Turski ministar industrije Fikri Išik pozvao je svoje kolege okupljene u grupi D-8 država (u kojoj su Bangladeš, Egipat, Indonezija, Iran, Malezija, Nigerija, Pakistan i Turska) da učestvuju u zajedničkom razvoju sopstvene marke automobila, prenosi turski nacionalni dnevnik Hurijet.
U poslednjih deset godina globalno tržište auto komponenti i auto delova je doživelo drastične promene kada je reč o geografskom seljenju proizvodnje i dobavljača. Gotovo nijedna prethodna šema nabavke u auto industriji nije ostala ista. To važi za originalne delove kao i za celu oblast naknadne ugradnje i servisiranja. U tom kontekstu treba analizirati neke novonastale šampione među dobavljačima kao sto su Indija ili Turska, ali i ‚sitnije‘ etablirane igrače kao što su Austrija i Slovenija. Istovremeno, treba postaviti pitanje: da li Srbija ima potencijal da se takmiči u toj ligi?
Tradicionalne velike nacije auto-proizvođača kao što su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija ili Španijaa već odavno praktikuju te nove šeme nabavke. Turska je na primer postala izuzetno značajna zemlja za proizvodnju i za izvoz auto-delova. Zajednički inženjering sa velikim proizvođačima vozila i visoka stopa upotrebe turskih delova u proizvodnji vozila u gotovo svim svetskim fabrikama su rezultat napora turske domaće industrije da ujedini sve snage koje ima na raspolaganju: inženjersku bazu, prednost jeftinije ali i kvalifikovane radne snage, dobru logistiku i pomoć države tamo gde je to bilo potrebno. Tako je stvoren brend “Made in Turkey” koji se izvozi po celom svetu. Indija je prošla sličan put, s tim što ona ima izuzetno veliko domaće tržište i celo azijsko tržište ispred vrata. Pomenute države u našem regionu, Austrija i Slovenija, nemaju sopstvenu industriju proizvodnje vozila, ali poseduju tradicionalne trgovinske veze sa odabranim tržištima (Austrija sa Nemačkom, Slovenija sa centrima proizvodnje u Istočnoj Evropi) i uspeli su da to maksimalno iskoriste kada je reč o proizvodnji auto delova.
U poslednjih pet godina srpska industrija auto delova i komponenti ulaže sve više napora da se predstavi kao dinamična i progresivna industrija, spremna da osvoji nova tržišta. Srpski proizvođači se pojavljuju na međunarodnim sajmovima, neki pojedinačno, neki u sklopu događaja koje organizuju komore, agencije za strana ulaganja ili klasteri i trude da ostvare kontakte za koje se čini da ih svi drugi imaju već dugi niz godina. Srpski proizvođači izlaze na tržište sa različitom ponudom, počevši od opreme za ulepšavanje automobila do visoko-tehničkih sprava ili ponudom originalnih delova (takozvane OEM). Baš zbog te diversifikacije, Srbiju je teško staviti na mapu ozbiljnih centara za nabavku auto delova (šta je tačan profil industrije?) a samim tim se postavlja i pitanje da li je srpska industrija auto komponenti sposobna da stvori dugotrajna partnerstva.
Evo šta bi, po mišljenju međunarodnih eksperata, trebalo da se desi u Srbiji, da bi se stvorila ozbiljna baza za proizvodnju auto delova.
Kao prvo Srbija mora pod hitno da proširi bazu za proizvodnju vozila. Jedna fabrika proizvođača sa juga Evrope nije dovoljna. Država i opštine moraju da stvore uslove da se ovde nasele i drugi proizvođači. Najbolje iz Nemačke ili Francuske, ali treba ostaviti otvorena vrata i za proizvođače iz Azije. To zvuči jednostavno, ali nije. Potrebna je dobro promišljena i dizajnirana državna razvojna strategija, i prioritet prve kategorije. Bez toga industrija auto komponenti nema budućnost u Srbiji.
Paralelno s tim, morala bi biti usvojena regulativa koja bi podsticala proizvođače auto komponenti da u njih ugrađuju što veći sadržaj domaćih delova, ‚local content‘ na međunarodnom jeziku auto industrije. Neke države uslovljavaju visoki ‚local content‘ ako investitor želi da kod njih otvori fabriku. U Argentini, proizvođači su dužni da ugrađuju čak do 65% domaćih delova u komponente koje se proizvode u ovoj zemlji. Postoji dakle značajan uticaj zakonodavca na poslovanje komponentaša u toj državi, ali rezultat može biti jaka industrija delova i odličan bilans izvoza delova koji se proizvode a koji su iznad potreba domaćih fabrika.
Dodatan, ali značajan korak u tome je i razmišljanje o strategiji razvoja i funkcionisanja industrijskih grupacija, takozvanih klastera. Činjenica je da Srbija ne uvažava dovoljno egzistenciju i razvoj klastera, te čak i postojeće klastere koje imaju značajan broj članova i koji veoma dobro funkcionišu, ne uključuje u strateško promišljanje. Auto klaster Srbije (ACSerbia), na primer, pruža značajnu podršku srpskim proizvođačima na nacionalnom i internacionalnom planu i sa njim treba raditi ruku pod ruku na daljem razvoju, ali i stvoriti nove industrijske ili čak regionalne klastere.
Srbija ima izuzetno stratešku lokaciju u Evropi, jer se nalazi se na tromeđi pokreta kontinentalnih auto industrija, na putu ka Turskoj i ka Bliskom Istoku. Otuda Srbija ima potencijal da se pozicionira kao alternativna baza za proizvodnju i za lakši izvoz ili transport auto delova i komponenti. Činjenica da se jedina fabrika automobila smestila na nekoliko kilometra od tog već danas najvažnijeg regionalnog koridora, trebalo bi da nam dovoljno govori.
Kao strateški cilj budućeg delovanja trebalo bi se fokusirati na mogućnost izgradnje alternativnih baza za proizvodnju za velike proizvođače komponenti. Prednosti izmeštanja dela proizvodnje pre svega moraju de se pažljivo identifikuju. Ne sme se steći utisak da Srbija želi da oduzme deo nečije proizvodnje, već da je sposobna da funkcioniše komplementarno sa svim drugim fabrikama firme u pitanju.
Zašto, na primer, ne bi neka turska ili čak indijska fabrika auto delova izmestila deo svoje proizvodnje u Srbiju? A da ne govorimo o mogućnostima koje možemo da pružimo proizvođačima iz bliže okoline, Italije ili Nemačke, na primer. Ta proizvodnja će naravno dobiti dodatnu težinu ako se proizvedeni delovi istovremeno mogu koristiti u jednoj ili više domaćih fabrika vozila.
Mogućnosti razvoja su očigledne i sada je država na potezu. Međutim, kako gledaju na Srbiju u svetu? Da li se taj deo srpske privrede zapaža i da li uopšte ima šansi da se nešto značajno ostvari u toj oblasti?
Srbija se u nekim od analiza stručnjaka pojavljuje kao mogući budući ‚center of excellence’ kada je reč o novim lokacijama za proizvodnju vozila i delova. To je mišljenje koje, pre svega, dele veliki proizvođači u ličnim razgovorima i za tu procenu uglavnom koriste gore pomenute parametre. Za njih je značajno da dugotrajno mogu da razvijaju tržište u saradnji sa lokalnim igračima, a ne da „kolonizuju“ novi teren sa pretežno uvoznim delovima. Pomenuti klasteri tu igraju izuzetno važnu ulogu, oni su legitimacija domaće industrije prema ‚velikom bratu‘ iz inostranstva i oni tu funkciju ujedinjenja, sudeći prema iskustvu drugih zemalja, igraju veoma dobro. Činjenica da Srbija ima dobru reputaciju što se tiče kvaliteta inženjera i dostupnosti ostale kvalifikovane radne snage, predstavlja značajnu prednost u regionalnom upoređivanju.
Ali Srbija, i specifično njena postojeća industrija auto delova i auto komponenti, jesu velika nepoznanica, a s njima i njeni potencijali ostaju u tami. Potrebni su veliki napori da se iz nje izađe. Regulative, razvojni programi i postojeće olakšice za strane ulagače nisu harmonizovani. Za razvoj oblasti auto komponenti je potrebna nacionalna strategija koja se pre svega orijentiše na potrebe i želje potencijalnih stranih investitora. Potrebna je konkretna identifikacija potencijalnih izmeštanja proizvodnje komponenta (iz drugih zemalja), što podrazumeva angažovanje i rad stručnjaka koji su u stanju to da prepoznaju.
Tako su uradile Turska, Indija, Rumunija i Južna Afrika. Srbija ima jedinstvenu mogućnost da sebi odseče parče tog kolača, dok ne ojačaju konkurenti iz južne Evrope i delova Azije koji su oslabili u talasima globalne krize posle 2008 godine. Potrebna je ujedinjena energija i zajedničko delovanje države i industrije. Jedan slogan koji bi mogli da lansiraju bio bi: „Srbija ima odlične potencijale…samo niko ne zna za njih“.
Aleksandar Međedović, privrednik srpsko-nemačkog porekla. Ekonomista po obrazovanju, već dve decenije radi u Turskoj, u Aziji i u regionu Bliskog istoka, prvenstveno u sajamskoj industriji i na izgradnji bilateralnih ekonomskih odnosa. Stručnjak je za oblasti izvoza i uvoza, izgradnju i aplikaciju strategija za ekonomski i trgovinski razvoj i za globalni marketing. Član je nadzornih odbora bilateralnih privrednih i ekonomskih komora u Turskoj, Nemačkoj, Meksiku i na Balkanu.
Broj mađarskih lekara koji dobijaju posao van granica zemlje je u porastu. Postoje čak i agencije koje im pomažu da nađu posao u inostranstvu, piše Gardijan a prenosi mađarski poslovni portal Business.hu.
Novootvoreni hotel Radisson Blu Old Mill ističe se originalnošću i luksuzom. Na svakom koraku hotela gosti se susreću sa uzbudljivim dizajnerskim detaljima specijalno osmišljenim upravo za Radisson Blu Hotel. U skladu sa svetskim arhitektonskim trendovima, hotel predstavlja autentičnu kombinaciju rekonstruisanog spomenika kulture i višespratnih kula u staklu koje ga okružuju.
Radisson Blu Old Mill otvoren je u objektu zdanja parnog mlina iz 1902. godine, koji je pod zaštitom države. Stari mlin je u potpunosti zadržao autentični spoljašnji izgled. Na obnovljenom trgu postavljeni su i originalni stubovi iz objekta. Enterijer hotela ukrašen je brojnim simbolima Beograda i Srbije, koji su predstavljeni na moderan način. Lobi Radisson Old Blu Milla dizajniran je da asocira na reke Savu i Dunav, pa su zidovi osmišljeni kao stilizovani talasi.
Unutrašnjost je prilagođena potrebama hotela, s tim da je iskorišćeno sve što je bilo moguće da se reciklira ili prilagodi novoj funkciji – kao na primer, pozadina recepcije, gde je rezervoar Staroga mlina, ispeglan i upotrebljen za paravan recepcije hotela. Sve cigle su, nakon rušenja Starog mlina, očišćene i vraćene na svoje mesto potpuno autentičnog izgleda.
Osim 236 moderno i stilski opremljenih soba – koje uključuju specijalne usluge poput besplatne brze internet konekcije, Express odjavljivanja ili Super doručka – u okviru hotela nalazi se OMB Larder + Lounge, wellness deo i veliki parking. Takođe, deo hotela je i prostor za sastanke, površine 500 kvadratnih metara, koji se sastoji od šest konferencijskih sala sa najsavremenijom audio-video tehnikom.
Poslednji deseti sprat namenjen je pravim hedonistima. Tu su smešteni najluksuzniji apartmani sa pogledom na Novi Beograd. Hotel raspolaže i sa četrnaest izuzetno luksuznih apartmana u kojima su gostima omogućene specijalne usluge. Posebna pažnja posvećena je detaljima, pa se tako u svakoj sobi na zidu nalaze slike napravljene od fotografija nekadašnjeg Starog mlina. Zidovi hotelskih soba, koje se nalaze u delu starog mlina, napravljeni su od originalnih cigala starog mlina. One su izvađene, očišćene i vraćene na prvobitno mesto. U kulama, zidovi soba su ručno oslikani i predstavljaju prava umetnička dela. U pitanju su neobične 3D slike, delo umetničkog studija Strauss & Hillegaart. Nameštaj i pokućstvo su vrhunskog kvaliteta i dopremljeni su sa svih meridijana od Italije do Afrike i Azije.
OMB Larder + Lounge nudi specijalitete tradicionalne srpske kuhinje sa potpuno novim, savremenim pristupom u spremanju hrane, primenom najsavremenijih kulinarskih tehnika i upotrebom najkvalitetnijih domaćih i sezonskih namirnica, poštujući filozofiju održivog razvoja. Jedan od specijaliteta hotela je sladoled koji se pravi pomoću tečnog azota, čija temperatura iznosi 190 stepeni Celzijusovih ispod nule.
Radisson Blu Old Mill u brojkama:
– U hotel je investirano 55 miliona evra
– 370.875 komada starih cigala je očišćeno i ponovo upotrebljeno u gradnji objekta
– 1.320.000 kg gvožđa je ugrađeno
– 13.110 kubnih metara betona utrošeno tokom gradnje
– 155.800 granitnih kocki je postavljeno kod ulaza
– 48 stabala raznog drveća je zasađeno oko objekta
– 19.400 komada nameštaja i unutrašnjih detalja je korišćeno u opremanju hotela
Guverner centralne Banke Engleske izjavio je sinoć u Dablinu da je evrozona uhvaćena u zamku duga i da treba da olakša samonametnute mere za smanjivanje budžetskih deficita. Ta poruka Marka Karnija, dolazi samo dan pošto je grčka vladajuća partija Siriza osporila politiku evozone, piše Leri Eliot ekonomski urednik Gardijana.
Kao odgovor na apele korisnika revizorskih izveštaja da se obezbedi više od „prošao/pao“ mišljenja, Međunarodni odbor za standarde u reviziji i jemstvima (IAASB) je objavio nove zahteve za revizorske izveštaje.
Bez promene obima angažovanja nezavisne revizije, novi zahtevi dozvoljavaju revizorima da kroz izveštaje pruže korisnicima više uvida u reviziju i tako poboljšaju transparentnost procesa revizije i samih izveštaja.
Za kompanije na berzama, ime vodećeg Partnera na angažmanu mora da bude navedeno, kao i „ključna revizorska pitanja“ – odnosno oblasti koje su možda zabrinule revizora i na kojima je bio najveći fokus tokom procesa revizije.
Novi zahtevi za reviziju finansijskih izveštaja se primenjuju na finansijske izveštaje za periode koji se završavaju na dan ili nakon 15. decembra 2016. godine, pri čemu je rana primena dozvoljena.
Izvor: KMPG
Pošto je američki Apple pre dva dana objavio rekordne rezultate prodaje i ostvarenog neto profita,njegov najveći rival na globalnom tržištu pametnih telefona, južnokorejski Samsung mora da preduzme neko radikalno rešenje kako bi preokrenuo rezultat ove „utakmice“ u svoju korist, pogotovu imajući u vidu da je u poslednjem tromesečju zabeležio prvi pad profita posle tri uzastopne godine.
U četvrtom kvartalu 2014, profit Samsunga je pao za čak 36% u odnosu na isti period prethodne godine, a doprinos segmenta mobilnih telefona ukupnom profitu iznosio je 58%, u poređenju sa 70% u 2013.
Analitičari tržišta smart uređaja kažu da je pojava većeg broja proizvođača koji nude modele po ekonomičnijim cenama u nekoliko godina tiho podrivala položaj Samunga, dok su modeli Apple-a među potrošačima percipirani kao stvar prestiža. Takođe, Apple izvlači koristi i iz činjenice da ima relativno mali broj modela u ponudi, dok Samung ima čak preko 400 različitih modela i njihovih podvarijanti, što samo zbunjuje potencijalne kupce, ali i ukazuje na nedostatak marketinškog fokusa na glaven proizvode.
Izvor: CNBC
Željko Tomić i Budimir Jovanović iza sebe imaju višedecenijsko preduzetničko iskustvo a svoje kompanije vodili su od „malih privatničkih nogu“ do pune zrelosti velikog preduzeća. Tomićeva firma „OSA – Računarski inženjering“ i Jovanovićeva „Keramika Jovanović“, svaka u svojoj branši, prešle su taj put uprkos poslovnom ambijentu koji je „nudio“ političku nestabilnost, sankcije, hiperinflaciju i bombardovanje. U poslednjih deceniju i po suočavaju se i sa nemilosrdnom stranom konkurencijom u državi koja neefikasno sprovodi sopstvene zakone i, kao šlag na torti – dočekali su veliku svetsku ekonomsku krizu. Evo kako su te dve firme sve preživele i – porasle.
U razmaku od samo pet godina, osnovane su i „OSA – Računarski inženjering“ i „Keramika Jovanović“: „OSA“ kao jedno od prvih sto privatnih preduzeća registrovanih u Jugoslaviji 1989. godine, u vreme kada se njihov sektor još nije ni zvao IT, a Keramika 1994, kao preduzeće za trgovinu građevinskim materijalom domaćih proizvođača. Za tih pet godina raspala se SFRJ a velike nade i očekivanja posle pada Berlinskog zida u bivšoj jugosferi zamenili su ratovi i hiperinflacija. „OSA“ taj period preživljava obezbeđivanjem poslova u inostranstvu – što je recept za opstanak koji i dan danas primenjuju domaći proizvođači i prodavci kojima je srpsko tržište postalo pretesno zbog niske tražnje. Keramika Jovanović, sa druge strane, u svojim prvim danima svaštari i traga za delatnošću koja ima perspektivu kada, zahvaljujući spletu okolnosti u poslu koji je podrazumevao kompenzaciju, dolazi do veće količine keramičkih pločica – i shvata da tu leži budućnost firme. Tada, baš kao i danas, slažu se naši sagovornici, važilo je isto pravilo preživljavanja i rasta: ako želite da razvijate preduzeće, ne smete da svu dobit sa početka poslovanja potrošite na sebe i svoje potrebe. „OSA – Računarski inženjering smo osnovali i njen razvoj finansirali iz sopstvenih sredstava. U prvih 10 godina poslovanja nije bilo podele dividendi – sva sredstva su išla na razvoj kompanije“, objašnjava Željko Tomić, dok Budimir Jovanović naglašava da je ceo profit „Keramike Jovanović“ ulagan u širenje i razvoj kompanije. On upozorava da poznaje mnogo bivših preduzetnika koji su, kada su došli do prvih ozbiljnih zarada, trošili novac na skupocene automobile, stanove ili putovanja – i tako, zajedno sa svojim firmama, nestali iz poslovne arene.
Zeljko Tomić, OSA računarski inženjering
U nekim situacijama, međutim, sopstvena sredstva nisu dovoljna. „Ključni momenat za razvoj OSA-e bio je veliki posao koji smo dobili na tenderu 2002. godine, čija je vrednost prevazilazila naše finansijske mogućnosti za izdavanje bankarske garancije za avans i dobro izvršenje posla. Na sreću, imali smo banku koja je tada verovala u nas. Budućnost je pokazala da su bili u pravu“ priča Željko Tomić. Takvi potezi banaka kod nas su ipak retkost. Istraživanje USAID-ovog programa za bolje poslovanje u 2012. pokazalo je da je neadekvatan pristup izvorima finansiranja hronični problem koji utiče na najveći broj MSP u Srbiji. Tada je 60% anketiranih vlasnika MSP reklo da ne uzima zajmove iz formalnih izvora, a izračunato je da je procenat firmi koje imaju problema sa dobijanjem zajmova u Srbiji duplo veći od proseka u srednje razvijenim zemljama širom sveta. USAID je i ove godine ponovio poruku da je to i dalje jedno od glavnih ograničenja za rast preduzeća u našoj zemlji.
Odluka koja je ključno trasirala i dalji razvoj „Keramike Jovanović“ je da se uz trgovinu pozabave i proizvodnjom, ali opet ne na način tipičan za naš poslovni milje. „ Pre oko šest godina“ , kaže Budimir Jovanović, „procenili smo da nas klasična trgovina proizvodima domaće keramičke industrije sputava da se dalje razvijamo. Zaključili smo da bi proizvodnjom našeg brenda napravili ozbiljan iskorak, odvojili se od konkurencije i ostvarili veći prihod. Razvili smo brend pločica i kupatilskog nameštaja „Iberia“, koji su prema našim specifikacijama proizvodili „Toza Marković“, „Zorka-Keramika“ i privatna firma „Rovas“. Ta odluka rezultat je još jedne procene: da se ne isplati ulaziti samostalno u proizvodnju, ulagati velike sume u opremu i postrojenja kada na našem tržištu već postoje kvalitetni proizvođači čiji kapaciteti nisu uposleni.
Budimir Jovanović, „Keramika Jovanović“
U „Keramici“ se, inače, barata veoma pouzdanim procenama, a deo poslovne politike je i da se naručuju ili samostalno rade ekonomske analize kretanja u branši, kao i u domaćoj i privredama regiona, gde izvoze u svih 11 zemalja, od Slovenije do Albanije i Grčke. Uz pomoć analiza i prognoza, oni su izbegli još jednu pošast domaćih firmi: preinvestiranje. „U začarani krug pozajmljivanja i nelikvidnosti upadne se lako kada su vremena „dobra“, upozorava Jovanović. „Dosta naših kompanija se zaduživalo i sagledavalo svoj razvoj u kontekstu godina koje su prethodile krizi. Rast je kod nekih bio i 10% ili 15% na godišnjem nivou i njihovi vlasnici su računali da će tako biti i u narednim godinama. Rezultat takvog pristupa poslu? Kompanije koje nisu imale rezervne pozicije, poslove ili izvore kapitala nisu mogle da prežive 2008. i dolazak velike svetske krize.“
Rastući, preduzeća se menjaju spolja kao i iznutra, a naši sagovornici koji su bukvalno gledali kako iz mikro projekta sa dva-tri zaposlena izrasta kompanija srednje veličine, podsećaju da postoje još dva neophodna preduslova za rast – da sistem upravljanja kompanijom bude u isto vreme efikasan i prilagodljiv okolnostima i da ima dovoljno odgovarajućeg kadra. Željko Tomić, čija je OSA nedavno proslavila 25 godina poslovanja, potvrđuje da je on sa svojim timom prošao kroz sve faze karakteristične za preduzetničke poduhvate, te rast i razvoj privatnih kompanija: isprobali su i izrazitu centralizaciju, neformalizam kao i decentralizaciju upravljanja uz formalizaciju postupaka, procedura i poslovnih procesa. „Ključni izazovi nas tek očekuju u tranziciji sa vlasničkog upravljanja ka profesionalnom menadžmentu“, i najavljuje još jednu fazu. Sa kadrovima koji su, kako i sam voli da kaže, ključna komponenta uspeha u IT sektoru, nije imao problema i sa ponosom ističe da je OSA odškolovala stručnjake koji danas rade širom sveta u vrhunskim kompanijama.
„Keramika Jovanović“, međutim, nije te sreće. „Mi smo u poslednjih pet-šest godina primili desetak mladih ekonomista, sa visokim prosekom, sa državnih fakulteta – ali koji nisu proveli dan u nekom preduzeću. Puno vremena smo izgubili sa nekim ljudima za koje se kasnije ispostavilo da ne mogu da rade to za šta smo ih zaposlili. Kako država već deceniju i po ne radi gotovo ništa po pitanju prilagođavanja školskih programa potrebama privrede, mi smo morali da preuzmemo ulogu škola“ priča Budimir Jovanović. On upozorava da „Keramika“, kao i druga domaća preduzeća prosto vape za srednjim i višim menadžerskim kadrom koga jednostavno nema dovoljno. „ Zamislite koliki je hendikep za naše firme, koje postoje 15-20 godina, kada nam se pojavi konkurencija u obliku firmi koje postoje po čitav vek i gde je do savršenstva doveden proces „proizvodnje menadžera“. U njihovim zemljama znate da ćete naći dobrog menadžera ukoliko ponudite odgovarajuću zaradu, ali ovde plate ima ali menadžera nema“. Naš sagovornik poziva državu da deluje pre nego što bude prekasno, jer konkurencija ne čeka ni na koga.
INFO TABELA:
„Keramika Jovanović“: osnovana 1994. Dvojica zaposlenih. Danas: 60 zaposlenih, 223 miliona dinara dobiti u 2013.
„OSA računarski inženjering“: Osnovana 1989. Trojica zaposlenih. Danas: 40 zaposlenih, 141 milion dinara dobiti u 2013.
Milica Rilak
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Do kraja marta 2015. Stručna grupa za suzbijanje sive ekonomije koju predvodi NALED, pripremiće i predložiti mere kao osnov za usvajanje nacionalnog programa za suzbijanje sive ekonomije. Fokus ovih mera, koje će biti podnete vladinom Koordinacionom telu suzbijanje sive ekonomije, biće donošenje seta podsticajnih mera za privrednike koji žele da posluju legalno, kao i seta kaznenih mera za privredne subjekte koji budu radili mimo zakona.
Katastrofičari nas danas glasnije nego ikad zasipaju svojim lamentuoznim predviđanjem da je ovo naše vreme poslednje razdoblje štampane knjige, jer ona već broji poslednje dane. Govori se i piše o ozbiljnom zamoru civilizacije pismenosti što vodi ka mogućoj zameni knjige elektronskim zapisom, ili nekim drugim digitalnim oblikom prilagođenim modernom čoveku. Osim toga, u tim zastrašujućim najavama kraja čitalačke ere prednjače upravo zavisnici od čitanja, a njihovom uvidu u praćenje podataka o tome se može verovati, jer ga stiču kao goruće zainteresovana grupa. Oni već odavno panično skreću pažnju na činjenice da se u ovo doba uspona moderne tehno-inteligencije, knjiga sve više zanemaruje, kao zastareli produkt ranijih epoha, i ona lagano umire na slabim rukama tom činjenicom znatno uspaničenog i opasno proređenog čitateljstva.
Šta se, zapravo, događa sa, kroz milenijume negovanim, poverenjem u važnost knjige, kao prevratničkog izuma u čovekovom razvoju i kontinuitetu. Da li nam zaista predstoji Sumrak knjige, kako glasi naslov, a u priličnoj meri i zaključak, rasprave kritičara Kaleba Krejna, objavljene nedavno u časopisu Njujorker. Krejn naime razmatra osetno ubrzano gubljenje čitalačkih navika u savremenom svetu u kojem knjigu sve više istiskuje iz našeg života tehnološki unapređena elektronska komunikacija. On predviđa da je blizu možda i potpuni nestanak knjige, što znači da će biblioteke biti pretvorene u muzeje, ili preuređene u tehnološke komunikacione stanice.
Ne bi trebalo žuriti sa zaključkom da stvari stoje tako zastrašujuće. Najpre zato što Krejn svoja strahovanja da se moderni čovek sve više obraća vizuelnim sredstvima za ono što je nekad tražio u knjigama koje sve manje čita potkrepljuje uglavnom rezultatima istraživanja biološkinje Marijane Volf. Ona je, međutim, prevashodno proučavala uzroke disleksije, danas prilično rasprostranjenog poremećaja učenja čitanja kod dece i mladih ljudi. Disleksija se naime prepoznaje kao izvesna mentalna blokada koja otežava povezivanje napisanih reči. U težim slučajevima ona onemogućava blokiranu osobu da uopšte nauči da čita, bez obzira na psihički razvoj, poznavanje slova i druge, na oko, normalne mentalne predispozicije za to. Ispitivanja i analize na osnovu kojih je Volfova došla do zaključaka da disleksičari u stvari imaju otpor prema čitanju, jer daleko bolje razumeju (i „čitaju“) slike i lakše se njima sporazumevaju, naravno ne važe za osobe koje nemaju disleksičke smetnje.
Naglašavajući da se ljudi u današnje vreme sve više udaljavaju od knjige, a okreću se slici kao tekstu, u čemu se ponašaju kao disleksičari, zapravo ukazuje da je gubljenje upućenosti na knjigu opasno, jer vodi potpunom čitalačkom otuđenju. I njegovu opasku da je slika takmac tekstu i da u današnje vreme slika uveliko pobeđuje u tom nadmetanju, treba uzeti sa izvesnom rezervom. Jeste uočljivo da moderni čovek sve više napušta knjigu i vraća se u epohu modifikovane usmenosti, koja se izražava kratkim rezovima dijaloga upotpunjenog slikom. No postoji mnoštvo kombinacija između ta dva medija u kojima se oni međusobno dopunjavaju i potpomažu u svojim različitim nivoima izražajnosti.
Po svemu sudeći, malo je verovatno da su knjizi već odbrojani dani. Najpre smatram da su preuveličani strah, i pretnja, da je tehnološki uzlet već uveliko osujetio moć i dejstvo knjige i da joj preti još veće potiskivanje sa glavne komunikacione linije. Na čemu se, zapravo, zasniva toliko mračno uverenje da će tehnologija napredujući ovom neslućenom brzinom, učiniti da se knjiga svede na prevaziđeno mrtvo slovo na papiru. Reklo bi se da se uglavnom temelji na strahu od zarazne atraktivnosti novih tehnoloških izuma. Taj otpor humanističke inteligencije prema zaista vrtoglavom tehničkom napretku najviše podseća na onu pobunu protiv mašina u počecima industrijske epohe u devetnaestom veku. Čak se, smatram, u raspravi o činiocima krize knjige, žešće kao glavni krivac za to ističe negativni udeo tehnologije u njenoj sudbini, nego što su svojedobno seljaci i sitne zanatlije napadali mehanizaciju kao smrtnog neprijatelja plemenitog kvaliteta ručnog rada. Kompjuter i knjiga su, naime, stavljeni u binarno opozicioni položaj.
Ako pak malo bliže razmotrimo taj sukob, videćemo da tekovine nauke naprotiv učvršćuju i funkciju knjige. Naučni poriv za avanturom istraživanja nepoznatog, baš kao i pisanje i čitalačka komunikacija jesu zapravo praksa iste provenijencije. Teško je poverovati u to da bi izumitelj, korisnik i stalni usavršavalac mašine koja čita nadljudskom brzinom bio mogući ubica knjige. Zašto bi odgonetač tolikih nepoznanica iz sveta koji nas okružuje, ranije često na različite načine smelo nagoveštavanih u literaturi, bio nadalje ravnodušan prema tom izvoru saznanja. Ponukan poetski sažetim provokacijama maštara pesnika, logično je da naučnik, takođe maštar, u svojoj laboratoriji potraži način da naučno ispita prirodu tog nagoveštaja. I poezija i nauka se na izvestan način ujedinjuju u borbi protiv nemogućeg. Koji bi bio razlog za prekid tog odnosa. Uzajamna uslovnost između, recimo, vlasnika mašine za pranje rublja i posednika knjige je samo u tome što čovek koji ima uslove da ga mašina odmenjuje u pranju, odvaja više vremena za čitanje.
Problem je, dakle, stavljen u pogrešnu zagradu. Ne preti dobroj knjizi propast u današnjem tehnološki razvijnom okruženju zbog napretka nauke, to je puka generalizacija sporadičnih pojava. Na drugoj strani opozicije dobroj knjizi opasno stoji industrija zabave koja je u stalnom musponu. Ambicija i volja za saznavanjem osetno se povukla pred agresivnim terorom zabave koja invazivno nasrće i najpre ciljano otupljuje svest da bi zauzela vreme i čula. Pritisnut i zagušen tom navalom zabavnih pojednostavljenja, čovek gubi energiju radoznalosti i volju za odgonetanjem nepoznatog. Umesto toga on se do iznemoglosti zabavlja, podjednako za to koristeći elektronske uređaje kao i knjigu. Industrija zabave, ta savremena pokretna traka dopadljivih parodiranih životnih slika i zapleta začinjenih vulgarnim simulacijama erosa, grabi čoveka svim pipcima kao kakav oktopod. Estrada pak kojoj je umentnička vrednost osnovna erotska fantazija, upravo zato što joj je ta vrednost nedostižna, cilja dobru knjigu kao svog prirodnog neprijatelja. Pošto je otupljenje svesti predigra tog neprestano zaigranog točka razbibrige, normalno sledi da knjizi koja poziva na mišljenje i raspravu tu nema mesta. Izluđena histerija zabave zato nastoji na sve načine da dobru knjigu istisne iz ruku i ispred očiju čitaoca, ili pak da je prevuče na svoju radnu traku i tako joj otupi oštricu.
I šta se, zapravo, dogodilo? Prava ozbiljna knjiga je pomalo ustuknula pred tom silinom razuzdane potrage za brzim zadovoljstvom. Zaplašena sopstvenom ozbiljnošću, posumnjala je u sebe u jednom momentu, i u strahu od zarazne prijemčivosti zabavne šarade, sve krišom sanjajući njenu popularnost, pristala je na besmisleno poređenje i utakmicu s njom. Priterana tako oštrom i bezobzirnom konkurencijom pred čitaocem, nevoljno se i sama prihvatila nedolične uloge popravljanja njegovog raspoloženja. Za tu rabotu se od knjige traže isključivo dopadljiva lakoća ili golicjliva, vulgarna otvorenost. I tako je počela kriza dobre knjige. Zapravo tako je počela kriza znanja koje je za intenzitet kreiranja i prijema zabavnih poruka potpuno irelevantno. Knjiga je naime u krizi kao autoritet izvora znanja, a cveta kao rasadnik klišea i banalnosti.
Tu krizu znanja i knjige nije izazvao tehnološki napredak, naprotiv oni su na istoj strani i međusobno se ne isključuju. To da li će čitalac čitati dobru knjigu sa ekrana, ili iz uvezane knjige je još pitanje mogućnosti ili ličnog izbora. No i znanje jednako kao i dobra knjiga su ugroženi industrijom klišetirane zabave u vidu erupcije vulgarnih nadražaja, podešenih za sve uzraste, za sve nagone i potrebe i za sve raspoložive potrošače. Iz te krize ih može izvući samo saznanje da je ta količina banalnih modela zapravo samouništavajući materijal. Brodski nas je podsetio da je „suprotstavljanje klišeu ono što razlikuje umetnost od života“.
Paradigma održivosti knjige je zapravo biblioteka. Uzmimo Aleksandrijsku biblioteku, nekada najveću na svetu, kao primer sudbine knjige u dugom razdoblju od samih početaka skladištenja pisanog materijala do danas. Izgrađena je tri veka pre nove ere, u gradu koji nosi ime Aleksandra Makedonskog. Nastala je za vreme njegovog naslednika iz egipatske dinastije Ptolomeja i posvećena muzama. Osnovana je sa ciljem da pod jedan krov skupi i čuva sva znanja sveta. Uspostavili su je i vodili Aristotelovi učenici (Demetrijus iz Falerona, Kalimah i mnogi drugi). U njoj su tokom vekova radili bezmalo svi značajniji pisci, istoričari, bibliotekari, muzičari, ponajpre iz Grčke i Rima, a zatim iz Pergama, Egipta i mnogih maloazijskih gradova. Vremenom je tu sabrana zbirka od nekoliko stotina hiljada glinenih ploča ispunjenih zapisima koje je trebalo sačuvati, zatim ogroman broj svitaka papirusa, kože i pergamenta ispisanih tekstovima na raznim jezicima. Uređena je tako da bude ujedno i univerzitet gde se uči iz knjiga i o knjigama, gde se proučavaju i tumače razni zapisi i otkrića, a bila je tu i vrlo aktivna prepisivačka laboratorija za pribiranje i umnožavanje knjiga iz mnogih kultura. U vojnim pohodima na grad i okolinu, stradala je više puta, ali je obnavljana u miru, da bi na kraju, kako svedoče naučnici, spaljena, po svoj prilici, kao utočište paganskog nasleđa.
No nije to ni za knjigu, ni za biblioteku kao njenu paradigmu, bio fatalni dan potpunog nestanka. Jeste da će do obnove proći milenijum i trista godina, što je vreme za duboki zaborav, ali taj zaborav očigledno nije bio dovoljno dubok. Na istom mestu gde je pre mnogo vekova bila izgrađena biblioteka po modelu Aristotelovog Liceuma, niklo je početkom našeg, dvadeset prvog veka, novo savremeno zdanje, današnja moderno opremljena, u velikoj meri digitalizovana Aleksandrijska sabirna biblioteka sveta.
U dugom razdoblju od njenog nastanka, pa nestajanja u požaru, do njene obnove, spaljivane su i knjige i biblioteke, a sa njima su ne retko goreli i njihovi autori, pisci i naučnici, nekad proglašavani za jeretike, a nekad za kolaterarnu štetu. Knjiga je, međutim sve to preživela, kao u suštini veoma otporna tvorevina. I sve to potvrđuje uverenje Brodskog iskazano u besedi na otvaranju Sajma knjiga u Torinu 1988. godine, rečima: „Knjige su u celini manje konačne od nas samih.“ Čitanje dakle nije ništa drugo, nego uporno iskušavanje beskonačnosti.
