Pored formalne istorije Studentskog grada u Beogradu, od decembra prošle godine javnosti je preko posebne digitalne platforme dostupna i ona neformalna, o kojoj svedoče fotografije i intervjui sa stanarima popularnog „Studenjaka“ koji su boravili u njemu tokom prethodnih sedam decenija. Svedočanstva pokazuju da je mladost svake generacije na svoj način bila posebna, ali i da život u „Studenjaku“ nikada nije oskudevao u solidarnosti i originalnim idejama.
Studentski grad u Beogradu ima retku privilegiju da uvek bude mlad, mereno prosekom godina koje imaju njegovi stanari. Zato ne iznenađuje da baš ova institucija učestvuje u međunarodnom projektu „Oni žive“, koji kroz prikazivanje života mnogobrojnih generacija studenata posle Drugog svetskog rata oslikava i kako su se menjale društvene ideje, vrednosti i politički angažman među mladima tokom prethodnih sedam decenija.
Zahvaljujući prikupljenim fotografijama i audio intervjuima na onlajn platformi Topoteka (topothek.at/en), od 1. decembra ove godine javnost može da se upozna sa onima koji su svih tih godina studirali u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Španiji. Ovaj projekat, koji svedoči da je mladost svake generacije na svoj način bila posebna, realizuje se u okviru programa za kulturu i medije Evropske Unije „Kreativna Evropa“, pod pokroviteljstvom Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Koliko su oni koji su boravili u popularnom beogradskom „Studenjaku“ ostali vezani za taj period svog života pokazuje i podatak da je na adresu Doma kulture Studentski grad (DKSG) stiglo šest puta više fotografija od broja koji je bio uslov za učešće u ovom projektu. Najstarija je iz 1954. godine, maltene iz prvih godina nakon useljenja prvih studenata, kaže za B&F Maida Gruden, urednica likovnog programa DKSG.
Na skoro 680 pristiglih fotografija, neki današnji „novi klinci“ mogu mnogo toga da saznaju o mladosti svojih roditelja, ali i roditelja njihovih roditelja, uključujući i to kako se kroz vreme menjala moda. Dok su studenti iz pedesetih i prve polovine šezdesetih delovali uredno i ozbiljno, generacija koja je posle njih odrastala sa rokenrolom ne samo da se oblačila buntovnički, već je i njihovo celokupno ponašanje bilo slobodnije. Tokom osamdesetih, svako je mogao da bira sopstveni stil, a fotografije pokazuju da se ukus kretao od vrlo maštovitih kreacija do kiča. To je bilo vreme i kada su počele da se brišu granice između ženske i muške mode, objašnjava Gruden.
U tom periodu je, dodaje, promenjen i odnos prema fotografiji kao mediju. One su svesno snimane da zabeleže neki važan trenutak za sećanje, bilo da je reč o proslavi rođendana ili diplome, sve do intime zaljubljenih parova ili uspomena kako je izgledalo druženje sa cimerima.
Solidarnost u oskudici
Audio intervjui koji prate fotografije pokazuju da slika ne govori uvek više od reči. Dok fotografije uglavnom beleže bezbrižne trenutke, intervjui urađeni sa nekadašnjim studentima pokazuju da mladost nije obavezno daleko od briga. Naprotiv, mnogi su zbog finansijske oskudice morali da rade preko studentskih zadruga kako bi mogli da studiraju u Beogradu. „To su uglavnom bila deca radnika i poljoprivrednika iz skoro svih jugoslovenskih republika, kojima je ovo bio prvi susret sa velikim gradom. Ti mladi ljudi su bili veoma solidarni, jer su delili svakodnevicu u sobama sa više kreveta, ali i sopstvene priče o oskudici iz koje su potekli“, priča Gruden.
Jedno od takvih svedočanstava daje Milan Petković iz Kruševca, koji je u „Studenjaku“ boravio od 1974. do 1981. godine: „Postojao je studentski kredit koji je pokrivao troškove stanovanja i ishrane. Cilj svakog studenta je bio da ima markicu za prevoz, bonove za obrok i krevet. Učenje nije bilo problem, svi su učili. Interesantno je reći da krađa tada nije bilo. Mogao si u ormar da ostaviš patike, zlato, pare, cigarete, svašta. Soba je bila prohodna ali nikada krađa nije bilo“.
Petkovićevo iskustvo potvrđuje i da kuća nije tesna kada čeljad nije besna. „Jednom prilikom u mojoj trokrevetnoj sobi je spavalo nas devetoro, od toga troje redovnih studenata a ostalo su bili ilegalci. Ilegalci su inače kolege ili koleginice koji su izgubili godinu a samim tim i pravo na dom, ali su morali povremeno da dolaze u Beograd da polažu ispite ili da odslušaju predavanja. Nije im bilo isplativo da se vraćaju u svoja mesta pa su spavali kod kolega u ‘Studenjaku’. A mi smo ih uvek prihvatali. Naravno, upravnici domova su to znali i tolerisali. Svi su bili solidarni u to vreme“.
Studentski grad nije bio samo mesto učenja, već i rađanja novih ljubavi, prijateljstava, pa i profesionalne saradnje. To ilustruje i priča o ljubavi između jednog Japanca i Srpkinje, koji su postali bračni par Hirojasu i Dragana Honda. Hirojasu je kasnije sa Srpkom Leštarićem, svojim kolegom iz „Studenjaka“, radio prve prevode sa japanskog na srpski jezik na ovim prostorima.
Posle buntovnika stasali pragmatičari
Kada pričaju o osamdesetim godinama prošlog veka, među bivšim stanarima „Studenjaka“ može se osetiti neka vrsta razdraganosti i nostalgije. Međutim, oni koji su devedesetih godina živeli u njemu, imaju drugačija sećanja.
„Životni standard je bio sveden na minimum, građanske slobode surovo su gušene, dok su se psihološka situacija i pritisci graničili sa iracionalnim. Takvi uslovi neminovno su vodili ka buntu i protestima, u kojima su studenti odigrali značajnu ulogu. Ipak, kao u svakom kriznom periodu, i tada se rodio prostor za solidarnost i toleranciju, ali i za neverovatnu kreativnost”, ističe Gruden.
O tome svedoče i studentske akcije kojih se sećamo i danas, kao što su bili ulični performansi o izgradnji Beogradskog zida, poziv Beograđanima da im se automobili pokvare u srcu grada ili da blokiraju ulicu tako što će stalno prelaziti preko pešačkog prelaza. Potonju ideju su nedavno „pozajmili“ i demonstranti u Topoli koji su protestovali protiv Zakona o eksproprijaciji.
Danas je sve manje ovakvih primera. „Nove generacije su veoma pragmatične. O tome svedoči i drastičan pad interesovanja za umetničke i društvene fakultete, dok sve veći broj mladih želi da se bavi informatičkim delatnostima. U vreme kada sam ja upisivala fakultet, sredinom devedesetih godina, konkurencija na umetničkim fakultetima je bila neverovatna, za jedno mesto prijavljivalo se po deset ljudi, dok danas često mesta ostaju i nepopunjena”, komentariše Gruden, koja primećuje da su sada i studentske brige drugačije.
Studente uglavnom ne zanima društvena politika već uglavnom uslovi studiranja. Kulturne i zabavne sadržaje u najvećoj meri pronalaze na internetu, mada istraživanja pokazuju da ih kultura i umetnost sve manje zanimaju. Zato će u narednoj fazi projekta „Oni žive“ umetnici i kustosi pokušati da uključe stanare Studentskog grada u umetničke projekte, najavljuje Maida Gruden.
„Peti blok“ i „integracioni plato“
Razgovori sa bivšim stanarima Studentskog grada su otkrili da je nekada u njegovom parku postojao „peti blok“, koji je bio mesto za sastanke i druženja u vreme kada su blokovi za stanovanje bili podeljeni na ženske i muške. Praksa da studenti sami kreiraju neformalna „arhitektonska rešenja“ zadržala se do danas, pa je sada aktuelan „integracioni plato“, odnosno park u kojem se okupljaju strani studenti i druže sa domaćim.
Marija Dukić