose ukupni troškovi poslovanja po tom osnovu. Ovako, baš zato što ne postoji jedinstven registar svih taksi i naknada, preduzeća često moraju da plaćaju i nepredviđene troškove, poput angažovanja advokata i sudskih troškova ako zbog neznanja prekrše propis i dospeju na sud.
Ko je pominjao logiku?
Jasno je da zakoni moraju da se prate, ali da li je realno očekivati da preduzeća koja se bave, recimo, marketingom ili programiranjem, redovno prate propise koji se ne odnose na njihovu delatnost? No, ako ne žele da plaćaju kazne i druge izdatke zbog nenamernih propusta u plaćanju zakonskih obaveza, onda nemaju drugog izbora nego da zaposle osobu koja će pratiti sve ove obaveze, što je opet dodatni trošak za poslovanje.
Pored pobrojanih problema, privrednici često ističu i pitanje kakvu korist imaju oni koji uredno plaćaju sve ove takse? Primera radi, evidentno je da postoje kompanije koje se u svom poslovanju zalažu za očuvanje životne sredine i ulažu velike napore za smanjenje zagađenja okoline, počev od manje upotrebe papira do prelaska na obnovljive izvore energije. One bi s pravom mogle da očekuju da im se umanje takse za zaštitu životne sredine ili da u potpunosti budu izuzete od plaćanja ovih nameta. S druge strane, koliko kompanija koja se bavi programiranjem, marketingom ili onlajn edukacijom može da zagađuje životnu sredinu?
Pored ove naknade, lokalne samouprave propisuju i komunalne takse koje imaju posebne cene za otpad koji generiše pravno lice. Tako u slučaju da imate marketing ili IT kompaniju u Beogradu koja zakupljuje 45 kvadratnih metara, moraćete da izdvojite oko tri hiljade dinara za odnošenje smeća. Ovakav pristup je naročito nelogičan u situaciji kada je zbog aktuelne pandemije veliki broj preduzeća, posebno iz oblasti usluga koje smo naveli kao primer, prešao na rad od kuće, pa nisu ni proizvodila otpad. Ovaj argument nije uzet u obzir, jer odluke koje se donose u nadležnosti lokalnih samouprava ne poznaju izuzetke za rad od kuće. Logika se ne priznaje kao argument ni kada preduzeća plaćaju kazne jer nisu na vreme prijavila neku taksu, čak i u slučaju kada za tu godinu nije postojala obaveza plaćanja naknade.
Pomenuti i mnogi drugi primeri, kao i pristup da se sve više fiskalnih i parafiskalnih obaveza prebacuje na poreske obveznike preko samooporezivanja i samoprijavljivanja, svakako ne podstiču razvoj poslovanja u Srbiji. Privrednike bi daleko više rasteretila poreska politika kojom bi se stope poreza na dodatu vrednost ili poreza na dobit povećale na realnu vrednost, koja bi oslikavala ukupan trošak poslovanja, a da se sve obaveze oko taksi regulišu na neki drugi način. Možda bi ovo bio pravi zadatak za privrednu komoru čiji smo svi članovi.
Vladimir Deljanin, direktor u poreskom odeljenju Crowe RS
Biznis & finansije, Biznis top 2020/21
Foto: Pixabay
