август 2010

Protivno novinarskom pravilu da se tekst ne počinje bajatom vešću, ja ću čak ponovo citirati The Times, koji je 8. oktobra 2008. godine pisao kako poljuljanog Berluskonija mogu na vlasti održati jedino njegovi koalicioni partneri i to ne još za dugo. Tekst je završen rečenicom „Berluskoni je sramota za Italiju“.

Od tog prognostičkog članka pokazala se kao tačna jedino ta poslednja rečenica. Najveći svetski politički žongler, balansira i dalje visoko iznad cele Italije šetajući gore – dole po nevidljivom konopcu. Od nekadašnjih koalicionih partnera ostao mu je samo jedan – secesionista Umberto Bosi, iskren jedino u nameri da ga iskoristi kao jedinu šansu da se dokopa „federalizma“, koji, kako je zamišljen, ima sve izglede da Apeninsko poluostrvo istranžira kao Balkan. Zna dobro da je Sivio B. jedini političar spreman da žrtvuje Italiju, ako to bude cena za opstanak na vlasti. Zato ga taj poslednji politički saveznik žustro brani, a kad se on oseti previše sigurnim onda vešto napada kako bi mu stavio do znanja da, ako i podršku izgubi, njega na vlasti nema više. Dogodiće se ono zbog čega je Silvio B. ušao u politiku: neće moći više da se imunitetom spasava od odlaska u zatvor.

Duboko odani protivnik

Najviše izgleda da Silviu B. doaka ima Đanfranko Fini, doskorašnji predsednik postfašističke partije Aleanza Nazionale (AN), koji ga je podržavao od njegovog ulaska u politiku pa do ulaska u zajedničku „Partiju slobode“ (PDL) u koju je on uneo svoju AN, a Silvio B. Forza Italia. Vrlo brzo Fini otkriva da Silvio B. ima namere da, pošto je progutao AN, šutne Finija i zato prekupljuje na svoju stranu Finijeve najistaknutije političke kavgadžije, jer to su oni koji služe sa strašću. Istine radi treba reći da je Fini takođe zamislio da se reši svog kompanjona, ali polako čekajući da on negde sklizne u sudsku definitivnu nemilost, pa da njemu u nasleđe ostane cela PDL. Nezadovoljstvo Silviovim „cezarizmom“ jačalo je kod Finija sve dok nije dovelo do otvorenog sukoba. Desilo se ono što je bilo karakteristično za sve komunističke, odnosno totalitarne režime – pravo rušenje počinje iznutra, a ne spolja. Fini je zato smislio da ogoli Silvia B. proklamujući borbu za povratak moralu u politici. Ako je više od 10 odsto članova vladajuće partije pod optužbama za korupciju, prevare i utaje, ako je čak 14 članova najužeg rukovodstva PDL umešano u malverzacije koje gone sudovi, ako su 3 člana vlade morala u poslednja 4 meseca da daju ostavke zbog umešanosti u sumnjive mafijaško – masonske veze, ako je koordinator cele partije Denis Verdini, sada na tapetu, jer ga jure od Centralne banke do sudova i policije svi, te ako su svi oni bez izuzetka Silviov kadar, onda je jasno da je igranje na moralnu kartu put do pobede. Riskantan, ali svakako bolji nego sopstvena propast. O ovim „Predsednikovim ljudima“ podrobnije sam pisao u prošlom nastavku, ne navevši, pa se ispravljam, da je Verdini počeo kao kasapin, koji se naglo obogatio (!) pa tim parama osnovao banku, a zbog malverzacija u njoj ga sada jure.

Finijeva taktika je da nikako ne izlazi iz zajedničke partije PDL, nego čak da zajedno sa svoja 33 poslanika i 10 senatora glasa uvek za predloge vlade, kako je ne bi oborio. Namera je dakle da Silvia B. pusti da se krčka u loncu koji je zakuvao i da mu ne dozvoli da se iz njega izvuče. Fini, dakle, pokazuje najviši stepen odanosti čoveku kojega ne može da smisli i u biti želi da sruši, bez mogućnosti njegovog povratka na scenu. Tako izgleda ogoljena „demokratska“ politika u zemljama gde narod samo formalno bira vlast, a institucije (parlament, vladu, pa i državu) imenuje pobednik. To je posledica partitokratije. Iako sam već ranije napisao da je Fini najozbiljniji političar na italijanskoj sceni, to ni slučajno ne znači da bih mu „stavio prst u usta“. Silvio B. je pustio s lanca sve svoje medije i masu najamnih „medijskih ubica“ da svojim tekstovima – nije važno jesu li istiniti – satru Finija. Do sada su uspeli jedino da mu nađu kako je neki stan od 70  kvadrata u Monaku koji je bio vlasništvo njegove ranije partije (AN) fiktivno prodat jednoj Off Shore kompaniji za 300.000 € i realno iznajmljen za male pare bratu njegove supruge. Odgovor Finijevih „glasnogovornika“ je da i ako je prisvojio, onda je to uradio na štetu svoje partije, dok Silvio B. prisvaja neuporedivo veća bogatstva, i to na štetu države i građana. Do sada se ustanovilo da je dobar deo besomučnih detalja kojima se filuje priča oko prodaje i uzurpacije stana izmišljen i nadograđen na dosijee obaveštajnih službi (!), zbog čega Fini tvrdi da jedva čeka da sud zakaže zasedanje povodom njegove tužbe za blaćenje bez istinitih dokaza. Gazda će se potruditi da presude završe u košu, a ljagu, koju je krenula da kola, ne spira ni sud.

Odjeci burne prošlosti

U 15. nastavku (Scarface) sam nabrojao do tada poznate Silviove zakone „ad personam“, a u 18. nastavku preneo sa interneta „Pismo iz Italistana“. E sada, zahvaljujući Finijevim „kopačima“, izašlo je na videlo da je 22. maja nevino doneti zakon bogato obdario izdavačka kuća Mondadori – Silviovo vlasništvo, formalno u rukama njegove ćerke Marine. Tim zakonom poreski dug Mondadoria od 350 miliona evra „poravnat“ je sa ukupno 8,6 miliona i time je sve u redu. Primećujete li: 341 milion i 400.000 evra čista zarada na samo jednom zakonu. Inače ćerka Marina sa firmom teško da ima mnogo zajedničkog. Foto prilozi o njoj (slatki život, dosta alkohola i malo odeće) uz ovaj tekst to valjda dokazuju. Jednom fotoreporteru ucenjivaču tata je svojedobno čak platio 30.000 evra da otkupi njene pijane slike. Pola godine kasnije one su se našle svuda pa i kod nas u ovom tekstu.

Kad smo  već kod golišavosti da kažem da je pukla naknadna bruka sa „eskort“ Terry De Nicolò (strano ime doprinosi imidžu), koja je na početku tvrdila da ništa nije imala sa Silviom B. iako je bila na sedeljkama u njegovoj vili, nego joj je on, duša od čoveka, dao tek tako na ruke 10.000 evra. Sad priča da je te pare pošteno zaradila i da su „sedeljke“ bila više grupne „ležaljke“ po sistemu ko koga stigne… Ovo koliko tek da se ne zaboravi kako je Silvio B. bio ajgir (turcizam za pastuv) ali da ga je politička muka već prilično prištrojila. Regionalni koordinator PDL u Beneventu, neki Luiđi Miniko,  glatko je neki dan smenjen i pozvan na partijsku odgovornost, jer je pričao viceve na račun onemoćalosti gazde pred onima koji su skloni da otkucaju. Opet komunistički sindrom – političko otkucavanje!

Postoji ona izreka da na onemoćalog i zec „šilji“. Počelo je i osipanje: guvernatorka Barbara Kontini, kojoj je „puklo“ kaže kako joj nude šta god hoće samo da ne napustu PDL. Poslanica Silviove PDL Kjara Moroni, čiji je otac izvršio samoubistvo kada je optužen u procesu korupcije Prve Republike, ustvrdila je kako je danas korupcija mnogo gora nego u vreme kada se njen otac ubio zbog optužbe – i dakako doživela je takve napade da je odmah prebegla kod Finija u blok. Na njene optužbe jedan od Silviovih colonnella (žestokih poslušnika) je mirne duše rekao: „Mi nismo sud, mi smo politička partija!“ Onda su se ponovo čula glasila crkve kako su „Političari i ministri jednostavno svedeni na sluge i izvršioce volje vođe“. I zatim nešto konkretnije: „U godini dana neplaćeni porezi iznose 156 milijardi, mafija fakturiše oko 140 milijardi, a korupcija proguta narednih 50 milijardi evra – tako se ne može više /…/ Legitimacija da je neko izabran voljom naroda nije dozvola da se rade ilegane stvari /…/ pozivanje na volju naroda najčešće je pokušaj uvođenja totalne nedodirivosti /…/ na najvišem nivou zavladala je proizvoljnost tumačenja demokratskih normi koje regulišu suživot građana“ (Famiglia Cristiana).

Miniranje institucija

U tom osionom duhu – ko mi šta može – ponaša se i poslednji preostali saveznik Silvia B. koji na novinarska pitanja odgovara pokazujući im srednji prst (tzv. prstenac ili grčka kolica) što je prostakluk, nesumnjivo. Međutim, prostakluk neviđenih razmera je što ministarka obrazovanja prekoreva italijanske univerzitete zašto ni jedan od njih nije dao počasno zvanje tom Bosiju, „geniju  komuniciranja“. Toliko nisko nije bio pao ni osioni Čaušesku. Njegova žena je zaista diplomirala i doktorirala. Da se opet vratim ozbiljnim stvarima: Predsednica Udruženja industrijalaca (Confiindustria) Ema Marćegalja, intervju za Il Sole 24 Ore – najugledniji ekonomski dnevni list, počela je uzvikom: „Dosta! Sadašnja vlada imala je zlatnu priliku jake većine i tri dobijena izbora uzastopno da bi sprovela reforme /…/ Ništa više u ovoj zemlji ne čini se u interesu građana i za dobro zemlje, već jedino kao strategija ličnog vladanja i bogaćenja“. Ona je u ime industrijalaca odbila pomisao da se naprave prevremeni izbori ne dozvoljavajući vladi da tako izbegne odgovornost za katastrofu u koju je zemlja dovedena. Istog je mišljenja bio i Predsednik države Napolitano koji je pozvao da se situacija reši u Parlamentu i tako izbegnu izbori koji bi samo doprineli opštoj krizi i gubljenju dragocenog vremena. Italija je trenutno poslednja zemlja u OECD po stopi (1,1 odsto) rasta privrednih aktivnosti. Ume on, Silvio B. takve stvari fenomenalno da pokrije nekom svojom mahinacijom, nekim novim skandalom, ali ga je većina prozrela. Industrijalci su ga dizali u nebesa, aplaudirali do otpadanja dlanova, ljubili ga (bukvalno), filistarski padali u trans od njegovih vulgarnih dosetki, a sada počinju da se splašnjavaju. Don Bađet Boco, koliko i crkve da se setimo, tvrdio je za Silvia B. da je „Božije proviđenje“. Drugi su to ponavljali. Više to ne čine.

Čini mi se da se preigrao kada je jednog od svojih pit bul političara napujdao na Predsednika države Napolitana. Taj Biankoni, zamenik vođe parlamentarne grupe PDL u Parlamentu, koji izgleda kao sa poternice, i kod koga to deluje kao Lambrozova genetska odrednica, napao je predsednika da je izneverio 90. član Ustava. Odgovor je usledio istog dana: Ovako izrečena tvrdnja nameće obavezu pokretanja postupka u Parlamentu za opoziv predsednika (impeachment). Tako nešto bilo bi političko samoubistvo i za Biankonija i za nalogodavca. Zato se čak i poslednji saveznik Silvia B. ogradio tvrdeći da je Predsednik države, kao Šekspirov Brut, „čovek častan neosporno“. Tehnologija je jasna – udar na Predsednika države, posle sukoba sa predsednikom poslaničkog doma Finijem. U ozbiljnoj državi to bi bio puč, u Italiji će se završiti kao „puć“.

Daleke 1994. godine, samo četiri dana pošto je Silvio B. prvi put došao na vlast, tršćanski list Il Piccolo objavio je moj članak o političkoj i psihološkoj sličnosti Silvia Berluskonija i Slobodana Miloševića, koji je tada bio na vlasti u Srbiji. Ukratko, i malo osveženo, obojici je prava ideološka platforma: da se dokopaju i održe na vlasti. Iako se jedan deklarisao kao komunista, a drugi kao neoliberal, obojicu ideologija nije uopšte zanimala, nego samo lični uspeh. Obojica su se oslonili na moralno najniže ličnosti u konstituisanju vlasti. Vidosav Stevanović je pisao da je Milošević pokrenuo revoluciju ološa. Kako ološa ima i među političarima, advokatima, popovima pa i akademicima, Berluskonijev je izbor bio nešto elitniji. Obojica su startovali kao spasitelji nacije, a obojica su svoju naciju srozali na najniži nivo (za Silvia B. se to tek uviđa – u toku četiri njegova mandata ukupni dug Italije porastao je za 430 milijardi evra). Obojica su državne institucije doveli na najniži nivo, jer se autokratski ne može vladati ako poštujete institucije i demokratske principe. Dakako razlike su ogromne, pre svega u civilizacijskom nivou sredine i postojanju upravo institucija koje sprečavaju političko samovlašće. Hoću reći još da je Milošević bio ubica, dok Berluskoni to ni slučajno nije. On vlada bogatstvom, političkim smicalicama, medijima i neizmernim populističkim talentom. Milošević je populizmom došao na vlast i dobio još po koje izbore, a onda krenuo stramputicom u zločin. Obojicu je većina naroda obožavala, kao što je to bio slučaj i sa Musolinijem, Hitlerom, Staljinom, pa čak i sa Čaušeskom kome su priredili ovacije samo četiri dana pre nego što je srušen i ubijen. Silvio B. ne spada u tu vrstu diktatora. On je savremeniji. Nije čudo da mu protivnici prete otkrivanjem njegovih preteranih bliskosti sa Putinom i Gadafijem. On sa njima pravi državne i lične poslove, ali im i zavidi što bez problema caruju u svojim zemljama. On je u tome sprečen i to je najveća prepreka da Italiju uvede u blagostanje, bar kako on tvrdi.

Kako se na priloženom videu lepo vidi naš predsednik Tadić izgleda da je položio prijemni ispit za Berluskonijev klub, kao najmlađi u klasi.

Buldog feljton

Milutin Mitrović