Monthly Archives

јун 2015

Berlitz centar u Beogradu proglašen za najbolju školu stranih jezika u Evropi

by bifadmin 8. јун 2015.

Najbolja evropska škola stranih jezika nalazi se u Srbiji. Beogradski centar najpoznatije i najstarije škole stranih jezika na svetu – Berlitz, ocenama stručne komisije, poneo je titulu najboljeg evropskog centra za strane jezike u okviru lanca koji čini više od 600 škola u 50 zemalja širom planete. Uspeh Srbije je još veći jer je tokom poslednje godišnje provere kvaliteta nastave, beogradski centar osvojio najveći broj bodova od svih Berlitz centara na svetu.

Berlitz je najstariji lanac škola stranih jezika na svetu. Osnovan je još 1878. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Interesantno je da se Beograd nalazio među prvim evropskim prestonicama u kojima je početkom 20. veka otvorena Berlitz škola. Po ugledu na London, Pariz i Beč, u Beogradu je već 1914. godine počela da radi Berlitzova škola stranih jezika koju su pohađali viđeniji žitelji srpske prestonice željnih kosmopolitizma i evropskih vrednosti. Rad škole je prekinut na početku Drugog svetskog rata, ali je centar Berlitza u Srbiji obnovljen pre 11 godina.

Kurseve stranih jezika u ovoj školine pohađaju samo naši sugrađani već i stranci koji rade i žive u Srbiji. Mnogi od njih su prve reči na srpskom jeziku naučili upravo u Berlitzu. Manje je poznato, međutim, da puno stranaca u Beogradu uči i najpopularnije svetske jezike poput engleskog, španskog ili nemačkog, jer su metodi i kvalitet nastave apsolutno na nivou najvećih centara u svetskim metropolama, ali su kursevi značajno povoljniji.

8. јун 2015. 0 komentar

Do 2020. će 70% svetske populacije koristiti pametne telefone

by bifadmin 8. јун 2015.

Novo istraživanje kompanije Ericsson „Mobility Report“ pokazuje da će do 2020. godine broj pretplatničkih ugovora korisnika pametnih telefona, biti dupliran i da će dostići 6,1 milijardu. Takođe, istraživanje pokazuje da će do iste godine čak 70 odsto svetske populacije koristiti pametne telefone, a da će samo u Evropi biti 830 miliona tih uređaja. Očekivanja su da će do 2020. godine 90 odsto celokupne populacije biti pokriveno mobilnim broadbandom.

U prvom kvartalu 2015. godine, broj mobilnih pretplatničkih ugovora iznosio je 7,2 milijarde, uključujući 108 miliona novih od početka ove godine. Uz porast broja pretplatnika ide i povećan transfer podataka u mreži, a predviđanja su da će se do 2020. on povećati za 10 puta, a 80 odsto saobraćaja će ostvarivati pametni telefoni.

Video saobraćaj će i dalje nastaviti da raste i to 55 odsto na godišnjem nivou.
Što se tiče mobilnog saobraćaja u Evropi, predviđa se da će mesečna potrošnja biti viša od 6 ExaBytea, što je osam puta više nego u 2014. U prilog tome ide i podatak da će se količina korišćenih podataka, po jednom pametnom telefonu, povećati sa današnjih 1,2 GB na skoro 6,5 GB mesečno do 2020.

8. јун 2015. 0 komentar

Ekonomija Slajder

B&F reč nedelje: Gas

by bifadmin 8. јун 2015.

Pre desetak dana premijer Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija mora da smanji zavisnost od ruskog gasa a istog dana na ovo je Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, u medijima odgovorio da gas iz Rusije nema zamenu na evropskom tržištu.

Posle najave zaokreta u energetskoj politici, premijerov put u SAD je doživljen kroz prizmu ovih događaja. Posebno zato što je Vučić govorio o potrebi da prihvatimo američke sugestije o diversifikaciji snabdevanja gasom tako što ćemo se pridružiti gasovodu koji ima američku podršku i koji će sprovesti gas iz Azerbejdžana u Evropu. Tako bi se, misle mnogi, zbog povećanja konkurencije dobio kvalitetniji a možda i jeftinij gas, a smanjio bi se i politički uticaj Rusije na zemlje koje su potpuno zavisne od njenog gasa.

No, Bajatović ne misli tako. Gasovod TAP, koji treba da doprema gas iz Azerbejdžana nema dovoljne količine gasa za jugoistočnu Evropu, a sve i kada bi se taj gasovod izgradio, kad se snabde Turska, preostaje svega 16 milijardi kubika gasa što je nedovoljno za zemlje regiona, rekao je Bajatović na Međunarodnom biznis kongresu u Beogradu i kojem je prisustvovao šef Gasproma Aleksej Miler. Bajatović je dodao da je gas iz škriljaca neisplativ i nekonkurentan i poručio da te alternative koje se nude Srbiji i zemljama regiona nisu prave alternative.

On je ocenio i da Rusija radi na diverzifikaciji isporuka sopstvenog gasa iz Rusije koji je neophodan evropskim zemljama i dodao da nije siguran koliko će SAD moći da pritiskaju EU po pitanju smanjenja energetske saradnje sa Rusijom.

Dok političari biraju strane, privredu i građane jedino interesuje zapravo kakav će uticaj imati krajnja odluka na njih, odnosno da li će im gas poskupeti ili pojefitniti.

“Naš ruski gas jeste i biće konkurentan u dalekoj perspektivi”, poručio je Miler na kongresu u Beogradu, dodavši da je izvoz ruskog gasa na evropsko tržište u porastu i da će nastaviti da raste u narednih 15 godina za oko 17%. Učešće ruskog gasa na evropskom tržištu je po njegovim rečima prošle godine dostiglo dostiglo oko 30 odsto.

U Srbiji je aituacija malo počela da se popravlja. Naime, posle pet uzastopnih poskupljenja Savet Agencije za energetiku Srbije odobrio je pojeftinjenje prirodnog gasa od 1. juna, u proseku za 5,4 odsto za sve kupce koji imaju pravo na javno snabdevanje, a za domaćinstva za 5,1 odsto. To je oko 10 odsto domaćinstava, odnosno 249.000, koliko ih ima priključak na gas.

Da nisu u pitanju političke igre pokušao je da dokaže Srbijagas, objavivši da je pojeftinjenje nastupilo kao rezultat kvartalnog kretanja cene derivata nafte na berzi i kursa dolara.

No, za koju god stranu ili strane da se opredelimo u ovoj geopolitičkoj igri, uvek treba biti na oprezu, pogotovu posle iskustva sa toliko najavljivanim i hvaljenim Južnim tokom.

Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.

8. јун 2015. 0 komentar

Politika i društvo Slajder

Država prodaje 21 vojni kompleks

by bifadmin 8. јун 2015.

Republička direkcija za imovinu Republike Srbije oglasila je prodaju 21 vojnog objekta, koji nisu neophodni za funkcionisanje Vojske Srbije. Na prodaju su vojni kompleks „Takovo“ kod Gornjeg Milanovca, vojni kompleks-kasarna „Tanasko Rajić“ u Čačku koju čine 52 objekta ukupne površine 23.087 m², kompleks skladište „Potok Mesić-Belocrkvanski put“ u Vršcu koji podrazumeva 12 objekata.

Vojno skladište „Ćirikovac“ u Požarevcu, zemljište u kompleksu „Bukovac“ u Novom Sadu, zemljište u kompleksu „Milutinovac-3“ kod Kladova, zemljište kompleksa „Nova Pazova“, upravna zgrada i magacin u kompleksu „Kučajna“ u Kučevu, skladište kasarna „NH Slavko Munćan Sava“ u Beloj Crkvi, skladište „Pod tvrđavom“ u Novom Sadu takođe traže nove vlasnike.

Osim toga, na prodaju je i deo vojnog kompleksa „Stari Banovci“ u Staroj Pazovi, kasarna „Carina“ u Smederevu, vežbalište „Kličevac“ u Valjevu, kompleks „Belegiš“ u Staroj Pazovi“, „Alibegovac-Karagač“ u Novom Sadu, Klub vojske „Venac Radomira Putnika br. 2“ u Somboru, skladišni kompleks „Gorjani“ u Užicu, koji čini 11 vanknjižnih objekata.

Među objektima koji nisu neophodni Vojsci su i kompleks „Ul. Stevice Jovanovića 32“ u Zrenjaninu, „Vlasina-Stojkovićeva“ u Surdulici, UPT „Potok Mesić“ u Vršcu i kompleks „Jabuka“ u Pančevu.

Svi vojni kompleksi mogu se razgledati 15. i 16. juna 2015. godine, a rok za podnošenje ponuda je 15 dana od dana objavljivanja oglasa (objavljen 8. juna).

Izvor: eKapija

8. јун 2015. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Tomi Rumpf, Perutnina Ptuj Topiko: Pileće meso u ofanzivi

by bifadmin 8. јун 2015.

Srpski potrošači jedu gotovo dvostruko manje piletine od evropskog proseka, ali je to jedina vrsta mesa čija potrošnja raste u ovom regionu od početka krize. Kako osvojiti kupce u zemlji u kojoj je svinjetina tradicionalno „neprikosnovena“, za „Biznis & Finansije“ govori Tomi Rumpf, direktor kompanije Perutnina Ptuj Topiko, koja, uz sopstveni kapacitet od oko četiri miliona brojlera godišnje, sarađuje sa više od 60 kooperanata u Srbiji.

Perutnina Ptuj je na nivou grupe prošle godine ostvarila gotovo 257 milona evra prihoda od prodaje,i dostigla operativnu dobit, EBIT, od 14,2 miliona evra, dok je EBITDA iznosila 26,3 miliona evra – uprkos negativnim trendovima na tržištima ovog regiona, na kojima generiše najveće prihode: padu tražnje za robom široke potrošnje za 2,5 do 4,5 odsto, uz istovremeni rast nelojalne konkurencije u „sivoj zoni“ i ponude živinskog mesa po damping cenama. Kako se ističe u saopštenju za javnost, dobri poslovni rezultati su ostvareni zahvaljujući zaokretu ka povećanju prodaje proizvoda sa višom dodatom vrednošću.

Mada ni u zemljama EU „siva zona“ nije u potpunosti iskorenjena, procenat nelegalnih proizvoda od mesa na tržištu je neuporedivo manji nego u Srbiji gde se, prema procenama, od ukupne količine pilećeg mesa na tržištu čak 40 do 50 odsto prodaje mimo organizovane trgovine. „Takav trend je posebno izražen u situaciji kada opada kupovna moć stanovništva, a pored efikasnijeg rada inspekcijskih organa, rešenju mogu da doprinesu i sami proizvođači – odgovarajućom promocijom kvalitetnih proizvoda i boljim odnosom sa kupcima koji traže jeftinije proizvode“, ističe u razgovoru za „Biznis & Finansije“ Tomi Rumpf, direktor Perutnine Ptuj Topiko.

„Neophodno je da intenzivnije komuniciramo i sa kupcima slabije kupovne moći i pokušamo da im približimo naše proizvode, ali do granice do koje nećemo ugroziti sopstvene standarde i kvalitet. U dobro organizovanom poslu uvek postoji prostor za uštede, kroz optimizaciju nabavnih lanaca i procesa, prenosom znanja i usvajanjem novih tehnologija – ali nikada na uštrb kvaliteta“, kategoričan je Rumpf. On posebno ističe ulogu tehnologije, koja se brzo menja, ali je za ozbiljne proizvođače veoma važno da budu u toku sa najnovijim rešenjima, jer se početna ulaganja dugoročnije uvek isplate. Iz tog razloga, stručni tim Kontrole kvaliteta predstavlja jednu od najbitnijih službi na nivou grupe, čiji je posao i da uspostave standarde koji će se primenjivati u celom regionu.

Raste, i još će da raste

Grupacija Perutnina Ptuj zapošljava više od 3.600 radnika i sarađuje sa oko 500 uzgajivača, a u Srbiji kompanija Perutnina Ptuj Topiko ima preko 60 kooperanata, uz sopstveni kapacitet od oko četiri miliona brojlera godišnje. Na farmama gde kompanija uzgaja brojlere veterinari su dostupni 24 sata dnevno, uz obavezan neprekidni monitoring, naglašava naš sagovornik. Pored toga, redovno se sprovode interna uzorkovanja i provera mesa u kompanijskim laboratorijama, kao i obavezna kontrola u državnim institucijama u propisanim rokovima.

Zahvaljujući takvoj politici, slovenačka kompanija ima dobru izlaznost na čitavo evropsko tržište – njeni proizvodi mogu da se kupe ne samo u susednim zemljama koje su članice EU, već i u Skandinaviji, jednako kao i u Švajcarskoj, koja ima veoma rigorozne standarde za kvalitet. Deo kompanije koji posluje u Srbiji, izvozi oko sedam odsto ukupne proizvodnje u Crnu Goru i Makedoniju.

Nemačka je nedavno pokrenula inicijativu da svi uzgajivači pilića u okviru EU imaju i zaseban „free range“ prostor gde će brojleri imati izlaz na otvoren prostor, a direktor Perutnine Ptuj Topiko ističe da je njegova kompanija počela da uvodi ovakav princip još pre godinu dana u sve svoje pogone.

Pileće meso i njegove prerađevine su sve popularniji, što zbog opšteg trenda zdravije ishrane, tako i zbog lakog načina pripreme. Međutim, piletina je privlačna i zbog toga što za njenu upotrebu ne postoje religijske prepreke, a što je slučaj sa gotovo svim drugim vrstama mesa. Srbija se po željama potrošača ne razlikuje od razvijenih tržišta, „štaviše, rekao bih da su kupci ovde izbirljiviji, jer moraju da povedu računa kako da kvalitetne proizvode uklope u manji iznos prosečne potrošačke korpe“, ocenjuje naš sagovornik. „Sa druge strane, reper za potrošnju i određivanje cene mesa na srpskom tržištu je uvek bio promet svinjskog mesa. Ne pamtim da sam sreo Srbina koji ne jede svinjsko meso i koji neće svinjetinu ili prasetinu odabrati pre nekog drugog mesa“, smeje se Rumpf.

Striktno protiv GMO

Potrošnja pilećeg mesa u Srbiji iznosi 11 kilograma po stanovniku i ispod je evropskog proseka koji iznosi 22-23kg po stanovniku na godišnjem nivou. „To znači da ovde postoji veliki prostor za rast, što dobija na značaju s obzirom da je proizvodnja pilećeg mesa u ovom regionu jedina rasla od početka krize, i to brzinom od dva odsto godišnje, pre svega zahvaljujući ulaganjima u proizvodnju i konkurentnim cenama“, ističe Rumpf.

U Sloveniji je Perutnina Ptuj svuda prisutan i prepoznatljiv nacionalni brend, sa 75 odsto učešća u ukupnoj proizvodnji živinskog mesa, koje je visoko zastupljeno u ukupnom slovenačkom izvozu mesa i mesnih prerađevina. Naš sagovornik najavljuje da im je to cilj i u Srbiji, što uključuje i bolje informisanje potrošača da je Perutnina Ptuj Topiko u potpunosti domaći proizvođač, sa kompletnim uzgojem i sirovinama proizvedenim u Srbiji, dok je iz matične kompanije prenet samo „know-how“.

Upitan da prokomentariše najave nekih evropskih medija da aktuelni pregovori EU i SAD oko bescarinske trgovine u okviru Transatlantskog sporazuma, mogu dovesti i do pojave GMO proizvoda na evropskom tržištu, Tomi Rumpf kaže:
„Američko tržište je po tom pitanju veoma liberalno već godinama. Međutim, imajući u vidu potpuno različitu edukaciju i potrebe evropskih potrošača, čak i da se to desi, ne verujem da će GMO proizvodi naići na dobar odziv i imati veliku potražnju sa ove strane Atlantskog okeana. Lično sam protiv upotrebe GMO sirovina u svim fazama proizvodnje, a Perutnina Ptuj je jedan od onih proizvođača koji su striktno protiv upotrebe genetski modifikovanih organizama“.

Menadžer sa preduzetničkom karijerom

Tomi Rumpf, koji je na čelu Perutnine Ptuj Topiko od septembra prošle godine, završio je Veterinarski fakultet i svojim zanimanjem se bavio uporedo sa preduzetničkom karijerom. „U veterinarskoj oblasti sam još na neki način prisutan preko ambulanti koje imam u Sloveniji, ali s obzirom na obaveze i zahteve koje nosi pozicija na kojoj se nalazim, nemam vremena da praktikujem veterinu. Taj posao sam prepustio stručnjacima u kompaniji, koji ga odlično rade“, kaže Tomi Rumpf.

broj 117, maj 2015.

8. јун 2015. 0 komentar

Posle 5 Slajder

Konj i automobil: Smena zagađivača

by bifadmin 7. јун 2015.

Zbog problema koje je izazvala eksplozija konjske populacije u gradovima, sazvana je Prva međunarodna konferencija o urbanizmu 1898. u Njujorku. Samo u tom gradu, za potrebe prevoza bilo je „uposleno“ 200 hiljada konja, koji su pored velikog broja saobraćajnih nesreća, visokih troškova osiguranja i nesnosne buke, za sobom ostavljali 210 tona balege svakog dana. Stručnjaci su se razišli bez ikakvog rešenja, koje je stiglo tek sa pronalaskom automobila. Dočekan je kao „spasilac životne sredine“.

Kada je svet pohrlio u moderno doba broj gradskog stanovništva počeo je da raste veličanstvenom brzinom – pre svega u Londonu, Parizu, Njujorku i Čikagu. Tokom 19. veka, samo u Sjedinjenim Američkim Državama broj stanovnika u gradovima je porastao za više od 30 miliona. Sa kretanjem tog ljudskog roja i njegovih dobara sa jednog mesta na drugo, prevoz je počeo da proizvodi sve više problema u svakodnevnom životu, uključujući i zastoje u saobraćaju, visoke troškove osiguranja i ogroman broj saobraćajnih nesreća sa tragičnim ishodom. Usevi koji bi se inače našli na porodičnim trpezama pretvarani su u gorivo, što je podizalo njihovu cenu i izazivalo nestašice, a sve zagađeniji vazduh i drugi problemi vezani za životnu sredinu ozbiljno su uticali na porast obolelih. Zvuči kao uvod u optužbu protiv automobila? Ne, reč je o konju.

Konj, koji je čoveku od davnina bio od velike pomoći u najraznovrsnijim poslovima, našao je široku primenu u modernim gradovima koji su se širili – vukao je tramvaje i kočije, prevozio građevinski materijal, pomagao u istovaru brodova i vozova. Korišćen je čak i kao pogonska snaga za mašine za proizvodnju nameštaja, konopaca, piva i odeće. Ako bi se neko ozbiljno razboleo, lekar je na konju hitao u pomoć. Kad izbije požar, konjska zaprega jurila je ulicama vukući vatrogasnu pumpu. Početkom 20. veka u Njujorku je živelo i „radilo“ približno 200.000 konja, ili konj na svakih 17 stanovnika.

Ulice su bile zakrčene zaprežnim kolima, a kada bi konj malaksao i pao, često su mu skraćivali muke na licu mesta. To je uzrokovalo još veće zastoje. Mnogi vlasnici štala imali su polise osiguranja kojima je, da bi se sprečile prevare, bilo predviđeno da životinji muke mora da prekrati treća strana. To je značilo da se moraju sačekati policija, veterinar i Američko društvo za zaštitu životinja. Ali ni tu nije bio kraj. „Mrtve konje bilo je izuzetno teško transportovati“, piše Erik Moris, stručnjak za urbanizam i saobraćaj na američkom Univerzitetu Klemson. „Zato su čistači ulica često čekali da leševi istrule da bi ih lakše isekli na komade i odvezli kolicima“.

Ni sa konjem, ni bez njega

Buka koju su stvarali gvozdeni točkovi kočija i potkovice toliko je uznemiravala ljude („navodno je izazivala veliki broj nervnih poremećaja“, ograđuje se Moris), da je u nekim gradovima zabranjen saobraćaj zaprežnim vozilima u ulicama oko bolnica i drugih osetljivih mesta. No, mnogo veći problem je bila učestalost nesreća u kojima su stradali pešaci „jer se ni konjem ni zaprežnim kolima ne upravlja tako lako kao u holivudskim filmovima, naročito kada su ulice klizave i prepune ljudi. Tokom 1900. u saobraćajnim udesima koje su izazvali konji poginulo je 200 Njujorčana, odnosno jedan na svakih 17.000 stanovnika. Poređenja radi, u 2012. u saobraćajnim nesrećama poginula su 274 stanovnika Njujorka, ili jedan na svakih 30.000. To znači da je 1900. bilo gotovo dva puta verovatnije da Njujorčanin pogine u udesu koji bi izazvao konj, nego danas u automobilskoj nesreći“, primećuje američki stručnjak. Poređenje koliko je bilo pijanih kočijaša u odnosu na broj pijanih vozača na ulicama Njujorka danas nije moguće, žali se Moris, jer za kočijaše koji su voleli da „cugnu“ nema podataka. Ali, na osnovu indirektnih pokazatelja zaključuje da se može pretpostaviti „da je taj broj bio veoma veliki“.

Poseban problem bila je balega: za jednim konjem ostajalo je u proseku 11 kilograma balege dnevno. Pošto je bilo 200.000 konja, to je približno 210 tona konjske balege svakog dana. Nekoliko decenija pre toga, kada je u gradovima bilo manje konja, postojalo je razrađeno tržište đubriva. Farmeri su ga kupovali i odvozili na njive, naravno, pomoću konja.Ali sa eksplozivnim rastom „gradske konjske populacije“, došlo je do prezasićenja. Na praznim parcelama konjsko đubrivo je nagomilavano do visine od 18 metara. Oivičavalo je gradske ulice u snežnim smetovima. Preko leta je smrdelo do neba; po kišnom vremenu kašasta reka konjskog đubriva plavila je pešačke prelaze i slivala se u podrume. Danas, turisti koji se dive njujorškim kućama iz 19. veka i njihovim elegantnim stepeništima, koja se sa nivoa ulice penju ka salonu na prvom spratu, ne sanjaju da su ona bila neophodan deo projekta koji je vlasniku omogućavao da se izdigne iznad nepregledne gomile konjskog đubreta.

One su, istovremeno, bile leglo milijardi muva koje su prenosile mnoštvo smrtonosnih bolesti. Oko „planina“ đubreta okupljali su se pacovi da bi pokupili nesvarena zrna ovsa i druge konjske hrane; žitarica koje su u ljudskoj ishrani bile sve skuplje zbog veće potražnje za konje. Tada se niko nije brinuo zbog globalnog zagrevanja, ali da jeste, konj bi bio glavni krivac, jer njegova balega izlučuje metan, gas koji doprinosi efektu staklene bašte.

Zato je konjska balega bila glavna tema Prve međunarodne konferencije o urbanizmu koja je održana u Njujorku 1898. godine. Veliki gradovi širom sveta suočavali su se sa istim problemom, ali na konferenciji nisu uspeli da nađu rešenje.„Potpuno zbunjeni ovim problemom“, piše Erik Moris, „stručnjaci okupljeni na konferenciji su priznali da nisu postigli nikakav rezultat i učesnici su se razišli posle tri dana, umesto planiranih deset“. Činilo se da je svet dostigao tačku u kojoj njegovi najveći gradovi ne mogu da opstanu bez konja, ali ni sa njima.

Spasilac postao ubica

A onda je problem iščezao. To se nije desilo ni naredbom vlasti, ni višom silom. Stanovnici gradova nisu se masovno opredelili za čovekoljublje i odrekli se svih prednosti koje pruža konjska snaga. Problem je rešen tehnološkom inovacijom. Nije pronađena životinja koja ne proizvodi balegu, već su konje sa ulica istisnuli električni tramvaji i automobil, koji su u odnosu na probleme sa konjem delovali kao daleko čistije rešenje, i naravno, bili su mnogo efikasniji. Automobil, jeftiniji za održavanje i upravljanje nego konjska zaprega, proglašen je „spasiocem životne sredine“. Stanovnici gradova širom sveta mogli su duboko da udahnu – najzad punim plućima – i da nastave putem progresa.

Na žalost, priča se tu ne završava. Rešenje koje je spasilo 20. vek ugrožava 21. jer su automobil i tramvaj, pored prednosti, doneli i ogromne probleme. Jedinjenja ugljenika, koja je tokom prošlog veka „izbljuvalo“ preko milijardu automobila i hiljade termoelektrana na ugalj, zagrejala su Zemljinu atmosferu. Baš kao što je nekada uticaj konja pretio da ugrozi opstanak u gradovima, sada postoji bojazan da će delovanje ljudi imati isti efekat. Ali Erik Moris ne prihvata fatalizam kao pristup problemu. Prema njegovom mišljenju, priča sa konjem i automobilom, kao uostalom i celokupna ljudska istorija, dokazuju da kada se čini da rešenja nema to ne znači da ono ne postoji. Samo je pitanje kada će ga neko pronaći.

Belgijsko anonimno društvo „ukinulo“ konje u Beogradu

Prva tramvajska linija u Beogradu uspostavljena je 14. oktobra 1892. od Kalemegdana do Slavije. Iako na konjsku vuču, vožnja ovim tramvajem bila je početak funkcionisanja gradskog prevoza.Tramvaj na konjsku vuču pre srpske prestonice imali su samo London, Pariz, Njujork i Berlin.Tek pošto su 1903. godine poslovi oko izgradnje tramvajskog saobraćaja i električnog osvetljenja prešli u ruke belgijskog kapitala – takozvanog Belgijskog anonimnog društva, godinu dana kasnije pojavio se tada moderan tramvaj na struju, potisnuvši one sa konjskom zapregom.

broj 116, april 2015.

7. јун 2015. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Mnoštvo loših kredita uskoro može dovesti do velikog pada cene nekretnina

by bifadmin 7. јун 2015.

Ko planira da proda stan – bilo bi pametno da to učini što pre.

Ko planira da kupi stan – ne treba da žuri.

Po informacijama koje dolaze iz državnih i bankarskih krugova, na tržištu nekretnina uskoro se očekuje krupan događaj. Očekivanje je da će se odjednom pojaviti velika ponuda jeftinih stanova, porodičnih kuća, stambenih zgrada, čitavih stambenih blokova ali i poslovnog prostora, fabričkih hala i skladišta.

Tako veliki rast ponude izazvaće – drastičan pad cena.

Mnogi će s pravom postaviti pitanje otkud sad odjednom tako velika ponuda. Jer, visoka ponuda već postoji takozvanim prirodnim rastom pošto se u Beogradu, na primer, (a slično je i u Srbiji) gradi više nekretnina nego što postoji potražnja na tržištu. I taj disbalans do sada nije značajnije uticao na obaranje cena. Između ostalog i zbog toga što se u tom biznisu propira deo prljavog novca.

Cenu će, gotovo sigurno, oboriti uzrok koji nije direktno vezan za građevinsku industriju.

Vrednost nekretnina pašće zbog lošeg stanja u – bankarskoj industriji.

Nenaplativi (takozvani, loši) krediti u svim bankama toliko su veliki da ugrožavaju ceo bankarski sistem u zemlji. Nezvaničnu procenu (Neuspela abolicija, Peščanik, 28.05.2015) učešća loših – non-performing loan (NPL) – kredita u ukupnim kreditima jedan ugledni investicioni bankar smatra skromnom i ubeđen je da je njihovo učešće u portfolijima poslovnih banaka – 60 odsto. Novčano izraženo, vrednost loših kredita u bankarskim knjigama kreće se od 5 do 12 (konzervativna procena) milijardi evra.

Ako se nešto hitno ne preduzme, bankarskom sistemu u Srbiji preti ozbiljan problem. Stručnjaci procenjuju da je potreban hitan plan za rešavanje 35 najvećih slučajeva loših kredita čija veličina može da povuče u ambis sve poslovne banke.

Dodatno ”ulje na vatru” panike u bankarskoj industriji dolili su zabrinuti posmatrači – Evropska unija i Evropsko nadzorno telo za bankarstvo (European Banking Authority-EBA) – koji od Srbije traže da urgentno sredi svoj bankarski sistem prema AQR (asset quality reviews – kvalitet aktive/imovine) standardu. AQR je standard ”stres testa” kojim se procenjuje imovina za merenje kreditnog rizika. Zato su u Srbiju pristigli stručnjaci velikih revizorskih kuća (Ernst i Jang, KPMG, Prajsvoterhauskupers) koji su ušli u sve banke, češljaju im portfolija i knjige, rade analize loših kredita i pripremaju predloge rešenja. Postoji samo jedan zajednički imenitelj svih tih predloga – banke moraju da prikažu realnu vrednost „instrumenata osiguranja“ koje su uzele pri odobravanju kredita.

Dakle, revizori treba da utvrde realno stanje bankarskih portfolija i vrednost hipoteka (i ostalih garancija) koje su firme dale kao osiguranje za kredite. Istina koja će iz bankarskih knjiga izaći na videlo posle tih oditorskih analiza šokiraće javnost i pokazati da gotovo sve banke u Srbiji imaju skrivene gubitke, da ih namerno skrivaju i da ih je to dovelo na ivicu propasti.

Odakle gubici i zašto ih banke prikrivaju?

Evo jednog primera koji bi lakše objasnio problem: neka od poslovnih banaka u Srbiji dala je kredit nekom preduzetniku ili firmi. A kao obezbeđenje za kredit banka je kao hipoteku uzela, recimo, halu ili zgradu koju ta firma ima. U prilično slobodnoj, takoreći burazerskoj (banka-klijent) proceni vrednosti, ta hala ili zgrada (najčešće s predumišljajem) je procenjena na tri miliona evra. Bilo je mnogo slučajeva da se procena takvih hipoteka radi i po ”političkoj liniji”. Na primer, neko (zna se ko) iz Demokratske stranke pozove direktora Agrobanke ili Srpske banke i začas neka ”šupa” u Ivanjici bude procenjana na vrednost nekog boljeg fensi hotela u Beogradu.

U međuvremenu, iz raznoraznih razloga (od ekonomske krize do nesposobnih vlasnika) firma koja je podigla kredit ne može da ga otplaćuje, ili otplaćuje samo kamatu, i na vidiku nema šanse da taj kredit ikada bude otplaćen. I eto problema za banku, koji ona gura „pod tepih“ knjižeći i dalje početnu, nerealnu vrednost uzete hipoteke. Pa tako banka u svojim poslovnim knjigama i dalje vodi hipoteku, recimo na zarđalu halu, na pet miliona evra iako je vrednost te hale 150.000 evra, i knjiži poslovni uspeh iako je suštinski u ozbiljnom problemu. Tako sve banke u Srbiji nerealno prikazuju svoje bilanse, a njihovo poslovanje sve je teže i u jednom trenutku može da dovede (kad se uradi test po AQR standardu) do sloma konkretne banke, ali i kompletnog bankarskog sistema.

Da to nije prazna priča pokazuje slučaj jedne banke čiji su loši krediti dostigli skoro milijardu evra, ali i primeri Prve banke, Poštanske banke, grčkih banaka…

A direktori banaka u Srbiji te podatke namerno drže „friziranim“ da bi kod svojih matičnih centrala u inostranstvu ostavili što bolji utisak. Čak je poznat slučaj da je direktor jedne banke (čija se matica u EU usprotivila takvom ponašanju) nedavno odobrio milionski kredit u evrima bez ikakve garancije, „na lepe“ oči, jednoj poznatoj beogradskoj „faci“ koja sad taj kredit ne može da vrati, jer mu je firma u katastrofalno lošem stanju.

Zato je u Srbiji zavladala panika i svi sa zebnjom čekuju izveštaj revizorskih kuća o stanju u bankama, o težini loših kredita i visini gubitaka.

Posle „komešanja“ u Narodnoj banci, i u Vladi je nivo alarma uključen na najviši i najglasniji nivo. Ministarstva finansija, privrede i pravde, svako iz svog domena, ubrzano tragaju za rešenjem ove glavobolje.

Centralna banka zalaže se za „oprez, promišljene rokove i realne aktivnosti“, a Vlada (kako se saznaje iz krugova bliskih premijeru) za – Državnu banku loših kredita. Upućeni izvori tvrde da se guvernerka NBS žestoko protivi toj ideji.

Šta je Državna NPL banka?

Do sada postoje razne nijanse, a suština je ista.

Cilj države je da spase privatni bankarski sektor od propasti. A modeli su različiti i već viđeni. Počelo je sa državnim spasavanjem banaka u SAD, uz ogroman otpor republikanaca koji su tvrdili da nisu svi poreski obveznici Amerike dužni da spasavaju privatne banke i kontraargument demokrata da je to jedini način odbrane američkog bankarskog sistema od kolapsa. Nastavilo se u Austriji kad je država preuzela Hipo Alpe Adria banku, što je poreske obveznike koštalo 5,55 milijardi evra. A zatim je i Slovenija napravila poseban fond i preuzela 420 loših kredita Nove ljubljanske banke i Nove kreditne banke Maribor, čija je vrednost bila oko 3,4 milijarde evra. I Austrija i Slovenija su novac za ove operacije dobile od Evropske centralne banke (ECB). A nedavno je i ECB odlučila da sa 1.000 milijardi evra dokapitalizuje uzdrmani bankarski sektor i osposobi ga za kreditiranje novog rasta.

U gotovo svim ovim slučajevima država je postajala akcionar (suvlasnik) privatnih banaka. Ima primera (američki slučaj) da je posle vrlo kratkog vremena država izlazila iz vlasništva, jer su banke uspele da se konsoliduju, ali ima i loših – Austrija je početkom marta objavila da je obustavila otplatu više od 11 milijardi evra dugova Hipo Alpe Adrie, dok ne iznađe način kako da ugasi tu banku bez dodatnih troškova za poreske obveznike. Ministarstvo finansija Austrije poručilo je da neće više koristiti novac poreskih obveznika, jer mogući otpis čak 8,7 milijardi evra duga nadmašuje očekivanja Vlade i ustanove HETA (formirana da preuzime loše dugove banaka).

Dakle i Srbija, po istom principu ali sa tragičnim zakašnjenjem, razmišlja o Državnoj NPL banci, a najveća nepoznanica, za sada, je gde naći novac koji treba upumpati u tu banku.

Srbiji bi za tu operaciju trebalo između 2 i 5 (konzervativna procena) milijardi evra. U finansijskim krugovima kao jedna od mogućnosti spominje se izdavanje državnih evrobondova (hartije od vrednosti) na sumu ne manju od milijardu evra.

Kako bi izgledala operacija spasavanja banaka u Srbiji?

Prvo bi revizori utvrdili tačnu sumu loših kredita i gubitak banaka po tom osnovu. Zatim bi loši krediti, ne celi nego u određenom iznosu (oko 88 odsto) bili preneti u Državnu NPL banku i ta banka bi pokrila gubitke poslovnih banaka. Manji deo (oko 12 odsto) bi poslovne banke prihvatile kao svoj gubitak. Istovremeno, banke se oslobađaju rezervacija kod NBS (novac koji su položile kod Centralne banke pri odobravanju kredita).

Činom faktičke dokapitalizacije, država Srbija postala bi suvlasnik – negde veći a negde manji – u svim bankama koje posluju u zemlji, uključujući i one čije su matice u državama-članicama EU.

Loši krediti u Državnoj NPL banci zapravo su preneti „instrumenti osiguranja“ koje su poslovne banke uzimale od klijenata za date kredite. Najčešće su to bile hipoteke (mada ima i nekih drugih garancija) u nekretninama.

Da bi izvukla neku vajdicu, Državnoj NPL banci jedino preostaje da te nekretnine počne da prodaje. Tako će se na tržištu odjednom naći veliki broj stanova, porodičnih kuća, stambenih višespratnica, čitavih stambenih blokova, rezidencijalnih vila, ali i poslovnih zgrada, fabričkih hala, skladišta…

Ali po ceni koju odrede renomirane revizorske kuće. Teško da će Evropska unija i EBA dozvoliti nekim domaćim „revizorima“ da repriziraju burazersku procenu vrednosti. Postoji primer jednog bankara kome su propali građevinski preduzetnici (koje je kreditirao) ostavili „u amanet“ dve ekskluzivne stambene zgrade u kraju oko Železničke bolnice na Dedinju, a on „sanja“ da će ih prodati „za ambasade“ po 10-ak miliona evra. Revizori s visokom dozom sigurnosti tvrde da će taj bankar, ili država ako preuzme te loše kredite, biti srećni ako za svaku zgradu dobiju po dva miliona evra.

Ima još mnogo takvih slučajeva. Na primer, neka hala u Ivanjici koja je procenjena na 3 miliona evra prodaće se za 15 puta manju cenu. Ili hotel u nekom gradu u Srbiji koji je upisan kao hipoteka vredna 20 miliona evra, možda će moći da se proda za dva-tri miliona evra.

Šta to na kraju dana znači?

Pa da će država značajno da ”pukne”. Za velike pare.

I sve to mora da se desi „čim prije“ (rekao bi pokojni Josip Broz). Šalu na stranu, Srbija taj problem mora da reši ove godine.

Prva vidljiva posledica, ukoliko se formira Banka NPL kredita i počne da prodaje preuzete hipoteke od poslovnih banaka, biće haos na tržištu nekretnina.

Odjednom će tržište biti preplavljeno ponudom velikog broja poslovnih zgrada, proizvodnih hala, skladišta, stambenih naselja, kuća, stanova… A velika ponuda, po zakonu, dovodi do – pada cena, odnosno do pojeftinjenja nekretnina. To će biti odlična prilika za real estate mešetare (to nije ništa ružno, ljudi rade svoj posao) kao što su Goldman Saks ili Dojče banka, investicioni fondovi i domaći biznismeni, da se za male pare domognu puno nekretnina, a onda čekaju oživljavanje tržišta što je prilika da dobro zarade.

Dakle, ko je planirao da proda svoj stan ili kuću to treba da uradi pre nego što država formira Banku loših kredita.

A ko je odlučio da kupi kuću ili stan, bilo bi pametno da sačeka formiranje te Banke, jer će cene nekretnina tada početi da padaju.

Iako ga neki ozbiljni stručnjaci smatraju jedinom mogućim u ovom trenutku, model Državne NPL banke nije jedino rešenje. Ima i ono koje se zalaže za „oprez, promišljene rokove i realne aktivnosti“. Možda će se u međuvremenu pojaviti i neko treće.

Najgore je ako se, dok naši zvaničnici mudruju, mimo njihove volje i želje ipak dogodi havarija bankarskog sistema. Sa svim ružnim posledicama.

Preuzeto sa Peščanik

7. јун 2015. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Šta donose 4G i 5G mreže: I posle novog – novo

by bifadmin 6. јун 2015.

Procenjuje se da će 4G mrežom, koja je od nedavno dostupna i u Srbiji, biti pokriveno 70 odsto svetske populacije do 2020. godine, kada kompanija Ericsson najavljuje početak komercijalizacije 5G tehnologije. Evropska komisija je 5G sistem svrstala među naučna dostignuća koja će promeniti evropsku svakodnevnicu, a u razvoju buduće infrastrukture digitalne ekonomije nadmeću se i drugi tehnološki igrači u svetu.

Sva tri operatora mobilne telefonije u Srbiji su pretprošlog meseca ponudili uslugu 4G mreže i krenuli u postavljanje baznih stanica širom zemlje, kako bi nova usluga bila što dostupnija. U odnosu na 3G mrežu, koja se pojavila 1998. godine, nova tehnologija, prema tvrdnjama operatora, nudi višestruke prednosti jer omogućava efikasniji i jeftiniji prenos velikog broja podataka. Standardi u pogledu brzine interneta su joj 100 Mbit/s za komunikaciju koja se odvija tokom kretanja i 1 Gbit/s u stanju mirovanja.

To znači da će telefoni sa mrežom četvrte generacije imati brzinu odziva ispod 0,1 sekunde, dok je kod korisnika 3G tehnologije ona i do dve, pa i tri sekunde. Slično je i sa brzinom učitavanja. Zato je, između ostalog, predodređena za zahtevnije mobilne servise, kao što je gledanje HD televizije, igranje igara ili video striming. Većina novih modela pametnih telefona podržava 4G, a njihovi vlasnici mogu koristiti ovu mrežu ako svoje SIM kartice kod mobilnog operatora zamene 4G kompatibilnim SIM karticama (uSIM).

Ova tehnologija će, pored većih brzina, vremenom omogućiti i veći kapacitet po jednoj baznoj stanici kao i bolju pokrivenost signalom, ali i nove investicije u razvoj telekomunikacione infrastrukture, budući da je samo VIP u prva tri meseca ove godine investirao 15,5 miliona evra u pripreme za pokretanje prve 4G LTE mreže u Srbiji.

Efekti su vidljivi i po republički budžet. Kako navodi urednik biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT) Vladimir Vučković, vanredni budžetski prilivi po osnovu licenci za 4G tehnologiju su u prvom kvartalu 2015. iznosili 21 milion evra, a još veći prihodi se očekuju od prodaja dozvola za korišćenje frekvencija koje će se osloboditi po okončanju digitalizacije TV signala. “Pošto je reč o spektru na 800 megaherca koji odlikuje bolje prostiranje signala i mogućnost pokrivanja ruralnih područja, očekujemo da bi, po osnovu prodaje dozvola, budžet mogao da prihoduje i 100 miliona evra”, izjavila je nedavno Tatjana Matić, državni sekretar u Ministarstvu trgovine i telekomunikacija.

Smena za pet godina

Prema prognozama, 4G mrežom će do 2020. godine biti pokriveno 70 odsto svetske populacije, odnosno 6,1 milijarda korisnika pametnih telefona. Oni će uglavnom uživati u video sadržaju, koji je sa pretraživanjem činio čak 75 odsto mobilnog data saobraćaja u 2013. godini, a do 2020. će biti udesetostručen. Iste godine, međutim, očekuje se novi tehnološki pomak – pojava 5G tehnologije, najavljuju u kompaniji Ericsson, koja je još 2009. godine u Stokholmu lansirala prvu 4G komercijalnu mrežu na svetu. Pored 5G mreže, Ericsson razvija i 5G PPP infrastrukturu koja će biti zajednička za operatore i kompanije iz različitih industrija, kao što su proizvođači automobila ili pružaoci komunalnih usluga.

Evropska komisija je ovu tehnologiju svrstala na listu naučnih dostignuća koja će promeniti evropsku svakodnevnicu, uz procenu da će 5G mreža posebno uticati na razvoj zdravstva, rudarstva, autoindustrije i energetske efikasnosti. Osim ekonomičnije potrošnje energije u industriji i domaćinstvima, mogućnosti njene primene su i u unapređenju bezbednosnih uslova u rudnicima, upravljanju mašinama bez fizičkog prisustva radnika, lekarskim operacijama „na daljinu“, kao i u mnogim drugim oblastima.

U početku, 5G mreža bi trebalo da obezbedi brzinu prenosa podataka veću od 10 Gbit/s, na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Cilj je da prenos podataka, od najmanje 10 Mbit/s, bude ostvariv svuda, uključujući i slabo naseljena ruralna područja u zemljama u razvoju. Drugim rečima, u novoj mreži će se podaci prenositi 1.000 puta brže nego u 4G. Ona je namenjena modernom “umreženom” dobu, u kome će međusobno biti povezani gedžeti, mašine, kućni aparati…

Za primenu 5G moraju biti spremni svi segmenti mreže, kaže za B&F Antonio Passarella, direktor kompanije Ericsson za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju. „Zato se, pored radio tehnologije, uporedo razvijaju i sistemi za upravljanje i nadzor nad mrežom, IP infrastruktura, Cloud rešenja i mrežna virtualizacija, aplikacije… Sisteme pete generacije ne treba posmatrati kao neku zasebnu tehnologiju, već pre kao sinhronizovan sistem starih i novih tehnologija koje će se koristiti u skladu sa korisničkim potrebama, odnosno kao podrška umreženom društvu“. Naš sagovornik najavljuje prvu komercijalnu primenu 5G sistema na Letnjim olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine, a moguće je da će neke nove funkcionalnosti ove tehnologije biti prikazane već 2018. na Zimskim olimpijskim igrama u Južnoj Koreji.

Promena u pristupu umreževanju

Evropska komisija nastoji da Evropa postane lider u razvoju 5G mreže, koja će prema prognozama evropskog poverenika za digitalnu ekonomiju i društvo Gintera Etingera, predstavljati infrastrukturu digitalne ekonomije. Upravo iz tog razloga, konkurencija u celom svetu se takmiči u njenom osvajanju, pa je, tako, istraživački tim pod nazivom „5GIC“ sa univerziteta u Sariju uspeo da testira 5G standard i da postigne brzinu od čak 1 terabit po sekundi, što je oko 65.000 puta brže od sadašnje 4G mreže. Testiranje 5G brzina nedavno je obavio i korejski Samsung, ali je uspeo da postigne brzinu od „samo“ 7,5 gigabita. Kineski Huawei investirao je 600 miliona dolara u ovu tehnologiju i otvorio devet odvojenih centara za istraživanje sa 500 zaposlenih.

Ericsson sarađuje na razvoju 5G sistema sa Kings koledžom u Londonu i Tehničkim univerzitetom u Drezdenu „jer nije u pitanju samo razvoj mreže ili tehnologije radio pristupa, već je reč o daleko složenijem sistemu, koji obuhvata mnogo različitih aspekata i uključuje aktere iz različitih oblasti”, objašnjava Passarella. To znači i da će se, između ostalog, promeniti pristup umrežavanju. “Mobilni telefoni su doživeli veliku promenu prelaskom na takozvane pametne telefone, oni su sada zapravo mali računari, koji se stalno unapređuju. Međutim, kada se govori o uređajima koji će koristiti 5G, fokus nije samo na gedžetima. Ericsson je još pre pet godina predvideo 50 milijardi konektovanih uređaja do 2020. godine, odnosno svet u kome će svi koji mogu da imaju koristi od konekcije biti povezani na mrežu. Danas, pet godina kasnije, svedoci smo da svet zaista ide u tom pravcu”, komentariše naš sagovornik.

Nove prognoze ukazuju da će do 2020. biti umreženo možda čak i do 100 milijardi uređaja – od gradova, automobila i kuća, do četkica za zube. Veliki doprinos 5G sistema očekuje se i u kriznim situacijama, ističe Passarela, kao što su bile prošlogodišnje poplave u Srbiji. Mogućnosti za pomoć ugroženima su brojne, od rešenja koja će obezbediti daleko efikasniju i pouzdaniju komunikaciju, do upotrebe robota i drugih mašina u spasilačkim akcijama.
broj 117, maj 2015.

6. јун 2015. 0 komentar

Slajder

Partije u Srbiji: Manje ideologije, više članstva

by bifadmin 6. јун 2015.

Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza.
Dante Aligieri

Veoma agilni sociolog Jovo Bakić nedavno je u Danasu savetovao Borislavu Stefanoviću da ako bude “odlučio da pokrene novu stranku ona ne bi smela da bude masovna, već kadrovska, tj. ne bi svako mogao u nju ući”. Očito dobronamerno i moderno. Naime, tendencija je skoro svuda u svetu da partije više ne šire ruke svakom ko želi u njih da se učlani. Razlika je jedino u tome što uglavnom više nisu na ceni “pametni i nekompromitovani”, kako Bakić savetuje, nego stručni manipulatori javnosti, osobe interesima vezane za političkog vođu i, dakako, dobro rangirani poslenici medija. Klasično članstvo uglavnom više nema privlačnu snagu.

Sasvim je moguće da trend racionalizacije, smanjenja troškova (pa prema tome zaposlenih i onih koji se muvaju oko ekonomskih ili političkih stožera), što ovladava ekonomijom i državnim aparatima, ima svoje odjeke i u politici. Kao što se shvatilo da industrija i državni aparat bolje funkcionišu sa manje zaposlenih, tako se došlo i do zaključka da politika bolje i efikasnje funkcioniše uz mali broj plaćenog i poslušnog osoblja, nego sa brojnim članstvom opsednutim da i ono kreira političke pravce, ili koje bar veruje da u tome učestvuje. Već decenijama skoro da nijedna partija na svetu nije održala svoj kongres, a nekada je to bio preduslov unutarpartijske demokratije. Nema se kad za tu vrstu zamajavanja. Vremena su zgusnuta, a protivnika, kojima internet i opšti komunikacioni razvoj idu na ruku, sve je više, pa su i tehnike hrvanja sa njima drugačije. Politika već uveliko posluje na tržišnim principima: efikasno, profitabilno i sebično.

Grupa politologa, pod vođstvom Ingrid van Bizen, profesorke uporedne politologije sa univerziteta u Lajdenu, uradila je obimnu studiju o značaju članstva za političke partije u EU, i osnovni joj je zaključak da je, izuzev Austrije i Kipra, članstvo političkih partija svuda u značajnom opadanju. Uvek sklona krajnostima, italijanska levica je u tom smislu u opasnom vođstvu. Demokratska partija u toj zemlji je po broju članova od 2007. godine, kada je formirana, i to dominantno od članstva komunističke i levog krila demohrišćanske partije, bila jedna od najbrojnijih partija Evrope sa 750.000 registrovanih članova. Pala je na samo 100.000 članova na početku ove godine. “Evropski demokrati su (dakle ne samo u Italiji) uočljivo izgubili kapacitet i volju da angažuju građane na način kako su to nekada činili”, tvrdi se u studiji.

Samo 4,7 odsto elektorata u EU pripada nekoj od političkih partija. Anahronizam je Austrija sa 17 odsto, što je pre četvrt veka bio prosek Unije. U Poljskoj i Litvaniji procenat partijskog članstva ne doseže ni do 1 odsto glasačkog tela! Većina postkomunističkih zemalja je ispod polovine proseka EU, odnosno ne prelazi stopu od 2 odsto; izuzetak su Slovenija (6,2) i Bugarska (5,7 odsto). Takvo stanje je prilično iznenađenje, budući da se očekivalo da postkomunističko građanstvo prigrli baznu mogućnost demokratije. Ono je međutim definitivno izgubilo veru u bilo kakav politički sistem. Ali stanje nije mnogo bolje ni u starim demokratijama: Britanija je za tri decenije izgubila milion, a Francuska 1,5 miliona politički angažovanog članstva. Skandinavske zemlje su u istom periodu smanjile članstva partija za 50 do 60 odsto.

Danas se malo ko priseća da je pod uticajem francuske revolucije u većinu ustava evropskih zemalja prodrlo jakobinsko pravilo da je “svaki član parlamenta predstavnik naroda i da samo njemu odgovara”. Prošlo je vreme kada je narod smatran političkim entitetom, titularom prava, naslednikom prerogativa koje su nekada imali suvereni. Niko ne spori da su političke partije neophodne za funkcionisanje demokratije; sporenje je samo oko toga čemu političke partije služe danas. Evropske partije, posebno one sa levice, izgubile su osećaj pripadnosti zajednici/kolektivu, što je bila njihova centralna karakteristika. Kada je 1863. godine osnovana ADAV (Allgemeiner Deutscher Arbeitverein), preteča SDP-a, u njenom osnivačkom aktu pisalo je da će se baviti obrazovanjem radnika za obavljanje političkih funkcija, njihovim kulturnim uzdizanjem i školovanjem. “Socijaldemokratija nije pitanje članstva u organizaciji, nego životnog opredeljenja”.

Prosvetiteljska funkcija vremenom je zamenjena političkom indoktrinacijom, pa je vaspitavanje preraslo u prevaspitavanje. Antonio Gramši, osnivač i ideolog KP Italije, zaslužan je za značajnu i tesnu spregu levice i kulture.[ref]1[/ref] Ali zaslužan je, međutim, i za razvijanje tehnologije indoktrinacije od malih nogu (preko školstva), koju su u vreme vladavine Buša mlađeg pripadnici Neokona u Americi zdušno prihvatili i primenjivali u američkom školstvu, u meri u kojoj je to bilo moguće. Vreme čini svoje, pa su partije evoluirale u nešto što je najviše nalik na izborne komitete. Celokupna mašinerija podređena je dobijanju što većeg broja glasova na izborima, tako da nekakva pseudo ideološka orijentacija služi samo za prikupljanje glasova, bez sektaške gadljivosti na glasove onih “koji nisu naši”. Do ideološke čistote drže još samo nostalgični pripadnici “trećeg doba” koji još jedini ozbiljno shvataju podelu na levicu i desnicu. Političare, svedoci smo toga, više ne interesuje ideologija, jer ona nije ništa drugo nego dugoročno planiranje političkih ciljeva. Planiranje je prokaženo i niko više ne želi da sebi dugoročno vezuje ruke. Pogledajmo samo evolutivni put aktuelnog srpskog političkog vrha. Niko i ništa više nema trajni značaj, odnosno jedini ko taj značaj ima je kapital – a on je pritom dominantno anoniman.

Nema ideologije, pa srećom nema ni ideoloških komisija. Posao su preuzele agencije za politički marketing, koje kao putujući cirkusi obilaze zemlje i nude im usluge po sistemu ko više plati ima veće šanse da pobedi. Karakteristično je da u Americi, koja je apsolutni uzor savremene politike, čak 42 odsto stanovnika sebe smatra nezavisnim, 31 odsto demokratima, a 25 odsto republikancima. Međutim, omaklo mi se da sam pratio američke predsedničke izbore 1980. godine i bez ustezanja tvrdim da je najkvalifikovaniji pretendent na mesto predsednika, Džon Anderson, nezavisni kandidat, dobio samo 6,6 odsto glasova i nijedan izborni okrug. Možda je uteha to što nijedan nezavisni kandidat u zemlji dominatno nezavisnih birača nikada nije dobio ni toliko. Pobedio je trećerazredni holivudski glumac Ronald Regan, osvojivši 50,8 odsto glasova, 489 elektora i odigrao briljantno u dva mandata svoju životnu ulogu predsednika SAD. Regan je na TV propagandu potrošio 15, a Anderson 2 miliona dolara. Presudni su novac, propaganda i podrška, a ne ličnost kandidata i program.

Razočarenja politikom dovode do “građanskog deficita” gotovo svuda po svetu. Nemajući drugih mogućnosti uticaja na politiku, građanima ostaje jedino da se iskažu na izborima, a budući da su i izbori uveliko postali stručno i naučno podložni političkoj tehnologiji “profesionalno izbornih partija” – kako se to stručno zove – ne čudi sve manji broj glasača koji učestvuju na njima. Umesto centralnih komiteta ili glavnih odbora, krug se sužava na partijske menadžere. Snažne ideje i slogani blede. Nekada je jedna reč “Solidarnost” srušila najpolicijskiji režim; danas se politika poštapa besmislicama tipa “Sa nama nema neizvesnosti” ili “Budućnost u koju verujemo” i dokazuje odsustvo političkog projekta. Partijski kadar se profesionalizuje, a članstvo opada i stari.[ref]2 [/ref]Primera radi, Evropska zajednica 1979. godine (9 članica) izabrala je svoje poslanike učešćem 61 odsto izbornog tela. Godine 1994. (15 članica) učešće se svelo na 56 odsto, da bi na izborima 2014. (27 članica) izlaznost bila 42,54 odsto, u Rumuniji 27,67, a u Češkoj samo 18,2 odsto. Niko se zbog toga ne uzbuđuje preterano – zakoni su tako skrojeni da su i tako dobijeni rezultati legalni i jedino je to važno.

Sukobi političkih protivnika sve više liče na borbe kečera koji fingiraju mržnju, razlike, nepomirljivost i pobedu ili poraz, a uloge i ulozi su uglavnom unapred podeljeni. Dezorijentisani i nezadovoljni, birači postaju plen sve brojnijih desnih, levih ili mentalnih ekstremista koji profitiraju dobijanjem značaja i publiciteta, ali ne uspevaju da ugroze uhodani politički poredak. Onoga trenutka kad iskoče suviše, budući da su iznutra policijski efikasno nadzirani, bivaju eliminisani kao “pretnja demokratiji”. Plebs se polako privikava da bude vladan, a ne da vlada. Demokratija, kao i bogatstvo, pripada sve užem krugu.

Najveći problem je finansiranje političkih partija. Švajcarska je jedina zemlja u Evropi u kojoj političke partije ne dobijaju ni dinara od države. U svim drugim državama, partije na vlasti su neizmerno složne sa opozicijom kad treba doneti zakone kojima će regulisati svoje prihode na račun državne kase. Najbogatiji fond je u Nemačkoj i iznosi 133 miliona evra, a deli se srazmerno procentu dobijenih glasova na izborima. Dakle, sasvim je svejedno hoće li na izbore izaći 10 ili 50 miliona glasača – važan je procenat za deobu. Francuska svojim partijama dodeljuje 75 miliona evra, ali zabranjuje donacije kompanija, kockarnica (!) i stranih država. Mari Lepen je od Rusije zato dobila “povoljan kredit” (to nije zabranjeno) koji će valjda vratiti kad dođe na vlast?

Italija ima najnaprednije referendumom izglasano pravilo – svaki poreski obveznik ima pravo da 5 hiljaditih delova poreza na svoj dohodak usmeri partiji koju sam odabere. Onda se pokazalo da je to partijama malo, pa je smišljena trakalica “priznavanja izbornih troškova” koji daleko nadmašuju legalne priloge građana. Otuda večna tuča da se postavi što niži prag partijama za ulazak u parlament (po novom predlogu 3 odsto), tako da se što više političara i političkih šarlatana očeše o državne pare. Italija je poznata po sjajnoj kuhinji i sramotno gramzivim političarima.[ref]3 [/ref]U legislaturi koja je u toku, 196 parlamentaraca promenilo je 250 članstava partija. To je moguće tako što je izvesna Barbara Saltamartini, na primer, izabrana na listi Berluskonijeve PDL, prešla u NCD, pa u Mešovite, pa u Legu Nord – mandat joj traje do 2018. i vrlo je moguće da tu nije kraj. Onih sa tri promene ima na desetine, a sa dve – na stotine. Poslanici su postali kao fudbaleri, samo što nemaju prelazni rok nego ih prekupljuju kad se pojave na tržištu. Borba za članstvo, jer postoji predlog da se i to računa, svela se na to da se član postaje tako što se SMS porukom pošalju lični podaci i 2 evra i postaje se član dotične partije, o čemu automat otkuca potvrdu. Broj partija u koje se tako može učlaniti nije ograničen. Za svaki slučaj nije loše imati dokaza, kad se učestvuje u nekom projektu, da si član partije onoga ko odlučuje. Zato kada se završe izbori, svi, čak i oni poslednji, likuju da su pobedili.

***

Početkom februara Al Džazira je objavila interesantan prilog pod naslovom “Srbija, država partijskih knjižica”. Ukratko: u vreme jednopartijske diktature u Srbiji, Savez komunista imao je 907 hiljada članova odnosno 9,8 odsto stanovništva; danas, prema tvrdnjama iz SNS-a, ta partija ima oko pola miliona članova, što je 6,7 odsto stanovništva. Jasnije predstave radi, Putinova vladajuća partija u Rusiji pokriva tek 1,4 odsto stanovništva, Merkelina CDU u Nemačkoj 0,6 odsto, a Kamerunova konzervativna u Britaniji 0,3 odsto stanovništva. Dakle, mi sasvim jasno klizimo u “demokratski” jednopartijski sistem.

Porazno je to što alternative nema na vidiku. Na izborima marta 2014. SNS je dobila 48,8 odsto glasova, a njen koalicioni partner SPS 14 odsto glasova. Prema sondaži iz decembra prošle godine, SNS bi u tom trenutku dobio 51,1 odsto glasova. Prema ispitivanju iz marta ove godine, stanje stabilno ostaje na 51 odsto, a koalicioni partner SPS ima 12,1 odsto privrženika. Prva opoziciona partija DS dobila bi samo 7,2 odsto. Prema tome, vladajuća SNS postepeno raste čak i na štetu svog koalicionog partnera SPS, sa kojim su vodeće ličnosti SNS-a delile vlast i sudbinu i u Miloševićevo vreme.

Suštinu zbivanja na srpskoj političkoj sceni otkriva podatak sa kraja prošle godine, koji pokazuje da čak 80 odsto glasača SNS-a ne bi dalo svoj glas partiji da na njenom čelu nije Aleksandar Vučič. To pokazuje da je Srbija dobila harizmatsku ličnost i da joj prija što je ta ličnost egocentrična, odlučna, samovoljna i autoritarna. Tipičan nacionalni “japajajac”. Sam predsednik vlade svakodnevno se trudi da novim argumentima dopuni svoj lik i delo, a polazišne tačke njegove orijentacije sadržane su u njegovom autorskom tekstu “Moj odgovor Njima” (Blic, 02.03.2015), naravno kao podloga za analizu ličnosti i politike. To koliko se on nekome od nas dopada ili ne nema nikakvog političkog značaja, dokle god on bude bio u stanju da lično vodi partiju i pleni više političkih poena nego sedam opozicionih partija zajedno.

Iako Vladimir Goati takvu situaciju komentariše kao “Imamo lidere, partije praktično ne” – sem što je teško uočiti više od jednog ozbiljnog lidera, tvrdnja sa nepostojanjem partija deluje utemeljenije. Ako SPS, koalicioni partner vladajuće partije, jedini doseže malko preko 10 odsto privrženosti, i ako sedam narednih partija ukupno osvaja samo 23,1 odsto političkog prostora, to zapravo SNS čini jedinim relevantnim činiocem za analizu. Uočljivo je da SNS ima lidera i članstvo, ali nema partiju. Naime, decembra 2014. u medijima se naveliko pisalo da je SNS raspustila 100 odbora tokom te godine, uz opasku da je broj odbora koji su raspušteni ili im je istekao mandat, verovatno veći od broja onih koji su operativni. O nekim organizacionim obnavljanjima velikih razmera nije bilo vesti. Publicitet dobijaju prekupljivanja političkih kadrova, intelektualaca i medijskih ličnosti iz drugih tabora.

Kako sada stvari stoje, mnogo je veća verovatnoća da Vučić uništi samoga sebe, nego da ga bilo ko drugi ugrozi. Kako oblaporno pokušava da sve napore i uspehe pripiše sebi, kao kolateralnu štetu dobiće i sve neuspehe, bez mogućnosti da ih pripiše nekom drugom. Takvom ponašanju druge politički ambiciozne ličnosti mogu samo da smetaju te će morati da ih eliminiše, sve dok ne stvori kritičnu masu nezadovoljnika u sopstvenom okruženju sposobnu da ga iznutra demontira. Vreme je malih političkih ciljeva i sprovođenja jedne od politika zacrtanih u većem centru; ostaje samo mogućnost opredeljivanja za neki od tih centara, a ekvilibriranje između njih ne može trajati predugo. Srbija nije SFRJ koja je uz sebe imala ceo Treći svet, kada je balansirala između dva bloka.

Srbiji preti budućnost Republike Srpske. “Narod se izveštio“ – o tamošnjoj situaciji piše profesorka Jelena Đurković – „zna na koja vrata pokucati, gde da stane u red. Svi imaju nekoga u stranci i svi očekuju da ih se neko seti… Zbog toga na izbore idu samo oni koji čekaju u redu da dođu na partijsku listu, pa na partijsku kvotu, jer bez toga nema ni zaposlenja. Onih koji su izvan stranke skoro kao da nema. Oni ne postoje”.

Dužina trajanja takvog razdoblja srazmerna je procentu neutralnih u vremenu moralne krize.

————————————————-

“Ljudi od kulture dužni su da seju sumnju, a ne da samo sakupljaju dokaze za svoje teze.”

Pre tri decenije, više od trećine članstva SPD-a u Nemačkoj činili su pripadnici generacije ispod 30 godina starosti. Danas ih je samo 10 odsto.

Italijanski parlamentarci dobijaju 5.000 evra osnovne plate, dodatke na funkcije, dnevnice i putne troškove, imaju bezbroj privilegija (besplatne sve vrste prevoza, sem taksija) i na kraju privilegovane penzije. Njihovi evroparlamentarci imaju najviše plate, 15.707 evra, dvostruko u odnosu na drugoplasirane Austrijance (7.664) i pet puta više od Španaca (3.127 evra mesečno). Italijanski evroparlamentarac prima 13 radničkih plata mesečno.

Preneto sa Peščanik

6. јун 2015. 0 komentar

Ekonomija Slajder

Skroman promet na Produktnoj berzi

by bifadmin 5. јун 2015.

Prva nedelja juna, na “Produktnoj berzi” u Novom Sadu, prošla je u znaku veoma skromnog prometa. Prometovano je svega 200 tona robe, što predstavlja tek trećinu prošlonedeljnog prometa. Kao i količinski obim prometa i ovonedeljni vrednosni obim prometa od 6.138.000,00 dinara, beleži nedeljni pad i to za 54,68 %.

Razlozi uglavom leže u veoma slaboj tražnji, ali i u iščekivanju tržišnih učesnika kada su u pitanju kako prinos novog roda pšenice, tako i njena cena. Za to vreme nije registrovan promet prošlogodišnjim rodom, iz prostog razloga što potencijalni prodavci još uvek ne nude stari rod po ceni koja bi bila interesantna za kupce. Približavanje žetve će svakako izjednačiti cenovne kotacije ponude i tražnje prošlogodišnje pšenice, ali ostaje da se vidi na kom cenovnom nivou će se tasevi izjednačiti.

Za to vreme kukuruz je sredinom nedelje dostigao cenovni nivo od 17,60 din/kg (16,00 din/kg, bez PDV-a), koliko je vredeo i tokom aprila meseca ove godine. Ova cena je za 2,62 % viša nego prethodne nedelje. Mali obim trgovanja je između ostalog i posledica disproporcija izvoznih cena, u odnosu na domaće, što neminovno prouzrokuje izvozničku apstinenciju kada su u pitanju novi izvozni aranžmani. Upravo je ovakvo povlačenje tražnje sa tržištu kukuruza dovelo do toga da, pred kraj ove nedelje, nisu “prolazile” ni prodajne kotacije po 15,80 din/kg, bez PDV-a.

Čini se da je tržište soje bilo najzanimljivije tokom nedelje za nama. Posle gotovo tri meseca izrazite cenovne stabilnosti soje u zrnu, gde je cena varirala u veoma uskom cenovnom rasponu od 40,00 – 41,00 din/kg, bez PDV-a, tokom protekle nedelje cena ovog proizvoda je pala ispod donje granice od 40,00 din/kg, bez PDV-a i to na nivo od 43,78 din/kg (39,80 din/kg, bez PDV-a). Razlozi su uglavnom vezani za solidne zalihe i samim tim dobru ponudu soje.

PRODEX

Bez obzira na pad cene soje, prošlonedeljni cenovni rast kukuruza, doveo je do toga da PRODEX već treću nedelju za redom beleži rast indeksne vrednosti. Na današnji dan ovaj berzanski indeks beleži indeksnu vrednost od 206,34 poena, što je za 0,87 indeksnih poena više nego prethodne nedelje.

SVET

Zabeleženo je poboljšanje uslova za useve ozime pšenice u SAD-u u regionu Velikih Ravnica najviše zahvaljujući nedavnim povoljnim kišama. Usevi jare pšenice, posejani su na gotovo čitavom području Severne ravnice uz veoma povoljne uslove. Prognoza svetske proizvodnje pšenice je skočila za 4.0 miliona tona, najviše zahvaljujući prognozama o veoma dobroj žetvi u Severnoj Africi i Severnoj Americi. Prognoza zavšnih zaliha za kraj 2016. godine, skočila je na rekord u poslednjih trinaest godina,a opet najviše zahvaljujući Severnoj Americi, ali i EU.

U SAD-u je setva kukuruza gotovo završena, uz veoma povoljne uslove sa potpunim prestankom problema u kukuruznom pojasu.

Julski fjučers na pšenicu je u poslednjih nedelju dana na čikaškoj berzi skočio za 7,16%, dok je fjučers na kukuruz skuplji za 2,83%.
Došlo je do smanjenja prenosivih zaliha soje u SAD-u, dok su uslovi useva povoljni. Setva napreduje.

Soja je sa isporukom u julu skuplja za 2,20%, dok je sojina sačma skuplja za 0,30%.

Pšenica je u Parizu, u odnosu na kraj prošle nedelje, skočila za 2,51%, dok je u Budimpešti pojeftinila za 0,50%. Kukuruz je u Parizu skočio u odnosu na prošli petak za 1,94%, dok je u Budimpešti poskupeo za 0,23%.

5. јун 2015. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci