мај 2015

Nedostatak referenci, nedovoljni finansijski kapaciteti i vrlo visoki zahtevi tendera koje često postavljaju međunarodni kreditori, samo su neke od prepreka srpskim kompanijama da dobiju velike poslove u energetskom sektoru. Udruživanje u konzorcijume pomaže u ispunjavanju tenderskih uslova, ali ni tada u dovoljnoj meri da se dobiju najvredniji projekti. Domaća elektromašinogradnja zato traži pomoć države.

Sistem Elektroprivrede Srbije (EPS) već decenijama unazad okosnica je upošljavanja kapaciteta domaće elektromašinogradnje, ali poslednjih godina nosioci projekata izgradnje novih elektroenergetskih objekata uglavnom su inostrane kompanije.

„Razlog za ovakvu situaciju leži u nemogućnosti domaće privrede da samostalno izvede tu vrstu objekata. U takvim projektima domaće kompanije su podizvođači inostranim kompanijama”, kažu za „Biznis i finansije” u EPS-u ističući da u oni vrlo često preporučuju da se u okviru ugovora stranih nosioca maksimalno angažuju domaći proizvodni kapaciteti. „U nizu projekata proteklih godina domaća preduzeća bila su nosioci ugovora, gde god je to praktično bilo moguće. Ipak, za neke projekte to nije bilo moguće”, kažu u EPS-u.

Glavni nosilac posla izgradnje prve velike termoelektrane u Srbiji posle tri decenije biće kineska kompanija CMEC (China Machinery and Engeneering Company). Izbor kineske kompanije za gradnju novog bloka kapaciteta 350 megavata u Termoelektrani „Kostolac B” posledica je i toga što se projekat finansira iz kredita kineske Eksim banke. Slika u kojoj finansijer bira glavnog izvođača mogla bi da se ponovi i u drugim velikim investicijama u energetici, čiji se početak realizacije očekuje u narednih nekoliko godina. O izgradnji termoelektrana i proširenju rudnika uglja „Štavalj”, kao investiciji od oko 800 miliona evra, razgovara se, naime, sa češkom kompanijom Alta, o gradnji oko 600 miliona evra vredne reverzibilne hidroelektrane „Bistrica” pregovaralo se sa Kanađanima, a strani partneri traže se i za hidroelektrane na Drini i Dunavu…

„Udruživanje kompanija iz Srbije jedini je način na koji one mogu da konkurišu jakim inostranim korporacijama. Pojedinačnim konkurisanjem na tenderima za velike projekte, i pored znanja, iskustva i potencijala, ne mogu da pariraju stranim kompanijama i budu nosioci poslova, pa je u praksi domaća operativa samo podizvođač, ili radna snaga stranih kompanija u sopstvenoj zemlji”, objašnjava Slobodan Babić, predsednik Skupštine Poslovnog udruženja Elektromašinogradnja, koje okuplja domaće kompanije.

“Kao podizvođači, domaće kompanije su prinuđene da poslove prihvataju po diktiranim-ucenjivačkim cenama, koje u većini slučajeva pokrivaju samo realne troškove poslovanja.To znači da domaće kompanije kao podizvođači nemaju mogućnost da učestvuju u podeli profita srazmerno svom učešću u projektu. Bez profita nema ulaganja u razvoj i modernizaciju opreme, niti školovanja i usavršavanja sopstvenog kadra svih profila i struka. Samim tim domaće kompanije gube trku sa tehnološkim razvojem i mogućnost da budu konkurentne na budućim poslovima. Domaća preduzeća istovremeno ostaju bez reference i tako gube mogućnost da same učestvuju na tenderima u Srbiji i inostranstvu”, kaže predsednik Skupštine Elektromašinogradnje.

Borba za referencu

U domaćim kompanijama smatraju da bi država trebalo da im pruži podršku i kao dobar primer ističu Hrvatsku, koja je upošljavala svoje firme, direktnom dodelom poslova koji su im potom služili kao referenca za projekte u inostranstvu.

Početkom 2015. u Srbiji je formirana radna grupa koju čine predstavnici ministarstava privrede, rudarstva i energetike i finansija, Uprave za javne nabavke, EPS-a, privrednih komora Srbije i Beograda, kao i Poslovnog udruženja Elektromašinogradnja, a čiji je cilj stvaranje institucionalnog ambijenta za upošljavanje kapaciteta i dalju stabilizaciju poslovanja srpske elektromašinogradnje. Radna grupa preko Privredne komore Srbijetreba da pripremi predlog obavezujućih mera za postupanje javnih preduzeća u javnim nabavkama, koje bi, potom, trebalo da potvrdi Vlada Srbije, očekuju privrednici.

Neki od predloga privrednika su da domaće firma dobiju poslove vredne najmanje 60 odsto ukupne vrednosti projekta koji se realizuje kroz kredit ili strateško partnerstvo, kao i da se u 2015. i 2016. prioritetno realizuju projekti koje obezbeđuju maksimalan procenat angažovanja domaće elektromašinogradnje. Predloženo je i da se striktno primenjuju domaće zakonodavstvo o licencama za strane firme.

Udruženje Elektromašinogradnja traži i da se dozvole za strane radnike izdaju po principu jedna na tri angažovana domaća radnika, po ugledu na Tursku koja primenjuje pravilo jedan stani radnik na pet domaćih. Predlog je i da se javna preduzeća obavežu da, pre objavljivanja tendera vrednosti iznad 500.000 evra uslove dostave Privrednoj komori Srbije koja će dati saglasnost za objavljivanje ukoliko srpske firme mogu da ih ispune pojedinačno ili u konzorcijumu.

“Na ovaj način bi država stvorila fer uslove za domaće firme u nadmetanju za dobijanje poslova pod ravnopravnim uslovima sa stranim firmama prvo u Srbiji, a potom i u inostranstvu. Očekujemo da država podrži domaća preduzeća i stimuliše ih da sačuvaju postojeća radna mesta i otvaraju nova”, navodi Babić.

U Upravi za javne nabavke, međutim, kažu da su predlozi privrede koji daju prednost domaćim kompanijama u postupcima javnih nabavki u suprotnosti sa direktivama EU.

“Zakon i dalje predviđa preferencijalni tretman domaćim ponuđačima u iznosu od pet odsto u ceni, odnosno pet pondera. Jedan od bitnih zahteva EU u procesu pregovora jeste da se izjednači tretman domaćih i stranih ponuđača”, ističe direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović.

On dodaje da domaće firme neophodne reference mogu da steknu i kroz poslove koje obavljaju kao podizvođači. “Domaća firma koja je radila kao podizvođač može da iskoristi reference na tom poslu u narednim postupcima javnih nabavki i da na taj način, kroz nekoliko poslova, stekne uslove da nastupi samostalno. Ukoliko su zahtevi tendera u pogledu traženih kapaciteta i referenci previsoko postavljeni, ponuđač može da podnese zahtev za zaštitu prava Republičkoj komisiji ukazujući na diskriminaciju”, kaže Jovanović.

Šanse na vidiku

EPS u proseku investira 200 miliona evra godišnje u održavanje postrojenja, a učešće domaćih kompanija u poslovima održavanja i remonta proizvodnih i distributivnih postrojenja je značajno, objašnjavaju u EPS-u.

Tokom 2014. godine samo u održavanje rudnika i elektrana EPS-a uloženo je 12,7 milijardi dinara, dok je isto toliko izdvojeno kako za investicije, tako i održavanje u distributivnom sektoru.

U EPS-u navode da u rudarskom sektoru, najveći deo poslova po obimu, a i po ceni obavljenih radova pripada domaćim preduzećima, dok veliki deo poslova obavljaju službe održavanja kopova iz sistema EPS-a. Učešće stranih kompanija na održavanju i remontima u rudnicima je veoma malo, ispod jedan odsto. Takođe, kod nabavke opreme za održavanje u velikoj meri zastupljene su domaće kompanije, a usluge su isključivo vezane za srpske firme.

Među primerima saradnje sa domaćim firmama je revitalizacija agregata hidroelektrane “Đerdap 1”, gde mnoge poslove pored izvođača radova, ruske firme „Silovije mašini“, učestvuju i stručnjaci domaćih firmi i instituta, kao i revitalizacija četiri agregata Hidroelektrane (HE) „Bajina Bašta“ na kojoj su bili su angažovani austrijska firma „Andritz hydro“ i domaće kompanije.

Da domaće kompanije imaju kvalitet prepoznala je i jedna od vodećih svetskih kompanija Mitsubishi Hitachi Power Systems iz Japana i angažovala ih kao ravnopravne partnere u konzorcijumu za projekat odsumporavnja dimnih gasova u Termoelektrani „Nikola Tesla A” čija je evaluacija u toku. Domaće kompanije bi u tom poslu, čiji je budžet oko 200 miliona evra i koji se finansira iz japanskog ODA kredita, mogle da dobiju posao vrednosti 63 odsto ukupne ponude.

„To bi bilo prvi put da domaće firme učestvuju u tom procentu u projektima koji se finansiraju stranim kreditima”, istakao je Babić.

U regionu tek predstoji realizacija projekata odsumporavanja u Tuzli, Kaknju, Ugljeviku, Gacku, ali i u obrenovačkoj elektrani TENT B. Sa referencama stečenim u projektu TENT A, domaće firme veruju da postoje velike šanse za novim poslovima u budućnosti, a time i za upošljavanje radnika.

Objedinjena ponuda

Poslovno udruženje Elektromašinogradnja formirano je 2009. sa ciljem da se kroz objedinjenu konkurentnu ponudu kvalifikuje za poslove u razvoju energetike Srbije. Članice udruženja su ATB Sever, Goša FOM, Energoprojekt Entel, Energoprojekt oprema, Institut Mihajlo Pupin –Automatika, Minel kotlogradnja, Rudnap grupa, Termoelektro Enel, Feromont inženjering i Institut za nuklearne nauke „Vinča”.

Valentina Nešić
116, april 2015.

„Mislim da je jako bitno za svakog arhitektu da provede određen broj sati na gradilištu, zato što mogućnost da pratiš kako se projekat razvija i kako će izgledati u budućnosti u potpunosti menja način razmišljanja. To je, ujedno, veoma zavodljiva situacija – kada se ono što si crtao i projektovao realizuje pred tvojim očima“, kaže Ksenija Đorđević, mlada beogradska arhitektica koja je prvi posao dobila još pre diplomiranja i čiji arhitektonski potpis danas nose prestižni objekti u Beogradu i inostranstvu.

Ksenija Đorđević je planirala da nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu upiše doktorske studije i bavi se teorijskom arhitekturom, a da privatno nastavi da igra balet. Pre fakultetske diplome dobila je prvi posao, i kako kaže, planove je morala da menja u letu. Njen prvi veliki projekat, osmišljavanje kluba beogradske Filharmonije 2007. godine, prerastao je u „Informbiro“, koji je postao popularan među vrlo različitim gostima – od starijih posetiteljki koncerata, preko poslovnih ljudi, mladih, do zaposlenih u Filharmoniji, koji su tu praktično domaćini. Nakon tog uspeha, mladu arhitekticu je počeo da prati „dobar glas“, pa su usledili angažmani koji su njen rad učinili prepoznatljivim: „Fabrika“, „Nova Ipanema – Anđelija“, „Drinka“, „Just Vanilla“, Hotel „Moskva“… Poslednjih nekoliko godina radi i za strane klijente, a među objektima za koje je angažovana više od 70 odsto su javna zdanja, od čega su preko polovine poznati klubovi i restorani.

BIF: Kako je ovakav, donekle nepredviđeni razvojni put, uticao na Vaše shvatanje arhitekture ?

Ksenija Đorđević: Mislim da je jako bitno za svakog arhitektu da provede određen broj sati na gradilištu, zato što mogućnost da pratiš kako se projekat razvija i kako će izgledati u budućnosti u potpunosti menja način razmišljanja. To iskustvo je neophodno i neprocenjivo, pogotovo u prvih nekoliko godina karijere. Zbog toga je kasnije lakše ukalkulisati sve probleme koji mogu da se pojave u realizaciji. Naučiš da se prilagođavaš novim situacijama i da donosiš odluke na licu mesta. Tek na terenu čovek može da oseti da je to što je zamislio utemeljeno u realnosti. To pruža osećaj sigurnosti da ono što si započeo možeš da dovedeš do kraja. To je, ujedno, veoma zavodljiva situacija – kada se ono što si crtao i projektovao realizuje pred tvojim očima, „jedan prema jedan“, u realnom vremenu.

BIF: Da li je zahtevnije raditi na rekonstrukcijama postojećih zdanja ili projektovati nove objekte?

K. Đorđević: Rekonstrukcije su zahtevne jer podrazumevaju i saradnju sa zavodima za zaštitu spomenika, kao u slučaju kuće iz Fažane u Istri iz šezdesetih godina 18. veka, ili prilikom rekonstrukcije beogradskog hotela Moskva. Neophodno je da se vodi računa o mnogo toga što se ne uči na fakultetu. Sa druge strane, rekonstrukcije su veoma uzbudljive, jer se prilikom radova razotkrivaju različiti slojevi vremena i nikad ne znaš na šta ćeš naići. Na primer, za rekonstrukciju hotela Moskva nisam mogla da pronađem dovoljno informacija o tome kako je izgledao njegov enterijer prilikom otvaranja 1906. godine, osim da je rađen u stilu ruske secesije. Na kraju su mi najviše pomogle dve razglednice iz tog perioda. Kada se rade rekonstrukcije starih objekata veoma je bitno i koji od „stilskih slojeva“ u njemu je najautentičniji – da li je u slučaju hotela Moskva to bio period njegovog otvaranja, ili sedamdesete godine prošlog veka? U većini slučajeva, navodi te sam prostor. Na primer, „Fabrika“, koja je građena sredinom proslog veka, ima jak identitet industrijske arhitekture, i sama vodi u kom smeru rekonstrukcija treba da se odvija.

Naravno, teže je kada se radi „od nule“. U početku sam pravila minimalističke, beskompromisne enterijere, ali sada imam veću potrebu da eksperimentišem sa prostorom. Aktuelni projekat poslastičarnice „Angelato“ u Pragu je potpuno drugačiji od mog dosadašnjeg arhitektonskog potpisa. Rađen je u nordijskom stilu, u drvetu, i sa figurama od origamija na plafonu – pre nekoliko godina ne bih mogla da zamislim da projektujem tako nešto.

BIF: Da li Vas u radu više ograničavaju zahtevni klijenti ili birokratske procedure?

K. Đorđević: Pitanje „čija je reč poslednja“ se naročito nameće u radu na zaštićenim objektima. Na primer, Konzervatorski odjel u Hrvatskoj je veoma rigorozan i zahtevan, cela Istra je zaštićena i posao se zbog toga odužio mesecima. A da ne govorimo o Pragu, koji je i u udžbenicima arhitekture naveden kao primer kako takve institucije treba da rade – tamo se i za saksije na fasadi tačno određuju dimenzije, oblici i boje. Zavod za zaštitu je donosilac zakona, a ja kao arhitekta moram da se povinujem tim pravilima. U principu, što imam više informacija i normi, meni je kao projektantu lakše. U najvećem broju slučajeva, na sreću, radila sam sa ljudima koji poseduju izvestan graditeljski senzibilitet, mada je bilo situacija kada sam morala da „pokažem zube“, kao kada mi klijenti daju fotografiju nekog poda koga su videli na putovanju i kažu „ja hoću to“, a reč je o objektu koji ima striktne istorijske odrednice. U početku sam se čudila kolegama koji su govorili o „paklu profesije“, ali kasnije me je nekoliko projekata „spustilo na zemlju“, pa sam morala da ovladam i menadžerskim poslovima.

Što se birokratije tiče, sada uglavnom angažujem stručne firme koje se bave pribavljanjem dozvola i ostalom papirologijom. Vidim da im nije lako, jer kod nas takve procedure i dalje nisu dovoljno uređene da bi projekat mogao da se realizuje bez zastoja. Previše je stvari koje se dešavaju „nepredviđeno“.

BIF: Da li se kriza u građevinskoj industriji odrazila i na Vaš posao?

K. Đorđević: Građevinska industrija je u jednom trenutku doživela strmoglav pad u Srbiji. Sećam se da sam bila u inostranstvu nekoliko meseci i kada sam se vratila, bilo mi je u prvom momentu teško da pojmim njene razmere – koliko ljudi je preko noći ostalo bez posla, a među njima i profesora, poznatih arhitekata. Imala sam sedam, osam ljudi na platnom spisku i timove sam kreirala prema projektima, ali sam vremenom ustalila saradnju sa dvadesetak spoljnih saradnika. Osećam se lepo u Beogradu, ali poslednjih nekoliko godina radim i za strane firme, pa suštinski nisam toliko pod pritiskom zbog loše situacije u ovom sektoru u Srbiji.

Klub Just Vanilla

BIF: Da li se slažete sa utiskom sve većeg broja stranih posetilaca da je srpska prestonica „Berlin jugoistočne Evrope“?

K. Đorđević: Moje kolege iz inostranstva sve češće govore o tome da se Beograd menja i da postaje novi centar urbane kulture u širem regionu. Uprkos tome što se u poslednje dve decenije mnogo toga radilo po sistemu promašaja i pogodaka, Beograd jeste – ali to je bio i ranije – prepoznat u stranoj javnosti kao čvorište u kome se „nešto dešava“. Strani gosti u poslednje vreme samo potvrđuju da je ovde prisutan specifičan kosmopolitski život i da su kreativne indutrije sve jače.

BIF: Kako uspevate da pratite najnovije svetske trendove u arhitekturi?

K. Đorđević: Neophodno je ostati „u korak“ sa zbivanjima u svetu, regionu i zemlji. Moraš biti umrežen i održavati komunikaciju sa kolegama. Sajmove posećujem nešto manje nego što bih htela, jer mi zgusnut raspored to ne omogućava, ali svako jutro uz prvu kafu posećujem različite „društvene mreže“ za arhitekte iz celog sveta i informišem se o tome ko šta projektuje u kom delu sveta. To mi daje mogućnost da odredim gde se nalazim u ovom trenutku.

BIF: Da li je u današnjim uslovima moguće dugoročnije planirati karijeru?

K. Đorđević: Upisala sam doktorske studije, ne zbog akademskih ambicija, već zato što želim da naučim kako da mislim ono sto radim. Neophodno je stalno konsultovati teoriju, pogotovo ako se baviš javnim strukturama i rekonstrukcijama, u protivnom veoma lako i neprimetno možeš da sklizneš u grešku iz koje nema povratka. Ne razmišljam o tome gde hoću da budem za pet, deset godina… Ne više. Ako je u početku i postojao jasan plan, okolnosti su se u međuvremenu značajno promenile. Razmišljam da bi bilo dobro da budem zaposlena negde, na primer u nekoj u državnoj firmi (smeh) i prepustim razmišljanje o hiljadu problema drugim ljudima.
broj 117, maj 2015.