Prošlo je devet godina od početka novog milenijuma, kada se kroz medije ekologija plasirala kao lajt motiv. Sve je davalo utisak da je ekološka budućnost blizu: futuristički dizajn, minimalizam, transparentnost i poneka srebrna boja da bi se mini lap-top uklopio u ambijent prašume. Šteta je što se taj trend zadržao samo jednu sezonu.
Sada imamo još jednu šansu – kada je spasavanje globalne ekonomije iz krize prioritet, države se, ovoga puta stvarno, okreću obnovljivim izvorima energije. Sazrevanjem tržišta koje je zabrinuto za klimatske promene, biraju se predsednici koji imaju jasno definisan ekološki plan. Tako je u Francuskoj Nikola Sarkozi najavio radikalne zelene inicijative: uvođenje etiketa na kojima je naznačen ‘carbon footprint’ (količina CO2 ispuštena u proizvodnji i transportu robe) za sve proizvode, smanjenje maksimalne brzine za automobile zbog mnogo veće potrošnje goriva, kao i moguće smanjenje nuklearne energije od koje Francuska zavisi u velikoj meri.
Budući da je SAD najveći emiter gasova staklene bašte, najava Baraka Obame još u predsedničkoj trci da će ozbiljno pristupiti ovom problemu se polako realizuje kroz zeleni stimulativni paket u vrednosti od 800 milijardi USD. Deo sredstava treba da se obezbedi preko ‘carbon cap-and-trade’ plana. Ovim se stavlja ograničenje za zagađivanje od strane velikih emitera, pa se, koristeći princip aukcije za kupovinu dozvola, obveznica i prava da neometano zagađuju, stvaraju dodatni prihodi koji se troše na izgradnju postrojenja ili instalacija ‘zelenih’ izvora energije. Tako je država Kalifornija izdala zelene obveznice (Clean Renewable Energy Bonds- CREBs) u vrednosti od 20 miliona USD, čijom prodajom će da se finansira instalacija 70 solarnih foto-naponskih sistema na zgradama Kalifornijske službe za prevoz. Ovim mehanizmom se zagađivanje emitera ne zaustavlja, ali se stavlja cena na emisiju gasova staklene bašte, povećava se cena koštanja fosilnih goriva, kao i interes tehnološkog razvoja obnovljivih energija, kreira se novo polje za investicije i otvaraju nova radna mesta. SAD je jedina zemlja koja je potpisala Kjoto protokol a nije ga ratifikovala.
Energetska (ne)zavisnost
Već znamo kako to izgleda kada se cena nafte na svetskom tržištu poveća, sa talasom poskupljenja svega, od igle do lokomotive. Za poslednjih deset godina su oscilacije cene nafte bile između 9,30 USD po barelu u februaru 1999., do čak 1.300% više, odnosno 122,64 USD po barelu u novembru 2008. Ovo utiče na ekonomsku stabilnost zemalja i njihovih valuta, pa na pitanje razvoja domaćeg sektora obnovljivih energija mora da se obrati pažnja, kao posebno važna karika energetske nezavisnosti Srbije. Po izjavi miistra energetike Petra Škundrića, u elektroenergetski sektor u Srbiji do 2015. godine biće uloženo oko 9 milijardi EUR. Od toga je oko polovine namenjeno za termoelektrane, kod kojih nisu instalirani odgovarajući filteri, pa radom stalno dolazi do prekoračenja zagađenja. U Srbiji se godišnje (nepropisno) odlaže 6-7 miliona tona pepela koji se smatra opasnim otpadom sa teškim metalima, arsenikom, itd. Ostatak od 4,5 milijarde je namenjen za hidroelektrane i gasovod, a samo 400 miliona EUR namenjeno je za sunčevu energiju. Iako neke zemlje, poput Nemačke jačaju svoju ekonomosku moć podstičući razvoj sektora obnovljivih energija, pogotovo solarne energije, Srbija još uvek nije u pravoj meri prepoznala ovaj potencijal, pribegava “prljavim” tehnologijama i još uvek većim delom investira u njih.
Dugogodišnji svetski lideri u korišćenju solarne energije su Japan, Amerika i Nemačka, zbog postojanja državnih programa koji su subvencionisanjem podržavali ovu tehnologiju. Recimo, u Nemačkoj je 1999 otpočeo desetogodišnji državni program „100.000 krovova“ koji podrazumeva delimično finansiranje za instalirane solarne foto-naponske sisteme, kao i kompenzaciju za struju proizvedenu samim sistemom, odnosno „feed in“ struja koja se vraća u elektrodistributivnu mrežu. Ovim mehanizmom Elektrodistribucija takođe ima pogodnost, jer je njihova otkupna cena manja od prodajne cene, kao i to da se smanjuje opterećenje tokom najveće potrošnje. Ovaj program u Nemaćkoj je trajao do 2003 kada su postignuti zadati ciljevi. U toku ovog perioda, stvoren je jak sektor solarne energije, a 2008 godine čak 46% proizvedenih solarnih panela je namenjeno za izvoz.
Tržište solarne foto-naponske energije u Srbiji je nerazvijeno, i ako postoji veliki potencijal. Za poređenje, prosečni godišnji potencijal solarne energije u Nemačkoj je 850 kWh/kWp, a u Srbiji oko 65% više, odnosno 1400 kWh/kWp.2 Državne ‘feed in’ tarife, kao mehanizam naplate prodaje energije proizvedne iz obnovljivih izvora elektrodistribuciji, za foto-naponsku energiju u Nemačkoj je 50.62 evro centa za svaki kWh, a u Srbiji je još uvek nepoznata ta tarifa. U Nemačkoj feed in tarifa za energiju vetra je 9.10 c/kWh, a za biomasu 10.23 c/kWh, dok u Srbiji od 1 jula treba da se usvoje tarife od 10 ili 10,50 c/kWh za energiju vetra i biomasu. 3
Ekonomska opravdanost
Treba imati u vidu da je cena električne energije u Srbiji subvencionisana, pa u poređenju sa Bugarskom, kao zemljom najniže cene koštanja električne energije od svih zemalja članica EU, Srbija je povoljnija. Cena kilovat časa u Bugarskoj iznosi 6,8 evro centa, u Nemačkoj 19,49 c/kWh, u Danskoj 24,47 c/kWh, a u Srbiji 4,6 c/kWh. Naravno ni platežna moć potrošača nije ista, pa prosečna plata tokom maja u Srbiji po Republičkom Zavodu za Statistiku je 464 Eur, dok Bugari imaju prosek od svega 270 Eur. Međutim, ocenjuje se da je Bugarsko crno tržište rada dosta rasprostranjeno.
Na nama je sada da razmišljamo u šta želimo da ulažemo i šta želimo da postignemo : da li brzo rešiti problem nedostatka energenata u Srbiji ulaganjem u termoelektrane što doprinosi dodatnom povećanju uvoza energenata, zagaditi životnu sredinu i onda dodatno plaćati saniranje ekološke katastrofe ili uložiti više, čekati na povraćaj investicije duže, ali zato trajno rešiti problem. U krajnjem slučaju, bilo šta što će otvoriti novi teren za poslovanje, nova radna mesta, nova znanja svakako ne može biti loše.
Jelena Lučić
broj 57/58, jul/avgust 2009.
Specifičnost lokaliteta i čudne prirodne pojave objašnjavane su u narodu mnogim legendama. Za Đavolju Varoš posebno se vezuju dve. Prema jednoj, nekada davno je tu živelo skromno stanovništvo, privrženo svojoj veri. Ovo je smetalo đavolu pa im je spremio „đavolju vodu“, kako bi zaboravili na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani su rešili da venčaju brata i sestru. Đavolji plan pokušala je da spreči vila, koja prema legendi i danas drži pod zaštitom taj kraj. Ona nije uspela da urazumi svatove, pa su krenuli sa mladencima ka crkvi na venčanje. Tada se vila počela moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog je uslišio njenu molbu, spojio nebo sa zemljom, dunuo je jak, hladan vetar i okamenio svatove sa mladencima. Prema drugoj legendi, zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje. Oslobodili su ih se prenoćivši pored srkve Svete Petke, koja se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura.
sati. Posle desetog sata vožnje, kada smo već uveliko bili u Makedoniji, virili smo kroz prozore u nadi da ćemo ugledati jezero, ali vozač se malo zbunio pa je skrenuo u zapušteno seoce, u kom su nas ljudi gledali kao da smo ušetali na dvoglavim zmajevima, a ubrzo smo shvatili i zašto – drveće je nisko a ulice su male, te osim što nismo pola sata mogli da okrenemo autobus, grane su udarale u prednja stakla i ostavile svoj trag po istima. U pomenutom selu, uspeli smo da vidimo automobile koji čak ni kod nas više ne postoje, od Aleka do Tavrije. Tako smo, u ritmu udaranja grana, zapanjeni ruralnošću mesta kroz koje se jedva provlačimo, neko vreme proveli skrećući „levo od Albukerkija“, da bi konačno, na izdisaju snaga i higijene, stigli na Ohridsko jezero. Odmah nam je bilo jasno da se put isplatio.
Ohridsko jezero nije preterano toplo, ali dokle god traje obdanica možete se kupati u njemu. Međutim, u večernjim časovima, vetar „Strmec“ (koji lokalci zbog blagotvornog delovanja zovu Doktor) nateraće vas da ogrnete jakne u noćnim šetnjama. Naravno, ovo važi za mesta koja su udaljenija od grada, koja u principu jedina imaju prave plaže, poput morskih, dok sam Ohrid uglavnom pruža zadovoljstvo skakanja u vodu sa betonskih ponti. Zato je najbolja varijanta za putnike namernike da dođu kolima (a kasnije smo saznali da takav put traje 7 sati, uz umerena skretanja od Albukerkija), kako bi se stacionirali dalje od grada i uživali u netaknutoj prirodi, a za večernje časove iskoristili vozilo za šetnju po gradu, ili po klubovima. Naravno, treba odvojiti deo obdanice za posetu gradu, radi upoznavanja istorisjkih dobara. Sam Ohrid nije veliki, ima oko 30 000 stanovnika, ali ako imate dobrog vodiča, možete za njim militi ceo dan i slušati o istoriji drevnog grada. Prvo što će vam lokalci savetovati je da posetite Samuilovu tvrđavu, prostranu građevinu iz doba prve države makedonskih Slovena, koja je posle Samuilovog poraza od Vizantije spaljena, ali ne i uništena. I dan danas se ponosno uzdiže na najvišim vrhovima grada, i svedoči o brjonim okupatorima koje je preživela, od Vizantijaca, do Turaka.
Najdalji dokazi o stanovnicima Ohrida govore da su to bili Iliri, još u 12. veku pre nove ere. Posle punih 8 vekova, oni se upoznaju sa grčkom kulturom, da bi Lihnidos – kako je tada nazivan Ohrid – sredinom 4. veka pao u ruke Filipa II Makedonsog. Tada već kulture počinju da se mešaju, da bi ova raznolikost postala uočljivija u trećem veku naše ere, kada su masovno dizani hrišćanski religiozni objekti. Trista godina kasnije stižu i prvi Sloveni na ove prostore, kako bi zapečatili multietničnost. Bliža istorija nam je uglavnom svima poznata, Kliment i Naum, najpoznatiji učenici Ćirila i Metodija, učinili su Ohrid žarištem slovenskog prosvetiteljstva. To nas vodi na novu lokaciju – Sveti Naum. Istoimeni manastir je udaljen od Ohrida 29 km, što je vodenom linijom nekih sat i po vožnje brodićem. Kada pristajete na ovo romantično ostrvce, možete videti Crni Drim kako ističe iz jezera, i prostrane peščane plaže, sa drečavo zelenim vrbama. Sam manastir izgrađen je u 10. veku na steni iznad jezera, od strane Nauma Ohridskog, pod imenom Sv. Arhanđel. Za vreme Turaka manastir je srušen, ali je u srednjem veku po starim temeljima obnovljen, te danas izgleda egzotično, žute fasade završavaju se na kaldrmisanim ulicama kojima se šepure jata paunova. Istorijski, ovo je lokacija koja se ne sme zaobići. Međutim, i estetski, ako ste ljubitelj prirode, trebalo bi da prošetate plažama na Sv. Naumu, za koji se smatra da je jedan od najlepših priobalnih delova Ohridskog jezera, koje je baš zbog bujne prirode i specifičnog ekosistema pod zaštitom UNESKA.
Svi znaju za preventivno isključene mobilne na dan izbora, zatim da su u opštim čistkama u zatvor do 29. juna strpana 33 iranska novinara, onda su proterani neki strani novinari, Reporteri bez granica tvrde da Evin, sabirni centar za uhapšene, liči na stadion Santiaga de Čile u doba Pinočea, itd, itd. Tako je ostala dostupna samo malom broju ljudi (uglavnom onih iz vlasti) vest da je general Ali Favzi, komandant divizije Seid-ol-shohada, koja drži Teheran, odbio da pošalje jedinice da “tuku i ubijaju decu”. To časno ponašanje platio je nestankom – čak mu se ni ime više ne sme pominjati. A on je heroj, kao što je za ceo svet heroj i onaj momak sa pijačnim kesama, što je na Tjenanmenu sprečavo tenk da prođe. Uz njega, barem za mene, heroj je i tenkista! To naglašavam, jer taj tenkista je sa 42 tone tenka 88C MBT, čije komande je držao u rukama, mogao da samelje – da zbriše i sa zemlje i iz istorije vršnjaka koji je herojstvo učinio „banalnim“. A nije. Pokušavao je da ga zaobiđe. Najteže je biti heroj protiv „svojih“, zato gajim divljenje prema onima koji dignu glavu unutar mehanizma totalitarnog režima – njih treba pamtiti. Setite se Ljubinke Trgovčević, članice predsedništva Srbije, prva je Miloševića prozrela i odbil da mu služi. Ne postoji čak ni NVO koja bi protežirala te ljude. Njih kao da se svi boje, sa njima ni jedan režim nije siguran. Za takve je sasvim sigurno da im se, ako nestanu, nikada neće ući u trag, pa neće čak biti upisani ni u “desaparecidos” – iščezle. Neustrašivih časnih ljudi je malo, kao i svega što mnogo vredi.
Avatar 3D
Javnost je čekala da Goran Davidović, momak sa vedrim nadimkom „firer“ bude izručen Srbiji iz Trsta gde je uhapšen još prošle godine, čekala, pa zaboravila. I onda kao grom iz vedra neba stiže vest da je Davidodić opet uhapšen, ovog puta u Nemačkoj, dok je bio u ekstradicionom postupku i da će Srbija sad, kako nam je objasnila ministarka pravde, i od Nemačke tražiti ekstradiciju, dok čekamo da na isti zahtev odgovore Italijani. A dok ga izruče, vlast će zaboraviti zašto ga je tražila.
Ministar ekonomije objasnio je građanstvu da za loše privatizacije nije niko kriv, posebno ne Agencija za privatizaciju jer je ona išla dobrim rezonom da je važno uzeti što više para, a nije dangubila proveravajući kredibilitet i poreklo para potencijalnih kupaca. Jednostavno – desilo se, pa šta sad, mada je u međuvremenu iz Agencije za privatizaciju stiglo priznanje da nisu lagali samo kupci, nego malo i prodavci i da je, kako piše „Danas“, direktorima državnih i društvenih preduzeća koja je ta Agencija prodavala na tenderima ili putem aukcije bilo dopušteno da obmanjuju svoje buduće kupce izradom lažnih prospekata i lažnih izveštaja, čak u 80% slučajeva. Nema to sad veze, smatra ministar ekonomije, nije važno ni da li je sadašnji premijer baš tad bio na čelu pomenute Agencije, nego da se mi koncentrišemo i mentalno prizovemo nekoliko velikih stranih investitora. Ministar, naime, smatra da će se kriza u Srbiji rešiti kad strani investitori dođu, donesu pare i mašine, a možda i sami malo zasuku rukave… Mi ne treba ništa da radimo, dosta je valjda što se nerviramo zbog malih plata.
Vrednost zemljišta je značajno umanjena usled restriktivne regulative u pogledu njegove namene, nemogućnosti da se nad njim stekne vlasništvo, naknada koje se utvrđuju administrativno a ne tržišno, izražene zakonske diskriminacije prema pravnim u odnosu na fizička lica i tendera čiji uslovi otvaraju široke mogućnosti za korupciju. Dominacija administrativnih procedura nad ekonomskim ciljevima generiše mnogobrojne probleme i lokalnim samoupravama, ali i rizike. Na primer, neke od njih mogu ostati bez zemljišta jer je ogroman deo industrijskog zemljišta pod upravom komunlanih preduzeća i može biti privatizovan zajedno sa njima.
Bugarske. Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje kako pojedini optuženi mogu imati bolju startnu poziciju, što automatski otežava položaj onih koji se bore protiv kriminala. Kriminalcima pre svega, ključnu ulogu igra novac, jer nisu u pitanju kriminalci volonteri, niti ih drži neki kod časti sličan onome iz Kopolinog „Kuma“. Čak i u pomenutom filmu novac je ono što motiviše vojnike mafije da ostanu kod starog ili odu kod novog gazde. Sa gazdama i kumovima, prva je probleme imala nekada nam susedna Italija, te bi njena iskustva svakako bila korisna i našim zakonodavcima. U Italiji na osnovu Zakona br. 356/92 o borbi protiv mafijaških organizacija koji uvodi mogućnost ublažavanja tereta dokazivanja vezanog za poreklo imovine lica okrivljenog za organizovani kriminal, njihov specijalni tužilac zajedno sa šefom policije, u saradnji sa finansijskim ekspertima ispituje kolika je ukupna imovina osumnjičenog. U ispitivanje je uključena i imovina žene, dece i svih lica koja su u poslednjih pet godina činila domaćinstvo, kao i sve njihove firme. Italijanske vlasti su još davno shvatile neophodnost uskraćivanja finansijskih izvora mafiji, naročito posle tragičnog ubistva sudije Đovanija Falkonea, po kome naziv nosi sudnica broj 2. u Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu. Inače, oduzimanje ovako stečenih sredstava već je predviđeno našim Zakonikom o krivičnom postupku, koji propisuje da sud po službenoj dužnosti može odrediti privremene mere obezbeđenja u slučajevima kada dolazi u obzir oduzimanje imovinske koristi. Međutim, kako je praksa pokazala, izgleda da su sudovi formulaciju može suviše slobodno tumačili kao da to baš i ne mora, jer je zanemarljivo mali broj odluka sudova o privremenom zamrzavanju imovine kao mere privremenog obezbeđenja.