јануар 2015

Kompanija Amazon, globalni sinonim za kupovinu preko interneta, nedavno je izašla u javnost sa vizijom flote dronova koji će za manje od jednog sata isporučivati kupljenu robu u dvorišta ili na balkone naručilaca. Koncept su prihvatili i drugi globalni igrači, ne samo u Americi već i u Aziji, a početni koraci prave se i u Nemačkoj. Kako tehnologija napreduje i smanjuje jaz između vizija i realnih mogućnosti, tako raste i bojazan od nehumane upotrebe dronova kao i nedoumice o pravnom regulisanju njihovog komercijalnog korišćenja.

Za nešto više od jedne decenije dronovi su prevalili put od krupnih i nezgrapnih vojnih letelica do kvadrikoptera veličine omanjeg televizora kojim se upravlja pomoću smartfona ili tablet uređaja. Iako se čini da javnost još nije u potpunosti svesna toga, na pomolu je još jedna tehnološka revolucija koja može imati ogroman uticaj na naš način života i društvene navike, i potpuno drugačije oblikovanje unutrašnjih i međunarodnih političkih procesa.

Hladnoratovsko čedo

Prvobitan koncept dronova je vojnog tipa i potiče iz Hladnog rata (a odakle bi drugde?). Osamdesetih godina prošlog veka američka Agencija za napredne vojnoistraživačke projekte (DARPA) dodelila je svojim kooperantima prve ugovore za razvoj letelica kojima će se upravljati daljinski i koje neće zahtevati posadu. Prvi prototipi razvijeni su posle samo nekoliko godina i prodati CIA. Na samom izmaku 90-ih američka vojska povukla je iz upotrebe čuveni špijunski avion „Crnu pticu“ i zamenila ga „Globalnim sokolom“ – dronom dužine 13 metara i raspona krila 35 metara koji je dizajniran za izviđačke misije na velikim visinama.

Svega tri godine kasnije CIA je u Avganistanu izvela prvi napad iz vazduha u kojem je kao platforma korišćen čuveni „Predator“ – još jedan hladnoratovski dron veličine omanjeg mlaznjaka. Borbena verzija ovog drona je zapravo nastala tako što je CIA na izviđački dron jednostavno dodala laserski navođen projektil i pretvorila ga u platformu za tzv „precizno ubijanje“. Korišćenje raznih verzija prve generacije vojnih dronova raste iz godine u godinu i do sada je u Avganistanu, Pakistanu, Jemenu, Iraku i nekim drugim zemljama odnelo hiljade života od kojih veliki deo čine civili.

Kako je tehnologija napredovala tako je i opsluživanje dronova postajalo sve lakše, a njihova upotreba više nije bila privilegija SAD i njihovih najbližih saveznika. Danas više od 15 zemalja poseduje naoružane dronove a gotovo 50 izviđačke. U Srbiji je razvijeno nekoliko modela dronova od kojih su najpoznatiji „Vrabac“ i „Pegaz“ koji su dizajnirani u fabrici „Utva“ odnosno u Vojnotehničkom institutu. Tehnologija napreduje (a cena proizvodnje opada) takvom brzinom da vojni analitičari u SAD već upozoravaju da će do kraja ove decenije gotovo svaka zemlja na svetu biti u mogućnosti da napravi ili odnekud uveze naoružane dronove. Ovo ne važi samo za države već i za određene vojne ili političke organizacije. Naoružani dronovi koristiće se za eliminisanje pojedinaca, terorističke akcije i suzbijanje unutrašnjih nemira. Međunarodna saradnja je već otvorila neke procese koje neće biti moguće zaustaviti pa je tako Kina ove godine najavila izvoz svojih vojnih dronova u Saudijsku Arabiju.

Podrazumeva se da neće svaka država ili grupa biti u mogućnosti da izvodi globalne napade dronovima gde god i kad god poželi. Međutim, široka dostupnost dronova u kombinaciji sa malo improvizacije može proizvesti ubitačne efekte. Nekome će na raspolaganju biti „Predator“ sa svom svojom futurističkom opremom a neko će biti u mogućnosti da kvadrikopter od nekoliko stotina dolara pretvori u leteću eksplozivnu napravu.

Ono zbog čega dronovi mogu da u solidnoj meri preoblikuju budućnost čovečanstva je činjenica da već sada gotovo svako može da ih priušti i (ukoliko to želi) upotrebi protiv nekoga ili nečega. Političari i nadležne službe širom sveta sada moraju da odgovore na veoma teška pitanja: kako se može zakonski i praktično kontrolisati upotreba dronova tako da oni obavljaju korisne stvari za ljude i ne pretvore se u svima dostupne mašine za ubijanje, špijuniranje, bahaćenje i slične destruktivne aktivnosti? Koliki će biti troškovi pravljenja bezbednosnih prstenova kroz koje dronovi ne mogu da prođu? I da li je takve prstenove uopšte moguće napraviti?

Komercijalne mogućnosti

Poznata je teorija da se revolucionarni koncepti najpre pojavljuju u vojnoj upotrebi pa tek potom u komercijalnoj. Dronovi nisu izuzetak. Nije prošlo mnogo vremena otkako su „hladnoratovski“ modeli počeli da seju smrt širom sveta, a pojavile su se prve mirnodopske odnosno komercijalne verzije. Upotreba kompozitnih materijala i tehnoloških inovacija brzo je smanjila njihove dimenzije i kompleksnost do nivoa na kome su ih individualni korisnici mogli samostalno opsluživati i koristiti, a trenutno se na tržištu bez problema i po pristupačnim cenama mogu nabaviti modeli kojima se upravlja preko smartfona i koji mogu ostati u vazduhu dvadesetak minuta i poneti oko kilogram tereta. Potrebno je naglasiti da ključna razlika između vojnih i komercijalnih dronova leži u njihovom pogonu. Vojni koriste snažne mlazne motore kako bi mogli da ponesu opremu, oružje i gorivo te satima ostanu u vazduhu, dok komercijalni dronovi koriste male elektromotore koji se napajaju iz baterija, što im na jednoj strani daje prednost sve manjih dimenzija a na drugoj strani značajno ograničava u pogledu vremena koje mogu da provedu u vazduhu, odnosno tereta i opreme koju mogu poneti.

Trenutno se najpopularnija komercijalna upotreba dronova odnosi na snimanje iz vazduha. Mali dronovi opremljeni HD kamerama koriste se za naučno-istraživačke svrhe i komercijalno fotografisanje teško pristupačnih lokacija. Filmska industrija takođe trlja ruke jer će komercijalni dronovi učiniti snimanje iz vazduha izuzetno jeftinim. Javnim službama se otvaraju nove mogućnosti u nadgledanju i održavanju javnog reda ili saobraćaja, uz daleko niže troškove. Potencijalna korist postoji i u poljoprivredi, gde se dronovi mogu koristiti za nadgledanje ili čak zaprašivanje velikih useva. Očigledno je da ove male letelice čovečanstvu mogu biti od nemerljive koristi.

Poznata je, međutim, i teorija da sve što je korisno može biti zloupotrebljeno ili upotrebljeno na nepopularne načine. Zanimljiv primer dale su dve zemlje koje prolaze kroz teške ekonomske probleme: poreske uprave u Atini i Buenos Airesu, nastojeći da povećaju naplatu poreza i donesu preko potreban novac u državne budžete, počele su da u bogatim četvrtima sprovode rigoroznu kontrolu neprijavljenih nekretnina i bazena. Isprva su bili korišćeni satelitski snimci ali oni nisu bili u potpunosti pouzdani, a dovitljivi vlasnici su svoje bazene čak sakrivali uz pomoć maskirnih mreža koje su kupovali na vojnim otpadima. Poreznici se međutim nisu dali obeshrabriti i pronašli su novo rešenje – dronove opremljene HD kamerama. Od ovih osmatrača nije moguće sakriti vilu i bazen, što osim povećane naplate poreza uvodi u igru i promene nekih ukorenjenih društvenih normi. Na primer, u pomenutoj Grčkoj, odnosno Argentini, dronovi su u određenoj meri oslabili tretman poreske prevare kao „nacionalnog sporta“, otvorivši prostor za promene u samoj percepciji nekih stvari od strane građana – barem kada je u pitanju materijalna imovina.

Restriktivni propisi

Nije bilo potrebno čekati dugo da neko upita gde leži granica komercijalne upotrebe dronova i ko će se pobrinuti da ograničenja budu zakonski definisana i sprovedena. Da li činjenica da će mobilni telefoni uskoro imati svoje leteće verzije daje za pravo nekom voajeru ili paparacu da jedan takav uređaj dovede na vaš prozor i uhodi vas? Teoretski, takav potez bi trebalo da ima isti pravni tretman kao neovlašćen upad u vaš stan ali ostaje nedoumica oko toga kako će različite zemlje regulisati ovo pitanje.

Osim pravnih pitanja postoje i pitanja bezbednosti. Svaka letelica može da padne usled kvara ili lošeg upravljanja, pa tako i dron. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj iznad nekog naselja kruže stotine dronova čiji vlasnici imaju najrazličitije motive da ih koriste. Sudaranja i udesi postali bi svakodnevica, a čak i najmanji dron može da napravi ozbiljnu štetu ili povredi nekog.

Američka agencija za upravljanje avijacijom (FAA) je u početku držala potpunu zabranu komercijalne upotrebe dronova. Zvuči neverovatno ali prvo odobrenje za komercijalni let drona iznad teritorije SAD izdato je tek u junu ove godine kada je kompanija British Petroleum dobila dozvolu da koristi ove letelice u svrhu inspekcije naftovoda, servisnih saobraćajnica i opreme na Aljasci. Nakon ovog pionirskog koraka, FAA je izdavala dozvole od slučaja do slučaja, zahtevajući od podnosilaca sertifikovane modele dronova kojima bi upravljali školovani piloti. U Velikoj Britaniji, nadležna agencija je takođe izdavala posebne dozvole onim licima koja su mogla da dokažu svoju „kompetentnost da upravljaju dronovima“. Debata je dobijala sve veće razmere što su više velike svetske kompanije (Amazon, UPS, Google i drugi) najavljivale ulazak u ovaj segment i masovnu upotrebu malih dronova u svom poslovanju. Potreba za novim paketom propisa postajala je sve očiglednija tako da je FAA najavila da će do kraja ove godine predložiti paket koji bi trebalo da stupi na snagu početkom 2015-te.

Krajem novembra mediji u SAD objavili su da će iz FAA po svemu sudeći stići hladan tuš: dugo očekivani zakonski paket koji reguliše komercijalnu upotrebu dronova uvešće ograničenja u vidu težine letelica (do 25 kilograma), visine leta (do 400 metara), i najvažnije – kretanja unutar vidokruga operatera. Uz to, od operatera će se zahtevati desetine sati provedenih za komandama pravih letelica kako bi se kvalifikovao/la za upravljanje dronom, a letovi će biti dozvoljeni samo po dnevnom svetlu. Izuzetaka neće biti, tako da će i najmanji dronovi za fotografisanje potpadati pod iste restrikcije kao i mnogo veći modeli koji se koriste za skupe istraživačke projekte. Pravilo da dron može leteti isključivo u vidokrugu operatera značajno će ograničiti ili poskupeti njihovu upotrebu na velikim usevima ili naftovodima. Većina stručnjaka koja je uključena u diskusiju o ovoj temi smatra da treba da postoji linija koja razdvaja zonu u kojoj dronovi moraju biti kontrolisani od zone u kojoj kontrola nije potrebna. Problem je u tome što je povlačenje te linije u isključivoj nadležnosti FAA, budući da se u SAD čak i Nacionalni odbor za bezbednost u saobraćaju isključio iz procesa i predao čitavu regulaciju u ruke FAA. Ovakva situacija predstavlja ozbiljan problem za američke preduzetnike, koji su već razradili brojne ideje i biznis planove koji počivaju na malim komercijalnim dronovima. Neke javno dostupne analize ovog tržišta predviđaju da će do kraja ove decenije širom sveta na dronove biti potrošeno oko 100 milijardi dolara, pri čemu bi više od 10% tog kolača trebalo da bude raspodeljeno u njihovoj komercijalnoj upotrebi.

U Evropi, prve zvanične korake u komercijalnoj upotrebi napravila je kompanija DHL koja je u septembru počela da koristi dronove za isporuku lekova žiteljima izolovanog ostrva Juist u Severnom moru. Jednomesečni period testiranja uključivao je isporuku lekova na ostrvo dva puta dnevno – ukoliko standardni vidovi transporta poput aviona ili feribota nisu bili mogući. Amazon i Google su u SAD sprovodili slična testiranja u Silikonskoj dolini i još nekim zonama u kojima su imali posebno odobrenje od FAA koja je zatim uvela pomenuta stroga ograničenja. Za razliku od SAD, u Nemačkoj je DHL sproveo svoj projekat u saradnji sa ministarstvom saobraćaja i agencijom za vazdušnu plovidbu koja im je odobrila ekskluzivan vazdušni koridor do ostrva Juist. Na drugoj strani Atlantika, FAA je već izrekla solidan broj kazni kompanijama i pojedincima za koje je utvrdila da su na bilo koji način koristili bilo kakve dronove u komercijalne svrhe.

Bojazan američkih vlasti da bi liberalni propisi o komercijalnoj upotrebi dronova mogli da donesu čitav niz opasnosti i rizika u svakodnevnom životu građana nisu sasvim bez osnova. Kao samo jedan primer mogu se navesti brojni registrovani upadi malih dronova u zatvorene vazdušne prostore iznad velikih aerodroma, pri čemu su već zabeleženi i slučajevi zamalo izbegnutih udara u putničke avione na aerodromima Hitrou u Londonu i JFK i u Njujorku.

Šta donosi budućnost

Mračna strana knjige o dronovima se u potpunosti otvara kada se uzme u obzir moguća upotreba dronova od strane terorista ili militanata. Izrael je već sada veoma zabrinut usled činjenice da Hezbolah uveliko koristi nenaoružane dronove u južnom Libanu a pitanje je dana kada će i Hamas biti u mogućnosti da to učini u pojasu Gaze. Ovakav scenario bi praktično u jednom koraku preskočio sve zidove, ograde i druge sisteme izolacije palestinskih militanata, u koje je Izrael godinama ulagao ogromna sredstva. Zbog toga vojne i bezbednosne službe zemalja koje najviše ulažu u tehnologiju dronova ne razvijaju samo nove i sofisticirane modele ovih letelica već i moderne sisteme za njihovo obaranje i ometanje.

Dok se preduzetnici i korporacije nadaju boljim danima za komercijalizaciju dronova, na državnom odnosno vojnom planu budućnost ne deluje nimalo prijateljski. SAD se polako prebacuju sa dosadašnjih generacija naoružanih dronova na razvoj modela koji će biti potpuno autonomni. I ne samo to: već se radi i na razvoju tzv. mikro dronova veličine kutije šibica, koji bi bili u stanju da neopaženo priđu bilo kojoj osobi na bilo kojoj lokaciji i izvrše atentat. Nakon što usledi komercijalizacija ili šira primena takve tehnologije, doći ćemo u situaciju u kojoj će gotovo svako ko to želi moći da sebi priušti oružje kojim može pokušati da naudi svom komšiji, poslovnom konkurentu ili šefu države. Međutim, ako stvar posmatramo iz pozitivnog ugla, ta ista tehnologija će omogućiti da novi iPhone sam sebe isporuči na vaša vrata i zatim, dok idete u prodavnicu, kruži iznad vas i pravi odlične „selfije“ iz ptičje perspektive, koje će automatski slati na Instagram.

Milan Kokorić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015

Prema ocenama svetskih stručnjaka za karijerno vođenje, sistem profesionalne orijentacije koji je uspostavljen u svim osnovnim školama u Srbiji je jedan od najboljih u Evropi i ima velike potencijale da dugoročno doprinese bržem zapošljavanju mladih. Uslov je da se ogroman početni entuzijazam, iskazan i kroz moto „Ko? Ja. Kada? Sada!“, pretoči u održive resurse, uključujući i još veći odaziv preduzeća, naročito u sledećoj fazi implementacije programa u srednjem obrazovanju.

Kako mladi mogu da planiraju svoj život i karijeru u uslovima koji se neprekidno menjaju i kada je stopa nezaposlenosti populacije do 30 godina u svetu 12,6%, a u Evropi značajno veća – u Grčkoj čak 63%, a u Srbiji 39%. Tako rado korišćena preporuka da je rešenje u usklađivanju obrazovnog sistema sa potrebama tržišta rada, u praksi se pokazala kao nimalo jednostavna za primenu. Bez obzira na česte pritiske vlada da se pragmatičnijim pristupom obrazovanju bar donekle amortizuje zabrinjavajući porast nazeposlenosti među mladima, „ne možemo terati decu da se opredeljuju za određena zanimanja samo zato što se u blizini otvorila fabrika kojoj su u tom trenutku potrebni takvi profili. Tim pre, što te potrebe već za nekoliko godina mogu da se promene“, ukazala je Kerstin Nagels, iz GIZ Centra za kompetencije, prilikom svog nedavnog boravka u Beogradu na međunarodnoj konferenciji o trogodišnjim rezultatima projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“, koji realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom omladine i sporta.

U globalizovanom svetu i nepreglednom moru informacija, paradoks je u tome što često nismo u stanju da uvidimo mogućnosti koje nam se ukazuju „iza ćoška“. Stoga je sistemska podrška za profesionalnu orijentaciju i upravljanje karijerom neophodna već u najranijem uzrastu, istakla je Nagels, kako bi se mladi osposobili da se tokom celog života uspešno preorijentišu na različte poslove. „U potrazi za najboljim modelom važno je mudro kombinovati razvoj pojedinačnih talenata i potreba tržišta, u čemu ogroman značaj imaju dobra iskustva iz prakse, poput ovog iz Srbije“.

Mladima najkorisniji susreti sa kompanijama

Prema oceni međunarodnih stručnajka, poseban kvalitet projekta u Srbiji je što je za razliku od mnogih zemalja, koje se i dalje prvenstveno bave visokim obrazovanjem, ovakvu vrstu podrške uveo sistemski već na nivou osnovnog obrazovanja, istovremeno organizujući vršnjačku podršku i srednjoškolcima u kancelarijama za mlade. Mladi imaju mogućnost da uz pomoć posebno edukovanih stručnjaka, kroz pet koraka bolje upoznaju svoje sposobnosti i kako ih vide drugi, da se informišu o uslovima školovanja za profesije koje ih zanimaju, da se sa njima konkretnije upoznaju u preduzećima tokom realnih susreta i kakva je potražnja za tim profilima na tržištu rada, a potom da na osnovu prikupljenih informacija samostalno donesu odluku i osposobe se kako dalje da upravljaju svojom karijerom. Program je prošlo više od 95.000 osnovaca i oko 50.000 srednjoškolaca, zahvaljujući mreži koju su uspostavili timovi za profesionalnu orijentaciju na nivou lokalnih zajednica. Ona trenutno obuhvata 1.086 osnovih škola, oko 3.500 nastavnika i stručnih saradnika,  119 kancelarija za mlade, više od 1.000 kompanija u kojima je realizovano preko 2.000 realnih susreta samo tokom prethodne i ove godine, 32 lokalne samouprave, filijale NZS i službi za socijalni rad, roditelje, nevladine organizacije…

„Radio sam u mnogim zemljama, ali ovo je jedan od najboljih projekata profesionalne orijentacije. Razlozi zbog kojih deca toliko vole ovaj program su dobar putokaz za sve kreatore obrazovne politike“, istakao je Helmut Celot, specijalni savetnik za srednje stručno obrazovanje  Evropske trening fondacije (ETF), naglašavajući da je program koji se primenjuje u Srbiji transpartentan, efikasan u primeni i impresivan po svom obuhvatu, budući da uključuje celu državu, dok se u mnogim zemljama sveo samo na pilot projekte. Program ima ogroman uticaj jer je sistem profesionalne orijentacije utemeljio u osnovnom obrazovanju. „Eksperti u celom svetu insistiraju da se sa profesionalnom orijentacijom krene u što ranijem uzrastu, jer je savremeni koncept karijernog vođenja fokusiran na podršku kapacitetima pojedinca da sam upravlja svojim razvojem tokom celog života, a ne da se stalno oslanja na pomoć spolja“, objasnio je Celot.

Stoga, iako su politike razvoja karijernog vođenja u Evropi različite, vizija i prioriteti su isti, pa i pojedina iskutva koja pokazuju „da mladi u Srbiji, podjednako kao i njihovi vršnjaci u Danskoj, ocenju kao najkorisnije relane susrete sa svetom rada. Zato je za poslodavce veoma važno da shvate da kroz ovakav program imaju priliku da promovišu sva zanimanja, a ne samo ona koja su trenutno deficitarna, i da unapred rade na tome da obezbede odgovarajuće kadrove“. Ovaj vid podrške razvoju svakog pojedinca ne može da kreira nova radna mesta, ali značajno doprinosi povećanju zapošljivosti i zato je neophodno da se usluge iz te oblasti standardizuju i postanu što dostupnije kroz različite vidove formalne i neformalne edukacije, smatra Celot.

Unutrašnji oslonac u nestabilnim okolnostima

U praćenju pokazatelja o porastu nezaposlenosti među mladima u svetu, uočljivo je da su ili nekvalifikovani ili prekvalifikovani za dostupna radna mesta, jer nisu dovoljno informisani kakve se mogućnosti nude na tržištu i kako da im najbolje prilagode svoja inetresovanja i talente. Upravo je to posao karijernog savetenika, objašnjava indijski stručnjak Gideon Arulmani, koji pri tom mora da vodi računa ne samo o ekonomskim oklonostima, već i o kulturološkim specifičnostima u lokalnoj sredini. Arulmani navodi kao primer preovlađujuće poimanje uspešnog  profesionalnog i ličnog razvoja u zapadnim i azijskim zemljama: dok se kod prvih karijera često doživljava kao pravolinijski razvoj, odnosno kao „merdevine ka zvezdama“, kod drugih je to spiralni razvoj, koji se odvija postepeno tokom celoga života. Bez obzira na razlike, cilj je da pojedinac spozna šta je njegov unutrašnji oslonac koji treba da razvija da bi izašao na kraj sa nestabilnim okolnostima, kao i da razume da njegov lični razvoj u mnogome zavisi od saradnje sa drugima.

Sa ovakvim stavom saglasna je i Katarina Popović, generalni sekretar Međunarodnog saveta za obrazovanje odraslih, koja napominje da su posledice globalne ekonomske krize, promena koncepta razvoja koji pomera fokus sa privrednog rasta na održivost, klimatske promene i sve veći socijalni jaz između bogatih i siromašnih, samo neke od okolnosti sa kojima se suočava savremeni svet. To je dovelo do preispitivanja sistema vrednosti i kritika preteranog pragmatizma, koji se sa nivoa ekonomije i politike negativno odrazio i na obrazovanje. Najnovija istraživanja pokazuju da je 20% stanovništva u Evropi funkcionalno nepismeno, te da je neohodno da se obrazovanju pristupa holistički i da se pored profesionalnih razvijaju i životne veštine, koje će pojedincu omogućiti da razume šta se dešava u njegovom okruženju. Evidentno je da je kriza najmanje pogodila zemlje koje imaju dualni sistem obrazovanja, kao što su Nemačka, Austrija i Švajcarska, čija iskustva mogu biti jako korisna za druge, pod uslovom da se uspešno prilagode lokalnim specifičnostima kao što je to urađeno u Srbiji, zaključila je Popović.

Stručna, a ne jeftina radna snaga

Hajnc Diter Harbers, vođa GIZ projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ ističe da poenta nije u tome se obrazuje jeftina, već kompetentna radna snaga koja će omogućiti Srbiji da se takmiči na svetskom tržištu. Zato je posebna prednost ovog programa što kod svakog deteta, shodno njegovim sposobnostima, neguje uslove za uspeh i priprema ga kako da iskoristi šanse i savlada prepreke. Prema rečima Marije Radovanović, više menadžerke ovog projekta u GIZ-u, u daljoj integraciji programa u obrazovni sistem posebno će se raditi i na kapacitetima lokalnih zajednica, sa ciljem da se aktivnosti programa integrišu u njihove planove ekonomskog razvoja.

Biznis top 2013/14.
novembar 2014.

Menokio je bio mlinar iz XVI veka koji je živeo na severu Italije. Bio je pismen, samouk i njegov pogled na svet zasnivao se na nekoliko za to vreme neobičnih teoloških uverenja. Verovao je da duša umire sa telom, da je svet nastao iz haosa, a ne ex nihilo, i da je važnije voleti svog bližnjeg nego boga. Dokaze za svoja uverenja nalazio je u knjigama koje je čitao – Dekameronu, Bibliji, Kuranu i „Putovanjima ser Džona Mandevila“. Zbog toga je nekoliko puta izvođen pred inkviziciju i mučen, a 1599. je spaljen na lomači. Jedan od mnogih koje je zadesila takva sudbina.

Zapadna društva ni danas nisu raj skepticizma i racionalizma. To je šarolik prostor proklamovane slobode govora i njegove stroge kontrole, u kome zajedno opstaju javne osude nasilja i tajne torture. Kada su napadnuta, zapadna društva pokazuju sklonost ka kvazi-istorijskim fantazijama o ugroženosti svoje teškom mukom stečene moralne čvrstine i uravnoteženosti. A stvarna istorija Evrope i Amerike je toliko obeležena pokušajima kontrole slobode govora, da bi se progon buntovne misli mogao smatrati jednim od temelja tih društava. Spaljivanje veštica, progon jeretika i neumorna inkvizicija oblikovali su Evropu, a kada su te ideje prešle u Ameriku, otkriveni su njihovi novi modaliteti – od robovlasništva do cenzure kritičara rata u Iraku.

Teroristi su prošle nedelje u Parizu ubili 12 ljudi. Žrtve tog zločina oplakuju se širom sveta. Za njihove porodice i prijatelje to je nenadoknadiv gubitak. Pokosile su ih naoružane ubice, samo zato što su pripadali satiričnom časopisu Šarli Ebdo. Šarli se često rugao muslimanima, posebno islamskoj zabrani slikovnog predstavljanja proroka Muhameda. Nije ostajao dužan ni političarima, a ni hrišćanima i Jevrejima. Oca, sina i svetog duha crtali su u seksualnoj pozi „trojke“. Takve ilustracije navođene su kao dokaz da Šarli Ebdo želi da uvredi sve. Poslednjih godina časopis se okrenuo rasističkim i islamofobnim provokacijama. Brojne anti-islamske karikature bile su dovitljivo izopačene – Arapi kukastih noseva, Kurani koji lete na mecima, varijacije na temu sodomije i ruganje žrtvama masakara.

Nije lako povući crtu između duhovitog neslaganja i rasističke agende. Čak ni Volter, uzor mnogim borcima za slobodu govora, nije u tome uspeo. Pravo je uživanje čitati njegovu blistavu i hrabru kritiku klerikalizma, ali on je bio i posvećeni antisemita, čija je kritika judaizma puna tlapnji o urođenim izopačenim osobinama Jevreja.

Prošlonedeljne događaje trebalo bi sagledati u kontekstu francuske mračne kolonijalne istorije, njenog mnogobrojnog muslimanskog stanovništva i suzbijanja islamskih kulturoloških tekovina u ime sekularizma, kao što je na primer zabrana nošenja hidžaba. Ni crni ljudi nisu bolje prošli na stranicama Šarli Ebdoa: jedna od karikatura predstavlja ministra pravde Kristijana Taubiru, koji je gvajanskog porekla, kao majmuna (odbrana je glasila da je rasistički simbol upotrebljen kao kritika rasizma); druga je portret Obame kao crnog sambo-borca u stilu ilustracija iz ere Džima Kroua.

Došao sam u Pariz u četvrtak ujutro, dan posle masakra. Naslov u Figarou je glasio: „LA LIBERTÉ ASSASSINÉE“. Parizijen i Humanite takođe su u svojim naslovima imali reč liberté. Sloboda je zaista pretrpela težak udarac, mada reakcije na terorističke udare na zapadne centre moći uvek u sebi sadrže i jednu dozu čuđenja: zašto su se obrušili na naše miroljubivo društvo, zašto ubijaju, kad mi ne ubijamo. Naširoko razmenjivana ilustracija Lusila Klerka, na kojoj se slomljena olovka pretvara u dve zašiljene olovke, tipičan je primer. Poruka je jasna, kao što je jasna i u heštegu #jesuischarlie: ne radi se samo o pravu ljudi da crtaju šta žele već, u svetlu ubistava, ono što crtaju treba slaviti i širiti dalje. Dakle, ne samo da su masovno objavljivane i razmenjivane ilustracije iz Šarli Ebdoa, nego je i sam list nakon napada dobio velike sume novca – sto hiljada funti od Guardian Media Group i tri stotine hiljada dolara od Gugla.

Ali moguće je braniti pravo na opsceni i rasistički izraz i bez promovisanja ili sponzorisanja njegovog sadržaja. Moguće je davati pravo svetogrđu bez odobravanja rasizma. I moguće je islamofobiju smatrati amoralnom bez težnje da se ona stavi van zakona. Trenuci bola ne oslobađaju nas obaveze da stvari sagledavamo u njihovoj složenosti.

Američka unija za građanske slobode (A.C.L.U) bila je u pravu kada je ustala u odbranu prava neonacističke grupe da 1978. maršira ulicama Skokija u Ilinoisu. Krajnja uvredljivost učesnika marša, ako nema pretnji nasiljem, nije i ne sme da bude nezakonita. Ali koja bi se razumna osoba pozivala na prava iz Prvog amandmana u odbrani nacističkih uverenja? Karikaturisti Šarli Ebdoa nisu bili puki zajedljivci, niti mučenici ubijeni jer su digli svoj glas u odbranu prava na uvredu – oni su zastupali određen ideološki stav.

Umesto što napade u Parizu razumemo kao epicentar napada na slobodu govora – to čine mnogi komentatori – treba da uvidimo da su sloboda govora i ostali atributi liberté u zapadnim društvima već bili u dubokoj krizi u času napada trojice poremećenih ubica. Amerika je, na primer, konsolidovala svoj tradicionalni monopol na upotrebu krajnjeg nasilja, uključujući cenzuru na sve informacije o tome kako ga primenjuje. Oni koji se usude da preispituju ovaj monopol snose okrutne posledice. Jedina osoba koja je zatvorena zbog gnusnog programa torture CIA je Džon Kirijaku, čovek koji je javnosti otkrio detalje tog programa. Edvarda Snoudena progone zbog odavanja informacija o masovnom nadziranju. Čelzi Mening izdržava trideset-petogodišnju kaznu zatvora zbog svoje uloge u aferi Vikiliks. I oni su bogohulnici ali, za razliku od karikaturista Šarli Ebdoa, nisu doživeli opšte priznanje.

Ubistva u Parizu su užasna uvreda za ljudski život i dostojanstvo. Dugo se nećemo oporaviti od grozote tih događaja. Ipak, predstava da je brutalno nasilje samoproklamovanih džihadista jedina pretnja zapadnim društvima zapostavlja druge, često neposrednije opasnosti. Amerika, Velika Britanija i Francuska različito se odnose prema svojoj državotvornosti, ali povezuje ih jedinstvena vizija sveta, a naročito očekivanje da svi poštuju njihov sekularni koncept. Jeres uperena protiv države prati se i kažnjava. U Velikoj Britaniji ljudi su hapšeni jer su na društvenim mrežama ostavljali komentare protiv vojske i policije. Masovno nadziranje u Americi ima nesagledive negativne posledice po novinarstvo i pravosuđe. U međuvremenu, oružane snage i bezbednosne agencije tih zemalja zahtevaju, i uglavnom dobijaju, podršku svojih građana. Kada te države čine ratne zločine ili vrše torturu, ma koliko neznakonito ili nemoralno to bilo, gotovo uvek izostaje pozivanje na odgovornost ili sudsko gonjenje odgovornih.

Razmere, snaga i način na koji se poslednjih dana ispoljava solidarnost sa žrtvama pariskih ubistava, iako ohrabrujuća, pokazuju lakoću sa kojom se zapadna društva obaraju na radikalni islamizam kao na svog jedinog neprijatelja. Taj proces je deo konsenzusa o žrtvama „prvog reda“, koji nas često ometa da obratimo pažnju na ostale slučajeve užasnih pokolja koji se dešavaju širom sveta: otmice i ubistva u Meksiku, ubistva stotina dece (i više od deset novinara) u Gazi, krvave masakre u Centralnoafričkoj Republici i tako dalje.

Čak i kada s pravom osudimo kriminalce koji su tvrdili da deluju u ime islama, neznatan deo našeg bola odlazi bezbrojnim muslimanskim žrtvama stradalim od istog tog radikalnog islama, bilo da se radi o Jemenu ili Nigeriji – gde su protekle nedelje počinjeni nezapamćeni masakri – ili o Saudijskoj Arabiji gde je, pored čestog kršenja ljudskih prava, jedan novinar kažnjen šibanjem zbog „vređanja islama“. Ne možemo da pratimo svaki zločin u svakom kutku sveta, ali možemo da razmislimo o tome kako i zašto prevladava stav da su neke nasilne smrti značajnije i vrednije žaljenja od drugih.

Francuska je u žalosti i biće to mnogo nedelja. I mi žalimo sa njom. Ali istina je i da se „naše“ nasilje nastavlja nesmanjenom žestinom. Kako stvari stoje, za mesec dana će mnogi Pakistanci „stasali za vojsku“ stradati od napada dronova. Ako smo nešto naučili iz ovih napada, to je da su mnogi od tih ljudi – nedužni. Njihove smrti smatraće se prirodnima, baš kao i Menokijeva smrt na lomači inkvizicije. Zbog tih ubistava mi novinari nećemo imati osećaj da su nam olovke slomljene. Masakr u Parizu je nesporan, ali razdvajanje žrtava prvog i drugog reda podriva našu zajedničku liberté.

Preuzeto sa Peščanika