Na antičkom nalazištu „Dolina hramova“ na Siciliji u zamahu je nova – „arheološka“ poljoprivreda. Na obodu hramova proizvode se bademi, pomorandže, vino, maslinovo ulje… Poljoprivrednici gaje retke pčele i koze, pripremaju njoke ali i kreme… Uprava nalazišta i lokalna vlast su zaslužni što su antički hramovi oživeli kroz pokretanje poljoprivredne proizvodnje čija tradicija seže sve do drevne Grčke.
U oblasti Agriđento na Siciliji, poznatoj kao „Dolina hramova” nalazi se ogromno arheološko nalazište staro više od 2.500 godina. Okruženo je stablima masline i badema, pod čijom senkom počivaju antički grčki hramovi, uključujuči i „Konkordijin hram“, jedan od samo dva grčka hrama na Siciliji koja su ostala bar donekle cela.
I pored toga, posetioci koji obilaze ovaj hram teško mogu da zamisle kako je izgledao život starosedelaca pre više od dva ipo milenijuma. Te predstave se uglavnom svode na objašnjenja turističkih vodiča i računarske aplikacije koje prikazuju kako su nekada izgledale ove građevine.
Park u kome se proizvode njoke
Potraga za više života vodi u obližnji, vrlo neobičan muzej, koji je istovremeno park i poljoprivredno imanje. U „Živom muzeju stabala badema“ glavni „eksponati“ su živi ljudi, proizvođači badema ali i drugog voća, vina, maslonovog ulja… Oni gaje i koze, retke pčele, proizvode mleko, sir i med, pripremaju njoke, kreme i druge kozmetičke proizvode.
Sve što se tu gaji, gajilo se i u vreme kada je „Dolina hramova“ vrvela od života, ali i posle antičkog perioda, u vreme mavarske kulture na Siciliji, tvrdi Roberto Skjarata, direktor ovog „arheološkog imanja“. Lakalna vlast je zaslužna što je na ovom nalazištu, koje je pod zaštitom Uneska, počeo da se udahnjuje život kamenju kroz jedinstven projekat revitalizacije s ciljem da se vrate kulture koje su tu uzgajane u antičkoj i srednjovekovnoj prošlosti.
Tradicija nestaje sa nestankom ljudi
Skjarata objašnjava da se zaštita kulturne baštine uglavnom svodi na materijalne ostatke nekadašnjih civilizacija, ali da je kultura daleko širi pojam od kamenja i posuda koje su iskopali arheolozi. Ona, između ostalog, podrazumeva i poljoprivredne kulture od kojih su mnoge nestale jer je nestalo i ljudi koji su ih uzgajali.
Zato je uprava ovog arheološkog nalazišta donela odluku da lokalnu zajednicu poveže sa likalitetom kroz oživaljavanje pojoprivrednih tradicija koje sežu sve do drevne Grčke i da na drugačiji način upravlja „Dolinom hramova“.
Poljoprivredna „evolucija“ od početka
Ideja da se oživi okolina antičkih hramova po ugledu na nakadašnji izgled potekla je od stručnjaka na Univerzitetu u Firenci. Ostaci nekadašnjih seoskih kuća i imanja na obodima hramova su vekovima uništavani, jer za razliku od samih hramova, nisu bili zaštićeni kao kulturna baština. Pored toga, loklano stanovništvo se masovno iseljavalo u potrazi za boljim životom u gradovima, pa su opsuteli hramovi dodatno ostali i bez života u moderno doba.
Zato ideja da se krene sa poljoprivrednom „evolucijom“ od početka, prema mišljenju stručnjaka može da bude višestruko korisna. Arheološka nalazišta bi dobila veću vrednost, koja bi se odrazila i kroz povećane prihode od turizma. U isto vreme, to može biti šansa da se zadrži, a možda donekle i vrati lokalno stanovništvo, koje bi dobilo više prilika za pokretanje porodičnih poslova.
Jedinstvena divlja pomorandža
Iako zvuči logično, „Dolina hramova“ na Siciliji je za sada redak primer da se takva ideja ostvarila i u praksi. Lokalna vlast je donela odluku da se sa revitalizacijom započne 2.000 godine, što je pratio i odgovarajući regionalni zakon. Prvi korak je bila revitalizacija postojećih i sadnja novih stabala badema i maslina, a potom i limunovog drveta koje su Arapi doneli na Siciliju kada su počeli da je osvajaju u osmom veku.
Mnoge od agrotehničkih mera koje su primenjivali Arapi u dobroj meri su oživljene i u savremenim uslovima, uključujući i sisteme navodnjavanja, kao i biljne sorte. Zahvaljujući tome, one sazrevaju tokom cele godine, u različitim periodima. Pomorandže i limun počinju da sazrevaju već u martu, a upravnik ovog neobičnog arheološkog parka ističe posebnu vrstu divlje narandže koja raste samo ovde i koju seljaci zovu „narandžasta pomorandža“.
Džem koji miriše na prošlost
Poljoprivrednici zaposleni na ovom imanju pakuju deo plodova u sanduke koji se isporučuju za oko 200 domaćinstava širom Italije, a ostatak koriste za pravljenje džema. Skjarata priznaje da na početku projekta nije bila planirana i komercijalna prodaja za šire tržište, ali je imanje postalo toliko produktivno da su u lokalnoj zajednici promenili odluku.
Lokalna vlast je, zato, uložila dodatna sredstva, uključujući i podsticaje za angažovanje dodatnih sezonskih radnika. Kada su pljoprivrednici na imanju prvi put počeli da prave džem, proizveli su 1.500 tegli. Ove godine proizvodnja je dostigla 42.000 tegli, uprkos tome što je angažovanje sezonaca bilo veoma otežano usled državnih mera za suzbijanje pandemije.
Stari maslinjaci i novi vinogradi
Skjarata je bio i na čelu tima koji je 2005. godine pokrenuo projekat za brendiranje najkvalitetnijih proizvoda sa arheološkog imanja. Za sada, brend „Diodoros“ se odobrava za dve vrste proizvoda: masline i vino.
Kompanija „Val Paradiso“, obližnji proizvođač organskog maslinovog ulja, izabrana je za sertifikovanog proizvođača. Oni beru masline sa stabala starih oko 700 godina. Masline se gnječe i presuju odmah posle berbe, kako bi se proizvelo devičansko ulje veoma visokog kvaliteta.
Drevni Grci su, pored kulta masline, sa sobom doneli na Siciliju i kult vina. Ova tradicija je obnovljena u vinogradima kojima upravlja lokalna zadruga „Canicatti“, sa oko 300 uzgajivača grožđa. Trenutno proizvode 4.000 boca, ali park i zadruga su proširili zasade grožđa, što će im omogućiti da proizvedu 13.000 boca u roku od tri godine.
Povratak crne pčele iz izbeglištva
Još jedan poduhvat u održivoj poljoprivrednoj proizvodnji na arheološkom imanju je i ponovno uzgajanje veoma retke „sicilijanske crne pčele“, koja je bila pred izumiranjem. Istraživači su 2012. godine pronašli košnicu na Eolskim ostrvima severno od Sicilije, gde su se ove pčele iselile da bi izbegle ukrštanje sa drugim vrstama. Uprava parka je, potom, uspela da okupi tim pčelara koji su ponovo počeli da uzgajaju ovu retku vrstu, što zahteva veliko umeće jer ona traži specifične uslove.
Vlada je takođe obezbedila sredstva da se oformi socijalna zadruga pčelara, u kojoj bi se pretežno zaposlile osobe sa invaliditetom i najsiromašniji stanovnici ovog kraja. Njihov prvi pčelar „pripravnik“ sada ubira med dva puta godišnje. U početku nije bilo lako pronaći tržište za ovaj med, ali on se sve bolje prodaje od kako su mnogobrojni turisti počeli da ga reklamiraju, kaže predsednik zadruge pčelara Karmelo Rokaro.
Retka koza, azijskog porekla
Uprava parka podstiče poljoprivrednike da i sami predlože biljne kulture ili sorte životinja koje su se tradicionalno gajile na ovom području, a zatim zajedno sa stručnjacima procenjuju da li one mogu uspešno da se gaje na raspoloživom zemljištu.
Trenutno je u planu povratak na „velika vrata“ retke autohtone vrste koze „Girgentana“ radi proizvodnje mleka. Ona se pominje u sačuvanim arapskim dokumentima, a reč je o retkoj vrsti koze azijskog porekla, sa izrazito velikim rogovima, koju su Arapi uvezli na Siciliju još u osmom veku.
Globalna organizacija „Slow food“, koja je pokrenuta upravo u Italiji, pokušava da u saradnji sa proizvođačima sira uvede ponovno uzgajanje ove vrste. Njene prednosti su što daje velike količine mleka koje je veoma podobno za probavu, a ukus sira je manje jak u odnosu na ostale kozje sireve.
I drevni poljoprivrednici bi imali šta da nauče
Upravnik ovog poljoprivrednog parka Roberto Skjarata se nada da će njihov primer ohrabriti stručnjake i lokalne vlasti i na drugim mestima u Italiji da arheološka nalazišta ožive na ovakav način.
Skjarata dodaje i da su ovakva imanja svojevrsna „laboratorija uživo“, jer pružaju mogućnost da se uporede tradicionalne i nove poljoprivredne tehnike. One donekle moraju i da se kombinuju, jer se zbog kimatskih promena menjaju i prirodni uslovi i pojavljuju nove bolesti i štetočine koje antički Grci i srednjovekovni Arapi nisu poznavali.
Foto: Comanche0, Pixabay
