2010

Da je srpski šef diplomatije Vuk Jeremić Zagorac, u Beogradu bi ga po povratku iz Brisela poslednje sedmice januara dočekali sa: “Martin u Zagreb – Martin iz Zagreba”. Funkcioneri u Briselu su srpskom ministru ponovili ono što on zna – da jedino hapšenje dvojice haških begunaca podiže sa mrtve tačke kandidaturu Srbije za EU i odleđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Na spisak su, ali ne pod “razno”, dodali da Beograd treba da sarađuje sa misijom EU na Kosovu i regionom što je eufemizam dovitljivih Vlaha za “bivšu Jugoslaviju”.

Kopenhaški kriterijumi od 1993. propisuju dobrosusedske odnose kao merilo za ulazak u EU. Kriterijumi su pooštreni kad je reč o zemljama na zapadnom Balkanu jer su ratovale jedna sa drugom duže od osam godina. EU ne želi da rešava tuđe probleme u svom dvorištu. I Slovenija je zbog ulaska u EU prihvatila kompromis s Italijom. Italija je prisilila Sloveniju da promeni ustavnu odredbu koja je zabranjivala strancima da imaju nekretnine. Sada se, iz evropske nadmoćnosti, Slovenija cenjka sa Hrvatskom, kandidatom za EU, oko Piranskog zaliva.

Kosovo već sedam godina ide svojim putem prema EU, a već dve godine, kao nezavisna država, diktira Beogradu spoljnu politiku. Beogradski dobrosusedski odnosi se pogoršavaju iz dana u dan, iako je po zakonu velikih brojeva verovatno da će se među 65 država koje su priznale nezavisnost Kosova naći i Srbiji bližnji. Uostalom, 22 od 27 država EU su priznale Kosovo, a manji broj njih – 16 – je u evrozoni. Da li će one imati razumevanja da se udruže sa državom koja kažnjava suseda jer je uradio isto što i 22 zemlje – to je “kvaka 22”.

Nadajući se da će u rukama Vuka svaka doktrina biti ubojita, Srbija je posegnula za mutiranom “Halštajnovom doktrinom”, prozvanom po državnom činovniku Valteru Halštajnu (Walter Hallstein). Doktrina je upravljala spoljnom politikom SR Nemačke od 1955. Propisuje da SR Nemačka neće uspostaviti ili održavati diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale istočnu Nemačku (NDR). Doktrina je bila na snazi do 1970. a onda su se jednojajčane bliznakinje 1990. ponovo ujedinile.

Prema američkoj verziji “Halštajnove doktrine” SAD nisu u početku priznavale ni Sovjetski Savez ni “crvenu Kinu”, niti su htele da diplomatski kontaktiraju sa dve Koreje i dvoličnim Vijetnamom.
Bon je 11 godina praktikovao “Halštajnovu doktrinu” nad Jugoslavijom. Isprobao je doktrinu i na Gvineji, državi na krajnjem zapadu Afrike i Kubi uz izgovor da su šećer i tompusi štetni po zapadnonemačko zdravlje, ali je nije primenio na gigantski Sovjetski Savez.

Zahvaljujući vremenskoj razlici, SAD su priznale nezavisnost Kosova istog trena kad je proglašena, pa to ne smeta delegaciji Srbije da potegne preko Atlantika da doručkuje jaja i slaninu na masovnoj priredbi koju kritikuju Američki ateisti i Fondacija za slobodu od religije.
Beograd trenira strogoću nad manjima od sebe, nad državama koje nostalgičari nazivaju “južnom”, “prekodrinskom”, “srpskom izlaznicom na more”, ukratko “velikom Srbijom”. Predsednik Srbije Boris Tadić neće na inauguraciju hrvatskog predsednika Ive Josipovića, jer je na istu svečanost pozvan i kosovski predsednik Fatmir Sejdiu.
Tako hrvatske državljane srpske nacionalnosti predsednik Srbije ostavlja na milost i nemilost novom predsedniku.

Bosna, koja nije priznala Kosovo se kažnjava preventivno i ucenjuje. Beograd dve i po godine ne daje agreman ambasadoru BiH u Srbiji; premijer 49 odsto BiH Milorad Dodik je najčešće viđen gost u Beogradu, dolazi i na ustoličenje patrijarha srpskog, umesto da, kao nekadašnji sekretar Saveza komunista u Laktašima, ukori vladiku Vasilija koji je u Bijeljini oskrnavio prostorije Opštinskog komiteta SK, pretvorivši ih u vladičanski dvor.

Kad je crnogorska vlada priznala Kosovo, iz Beograda je oterana crnogorska ambasadorka. Kad je, logično, usledilo uspostavljanje diplomatskih odnosa Podgorice sa Prištinom, Beograd preti blažim oblikom odmazde – deložacijom diplomatskog personala iz ambasade.

Za razliku od Srbije, Podgorica ne napušta 28.000 Crnogoraca koliko je živelo na Kosovu. Za razliku od Beograda, koji zbog toga kažnjava kosovske Srbe, kosovski Crnogorci izlaze na izbore i učestvuju u vlasti.
Beograd se nije libio da zbog priznavanja Kosova uskrati gostoprimstvo ambasadoru Malezije, azijske jugoistočne države koju je prepolovilo Južno kinesko more, ali je
ambasadore iz EU, te velikih prekomorskih zemalja gostio i dalje.

Odnosi Srbije i Hrvatske su uzdignuti na planetarni nivo kada je predsednik Srbije na sednici Saveta bezbednosti UN o Kosovu, izvan dnevnog reda tužakao hrvatskog predsednika zbog njegove kondicionalne izjave da bi u slučaju referenduma o otcepljenju RS vojskom zatvorio koridor koji kod Brčkog povezuje istok i zapad RS. Stjepanu Mesiću je tada preostajao samo mesec dana da bude vrhovni zapovjednik. Hrvatska je otpisala prekorom Tadiću, a to sve pred zblanutom Bosnom i Hercegovinom koja je dve nedelje ranije izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti.

Srbiju ovih dana očekuje razgraničenje sa Hrvatskom na Dunavu. Kad se 2003. poslednji put razmatralo ovo pitanje, Srbija je imala pojačanu pregovaračku poziciju u obliku Crne Gore.
Beograd se sada dovija zašto se i Dunav uključio u svetsku zaveru protiv Srbije jer se stotinama godinama tok reke uvija prema zapadu i otplavljuje istočnu obalu. Pravo na 11.000 hektara zemlje i ritova Hrvatska dokazuje crno-žutim katastrima. Po istom principu austrijske carevine, vlasnici iz Srbije na desnoj obali imaju uknjiženo oko 3.000 hektara. Dunav nigde nije plav, najduža je reka EU, dugo granica Rimskog carstva, a protiče kroz, ili razgraničava deset zemalja koje za konferencijskim stolom ne premeravaju rečni mulj. Umesto da im se smeška EU budućnost, Hrvatskoj i Srbiji se cerekaju međunarodna arbitraža i odugovlačenje.

Hrvatska će najverovatnije biti članica EU kad Međunarodni sud pravde objavi nekakvu presudu o recipročnim tužbama Hrvatske i Srbije oko zločina predaka. Međutim, prošlost uči da nije zgodno po kandidata da bude u sporu sa članicom EU.
Hrvatska vlada je 30. decembra 2009. aspirantima besplatno ustupila prevode dokumenata o ulasku u EU koji su Hrvatsku koštali oko šest miliona evra.

Istovremeno su dve zastupnice Zelenih u Evropskom parlamentu zapazile podelu “srpsko-hrvatskog jezika u razne službene jezike” u nekim zemljama koje bi u EU, što bi povećalo troškove za prevođenje u budžetu Unije. Deputatkinje traže dogovor četvorice o zajedničkom službenom jeziku. Umesto lingvističke, četvorka iz SFRJ već je održala političku debatu sa temom da li u pravno-istorijskim udžbenicima treba da piše “odcijepiti” ili “otcepiti” se.

U novembru je predsednik Srbije pozvao makedonskog predsednika Đorđa Ivanova na sahranu patrijarha Pavla. Međutim, zbog izjave Jeremića da zvanični Beograd podržava Grčku u sporu oko imena Makedonije on nije otišao na diplomatsku daću koju je organizovao prvi srpski diplomata. Ivanov se ipak tog dana sreo sa Tadićem koji ga je uveravao da je Srbija priznala Makedoniju pod njenim ustavnim imenom i da taj stav neće promeniti. Nesigurno zbog raskoraka između reči i dela, ali i razdora između Tadića i Jeremića, Skoplje je u januaru zahvalno primilo ponudu Slovenije da posreduje u sporu sa Grčkom, kako bi i ova nekadašnja jugoslovenska republika mogla napredovati u evroatlantskim integracijama.

Tamara Kaliterna

broj 63, februar 2010.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji radi manje od 1,9 miliona ljudi, od čega je 100.000 tehnološki višak, dok ostalih, po starom popisu, više od pet miliona, čine nezaposleni, penzioneri i mladi. Između 300.000 i 500. 000 osoba povremeno radi u „sivoj zoni“, za šta je dobrim delom zaslužna naša poreska politika. Prema nekim istraživanjima, u Srbiji svakog meseca oko 14 hiljada ljudi ostane bez posla. U aktuelnoj godini, u kojoj se i dalje ne vidi izlazak iz krize, biće još otpuštanja, a političari i poslodavci ne dele podjednak optimizam o poboljšanju uslova na tržištu rada, posebno zato što se obično posle krize prvo oporavljaju finansijski i privredni sektor, pa tek onda tržište rada.

Nezaposlenost u svetu dostigla je rekordnih 212 miliona ljudi, a Međunarodna orgainzacija rada tvrdi da u 2010. godini neće biti poboljšanja. EU polako izlazi iz recesije; u naredne dve godine očekuje privredni rast od 1,6 procenata ali i rast stope nezaposlenosti na skoro 11 posto. Sada je nezaposlenost u evro–zoni već 10 procenata, prvi put od 1945. godine. U Srbiji, kojoj je svetska kriza bila samo uvod u očekivanu domaću, zvaničnici relevantnih institucija paradoksalno smatraju da nezaposlenost neće rasti; uprkos najavljenim prvofebruarskim otpuštanjima u javnom sektoru, zbog kojih će 8.500 ljudi ostati bez posla. NSZ najavljuje zaustavljanje ili blagi rast broja nezaposlenih, zbog planiranih mera koje će sa utroškom od 4,7 milijardi dinara obezbediti posao za 118.000 lica. Ovaj plan se oslanja na malo izmenjen program „Prve šanse“ za zapošljavanje pripravnika, javne radove i širenje samozapošljavanja, koje bi budžetom od 300 miliona dinara trebalo da subvencioniše 1.875 osoba sa preduzetničkim duhom, iako bi bilo bolje da država smanji poreze kako bi se ljudi sami zapošljavali, a ne da od poreza koje ubira plaća nova radna mesta.

Nasuprot ovim optimističnim podacima, istraživanje Instituta za tržišna istraživanja (IZIT), sprovedeno na uzorku od 200 industrijskih proizvođača, pokazalo je da petina anketiranih planira da smanji broj zaposlenih u prvom tromesečju tekuće godine.U poslednjem kvartalu 2009. godine, to je učinilo oko 60 odsto firmi. Razlog otpuštanja je u 90% slučajeva teškoća za velika industrijska preduzeća da naplate svoja potraživanja i smanjenje obima rada, ali optimizma ima jer se pola ispitanih nada da će u prvoj polovini godine rasti domaća tražnja, a kažu da se broj porudžbina iz inostranstva već povećava. Prognoze su IZIT-a da ovde svakog meseca 14 000 ljudi ostane bez posla, i da se opasno pribižavamo izjednačavanju broja penzionera i zaposlenih. Ujedno sa velikim brojem penzionera, najveći broj nezaposlenih sa evidencije čine mladi od 25 do 29 godina.

Uzroci nezaposlenosti

Prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 16,6 %, od čega je veći broj nezaposlenih žena. To je pad zaposlenosti u odnosu na pretprošlu godinu od 5,1%. Najviše zaposlenih ima u centralnoj Srbiji (stopa je 42,5%), zatim u Beogradu (41 %), pa u Vojvodini (38,3%). U poslednjih godinu i po dana, nezaposlenost je u konstantnom porastu, a opada i broj neformalno zaposlenih, odnosno onih koji rade „na crno“. Međutim, ako pri obradi podataka polazite od međunarodnih standarda prema kojima se radno aktivnim smatraju osobe stare od 15 do 64 godina, stopa nezaposlenosti u oktobru 2009. godine bila je 17,4%. Ministar Dinkić je govorio da je prošle godine zbog krize 60.000 građana ostalo bez posla, iz sindikata kažu da je otpušteno 162.000 ljudi, dok zvanični podaci pokazuju da je skoro isti taj broj ljudi zaposlen.

Što se tiče prognoza, nezahvalno je pisati ih već u januaru, ali jedno je sigurno – zapošljavanje u tekućoj godini će u velikoj meri zavisiti od privrednih aktivnosti, odnosno od smanjivanja obima poslovanja firmi i pada industrijske proizvodnje. Uprkos hvaljenom ulasku Fiata na naše tržište, industrijska proizvodnja je u padu još od 2004. godine. Republički zavod za statistiku saopštava da su ukupne ekonomske aktivnosti u prošloj godini, merene bruto domaćim proizvodom, imale pad od 2,9% u odnosu na pretprošlu godinu. Jedini sektori u kojima je uočljiv rast su saobraćaj, skladištenje i veze, sektor finansijskog posredovanja, poljoprivrede i države. Industrijska proizvodnja, koja u dobroj meri utiče na fluktuacije na tržištu rada, zabeležila je pad od 12,6%. Broj novoosnovanih firmi bio je manji za 15% (od čega su većina novoosnovanih restorani i barovi), a broj privrednih društava brisanih iz registra APR-a veći je za 12%; žrtve su većinom bile trgovine na malo. Kakva situacija u naradenoj godini nas očekuje, pokuzuje podatak NBS-a da 15% domaćih firmi ima blokirane račune. Od njih sigurno ne možete očekivati da zapošljavaju.

Radno (ne) sposobni
Iako je direktor NSZ-a optimističan po pitanju stagniranja nezaposlenosti, premijer Cvetković smatra da bi za poboljšanje životnog standarda i tržišta rada pravi oporavak bio osetan tek sa privrednim rastom na srednji rok od pet do šest odsto godišnje. MMF za našu zemlju u aktuelnoj godini prognozira rast od 1,5 odsto.

U skladu sa predviđenim rastom, nerealno je očekivati skok broja zaposlenih, ali stručnjaci se nadaju da će otvaranje prema EU doneti nove investicije u Srbiju. Direktor NSZ-a je, međutim, izjavio da čak i kad bi se u jednom trenutku otvorilo potrebnih pola miliona radnih mesta, Srbija ne bi mogla da popuni ni petinu ovog broja, s obzirom na činjenicu da je više od trećine nezaposlenih funkcionalno nepismeno. Od broja mladih na evidenciji, gotovo četvrtina njih je funkcionalno nepismena. Sa druge strane, masovna proizvodnja mastera u granama u kojima oni neće biti potrebni, takođe otežava politiku zapošljavanja, a država i dalje nema jasnu strategiju sa preporukama koje će struke u budućnosti biti tražene. Oni koji su, pak, zaposleni, u ovoj godini dobijaće prosečnu platu od 300 evra, dok će penzije i dalje biti zamrznute. Štrajkovi se šire zemljom, a očekujemo da će za vreme štampanja ovog broja još jedan sindikat dobiti status reprezentativnog (to znači da okuplja 10% ukupno zaposlenih). Iako je, prema izveštajima, pad našeg BDP-a manji od pada ostalih država iz regiona, značajan oporavak privrede nije na vidiku u ovoj godini. To znači da stopa zaposlenosti u najboljem slučaju (uz ludu sreću nekih krupnih investicija dobronamernih zemalja) samo može da stagnira. Ako nam je za utehu, a provereno je loša tradicija tešenja tuđom nesrećom, i ostale članice ex Jugoslavije su u problemu. BiH broji armiju nezaposlenih od pola miliona, odnosno 40% radno sposobnih, hrvatski rast nezaposlenosti prevalio je cifru od 15%, a Slovenija, koja ima isti broj stanovnika kao Beograd sa prigradskim naseljima, moraće da se pobrine za 100.000 nezaposlenih. U Crnoj Gori je još crnje stanje, posle ulaska u novu godinu sa 30.000 nezaposlenih, situacija može da se pogorša zbog mogućih kolapsa najvećih fabrika – podgoričkog Kombinata aluminijuma i Železare u Nikšiću.

Nasuprot uveravanjima od strane državnih zvaničnika da će nezaposlenost stagnirati, stanovništvo je ubeđeno da će biti još otpuštanja, što sa sobom nosi opasnost od zapostavljanja borbe za širenje svesti o radnom pravu, u kome smo taman načinili mali napredak. Naime, do devetog meseca prošle godine Inspektoratu za rad protiv poslodavaca podneto je 7.037 prijava, od čega je njih 3.751 moralo da, po naredbi, otkloni utvrđene povrede zakona. Kao rezultat prijava „rada na crno“, u tom periodu su poslodavci morali da zaposle 4.095 ljudi. Neslavan je podatak da se najmanje poštuju prava porodilja, majki i bolesnih zaposlenih. Neslavna je i činjenica da će zbog mogućeg povećanja nezaposlenosti uslovi rada biti sve gori, a mi ćemo se držati kakvih – takvih poslova, kako se ne bi vratili na Biro, gde većina prijavljenih na posao čeka više od godinu dana.

Marija Dukić

broj 63, februar 2010.

Prema podacima Narodne banke Srbije ukupan spoljni dug Srbije zaključno sa novembrom prošle godine iznosio je 22,027 milijardi evra. Učešće javnog sektora u ukupnom dugu iznosi 6,793 milijardi evra, odnosno 30,8 odsto. U odnosu na rezultate sa kraja 2008. godine, iznos spoljnog duga Srbije nije se bitno promenio, međutim analize pokazuju da ćemo se dodatno zaduživati i narednih godina.

Što se ukupnog javnog duga tiče, Srbija još uvek ne spada u zemlje u kojima on prelazi 40 odsto BDP-a i samim tim se ne ubraja u zemlje visoke zaduženosti. Primera radi, francuski javni dug dostigao je 76 odsto BDP-a, a prognoza MMF-a kaže da će do kraja 2014. godine dostići čak 96 odsto. Ovaj nagli skok posledica je dodatnih državnih troškova u vreme ekonomske krize.

Prema informacijama Ministarstva finansija koje su krajem januara preneli svi domaći mediji, ukupan javni dug u 2009. godini iznosio je 31,3 odsto BDP-a, odnosno 9,85 milijardi evra, pri čemu je spoljni dug iznosio 4,41 milijardi, uz indirektne obaveze od još 1,39 milijardi evra. Razlika između računica NBS i Ministarstva finansija nastala je zbog obračunavanja konsolidovanja dugova Pariskom i Londonskom klubu.

Zvaničnici uveravaju da se naša zemlja u poslednje vreme za infrastrukturne potrebe zaduživala pod povoljnim uslovima, sa manjom kamatnom stopom i dužim periodom otplate. S druge strane, krediti za podršku budžetu imaju kraći period i višu kamatu.

Međutim, član vladinog ekonomskog tima Milojko Arsić smatra da ćemo, kad dođe vreme za otplatu, morati od sopstvenog dohotka da plaćamo glavnicu i nagomilane kamate. To vodi samo do dva moguća rešenja – još većih poreza za (ne)dovoljno napaćeni narod ili ogromnih odricanja države u oblastima zdravstva, obrazovanja, javnih službi i preduzeća. Od dva zla jedno će morati da bude odabrano.

Preduzeća prezadužena

Dugoročna spoljna dugovanja javnog sektora veća su za 406,9 miliona evra u odnosu na isti period prethodne godine, dok je dugoročni dug privatnog sektora porastao za „samo” 41,6 miliona evra, zahvaljujući pre svega smanjenju ukupnog duga privatnih preduzeća za 246,4 miliona evra.

Ipak, to ne umanjuje činjenicu da većinu domaćeg spoljnog duga čine upravo dugovanja naših kompanija – skoro 11 milijardi evra, računajući njihove dugoročne i kratkoročne obaveze. Privatni sektor dodatno opterećuju i dugovanja banaka u iznosu od skoro 4,5 milijardi evra. Prema Juriju Bajecu, ekonomskom savetniku premijera Cvetkovića, visina privatnog duga indirektno utiče na sveukupno stanje u državi, jer se zbog otplate kredita u inostranstvu mogu javiti poremećaji na domaćem deviznom tržištu. I dalje su najveći poverioci strane banke i finansijske organizacije. Privatni sektor opterećen je prevelikim uvozom i preslabim dinarom. Ukupna proizvodnja je nedovoljna a videćemo koliko će odmrzavanje trgovinskog sporazuma zaista povećati izvoz u zemlje EU. Takođe, smanjenje kreditnih aktivnosti najviše je doprinelo padu privrednih aktivnosti u prošloj godini, a veće smanjenje BDP-a sprečila je prerađivačka industrija.

Javni sektor je u periodu od januara do septembra 2009. godine koristio oko 1,1 milijardu evra inostranih kredita, od čega je u maju povučeno 782,5 miliona evra u okviru stend-baj aranžmana zaključenog s MMF-om.

Od januara do oktobra 2009. godine otplaćeno je ukupno 299 miliona evra, od čega se na otplatu glavnice odnosi 115 miliona, a na otplatu kamate 184 miliona evra. Dug preduzeća na kraju 2009. godine iznosio je oko 10,4 milijardi evra i u odnosu na kraj prethodne godine smanjen je za 5,6 odsto.

Preduzeća su u prva tri tromesečja 2009. godine koristila inostrane kredite u iznosu od 1.506 miliona evra, što je za 57 odsto manje u odnosu na isti period 2008. godine Sektor preduzeća se u prvih devet meseci 2009. godine neto razdužio za 625 miliona evra, od čega se 370 miliona odnosi na razduženje po dugoročnim kreditima.

Proteklih godina se više zaduživao privatni sektor koji je povećao svoj dug čak deset puta od 2000. godine. Privatni dug je 2000. godine učestvovao u ukupnom dugu sa 18,8 odsto, a u 2009. sa 69,2 odsto.

Jedini način da spoljni dug Srbije ne nastavi da se uvećava u narednim godinama je angažovanje većeg dela uzetih kredita u infrastrukturne projekte i restrukturiranje preduzeća koja mogu da pospeše proizvodnju i prizovu dodatne strane investicije.

Marko Miladinović

broj 63, februar 2010.

Dinar je početkom februara dostigao rekordno nisku vrednost prema evru, uprkos intervencijama Narodne banke, nastavljajući tako trend započet u decembru prošle godine od kada domaća valuta kontinuirano slabi. Veća tražnja za devizama, uz pojačanu nervozu na tržištu, pogubno je uticala na domaću valutu.

Građane je pad dinara najviše pogodio kroz topljenje plata i rast rata kredita. O tome koliko privreda gubi na kursnim razlikama i šta bi Vlada i Narodna banka trebalo da preduzmu da bi realnoj ekonomiji i bankarskom sektoru bilo bolje, za BIF govore dr Ismail Musabegović, profesor Beogradske bankarske akademije i Toplica Spasojević, predsednik ITM grupe, predsednik Udruženja korporativnih direktora i potpredsednik Privredne komore Beograda.

Bif: U kojoj meri oscilacija kursa utiče na poslovanje? Šta psihološki znači kada se svakodnevno najavljuje da se očekuje trend smanjenja vrednosti domaće valute?

Toplica Spasojević: To znači – bežite građani iz dinara, privrednici niste valjda ludi da investirate, da uzimate kredite, kupujete opremu i zapošljavate nove ljude jer ćete biti kažnjeni. Na kraju pretprošle godine smo kroz kursne razlike kažnjeni 20 odsto a na kraju prošle 8,5. Naši neposredni konkurenti u okruženju imaju stabilan kurs desetak godina. Zanima me samo kako će naši tvorci moneterne, i uopše ekonomske politike, da nam objasne kako to da Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska mogu da imaju stabilnu valutu a Srbija ne može. Mi ne možemo da održimo svoja preduzeća i obezbedimo nove poslove, a državi kroz poreze veće prihode, ako nemamo iste uslove. Neko će reći – pa nema veze, doći će stranci, kupiće vaša preduzeća i nastaviti da posluju na mnogo bolji način. To je samo delimično tačno, iz dva razloga. Prvo, što su sedišta tih firmi u inostranstvu i oni tamo plaćaju korporativni porez i kroz transfere cena prebacuju dobit u svoja matična preduzeća. Drugo, ti stranci će koristiti pogone u Srbiji kao rezervne kada je konjuktura na tržištu, kada nije zatvoriće ih, tako da će ova zemlja biti marginalizovana. Umesto da bude lider na Balkanu, biće jedna mala alternativna mogućnost za proizvodnju velikih multinacionalnih kompanija.

Bif: Kakva su predviđanja daljeg kretanja kursa?

Ismail Musabegović: Guverner je, onoliko koliko je mogao, održao relativno stabilan kurs. Nema dovoljno koordinacije između monetarne i fiskalne vlasti a to se odražava, između ostalog, i na kurs. To je komplikovana veličina, pogotovu što imamo kvazi konvertibilni dinar. Prava konvertibilnost bi podrazumevala da oni koji izvoze robu naplaćuju to u dinarima u inostranstvu. Mi imamo unutrašnju konvertibilnost koja je dosta teško odredljiva sa aspekta kursa. Na kurs utiču mnoge stvari, uključujući novčane mase, odnose deviza, rezervi i bilansne pozicije i još dosta toga, tako da je on samo ogledalo onoga što se dešava u ekonomiji. Pošto smo relativno malo tržište i imamo i probleme koji su nastali zbog svetske ekonomske krize, ali i još veće i teže koji su nastali pre krize, kurs je dosta teško u ovom momentu određivati. Smatram da je prošle godine kretanje kursa trebalo da bude između 95 i 100 dinara, ove godine će biti između 95 i 105 dinara, u zavisnosti od mnogih faktora. Jedan od najbitnijih faktora koji je kratkoročne prirode je Bečki sporazum.

Bif: Šta posle Bečkog sporazuma, ukoliko bi posle marta banke sa stranim kapitalom počele da naplaćuju dospele kredite i vraćaju kreditne linije iz inostranstva?

I. Musabegović: Tu treba ozbiljnu politiku da vode svi, pre svega država. Nije to posao samo ministra finansija i guvernera već kompletne Vlade koja treba da pokuša da taj sporazum održi i u 2010. godini. U protivnom, sledio bi veliki udar na devizne rezerve, tako da bi to automatski oslabilo dinar. Imam utisak da u ovakvoj ekonomskoj situaciji nisu izdefinisani ciljevi i politika države. Ona mora da ima tri osnovna cilja, a prvi je povećanje zaposlenosti. Država treba da usmeri sve svoje snage da održi ovaj nivo zaposlenosti i da povećava zaposlenost, a ne da desetak hiljada ljudi mesečno ostaje bez posla. Drugi cilj treba da bude stabilnost dinara. Ako dinar počne da „šeta“ to nije dobro za poslovno okruženje. Treće i veoma važno – kako će se pokriti budžetski deficit. Ukoliko se napravi pravilna strategija za postizanje ovih ciljeva, to bi dovelo do stabilnosti poslovanja, naših plata i eventualno nekakvog napretka u ovako teškom vremenu.

Bif: Da li bi za privredu bio suviše veliki teret da odmah mora da vrati sve dospele obaveze i da li bi na domaćem tržištu mogli da se obezbede krediti za njihovo refinansiranje?

T. Spasojević: Ne, zato što privreda ima velikog konkurenta kod dobijanja bankarskih kredita a to je država. Najviše slobodnih potencijala za investiranje je apsorbovala država zbog toga što se ponašala nerazumno u proteklom periodu i svoju potrošnju dovela do apsurda. Krize su loše ali ponekad mogu da budu i dobre, da se iščiste neke stvari. Sada se vide veliki strukturni problemi za koje smo i pre znali da postoje. Ali sada su se te stvari ogolile i mislim da je pravo vreme da naši politički lideri naprave novu ekonomsku strategiju jer mi to do sada nismo uradili. Devedesete godine smo potrošili u sankcijama, ratovima i traženju identiteta. Prva dekada novog milenijuma je utrošena u tranziciji koja nije spremila privredu za izazove koji je očekuju.

Bif: Na koja ključna pitanja srpske privrede nema odgovora?

T. Spasojević: Privredi su potrebni dugoročni stabilni izvori kapitala, povoljne kamate i stabilan kurs. Ovu krizu treba iskoristiti za potpuno restruktuiranje privrede. Srbiji predstoji velika reindustrijalizacija. Bez nove industrijalizacije mi smo izbrisani sa mape izvoznika i održivog razvoja. Učešće našeg izvoza u BDP-u je 28 odsto i ako ne dođemo do magične brojke od pedeset odsto, mi nemamo održivu ekonomiju na dugi rok. Za to su privredi potrebni povoljni krediti i mislim da treba već jednom da prestane ta fama o zaduženoj privredi. Sve svetske privrede su zadužene. I nema laissez faire stanja i u ovakvoj krizi mora da dođe do intervencije države.

I. Musabegović: Suština strategije treba da se bazira na malim i srednjim preduzećima. Ne može država da bude najveći poslodavac i to je prvo i osnovno. Privatizacija nije dala rezultate koji su se od nje očekivali. Teorijski model je bio dobar, međutim većina kupaca, najbogatiji ili oni koji su bili blizu nekih izvora sredstava, nije kupila preduzeća da bi nastavila proizvodnju. Preduzeća su u najvećem broju slučajeva kupljena da bi se preprodala. Kriza je razgolitila njihove namere. Posledica takve privatizacije su protesti koje vidimo na ulicama a oni mogu biti i masovniji. Posao gube i državni službenici što smanjuje troškove budžeta. Ali s druge strane imate masu nezaposlenih koji idu na teret budžeta. Najlakše je otpustiti ljude, nešto ste uštedeli na prvi pogled a u suštini ste napravili mnogo veći trošak.

Bif: Koje mere bi trebalo da preduzmu Narodna banka i Vlada da bi privredi bilo bolje?

T. Spasojević: Treba ojačati fondove, pre svega Fond za razvoj i stimulisati bankarski sektor za davanje kredita. Hrvatski političari su najavili da će ubrizgati novih milijardu ipo evra u privredu. Druge vlade su upumpale preko deset hiljada milijardi dolara u svoje ekonomije. A mi u Srbiji smo bili u minusu u odnosu na prethodnu godinu zato što je preko trezorskih zapisa povučen deo sredstava iz privrede. Znači, nama predstoji ozbiljni i veliki pomak ka industrijalizaciji i novoj strategiji koja sigurno treba da bude bazirana na stabilnom i predvidivom kursu.

I. Musabegović: Narodna banka, pošto inflacija nije barem trenutno najgori scenario, mora da smanjuje referentnu kamatnu stopu. Ona je u decembru pala na 9,5 odsto a ja smatram da treba da bude 7 odsto. To će rešiti problem da banke više ne kupuju hartije od vrednosti koje izdaje Trezor ili NB, nego da taj novac usmeravaju privredi po nekim realnijim cenama. Tako se privreda oporavlja. Drugi problem je deo inflacije koji prouzrokuje država preko kontrolisanih cena. Veoma su bitne poluge koje povlače Narodna banka i Ministarstvo finansija. Ako se oni usklade, mi ćemo imati relativno mirnu godinu, sa aspekta nekih velikih udara i moći ćemo da radimo – ako imamo strategiju šta treba raditi.

Gordana Milojković

broj 63, februar 2010.