Javni dug Srbije na kraju maja ove godine iznosio je oko 35,52 milijarde evra, što je 51,4 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).
To je objavilo juče Ministarstvo finansija.
Na kraju aprila javni dug je bio 34,94 milijarde evra, odnosno 50,6 odsto BDP-a.
Javni dug Srbije je na kraju 2022. bio 33,33 milijarde evra, ili 55,1 odsto BDP-a.
Izvor: Beta
Foto: Pixabay
Devizne rezerve, bruto, dostigle su na kraju maja rekord. Samo tokom ove godine porasle su za 2,67 milijardi evra i sada vrede blizu 22,1 milijardu evra. Vrednost zlatnih rezervi je trenutno oko 2,3 milijarde evra. Od jula 2021. godine, Narodna banka Srbije sve zlato čuva u svojim trezorima.
Pre dve godine u NBS trezore uneta i poslednja tona zlata koja je stajala u inostranstvu.
– Tokom deset godina NBS je kontinuirano uvećavala zlatne rezerve kupovinom zlata najveće finoće, 99,99 odsto, iz domaće proizvodnje – objašnjavaju u Narodnoj banci Srbije. Pored toga, NBS je kupovinom zlata u inostranstvu uvećala zlatne rezerve za još 12 tona. Krajem 2019, za devet tona, a zatim krajem 2020. za još tri tone. NBS vodi računa i o pravilnom rasporedu, strukturi, odnosno diversifikaciji deviznih rezervi. Dokaz tome je i povećanje rezervi zlata na rekordno visoke nivoe – krajem maja 2023. zlatne rezerve težile su 38,5 tona, što je 2,5 puta više nego krajem 2012. godine kada je količina iznosila 15,3 tone. rezerve, bruto, dostigle su na kraju maja rekord. Samo tokom ove godine porasle su za 2,67 milijardi evra i sada vrede blizu 22,1 milijardu evra. Vrednost zlatnih rezervi je trenutno oko 2,3 milijarde evra. Od jula 2021. godine, Narodna banka Srbije sve zlato čuva u svojim trezorima.
Navedene kupovine zlata obavljane su na međunarodnom tržištu u Londonu, preko jedne od najkredibilnijih međunarodnih institucija – Banke za međunarodna poravnanja iz Bazela. Do sredine 2021. godine čuvane su na posebnim računima u trezorima u Bernu.
– U okviru rezervi zlata, a čuvano u trezorima u inostranstvu, stajala je i još jedna tona koja je preostala iz postupka sukcesije – dodaju u NBS. – Ona je čuvana u trezorima u Londonu, kod Bank of England. Zaključno sa julom 2021, kada je uvezena poslednja tona iz Londona, Narodna banka Srbije je, u ambijentu pojačane globalne neizvesnosti, a u skladu sa praksom repatrijacije zlata i drugih centralnih banaka u matične zemlje – poput nemačke, holandske, austrijske, poljske, mađarske i rumunske centralne banke – uvezla i vratila u zemlju, odnosno u svoje trezore, svih 13 tona zlata iz inostranstva. Vraćanjem zlata u matičnu zemlju NBS je nastojala da poveća raspoloživost i sigurnost zlatnih rezervi u periodima krize i neizvesnosti.
Nivo deviznih rezervi se konstantno menja tokom vremena. U skladu sa prilivima i odlivima sredstava u deviznim rezervama, ali i u zavisnosti od tržišnih faktora. I sama struktura rezervi se menja.
– Devizne rezerve prevashodno imaju za cilj da obezbede likvidnost zemlje u plaćanjima prema inostranstvu – kažu u NBS. – Prilivi i odlivi iz deviznih rezervi, između ostalog, nastaju i po osnovu intervencija NBS na domaćem deviznom tržištu u cilju očuvanja relativne stabilnosti kursa dinara prema evru. U tom kontekstu, po osnovu intervencija NBS, neto kupovinom deviza, u prvih pet meseci ove godine devizne rezerve su uvećane za 1,5 milijardi evra, što čini gotovo 60 odsto povećanja rezervi u 2023. godini. Time se kumuliraju rezerve koje povećavaju otpornost naše zemlje na šokove iz međunarodnog okruženja.
S obzirom da se devizne rezerve nalaze u obliku različitih finansijskih aktiva, na čiju vrednost utiču kretanja na međunarodnom finansijskom tržištu, nivo deviznih rezervi se konstantno menja i u zavisnosti od tržišnih faktora. Tu je reč o kretanju stopa prinosa na međunarodnim tržištima, međuvalutnim odnosima, te tržišnoj ceni zlata. Deviznim rezervama se upravlja kako bi se ostvario određeni prinos, uz prevashodno poštovanje načela sigurnosti i likvidnosti.
U Skladu sa međunarodnom praksom, kao i kod drugih centralnih banaka sredstva iz klasa aktive koje čine devizne rezerve mogu se čuvati u zemlji i inostranstvu, u skladu sa uvažavanjem osnovna tri principa upravljanja rezervama: sigurnosti, likvidnosti i profitabilnosti – ističu u NBS. – Narodna banka Srbije upravlja deviznim rezervama veoma odgovorno i u skladu sa tim, devizne rezerve se ulažu konzervativno – u depozite isključivo kod finansijskih institucija kao što su centralne banke, međunarodne finansijske institucije i prvoklasne strane komercijalne banke, kao i u najkvalitetnije državne hartije od vrednosti.
Izvor: Novosti
Foto: Pixabay
Za jedan kazan potrebno je 120 kilograma jagoda plus enzimi, kvasac za voćne rakije i hrana za kvasce
Ove godine prve jagode su na našem tržištu imale cenu od oko 500 dinara za kilogram, međutim sa pristizanjem sve većih količina cena je polako padala. Takođe, česte padavine u vreme berbe značajno su uticale na kvalitet jagode na otvorenom što je dovelo do toga da se veće količine ovih plodova prerade. Pored džema i likera na jednom imanju u selu Zagorica potekla je i rakija od ovog voća koja je prema rečima našeg sagovornika fantastičnog ukusa.
– Ove godine imao sam malo veću količinu jagoda, a zbog uvoza ovog voća cena je brzo počela da pada i odlučio sam da neku količinu sameljem za rakiju. Odradio sam pripremu kao za dunju ili kajsiju, dodao enzime, kvasac i hranu za kvasce. Dobijena rakija je po meni izvanredna, prijatne veoma intenzivne arome, bez negativnih ukusa, kiseline“, otkriva za RINU Dragan Jovanović.
Kako se rakija od jagoda retko pravi, ali i izuzetnog je kvaliteta, ovaj domaćin iz Zagorice kaže da i cena ovog pića mora biti visoka. Upravo zbog toga se i ne očekuje da će biti mnogo zainteresovanih kupaca.
– Za jedan kazan kljuka potrebno je 120 kilograma jagoda plus enzimi, kvasac za voćne rakije i hrana za kvasce. Kad to pretvorimo u novac dolazi se do cifre od oko 400 evra po jednom kazanu, prosečno mi je po kazanu izlazilo oko osam litara rakije od 18 gradi. Računica je prosta, mene košta 50 evra litar“, naglašava Dragan.
On dodaje da je Za jedan kazan kljuka potrebno je 120 kilograma jagoda plus enzimi, kvasac za voćne rakije i hrana za kvasce, čime bi povećao litražu dobijene rakije ali bi smanjio kvalitet. Kako kaže, želeo je da poradi na kvalitetu a ne na kvantitetu.
Izvor: Telegraf Biznis/RINA
Foto: Pixabay
Dejan se nekoliko godina bavi uzgajanjem pistaća, a sada ima već tri i po hiljade sadnica
Dejan Jakovljević iz okoline Trstenika se poslednjih godina sve više opredeljuje za uzgajanje nekih egzotičnijih biljaka, a na njegovom gazdinstvu već osam godina rastu pistaći. Na početku je sve to bilo eksperimentalno, tražile su se vrste koje bolje uspevaju kod nas, zatim i odgovarajuća podloga da bi danas Dejan proizvodio i dotri i po hiljade sadnica pistaća.
„Jako je teško bilo da se nađu repro materijali, podloge, semena, naročito što uvoz nije bio dozvoljen a pistać do ove godine nije bio čak ni na sortnoj listi u Srbiji, nije bio prepoznatljiv kao biljna kultura, tek je ove godine uvrštena u biljnu kulturu kod nas i nadamo se da će kasnije, u narednim godinama postojati i neke subvencije. Sam zasad, voćnjak, uopšte nije težak za odražavanje zato što nemaju nešto puno bolesti, od bolesti imaju samo alternaiju, plamenjaču i pepelnicu recimo uopšte nemaju, tako da imaju samo tu crnu pegavost, koja se javlja u kišnim godinama preko leta u drugoj polovini i preventivno se štiti u junu. Insekti ih ne napadaju zbog toga što imaju jaku aromu, imaju neki miris između bora i citrusa, tako da odbijaju sve insekte, čak i divljač“, kaže Dejan Jakovljević- proizvođač sadnica, selo Selište, opština Trstenik.
Sadnice koje se uzimaju su u razmeri 10 prema jedan za ženske u odnosu na muške,sade se uglavnom u rastojanju od četiri do pet i po metara, a preporučuje se sorta kerman koja je i do 80% zastupljena u svetu.
„Uglavnom su to neki entuzijasti koji hoće da sade par komada, 10 do 15 sadnica i ljudi koji su već voćari i koji imaju neku proizvodnju lešnika i oraha tako da se često oni odlučuju za sadnju pistaća i proširuju svoju proizvodnju. Ipak ljudi su kod nas još uvek oprezni, pa za početak sade neke manje površine i taj koji se odluči da sadi neće da sadi odmah dva, tri hektara nego proba 10 ili 15 ari pa onda čeka narednu godinu da vidi kako će to da uspe…Uglavnom se ljudi plaše toga da li će pistać da prezimi kod nas jer misle da pistaći izmrzavaju, međutim oni u Iranu zbog toga i rastu jer izdržavaju velike temperaturne amplitude, od minus trideset do plus pedeset stepeni“, dodaje Jakovljević.
Pored pistaća u Dejanovom asortimanu nalaze se mnoge egzotične biljke iz različitih krajeva sveta.
„Imamo od tih sadnica egzotične formate poput japanske jabuke, japanske kruške, mini breskve koja ima crvene listove. Tu su i sadnice lavande, smilja, ruža stablašica, zatim su tu kineske urme, citrusi, limunovi, fortunele, bukvalno imamo500 vrsta različitih sadnica. Na primer imamo i papaju, pa marakuju i to je stvarno retkost i ja ne znam da li neko uopšte još negde ima i proizvodi sadnice marakuje i video sam da je to nešto što ljudi traže“, napominje ovaj proizvođač.
Iako su pistaći skromno ušli na naše tržište njihova cena se kreće između 15 do 20 evra u zavisnosti od klase, a kada su egzotične biljke u pitanju potražnja za njima raste.
Izvor: RINA
Foto: Pixabay
Industrijska proizvodnja je u maju povećana za 1,5 odsto međugodišnje, čemu je doprinela veća proizvodnja električne energije (17,2 odsto međugodišnje), objavila je Narodna banka Srbije.
S druge strane, aktivnost u prerađivačkoj industriji u maju je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, bila niža za 0,6 odsto međugodišnje, a u rudarstvu za 3,3 odsto međugodišnje.
U okviru prerađivačke industrije, rast je zabeležen u 13 od 24 grane, a najveći doprinos rastu potekao je od proizvodnje osnovnih metala, računara i elektronskih proizvoda i motornih vozila, dok je najveći negativan doprinos potekao od proizvodnje naftnih derivata, metalnih proizvoda i građevinskog materijala.
Posmatrano u periodu januar-maj 2023. godine, industrija je zabeležila međugodišnji rast od 2,0 odsto, vodjena rastom sektora energetike (17,5 odsto) i rudarstva (2,1 odsto), dok je u prerađivačkoj industriji aktivnost smanjena za 1,3 odsto.
Promet u trgovini na malo u maju 2023, u odnosu na isti mesec prethodne godine, bio je realno niži za 6,2 odsto, dok je u periodu januar-maj realno niži za 4,9 odsto međugodišnje.
Ukupan broj dolazaka turista u maju viši je za 8,0 odsto međugodišnje, a ukupan broj noćenja turista za 3,8 odsto.
U periodu januar-maj 2023, ukupan broj dolazaka turista veći je za 16,5 odsto međugodišnje, a broj noćenja turista za 13,2 odsto međugodišnje.
Kada je reč o spoljnotrgovinskim kretanjima srpske privrede, robni izvoz je u maju zabeležio međugodišnji rast od 0,9 odsto, dok je u periodu januar-maj bio viši za 10,5 odsto u odnosu na isti period prethodne godine.
Robni uvoz je u maju bio niži za 11,6 odsto na međugodišnjem nivou, a posmatrano od početka godine smanjen je za 5,0 odsto međugodišnje. U okviru robnog izvoza, u maju je nastavljen rast izvoza prerađivačke industrije i električne energije, dok je, s druge strane, niži robni uvoz rezultat pre svega smanjenog uvoza energenata.
Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay
Privredni rast u Srbiji u ovoj godini biće 2%, a postoje rizici da bude i manji, ocenili su danas autori biltena Kvartalni monitor.
Na prezentaciji novog broja biltena rečeno je da su rizici za osvarenje projektovanog privrednog rasta loša poljoprivredna sezona, sporiji pad inflacije, ponovni rast cena energenata, produbljivanje krize u Evropi.
– U privredi Srbije početkom 2023. godine prevladavaju uglavnom negativni trendovi. Privredna aktivnost stagnira, inflacija je rasla do marta, zaposlenost blago raste, ali realne zarade opadaju, spoljni deficiti su smanjeni, kreditna aktivnost usporava, kamatne stope rastu – navodi se u publikaciji.
Procenjeno je da bi inflacija u Srbiji, koja je u maju iznosila 14,8%, do kraja godine mogla da padne na devet do deset odsto, dok je zvanična projekcija da će iznositi osam odsto.
Obaranju inflacije doprinosi pad cena sirovina, hrane, metala i energenata na svetskom tržištu, a dodatno Narodna banka Srbije pooštrava monetranu politiku povećanjem referentne kamatne stope.
– Ključni makroekonomski izazov Srbije je relativno brzo i osetno obaranje inflacije. Da bi se to ostvarilo potrebna je snažna koordinacija fiskalne i monetarne politike. Za sada samo monetarne politike deluju u tom smeru – navodi se u biltenu koji izdaje Ekonomski fakultet u Beogradu i njegove Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN).
Izvor: Beta
Foto: Pixabay
Zbog posledica rata u Ukrajini i činjenice da države nisu bile spremne da „odreše kesu“ kao u vreme pandemije korona virusa, broj nesolventnih preduzeća u Centralnoj i Istočnoj Evropi je lane porastao za 39,3% u poređenju sa 2021. godinom, sa procenama da će se negativni trend nastaviti. Ipak, situacija se bitno razlikuje od zemlje do zemlje, što ukazuje da pored zajedničkih teškoća koje je uzrokovao rat u Ukrajini, na rast nesolventnosti utiču i ekonomske prilike na lokalu, kao i različiti nacionalni propisi. Najveći godišnji rast broja nesolventnih preduzeća od 105,8% zabeležen je u Srbiji, čemu je doprinelo i pokretanje skraćenog postupka likvidacije firmi, navodi se u analizi kompanije Coface.
Kada je korona virus počeo da se širi po svetu i praktično onemogućio normalno poslovanje većeg dela privrede, države Centralne i Istočne Evrope (CIE) su, pored toga što su bile prinuđene da brzinski reorganizuju sopstvene zdravstvene sisteme, morale da započnu i borbu protiv negativnih uticaja pandemije na svoje ekonomije. To su činile uvođenjem različitih mera za pomoć privredi, kao što su oslobađanje ili odlaganje plaćanja poreza i doprinosa, zatim zajmovi, subvencije, bespovratna pomoć, finansijska podrška u isplaćivanju zarada, olakšavanje i pojednostavljivanje brojnih administrativnih procedura… Ove mere bile su na snazi tokom 2020. godine, kada je i zabeleženo smanjenje broja nesolventnih preduzeća.
Već naredne godine pandemijska situacija se donekle normalizovala, ekonomije su se stabilizovale, pa su mere podrške postepeno ukidane. Međutim, početkom 2022. Rusija je napala Ukrajinu i pokrenula novu političku i ekonomsku krizu. Usledile su nestašice sirovina i energenata a posledično i rast njihovih cena, opšta nesigurnost prouzrokovana geopolitičkim tenzijama, visoka inflacija… Ovaj put, međutim, države nisu tako lako „drešile kesu“ kao na početku pandemije. Zato je region CIE dospeo u situaciju da u 2022. godini, uprkos oporavku ekonomije, ima više nesolventnih kompanija nego u prvoj godini pandemije.
Prema analizi „Nesolventnost u CIE u 2022” koju je objavila kompanija Coface, u osam zemalja regiona (Bugarska, Hrvatska, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija i Srbija) broj nesolventnih preduzeća se uvećao, dok je u četiri države (Češka Republika, Estonija, Slovačka i Slovenija) zabeležen pad broja nesolventnih kompanija. Zbirno, broj nesolventnih preduzeća u CIE povećao se sa 25.917 u 2021. godini na 36.090 u prošloj, što je rast od 39,3%. Nesolventnost je najviše rasla u Srbiji (105,8%), a potom u Mađarskoj (86%). S druge strane, najveći pad u broju nesolventnih preduzeća zabeležila je Estonija (-17%).
Raznolikost ovih podataka nam pokazuje da globalna ekonomska kriza nije bila jedini krivac za dinamiku rasta broja nesolventnih preduzeća, već su za nju bile odgovorne i ekonomske prilike na lokalu, kao i različiti nacionalni propisi.
Prošle godine, naša ekonomija zabeležila je najvišu stopu nesolventnosti u regionu, od 6,7%, sa rastom broja nesolventnih preduzeća od 105,8% u odnosu na 2021.
U brojkama to izgleda ovako: u predpandemijskoj 2019. u Srbiji je bilo 6.446 nesolventnih preduzeća. U naredne dve godine taj broj je smanjen na 6.096 i 4.445 respektivno, a zatim je, u 2022. godini, drastično narastao – na 9.149 firmi.
Ovakva statistika je donekle pokazatelj krvne slike domaće privrede, ali i posledica promene propisa i procedura, navodi Coface u svojoj analizi. Za rast broja nesolventnih preduzeća u Srbiji delimično su krivi poskupljenje energije i hrane, rekordni nivoi zaduženosti preduzeća ali i prekidi u lancima snabdevanja. Dakle, razlozi zbog kojih je i u drugim ekonomijama rastao broj nesolventnih firmi. Međutim, srpska privreda imala je i jednu specifičnost: oko 20% firmi-gubitaša sa nula zaposlenih i preko 80.000 mikro preduzeća od kojih mnoga takoreći tavore – ostvaruju veoma nizak profit, opterećena su dugovima i posluju sa izuzetno velikim troškovima.
Zato ne čudi što je deo manjih privrednih subjekata morao da se ugasi posle odluke Agencije za privredne registre (APR) da 1. juna 2022. započne sa sprovođenjem skraćenog postupka prinudne likvidacije. Da podsetimo, ovaj postupak pokreće se zbog toga što preduzeće nije podnelo finansijski izveštaj, usled zabrane obavljanja delatnosti, oduzimanja dozvole i licence ili ukoliko firma ostane bez zakonskog zastupnika. On se razlikuje od stečaja i sprovodi se ako preduzeće ima dovoljno sredstava za namirenje svojih obaveza. Srbija, međutim, nije oskudevala ni u broju stečajeva, budući da je imala više od 1.600 aktivnih stečajnih postupaka.
Prošle godine, situacija ni u drugim državama CIE nije bila sjajna. Po stopi nesolventnih preduzeća Srbiju je sledila Hrvatska (2,08%) u kojoj je broj nesolventnih kompanija porastao za 10,5%. U ostalim zemljama je, čak i kada su imale veliki rast broja nesolventnih preduzeća, ova stopa ipak bila značajno niža. Primera radi, Mađarska je, uprkos rastu broja nesolventnih firmi od 86,1%, imala stopu nesolventnosti od 1,54%. I u Poljskoj je zabeležen veliki rast broja nesolventnih preduzeća (34%), ali i izuzetno niska stopa nesolventnosti od 0,08%. Slično kao u Srbiji, rastu nesolventnosti u Poljskoj doprinelo je pojednostavljivanje procedure za proglašavanje nesolventnosti kroz vansudske postupke.
Iako je svaka od navedenih zemalja imala svoje probleme i svoje načine njihovog rešavanja, nijedna nije uspela da izbegne teškoće koje su pogodile sve države, kao što je rast cene energenata koji je doveo do poskupljenja proizvodnje, a posledično i do smanjenja likvidnosti. Zato ne iznenađuje činjenica da su u 2022. proizvodni sektori koji najviše zavise od potrošnje energije iznedrili najveći broj nesolventnih preduzeća. U tome su prednjačili hemijski, metalurški, sektor za proizvodnju drveta i papira, kao i prehrambeno-poljoprivredni sektor.
Lošije je poslovao i građevinski sektor, pre svega zbog poskupljenja sirovina i energije. Stope nesolventnosti u građevinarstvu su bile naročito visoke u Hrvatskoj, Estoniji, Mađarskoj, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj. Rast kamatnih stopa dodatno je pogodio ovaj sektor u CIE jer je usporio razvoj tržišta stambenog prostora.
U maloprodaji se takođe uveliko osetio uticaj krize jer je rast inflacije doveo do smanjenja privatne potrošnje, što će, kako kažu iz Coface-a, verovatno i u narednom periodu doprineti rastu broja nesolventnih kompanija u ovom sektoru.
Kriza nije zaobišla ni sektore koji nisu veliki potrošači energije, budući da je i u njima rastao broj nesolventnih preduzeća. Ono što zabrinjava je činjenica da se tom rastu za sada ne vidi kraj.
„Iako je najavljeno usporavanje inflacije, njene vrednosti će nastaviti da utiču na rast kamatnih stopa, što će se negativno odraziti na solventnost kompanija. Stoga verujemo da će broj kompanija suočenih sa problemom nesolventnosti nastaviti da raste i tokom 2023. godine”, prognozira Jarosłav Javorski, izvršni direktor kompanije Coface za Centralnu i Istočnu Evropu.
Marija Dukić
Biznis & finansije, Finansije Top 2022/23
Foto: Maxim Zhgulev, Unsplash
Počela je sezona letnjih odmora, a veliki broj građana Srbije za odlazak do omiljenih plaža odlučuje se ode sopstvenim prevozom.
Odlazak kolima na more u Grčku, Hrvatsku, Crnu Goru, Bugarsku, BiH i Albaniju turistima pruža značajno više fleksibilnosti, kako pri planiranju puta tako i za vreme boravka u inostranstvu.
To znači da je, osim spremnog automobila, potreban i novac za gorivo i putarine. Cene goriva neophodno je proveriti pred kretanje na put, jer one često variraju, dok se sa putarinama to ređe događa.
U Srbiji je trenutno cena litra evrodizela maksimalno 186 dinara (1,58 evra) a cena benzina evropremijum BMB 177 dinara (1,51 evro) .
Pri obračunu iznosa troškova za gorivo računali smo da je potrošnja prosečnog automobila osam litara benzina na 100 kilometara puta, odnosno šest litara dizela za jednaku relaciju.
Takođe, da se gorivo toči u Srbiji, a ne i u zemljama u koje građani nameravaju da putuju. Nevedene cene važe samo za jedan pravac, što znači da se za celokupno letovanje one množe sa dva.
Kada je reč o troškovima puta, odlazak u Crnu Goru je najjeftiniji. Naime, iako se do Budve može stići i preko Bosne i Hercegovine bez naknade za putarinu, većina vozača bira da ide auto-putem.
Gorivo u Crnoj Gori prema najnovijim informacijama kreće se po ceni od 1,53 evra za litar benzina i 1,37 evra za litar dizela.
Prilikom odlaska u Crnu Goru iz Beograda, putarina se plaća na auto-putu „Miloš Veliki“ do Čačka, a nakon toga i od Čačka do Pakovraća putem E761 i to 530 dinara odnosno četiri i po evra.
Ova cifra se umanjuje ukoliko vozači imaju TAG na koji se uplaćuje kredit.
Nakon ulaska u Crnu Goru, putarine se plaćaju na deonicama auto-puta Sitnica – Herceg Novi , kao i deonica Bar – Podgorica. Prolazak kroz tunel Sozina od četiri kilometra se plaća dva i po evra, a putarina na deonici Meljine – Trebinje tri.
Udaljenost relacije Beograd-Bar iznosti 503 kilometra, što znači da će u troškove puta, osim putarine, biti uračunato i oko 60 evra za benzin odnosno 47 evra za dizel. Ipak, ako dizel budete sipali i u Crnoj Gori, proći ćete malo jeftinije.
Kao i u Crnoj Gori, u Grčkoj je benzin skuplji od dizela te košta 1,88 evra po litru. Cena litra dizela u ovoj zemlji iznosi 1,55 evra.
Za odlazak iz Beograda za Grčku, putarina do Preševa košta 1.690 dinara.
Putarina od Subotice do Preševa iznosi 2.410, a od Novog Sada do Preševa 1.960 dinara.
Putarina za putničke automobile od Niša do Preševa je oko 700, a od Batočine do Preševa 1.240 dinara.
Nakon prelaska Evzonija na oko 500 metara od granice nalazi se prva naplatna rampa u Grčkoj na kojoj putarina za motorna vozila iznosi 1,80 evra.
Za one koji na letovanje voze do Lefkade, od Evzonija do ove destinacije postoji osam naplatnih rampi, a ukupna putarina iznosi 14,65 evra.
Od Evzonija do Tasosa postoji pet naplatnih rampi, a ukupna putarina samim tim košta manje, i iznosi 7,40 evra.
Do Parge postoji sedam naplatnih rampi, a putarina se plaća 10,60 evra.
Od Evzonija do Krfa takođe ima sedam naplatnih rampi, a cena je jednaka kao do Parge.
Ko se uputi autom u Grčku, do Soluna će preći 634 kilometra, što će prouzrokovati troškove za gorivo od oko 77 evra za benzin a do 60 evra za dizel.
Ako odlučite da sipate gorivo u Hrvatskoj, litar benzina platićete za oko 12 dinara manje nego u Srbiji, odnosno 1,40 evra. Dizel je još jeftiniji i litar ovog energenta košta 1,30 evra.
Na putu do hrvatskog primorja, prva putarina koja se plaća jeste u Šidu, i ona iznosi 480 dinara.
U Hrvatskoj se putarine plaćaju prema pređenim kilometrima, te ukupno koštaju od 20 do 30 evra, odnosno 10,2 evra do Zagreba, i još po 5,5 evra do Rijeke i potom, na primer do Poreča.
Postoji i jeftinija varijanta odlaska u Hrvatsku na more, pošto je moguće ići i preko Bosne i Hercegovine, gde putarina izađe oko 10 evra.
Udaljenost Beograda od Rijeke iznosi 552 kilometara, što znači da će vam trebati oko 66 evra da naspete benzin, a nešto više od 50 za dizel. Dizel je u Hrtavtskoj znatno jeftiniji nego u Srbiji, pa ćete jeftinije proći ako gorivo dospete nakon prelaska granice.
Bugarska je godinama unazad poznata po jeftinijem gorivu nego u našoj zemlji. Tamo litar benzina košta 1,31 evra, a litar dizela 1,26 evra.
Jedina putarina koja se plaća na putu za Bugarsku jeste ona od Beograda do Dimitrovgrada, koja iznosi 1.490 dinara.
Nakon ulaska u Bugarsku, neophodno je da se kupi vinjeta, a to se može uraditi u blizini graničnog prelaza na kiosku ili pumpama.
Vinjeta koja važi tokom vikenda, od petka u 12:00 do nedelje u 23:59 košta pet evra.
Sedmodnevna vinjeta iznosi osam, mesečna 16 a tromesečna 28 evra. Moguće je nabaviti i godišnju vinjetu, i ona košta svega 50 evra.
Od Beograda do Sunčevog Brega ima oko 811 kilometara, što znači da će vam trebati do 100 evra za benzin ili oko 20 evra manje za dizel, a do Burgasa još manje. Takođe, savetuje se da ne punite u Srbiji rezervoar do kraja, jer ako naspete gorivo posle Gradine možete značajnije uštedeti.
Izvor: Danas
Foto: Pixabay
Inflacija u Srbiji u martu ove godine je bila rekordnih 16,2 odsto, dok je u zemljama evrozone iznosila 6,9 odsto. Za potrošače u Srbiji nimalo nije utešno što je u aprilu inflacija smanjena na 15,1 odsto, dok je u zemljama zajedničke evropske valute uvećana na sedam odsto, jer je neizvesno šta će se dalje dešavati pošto nisu otklonjeni osnovni uzroci zbog kojih je rast potrošačkih cena u Srbiji znatno veći nego u EU.
Po podacima Eurostata, statističke službe EU, Srbija je u aprilu imala najveću inflaciju u regionu, a u samo u dve države u Evropi je zabeležena veća stopa inflacije – u Letoniji 15 odsto i Mađarskoj 24,5 odsto.
Predstavnici Narodne banke Srbije tvrde da je u velikom rastu inflacije najveći deo „uvezen“, odnosno da se visoki troškovni pritisci iz međunarodnog okruženja prenose u Srbiju, a na koje monetarna vlast ne može da utiče. Po tumačenju NBS, međugodišnje posmatrano, rast cena energenata u aprilu iznosio je 13,1 odsto, a hrane i bezalkoholnih pića 23,1 odsto, dok su cene proizvoda i usluga u okviru bazne inflacije (indeks potrošačkih cena po isključenju hrane, energije, alkohola i cigareta) imale rast od 11,1 odsto.
Prema aktuelnoj projekciji NBS, inflacija u drugom tromesečju će nastaviti da pada, posebno u drugoj polovini godine. Ulazak inflacije u granice cilja od tri odsto, sa odstupanjem plus ili minus 1,5 odsto, očekuje se sredinom 2024. godine.
Profesor FEFA fakulteta Goran Radosavljević smatra da je, s obzirom na to da inflacija u Srbiji ima dve komponente, uvoznu i domaću, vlast mogla mnogo toga da uradi, ali nije, i da je više razloga što se inflacija otela kontroli.
„Prvo, sistemsko uništavanje poljoprivrede usled smanjenja subvencija i kašnjenja u njihovoj isplati, neizvesnosti u pogledu politike podsticaja, te nedovoljna zaštita poljoprivrede, doveli su do velikog skoka cena hrane koji je u Srbiji bio u proseku dva puta veći nego u EU. Drugo, kriminal, pljačka i korupcija u EPS-u u prethodnoj deceniji doveli su do kraha ovog preduzeća krajem 2021. godine, što je stvorilo enormne gubitke koji se mere u milijardama evra, kako za EPS, tako i za građane i budžet. Jedan deo povećanja cene struje direktno je posledica tih dešavanja, a ne dešavanja na međunarodnom tržištu. Konačno, kada je došlo do rasta cena energije na međunarodnom tržištu, vlast nije uradila dovoljno da kontroliše cenu naftnih derivata, već je štitila svoj interes i interes naftnih kompanija. To pokazuje i istorijski visok profit NIS-a u 2022. godini, dok građani Srbije plaćaju najskuplji dizel u ovom delu sveta“, kaže Radosavljević za B&F.
Naš sagovornik podseća da je značajniji rast cena u EU počeo u decembru 2021. godine, usled rasta cene energije. Međugodišnji rast cene energije je na svom vrhuncu, u periodu mart-oktobar 2022. godine, bio preko 40 odsto, nakon čega indeks potrošačkih cena u tom sektoru pada i u martu 2023. ima negativnu vrednost. Usled takvog delovanja cene energije, indeks potrošačkih cena u EU raste sa relativno skromnih 2,2 odsto u novembru 2021. godine, na 10,6 odsto u oktobru 2022, meren u odnosu na isti period prethodne godine.
„Nakon oktobra 2022. godine, inflacija u EU se vraća na oko sedam odsto u aprilu 2023. godine. Istovremeno, prosečni rast cena hrane je do maja 2022. godine bio ispod prosečnog rasta cena, nakon čega se troškovi energije snažno prelivaju i na ovaj sektor, što dovodi do rasta cena hrana od 15,5 odsto u martu 2023, u odnosu na isti period prethodne godine. Sa druge strane, indeks potrošačkih cena u Srbiji, koji je nekoliko godina bio na nivou ispod dva odsto, naglo raste od aprila 2021. godine i do kraja godine dolazi do 7,9 odsto. Rast inflacije se nastavlja sve do marta 2023. godine, kada ona dostiže za sada rekordan nivo od 16,2 odsto. Dakle, prva razlika u inflaciji u Srbiji i EU je u dinamici i visini, odnosno inflacija je u Srbiji počela da raste mnogo ranije nego u EU i dostigla je značajno viši nivo“, objašnjava Radosavljević.
Druga razlika, po njegovoj proceni, tiče se kretanja cene energenata u Srbiji. Naime, rast cena energenata je u čitavom ovom periodu niži od prosečne inflacije, a nekoliko puta manji od rasta u EU. To je i očekivano s obzirom da se cene energenata u EU, uz par izuzetaka, određuju na tržištu, dok su cene u Srbiji administrativno određene – do februara 2022. cene derivata u Srbiji su bile tržišne, nakon čega se i one određuju administrativno.
„Vlast je u Srbiji na taj način kontrolisala stopu inflacije u ovom periodu, ali je usled velikih gubitaka u elektroenergetskom i gasnom sistemu, naknadno korigovala cene više puta. To je dovelo do toga da je rast cena energenata, meren indeksom potrošačkih cena, u Srbiji u martu i aprilu 2023. bio dvocifren, dok je u istom periodu u EU bio negativan. Dakle, inflacija je u EU bila u najvećoj meri prouzrokovana rastom cena energije, dok se za Srbiju ne može izvesti isti zaključak“, ističe Radosavljević.
Treća razlika između inflacije u Srbiji i EU, prema njegovom mišljenju, je u tome što je rast cena hrane u EU bio ispod prosečnog nivoa inflacije do maja 2022. godine, a rast cena hrane je u Srbiji bio dvocifren (10,6 odsto) još u oktobru 2021. godine, nakon čega nastavlja da raste do blizu 25 odsto u aprilu 2023. godine u odnosu na isti mesec 2022. godine.
„Kumulativno posmatrano, prosečan rast cena hrane u prethodne dve godine je zvanično bio preko 50 odsto! Postavlja se pitanje šta je dovelo do dvocifrenog rasta cena hrane u Srbiji u oktobru 2021. godine, gotovo pola godine pre nego što je u svetu došlo do energetske krize izazvane ratom u Ukrajini. Odgovor može da bude u sistemskom uništavanju poljoprivrede, posebno primarne proizvodnje, od strane vlasti, a čije posledice smo nedavno videli u vidu protesta poljoprivrednika, prosipanja mleka i sličnih dešavanja“, navodi Radosavljević.
Iako predstavnici vlasti stalno pričaju o rastu plata i penzija koji je veći od inflacije, na pitanje koliko je dvocifreni rast inflacije oborio standard stanovništva u Srbiji, pogotovo onih sa manjim primanjima, Radosavljević odgovara da je kumulativni rast cena u prethodne dve godine bio oko 30 odsto a rast prosečne zarade, kao i medijalne zarade na približno istom nivou, dok je nešto manji rast minimalne zarade.
„Dakle, ova kriza je najviše pogodila standard zaposlenih koji rade za minimalac, a kojih ima oko 20 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Ako uzmemo u obzir da su u prosečnoj potrošačkoj korpi troškovi za hranu i stanovanje, uključujući troškove energije koji učestvuju sa više od 50 odsto, kumulativno porasli skoro 50 odsto, može se zaključiti da je standard prosečnog zaposlenog u Srbiji opao za 10-15 odsto u odnosu na period pre početka krize. Još lošija situacija je ako se posmatra standard penzionera, zatim nezaposlenih ili građana koji primaju socijalnu pomoć, iako je poslednji rast penzija donekle, makar za kratko, popravio taj položaj“, napominje Radosavljević.
On dodaje da ga ne bi iznenadilo da inflacija nastavi da raste, imajući u vidu da se tokom ove godine planira još jedno povećanje cene struje i gasa. „Međutim, realno je očekivati da smo na nekom piku i da bi inflacija u drugoj polovini godine trebalo da polako stagnira. Sve ovo, naravno, pod pretpostavkom da se ne desi neki novi krah na međunarodnom tržištu. Drugi problem je što se jednom povećane cene više nikad neće vratiti na nivo pre rasta, što znači da je jedan deo standarda građana nepovratno izgubljen“, ukazuje Radosavljević.
I pored tolikog rasta cena i urušavanja standarda građana, Srbija, kako je upozorio, u ovom trenutku imamo mnogo veće probleme od inflacije. „Mislim da je nemoguće da oni koji su direktno odgovorni za deo rasta cena usled uništavanja poljoprivrede, malverzacija u EPS-u i drugih promašaja, sada dovedu do stabilizacije i reforme u tim sektorima i spreče nova žarišta. U takvim uslovima svaka mera je samo gašenje požara, čija se cena gotovo uvek na kraju prelije preko leđa poreskih obveznika“, zaključuje Radosavljević.
Marica Vuković
Biznnis & finansije, Finansije Top 2022/23
Foto: stevepb, Pixabay
Iako od početka godine cene sirove nafte na svetskim berzama beleže pad, takva situacija se uglavnom ne odražava na maloprodajnu cenu goriva na benzinskim pumpama u Srbiji.
Razlog je formula po kojoj se određuje cena naftnih derivata u Srbiji, a koja se ne zasniva na ceni sirove nafte već zavisi od cena benzina i dizela na regionalnom tržištu, piše Danas.
Krajem maja i tokom prve sedmice juna cene „crnog zlata“ na svetskom tržištu beležile su pad, a prevashodan razlog za to je što se rast najvećih svetskih ekonomija, u prvom redu kineske, usporava što je jasan signal da će potražnja za naftom oslabiti.
Shodno tome, prve sedmice ovog meseca cena barela nafte tipa „brent“ smanjila se za 1,6 odsto na 74,7 dolara a 14. juna dostigla je iznos od 72 dolara po barelu. U međuvremenu, došlo je do rasta cene barela „brenta“ i on u ovom trenutku dostiže oko 76 dolara.
Bez obzira na to može se sa punim pravom zaključiti da su cene sirove nafte u rapidnom padu jer su početkom godine dostizale i nivo od 117 dolara po barelu a sada je njena cena, kao što se može videti iz iznetih podataka, znatno niža.
S druge strane, iako cena sirove nafte pada, to automatski ne znači da će doći do pada cena goriva na pumpama u Srbiji. Tako su, primera radi, 2. juna maloprodajne cene goriva ostale nepromenjene u odnosu na period s kraja maja.
Sedam dana kasnije evrodizel je dostigao maksimalnu cenu od 184 dinara za litar, dok je cena benzina evropremijum BMB bila 178 dinara za litar. Drugim rečima dizel i benzin poskupeli su za po dva dinara.
Od prošlog petka u 15 sati dizel košta maksimalno 184 dinara za litar, a cena benzina evropremijum BMB iznosi 177 dinara za litar. To znači da je cena evrodizela ostala ista kao prethodne sedmice, dok je benzin pojeftinio jedan dinar.
Da bi se suzbili negativni efekti svetske energetske krize, nadležni u Srbiji ograničavaju maksimalnu cenu goriva na benzinskim pumpama kada je reč o evrodizelu i benzinu evropremijum BMB.
Ono što vozače veoma zbunjuje je činjenica da sniženje cene nafte na svetskim berzama istovremeno ne znači da će se korigovati cena goriva na benzinskim pumpama u Srbiji. Do nižih maloprodajnih cena goriva može doći samo u slučaju pada cena na referentnoj regionalnoj berzi prema kojima se formira cena benzina i dizela za vozače na pumpama u našoj zemlji.
Na ovaj način, cene goriva u Srbiji se praktično „naduvavaju“ jer se ne formiraju na osnovu cene sirove nafte već su parametar cene kotacija (poslednjih cena po kojima se trguje) naftnih derivata na berzi u Đenovi u luci Lavera.
Na cene derivata koji se nude u Đenovi dodaju se i troškovi transporta, za benzin 45 dolara po toni, a za evrodizel 64 dolara po toni, zatim kurs dolara prema dinaru. To sve u značajnoj meri povećava cenu benzina u Srbiji koji je zbog toga skuplji nego u, primera radi, Mađarskoj gde se cena zasniva na ceni sirove nafte na berzama.
Vlast u Srbiji je svojevremeno ovakav način određivanja maloprodajnih cena goriva obrazložila time „da naftnim kompanijama koje posluju u našoj zemlji u kriznim uslovima kada se ograničava maksimalna cena benzina i dizela treba omogućiti da ostvare profit“.
Stručna javnost naglašava da na visoku cenu goriva u Srbiji utiču i velika državna zahvatanja kroz akcize i druge dažbine jer s obzirom na to da su aktivnosti industrije na niskom nivou, oporezivanje predstavlja faktički jedini siguran način za popunjavanje budžeta.
Generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije Tomislav Mićović kaže za Danas da maloprodajne cene benzina i dizela, direktno zavise od veleprodajnih cena, a na njih ne utiče samo i isključivo cena sirove nafte.
„U određivanju veleprodajnih cena derivata nafte, pored cene sirove nafte, od velikog je značaja i niz drugih faktora, kao što su referentne kotacije derivata nafte, kurs dinara u odnosu na dolar, transportni troškovi, troškovi osiguranja, međunarodna situacija i drugo. Kada se porede kretanja maloprodajnih cena u različitim zemljama, treba imati u vidu da se politika oporezivanja energenata, pa i motornih goriva, veoma razlikuje od zemlje do zemlje. Ova razlika je posebno izražena poslednjih dve godine kada su države uvodile, menjale i ukidale različite mere za ublažavanje efekata globalne energetske krize. Tako da ključnu razliku u maloprodajnoj ceni goriva kreiraju države određivanjem ne samo poreskih opterećenja, već ukupnih dažbina koje se plaćaju u prometu goriva“, zaključuje Mićović.
Izvor: Danas
Foto: Pixabay