Monthly Archives

април 2016

Papiri iz Paname: Ključni brojevi

by bifadmin 4. април 2016.

Vest dana kaže da je iz poreskog raja države Paname, iz advokatske kancelarije Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), iscurelo čak 2,6 terabajta podataka koji kompromituju neke od najvećih firmi i bogate pojedince iz najrazvijenijih zemalja.

Čak 11 miliona dokumenata „iscurelo“ je iz jedne od, do danas, najtajnovitijih advokatskih kancelarija na svetu. Ti „papiri“ veoma jasno dokazuju kako je kancelarija Mosak Fonseka, koja za 40 godina postojanja nijednom nije optužena za kriminalne radnje, pomagala svojim klijentima da peru novac, izbegavaju poreze i novčane kazne.

Identitet „zviždača“ koji je poslao sva ova dokumenta prvom primaocu, nemačkom Zidojče Cajtungu (Suddeutsche Zeitung), još uvek nije otkriven. Zidojče Cajtung je prosledio dokumenta Međunarodnom konzorcijumu istražiteljskih novinara, koji okuplja 107 redakcija iz čitavog sveta, među kojima i BBC i Gardijan, koji su vest rano jutros preneli širom planete.

Ono što je za sada otkriveno: dokumenta direktno inkriminišu 72 bivših državnika, među kojima npr. i bivšeg islandskog premijera. Takođe, što je i podvučeno kao glavna vest u zapadnim medijima, razotkriven je i krug „perača novca“ za kojeg se veruje da je operisao sa više od milijardu dolara i da je blizak aktuelnom ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Evo nekih podataka koji su do sada objavljeni:

Broj ofšor kompanija koje su obavljale svoje poslove preko Mosak Fonseke je bio najveći 2009. godine i iznosio je skoro 82.000, dok se sad kreće oko 65.000. Njihov broj fluktuira jer je vek trajanja ofšor kompanija obično kratkog roka.

Najveći broj vlasnika registrovanih ofšor kompanija dolaze iz Hong Konga (preko 35.000), Švajcarske (32.000) i Velike Britanije (31.000), mada ih je zabeleženo iz preko 100 država iz čitavog sveta.

Među prvih deset banaka po broju osnovanih ofšor kompanija za svoje klijente, na prvom mestu je Eksperta Korporejt (Experta Corporate), sa preko 1.600 kompanija, na drugom je Bank Safra Sarasin (Banque J. Safra Sarasin) iz Luksemburga (950), a na trećem je Kredi Suis, sa Kanalskih ostrva (Credit Suiss Channel Islands Limited) sa oko 900 kompanija.

4. април 2016. 0 komentar

Objavljen tender za dokapitalizaciju Galenike

by bifadmin 4. април 2016.

Ministarstvo privrede Srbije objavilo je danas tender za izbor strateškog partnera za Galeniku koji će dokapitalizacijom steći vlasništvo od 25 odsto u toj beogradskoj farmaceutskoj kompaniji.

Izabrani strateški partner će imati obavezu da obezbedi najmanje pet stručnjaka koji će upravljati Galenikom u periodu trajanja strateškog partnerstva, a koji imaju najmanje 10 godina radnog iskustva, od čega pet godina na rukovodećim mestima u farmaceutskim kompanijma.

Pravo učešća na tenderu imaju kompanije ili konzorcijum koji su u 2015. godini imali prihod od najmanje 50 miliona evra ili imovinu u vrednosti većoj od 100 miliona evra.

Ponudjeni novčani iznos za dokapitalizaciju kojom se stiče 25 odsto akcijskog kapitala Galenike ne može biti manji od sedam miliona evra.

Ponude će biti rangirane na osnovu ponudjenog iznosa za dokapitalizaciju i minimalnog broja zaposlenih u Galenici u periodu trajanja strateškog partnerstva.

Rok za ponošenje prijava za učešće na tenderu je 4. maj, a zainteresovane kompanije dužne su da uplate depozit od 100.000 evra.

Vlasnici Galenike su država Srbija sa ulogom od 70 odsto, Akcionarski fond ima odeo od 15 odsto, a ostali akcionari 15 odsto.

Galenika je na spisku preduzeća u restrukturiranju čija zaštita od poverilaca ističe 31. maja. Dugovi te kompanije su premašili 200 miliona evra.

Izvor: Beta

4. април 2016. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Život uz pametne uređaje: Programiranje od malih nogu

by bifadmin 3. април 2016.

Neverovatna brzina u promeni tehnologija i život uz pametne uređaje zahtevaju digitalno opismenjavanje ne samo na radnom mestu, već i u privatnom životu, pa se nove generacije već „rađaju“ sa znanjem kako da ih koriste. Ukoliko se pravilno usmere od detinjstva, nove tehnologije im danas nude mogućnost i da lakše to interesovanje pretoče u profesiju za koju se „grabi“ ceo svet.

Prvobitno, digitalna pismenost je podrazumevala poznavanje osnova za baratanje kućnim računarima, pre nego što su nas mrežne tehnologije okružile sa svih strana. Danas se takva pismenost naziva kompjuterskom, i odnosi se samo na desktop i laptop računare, dok se digitalna odnosi pre svega na one veštine koje su neophodne za rukovanje umreženim napravama, dakle i desktop i laptop računarima, ali ponajviše tabletima i pametnim telefonima.

U statističkim istraživanjima OECD-a, pa i EU, digitalna pismenost se često zamenjuje pojmom digitalne kompetentnosti, a definicija digitalnog jaza prvi put se javlja još krajem devedesetih, kada je internet tek počeo stidljivo da ulazi u sve domove, i još uvek sa malim brzinama. Digitalno pismeni ljudi imaju mnogo veće šanse da budu ekonomski situirani, zaključci su velike Ankete o digitalnoj inkluziji koju je sprovela kompanija Microsoft pre nekoliko godina. „Implikacije digitalnog jaza postaju dramatične na nivou pojedinaca, jer kompjuterska i digitalna pismenost postaju preduslovi za zaposlenje za gotovo sva radna mesta, pa i ona koja su tradicionalno povezivana sa takozvanom radničkom klasom“, kaže se u ovom istraživanju.

Dejan Dramićanin, direktor beogradskog preduzeća Bitgear, u razgovoru za „Biznis & Finansije“ priseća se kako je pre tridesetak godina, još kao dete, dobio svoj prvi računar, ZX Spectrum. Tada znanje o korišćenju računara nije bilo rasprostranjeno, pa time ni tako jednostavno za jednog školarca u četvrtom osnovne da ga stekne. Danas, deca još od malih nogu znaju da koriste pametne telefone i ostale umrežene uređaje sa interfejsom za ekrane osetljive na dodir (touchscreen). „Prvi događaj koji je doveo do masovnog kompjuterskog ’opismenjavanja’ bila je pojava Windows-a, koji je sve do te mere pojednostavio da je korišćenje računara približio ’običnom’ svetu. Snagu takvog uticaja danas ima pojava, na primer, Androida, ili bilo kog drugog operativnog sistema za touchscreen interfejse“, objašnjava Dramićanin.

Značaj zaštite privatnosti

Klinci se sada „rađaju“ sa znanjem kako da pristupe sadržaju na netu – samo pipnu prstom i odmah odu na Youtube. Samim tim, sada je više nego ikada do izražaja došlo pitanje bezbednosti i zaštite ličnih podataka na internetu. „Potrebno je da roditelji odmah uvedu neka ograničenja i objasne svojoj deci, koja te uređaje koriste kao neke moderne ’daljinske upravljače’, zašto je važno da zaštite svoju privatnost i kako da to urade. Kada koristite društvene mreže morate da budete svesni da one monetizuju ne samo vaše željene, već i vaše podsvesne reakcije –na primer lajkove na Facebook-u, prikupljajući big data podatke kako bi analizirali ili formirali ciljne grupe. Na svesnom nivou vi možete da kontrolišete šta ćete i sa kim da delite, ali Facebook profitira i od toga zašto ste vi doneli takvu odluku. Kada uvidite bar deo mogućih posledica zbog toga što delite sadržaj, a sa njim i emocije na socijalnim mrežama, to je prvi korak ka ’bezbednijem’ ulasku u svet mreža koji dele, parktično, svi na planeti“, komentariše naš sagovornik.

Sa razvojem tehnologija, osim što se menjaju kriterijumi informatičke pismenosti, uočljive su i razlike u vrstama programiranja. Postoji velika razlika između kompjuterskih i programskih jezika, pojašnjava Dramićanin, pa time i znanja koja su za njih potrebna. „Ko se bavi kompjuterskim jezicima, relativno brzo i lako može da se ’opismeni’ da funkcionalno programira neki mali program ili napravi sajt, jer su, sada, veoma dostupne razne gotove alatke koje samo treba prilagoditi, a korisnički interfejs je vremenom postao maksimalno pojednostavljen. Kada govorimo o programiraju na vebu, prisutan je visoki nivo apstrakcije, pa uz pomoć prethodno sačinjenih platformi može relativno lako da se napravi jednostavan sajt, skrojen prema potrebama naručioca. Dakle, nije potrebno dublje razumevanje tehnologije“, objašnjava Dramićanin. Bezbednosni aspekt se u tim slučajevima ogleda na nivou platforme koja se prilagođava aplikaciji, i potpada u oblast profesionalnih programera.

Od igre do profesije

Istovremeno, svedoci smo i da se hardver vraća na velika vrata, jer će, zahvaljujući „internetu svih stvari“ (Internet of Things), uskoro svi kućni, i ne samo kućni aparati, sadržati barem najjednostavnije aplikacije i povezivost na internet ili lokalnu mrežu. Konsultantska kuća Gartner, specijalizovana za istraživanja u IT industriji, predviđa da će do 2030. godine po jednom čoveku biti čak 26 povezanih uređaja – to znači da će biti više kamera i ekrana koji će beležiti naše utiske na dnevnom nivou i odašiljati ih negde i nekome.

Međutim, uz tzv. makers approach, sada već i deca u ranom dobu mogu započeti da programiraju „ponašanje“ povezanih uređaja, bez znanja kako taj hardver, zapravo, funkcioniše. Iako ne poznaju same detalje nastanka programskih modula, oni mogu u jednostavnom grafičkom okruženju da te module preusmeravaju prema sopstvenim potrebama i dodeljuju nove aplikativne funkcije svojim uređajima. Jedan od sajtova koji pruža mogućnost takvog „igranja“ u povezivanju različitih aplikacija jeste ifttt.com i veoma je jednostavan za upotrebu. „Ako dete sa šest godina zna da upravlja dronom i velikim brojem pametnih uređaja koji nas okružuju, ukoliko ga pravilno usmerimo, ono će se zainteresovati i za to kako funkcionišu načini njihove kontrole i kako mogu da se manjaju. Kao što su, ranije, postojali Elektropionir i Mehanotehnika, kao pametno osmišljene igračke za klince koji prave prve korake u elektroinženjerskom svetu, danas su to, upravo, pomenuti moduli, koji omogućavaju deci da uče jednostavno programiranje – primera radi, kako da zasvetle diode na nekom uređaju, ako mu dodaju odgovarajuću grafičku komandu“, pojašnjava Dramićanin.

Ukoliko se dete zainteresuje ovakvim „igračkama“, kasnije ga čekaju ozbiljniji koraci u svet programera, koji je danas „rasprodat“, a ova profesija će i ubuduće biti veoma tražena na globalnom nivou, ističe Dramićanin. „To je slučaj i u Srbiji, bez obzira da li je reč o tehničkom ili jednostavnijem, kompjuterskom programiranju za koje, sada, edukaciju u relativno kratkom roku nude privatni fakulteti, ali i razni višemesečni kursevi, pa čak i neke aplikacije. Ko god ima priliku da stekne određeni nivo obrazovanja iz ove oblasti, trebalo bi da je iskoristi i da se, što više, bavi praktičnim radom. U početku, najbolje je raditi kao frilenser, jer svetsko tržište je otvoreno za sve“, poručuje Dramićanin.

mart 2016, broj 125.

3. април 2016. 0 komentar

Posle 5 Slajder

Sudbina murala na Balkanu: Kreči da bude čisto (pa prodaj za bilbord)

by bifadmin 3. април 2016.

Dok bezbroj gradova u Evropi i svetu svoj kulturni identitet i turistički potencijal podupiru upravo promovisanjem autentičnosti strit arta svog podneblja, Beograd i Zagreb sa sopstvenim strit art scenama komuniciraju uglavnom preko bagera.

Vesti o nekoliko murala u regionu koji su, iz različitih razloga, ali na isti varvarski način prošle godine uništeni, pokrenule su moje razmišljanje u nekoliko pravaca. Na krajnje ličnom nivou: uništeno je nekoliko (istinski kvalitetnih) murala mojih prijatelja i poznanika, pa je osećaj rastuženosti i razočarenja bio višeslojan. Drugi se zasnivao na profesionalnom stanovištu, dakle, kretao se u pravcu diktiranom dugogodišnjim bavljenjem temom murala, a začinjen ne sasvim novom svešću o tome da se u društvu čiji sam deo ta profesija tretira kao ekscentrična zabava dokonih, a njeni produkti kao trivijalni i bezvredni.

Razlozi zbog kojih su protekle godine murali, o kojima će biti reči, uništeni posve su različiti. Oni variraju od učitavanja sadržaja, preko „pragmatičnosti“, pa sve do političkih odluka argumentovanih tako da odaju utisak konzumacije teških halucinogena. Iako retke,uporne i dragocene inicijative i organizacije koje se na ozbiljan i konstruktivan način bave slikarstvom u javnom prostoru (bilo kroz produkciju, proučavanje ili samu izvedbu) postoje na teritorijama nekada zajedničke države, oslanjajući se neretko jedne na druge. Čini se, ipak, da je stav širokih narodnih masa ili bar najglasnijih među njima i njihovih javnih reprezenata, na pažljivo razgraničenim i podeljenim teritorijama bivših jugoslovenskih republika, u odnosu na mural kao pojavu, na njegovu vrednost i značaj, uprkos insistiranju na granicama – podjednako palanački i primitivan.

Ono što zabrinjava više nego samo uništavanje pojedinačnih radova, jeste odsustvo ikakve svesti o tome Šta je uopšte to što je uništeno. Zbog čega se slika percipira kao nešto vredno ako je u ramu i pripada nekome, a bezvredna ako je na zidu i pripada svakome? Ovakav odnos prema slici u javnom prostoru dovodi nas do zaključka da se pojam kulturne baštine tretira isključivo kao veza sa spomenicima davne prošlosti, potpuno izolovan u odnosu na umetničko delovanje savremenika.

Sticajem životnih okolnosti i odluka prethodne generacije, rodila sam se i dugo živela u gradu u kome murali nisu retkost; kao i bilo koji drugi potpuno nasumično odabran stanovnik tog grada, član zajednice korisnika javnog prostora u kome se oni nalaze. To znači da sam bez bilo kakvog znanja o temi (mnogo pre nego što ću otkriti svoja profesionalna interesovanja), oslanjajući se samo na opažanje i intenzitet doživljaja, iz pozicije običnog posmatrača, imala priliku da svedočim transformaciji prostora do koje dolazi nastankom murala. To iskustvo će poslužiti kao empirijska potpora za nekoliko argumenata. Neki od tih murala su impresivni, neki prosečni, neki sasvim beznačajni – to su kategorije u koje sam tek mnogo kasnije mogla da ih rasporedim, ali svaki od njih je delove prostornih celina ranije sasvim lišenih ikakvih vizuelnih kvaliteta učinio vizuelno zanimljivim, a neki su ih drastično unapredili i na nivoima koji prevazilaze sam vizuelni dojam. Ipak, da bi se čulima reagovalo na boju ili formu koje samim svojim prisustvom menjaju i u najmanju ruku oplemenjuju neretko ruiniranu ili bezličnu prostornu celinu, nije potrebno nikakvo predznanje – upravo u tome i jeste srž ovakve umetničke prakse. Čak i ako je, dakle, u pitanju posmatrač nespreman ili nevoljan da zakorači u bavljenje poetikom, porukom ili senzibilitetom autora rada koji je smešten u zajednički prostor grada, mural je „pojava“ koja ne zahteva takvu vrstu angažmana. Često ga nudi kao mogućnost, ali ga ne zahteva izričito.

Fascinantnim mi se čini odnos čisto = lepo koji će pri „studiji slučaja“ murala koji je nastradao 2015. godine poslužiti kao jedan od ključnih argumenata za donošenje odluke o uništavanju, ali i ponuditi širi kontekst u koji su svi ovi slučajevi smešteni.

U Beogradu, Zagrebu, Splitu, Novom Sadu, pa i manje više svakom gradu u kome je „biti navijač način života“ postalo rasprostranjena pojava, postoje čitavi kvartovi u kojima krečenje navijačkih uradaka nije opcija jer izaziva ili nove demonstracije teritorijalnosti po zidovima ili fizičko nasilje nad onima koji se na tako nešto odvaže. Kako u pitanju nisu „reprezentativno izgledajuća“ gradska jezgra, ne zavređuju ni angažman gradskih službi. Populistički potezi gradskih vlasti, poput ovogodišnjeg teatralnog uklanjanja grafita iz centra Beograda, ovekovečenih fotografijom na kojoj gradski menadžer vlastoručno upravlja spravom koja agensom pod pritiskom čisti zidove i kojim se najavljuje novo doba čistih i umivenih zidova, ilustruju u velikoj meri tu palanačku jednačinu čisto = lepo koju prati i prećutno „bitno je da je lepo ono što će drugi da vide“. Podrazumeva se da sam sadržaj uratka na zidu u odnosu na ovako postavljene vrednosti nije ni od kakvog značaja.

Pomenuti performans upriličen je povodom gradske odluke o pooštravanju kazni za buduće na delu uhvaćene pisače i crtače grafita, ali je deo koji suštnski reflektuje stav, kako predstavnika vlasti, tako verovatno i dobrog dela javnosti u odnosu na ljude koji se bave slikarstvom u javnom prostoru ostao manje zapažen. On je, možda čak i nesvesno, sublimiran u izjavi gradskog urbaniste da će u dogledno vreme biti određene zidne površine za čije će oslikavanje biti raspisan konkurs, a „za to se neće izdvajati posebna sredstva jer je za murale uvek lako naći sponzore za boje i sve što je neophodno“. A ipak, za izradu murala, svašta je neophodno. Ne isključujem mogućnost da je u pitanju profesionalna deformacija, ali čini mi se da se ovom izjavom podrazumeva da je rad ljudi koji se bave muralom besplatan. Volonterski. Iz ljubavi. Tako dolazimo do odnosa koji je zasnovan na premisi da je ustupanje zida autoru vrhunski ustupak njemu lično (pa kao takav ne iziskuje novčanu nadoknadu za rad), a ne da je mural zapravo rad pojedinca koji ostaje u amanet zajednici, opšte dobro, da ne kažem – kulturna baština. Upravo iz takvog iskrivljenog stava prema konceptu murala, proističe i varvarski odnos prema konkretnim radovima o kojima će biti reči.

Zaključak koji je upravo izveden, oslanja se, dakako, i na elemente empirije. Pre nekoliko godina, kao predstavnica grupe sa kojom sam tada slikala, u ime gradonačelnice jednog nemalog grada, pozvana sam na zvanični sastanak na temu proširenja već postojećeg murala koji je grupa, kao deo programa prijateljskog no budget festivala ranije te godine izvela na susednu mnogostruko veću fasadu. Na sam pomen honorara (u tom trenutku baždarenom tako da bude jednak molerskoj dnevnici puta broj radnih dana puta broj ljudi koji slikaju) prezrivo mi je upućena rečenica koja najpreciznije ocrtava odnos zvaničnika prema muralistima i muralu: „Mače, ja ću za te pare pola grada da okrečim“. Osim što je izjava utemeljena na pretpostavci da su i moleri dokoni volonteri, ona istovremeno stavlja znak jednakosti između murala i moleraja. Nismo se dogovorili. A ono pola grada ne beše okrečeno.

Slučaj Krleža

Monumentalni portret Miroslava Krleže, simbolično naslikan na zgradi u Krležinoj ulici, simbolično u Karlovcu, primer je uspelog rada na izuzetno klizavom terenu memorijalnih portreta. Zaobišao je zamke patetike, sladunjavosti, prizvuka sakralnog i neukusa koji katkad prati ovakve radove i za kratko vreme svog bivstvovanja, valjano uklopljen u zadati prostorni kontekst postao je neka vrsta karlovačkog landmark-a i česta ilustracija za svakojake tekstove i publikacije o Krleži. Uništen je odlukom saveta stanara zgrade; potrebna je termoizolacija. U izvesnom smislu, legitimna je odluka da se umetničkoj vrednosti pretpostavi termička efikasnost. Ako bismo hteli da cepidlačimo (a takva sam, pa sam tražila mišljenje onih za to stručnih), mogli bismo ponuditi argument koji potvrđuje da je u pitanju čin vandalizma par excelance jer je termoizolaciju itekako moguće postaviti sa unutrašnje strane, odnosno, u enterijeru. Ipak, okolnosti su takve da nije potrebno biti cepidlaka da bi se teza o degradirajućem odnosu prema muralu potvrdila. Naime, udruženju koje je produciralo izvedbu murala ponuđena je, neformalno, opcija da to učine ponovo; i oni i autor pristali su da čitav projekat ponove. Uz prvobitnu stručnu opasku da bi u narednoj izvedbi Krleža morao da „nosi kaput druge boje, ono crno baš ne valja“ predstavnik stanara je nekoliko dana kasnije organizatorima javio da je odluka saveta da se prostor ipak ponudi potencijalnim interesentima za postavljanje bilborda.

Leonard Lesić – Krleža – Karlovac – Hrvatska

Slučaj tri prsta

Vest o uništavanju murala na fasadi škole „Marija i Lina“ u Umagu koja se diči programom zasnovanom na ekološkoj osvešćenosti, zahvaljujući razmerama sumanutosti i vrsti učitanog sadržaja, privukla je pažnju čak i onih medija, što hrvatskih što srpskih, koji inače ne bi marili za slučaj uništenog murala.

Kontekst u koji se smešta motiv šake čiji prsti su u „pozi“ nabrajanja četiri postulata ekološke održivosti, ne može biti prigodniji: fasada škole koja propagira baš te i takve vrednosti.

Svedenost lišena viška vizuelnih informacija koja garantuje lakoću opažanja, konciznost i nedvosmislena jasnoća poruke, zdrava korelacija sa celinom u koju je inkorporiran, vešta manipulacija jednim jedinim (prilično nezahvalnim za samostalni boravak u otvorenom prostoru) likovnim elementom – linijom, trebalo bi prirodno da rezultira opštim tapšanjem po ramenu i pljuskom pohvala onih kojima taj mural po autorovom odlasku ostaje. Ipak, umesto svih ovih manje-više očiglednih odlika rada, za oko je zabrinutim pojedincima zapala činjenica da je nabrajanje zastalo na trećem prstu, te da je šaka zaleđena u pozi miloj suparničkom plemenu nedopustiva provokacija. Sav užas nerazumevanja, brutalne dekontekstualizacije i zamene teza koje su dovele do toga da sjajno koncipiran crtež bude zamenjen belim zidom, sublimirana je u izjavi direktora škole:

„Prvo me zvalo nekoliko građana i pitalo zašto sam to dopustio jer se na grafitu vide tri prsta.Tako nešto da nam bude na školi dok nam razapinju Stepinca je nedopustivo te je mural uklonjen“.

Osnovno nerazumevanje

Iako je zahvaljujući burnim reakcijama javnosti i najavama protesta građana akcija krečenja murala zaustavljena pre nego što je u celosti uništen, izjava kojom je gradonačelnik Leskovca obrazložio odluku o uništavanju murala u bašti Doma kulture u Grdelici, čini da obrazloženja razloga za uništavanje ostalih radova o kojima je bilo ili će biti reči deluju sasvim legitimno i razumno iako to nikako nisu. Naprotiv.

„Tamo imate umetnika koji je to crto i to je lepo izgledalo u onom trenutku kada ste imali kompletno sivilo. Znači, kada ste imali prostor koji nije bio okrečen, sređen, adaptiran.Onda je bolje nešto nacrtati nego nemati ništa od toga. (…) I meni je potpuno logično, tamo je po meni super za mlade koji slušaju čudnu muziku ili su pod dejstvom određenih supstanci, da gledaju one pejsaže i da uživaju u njima. Znači, potpuno je logično da bude čisto, kristalno lepo i sređeno. Ono ako vi uživate u onome, je.. stvar ukusa. Ja smatram da je u onom trenutku bilo lepo, a sada treba da se sredi kompletno i prosto mi nije ukusno da ostane onako iškrabano, znate, meni kaže jedan umetnik u kada se ja našmrkam kako lepo crtam…“

Obrazloženje ponuđeno kao najava velikog krečenja, nesuvislo i uvredljivo (nesuvislo per se, a uvredljivo ne samo za fanatike zainteresovane za temu, nego i za svakoga ko svoje stavove o vidljivom svetu zasniva na još po nečemu osim nasumičnih pretpostavki o konzumaciji opijata) ipak nas dovodi do nekoliko zaključaka. Prvi, da je jedino čisto = okrečeno = lepo, drugi da je mural ne samo odraz, nego i generator socijalnih devijacija među mladom populacijom koja mu je izložena. Zanimljivo je, takođe, da ni uz ozbiljan trud na spornom muralu nisam uspela da uočim ama baš ništa što bi predstavnika vlasti navelo na zaključak da je u pitanju sadržaj koji je na bilo koji način devijantan ili neprimeren.

Slučajevi Branimirova i Mostarska

Kultni zid u Branimirovoj ulici u Zagrebu i zid u Mostarskoj ulici u Beogradu takođe su tokom prošle godine, prvi delimično, a drugi u potpunosti uništeni. Pozamašan deo zida u Branimirovoj ulici koji je predstavljao centralno mesto zagrebačkog strit arta, autentičan spomenik urbane kulture je, iz razloga koji nisu do kraja objašnjeni, preko noći srušen i zamenjen džambo plakatima. Zid u Mostarskoj ulici u beogradskoj Savamali koji su zajedničkim snagama oslikali domaći umetnici i gosti Mikser festivala u, okviru koga je mural i nastao, sravnjen je sa zemljom jer se našao na putu projekta Beograd na vodi. Kako su i mnogo krupnija pitanja vezana za projekat ostala bez odgovora nadležnih, rušenje zida, a sa njim i uništavanje radova nekoliko desetina umetnika nije se pretvorilo u temu koja zavređuje naočitu pažnju javnosti. Smetao je – srušen je. Tako, dok bezbroj gradova u Evropi i svetu svoj kulturni identitet i turistički potencijal podupiru upravo promovisanjem autentičnosti strit arta svog podneblja, Beograd i Zagreb sa sopstvenim strit art scenama komuniciraju uglavnom preko bagera.

Slučaj Prokop

Murali koje su studenti Akademije likovnih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom profesorke Vesne Knežević izveli u prostoru železničke stanice Prokop predstavljaju još jedan primer nerazumevanja i samovolje čiji je rezultat nepovratno uništavanje radova. Uz obrazloženje da je hidroizolacija zidne površine dotrajala, preko murala su prelepljene pločice. Autori murala ili organizatori projekta, naravno, o ovoj odluci nisu konsultovani. Nisu čak ni bili obavešteni.

Slučajevi koji su razmatrani nisu jedini ove vrste u regionu; naprotiv, ovo je samo izbor. Evidentno je da se bez ikakvih konsultacija sa autorima ili za temu stručnim pojedincima, murali samovoljom sasvim sitnih ili krupnih vlastodržaca iz najrazličitijih razloga bez parodna uništavaju. Odštetu autoru nećemo ni pominjati. Dovoljno je, očigledno, posumnjati na provokaciju ili pak nanjušiti mogućnost sitne zarade ili političkih poena da bi vredni radovi bili zauvek izgubljeni. Dok su organizacije i pojedinci koje se bave produkcijom, promocijom i izvođenjem murala, prinuđeni da zarad dobijanja dozvola prolaze kroz lavirinte administracije i birokratije, kretanje u suprotnom smeru odvija se bez ikakvih prepreka. Za uništavanje murala nije potrebna dozvola. Potreban je izgleda samo razlog, pa makar i sasvim nesuvisao i besmislen. Jer jedino je čisto lepo. A na čisto može i bilbord.

Andrijana Danilović

Tekst je sa Kontrapressa

3. април 2016. 0 komentar

Posle 5 Slajder

Drugačiji medijski koncept: Posao sa dušom

by bifadmin 2. април 2016.

Autor neobičnih životnih priča naizgled običnih ljudi širom Srbije i sam deli mnogo od životne filozofije sa onima o kojima piše. Osnivač sajta „Priče sa dušom“, koji je za relativno kratko vreme postao veoma popularan, dokazao je da preduzeteništvo u novinarstvu može uspeti na kvalitetnom sadržaju i da u Srbiji još ima duše koju nisu uspeli da potisnu političari, korporacije i tajkuni.

Šta je zajedničko petočlanoj porodici Đurđević u kojoj su oba roditelja ostala bez posla i novu nadu pronašla u proizvodnji italijanskih kolačića, turističkom vodiču Aleksandri Ninković Tašić, koja je uspela da privuče veliki broj ljudi na specijalizovane ture o Mihajlu Pupinu, glumcu iz Novog Pazara koji pravi lekovite sapune sa kristalima, školi koja deli diplome iz roditeljstva, stomatologu koji pravi rakiju od šargarepe i mnogim drugim naizgled običnim ljudima iz Srbije sa neobičnim životnim pričama? Njihova spona je Nenad Blagojević, tridesetšestogodišnji novinar i licencirani turistički vodič koji je u vremenu kada svi priželjkuju siguran, po mogućstvu državni posao, dao otkaz u medijskoj korporaciji i započeo sopstveni biznis – pisanje priča o upečatljivim ljudima na sajtu „Priče sa dušom“ .

Među mnoštvom živopisnih poslovnih poduhvata i interesantnih životnih iskustava, nedostaje jedino lična priča samog autora, koji je novinarsku karijeru započeo već u sedmom razredu odnovne škole. „Nazvao sam vlasnika Radio Sremčice i predložio mu da radim dečju emisiju. Tako sam dobio prvi posao u koji sam se, kasnije, zaljubio“. Nakon sedam godina radijskog iskustva, Blagojević je počeo da radi u štampanim medijima, promenio je nekoliko novina, a potom se zaposlio u jednom poznatom domaćem časopisu.

Iz kaveza u slobodu

Kada se pre tri godine promenilo rukovodstvo u toj medijskoj kući, „uprkos solidnoj uredničkoj plati, počeo sam da se osećam kao u kavezu“, priča Nenad. „Radio sam kao činovnik, sa određenim radnim vremenom, čekiranjem na ulazu, sedeo sam pred računarom, bez mogućnosti da često odlazim na teren. Veliki sam protivnik današnjeg pristupa novinarstvu koji se svodi na ‘copy-paste’, a koji forsiraju menadžeri i novinari koji ne razumeju suštinu ove profesije. Zato sam odlučio da dam otkaz i pokrenem medijski sajt ‘po svojoj meri’. Sada sam svoj gazda i radim na način na koji sam oduvek želeo. Nedavno sam pisao tekst o desetočlanoj porodici u Arilju i naravno da sam mogao da ga uradim telefonom, ali onda ne bih osetio ništa od atmosfere u kojoj ti ljudi žive, niti kako je moguće biti srećan uprkos malom životnom prostoru i materijalnim problemima“.

Kada je dao otkaz, iako su svi oko njega bili zabrinuti zbog takve odluke, Nenad je imao „rezervni plan“ i već sutradan se prijavio na konkurs za licencirane turističke vodiče. Sada radi i kao turistički vodič i kao novinar, a nedavno je pokrenuo i sajt „Put oko sveta“ i tako povezao sva svoja interesovanja. Najvažnije mu je, ističe, što je uspeo da dokaže da se u Srbiji može izgraditi uspeh na kvalitetnom medijskom konceptu, te da veliki broj čitalaca njegovih „priča sa dušom“ potvrđuje da ne žude svi u ovoj zemlji za rijalitijima i sličnim sadržajima koji im se nameću.

Publiku na njegovom sajtu najviše privlače neobični poslovni poduhvati i priče sa sela, kao i činjenica da su Nenadovi sagovornici ljudi koji, uprkos raznim životnim nedaćama, ne gube borbenost i optimizam. Mnogi od njih su preduzetnici kojima je zajedničko to što imaju svoj cilj, čvrstu volju da ga sprovedu i otvorenost za nove ideje. „Retko se dešava da neko od njih odbije intervju“, kaže Blagojević, iako su to ljudi koji u doba „selfija“ ne žude za publicitetom jer im je preči njihov posao, a i svesni su da žive u sredini u kojoj ne treba privlačiti neželjenu pažnju.

veterinarka

Nenad sa najmladjom veterinarkom u Srbiji, Dušicom Danilović iz Gornje Tresnjevice

Kako živeti od onoga što voliš

Autentičnost Nenadovih priča zasniva se i na međusobnom razumevanju, budući da se i sam upustio u preduzetništvo. Na pitanje kako se može živeti od pisanja bloga ili uređivanja sajta u tako ogromnoj konkurenciji, kaže da je prvo i najvažnije pravilo – originalan sadržaj. „Koliko znam, jedini sam na našem tržištu koji radi ovakve priče. Možda je razlog i u tome što ovaj vid novinarstva može da bude veoma naporan. Kako bih čitaocima preneo atmosferu iz porodica i malih firmi koje obilazim, tokom nedelje putujem više puta i u istom periodu objavljujem u proseku četiri do pet tekstova, jer ne prenosim članke iz drugih medija. U slučaju kada imam baš čitanu priču, malo se primirim da je ne bi zatrpali ostali sadržaji. To je, na primer, bio slučaj sa pričom o porodici Đurđević koja udruženim snagama proizvodi kolačiće i prodaje ih na pijaci Kalenić. Taj tekst je za tri dana pročitalo 27.000 ljudi pa nisam objavljivao ostale članke nekoliko dana“.

Međutim, da bi se postigla takva čitanost i došlo u situaciju da se od nje i živi, prethodno je potrebno uložiti mnogo neplaćenog truda i dodatno sam finansirati troškove. „Možda zvuči kao fraza, ali najvažnije je da verujete u svoju ideju, a ne da vam novac bude glavni pokretač. On će doći ako taj posao zaista radite sa dušom“. Jer kada čitaoci prepoznaju razliku između autentične autorske priče i one koja je unapred plaćena i njihov broj počne vrtoglavo da raste, to je motiv i za oglašivače da se pojave na takvom sajtu. Blagojević napominje da je kroz ovaj posao otkrio još jednu, naizgled neverovatnu činjenicu – da u Srbiji i dalje ima firmi koje se ne rukovode isključivo komercijalnim interesom, već prepoznaju kvalitetan koncept i žele da ga podrže. Tako sajt „Priče sa dušom“, iz dana u dan potvrđuje da je u ovoj zemlji ostalo više duše nego što nam to sugerišu vesti i sadržaji kojima nas većina drugih medija svakodnevno zatrpava.

Paraglajding, palačinke sa gulašem i seoski zoološki vrt

Autor sajta „Priče sa dušom“, ujedno je turistički vodič koji prepoznaje i mesta sa dušom po Srbiji, na koja bi najrađe vodio turiste. „Recimo, takvo je domaćinstvo Milanovića u selu Lipovica kod Despotovca, koje u sklopu etno turizma nudi i usluge paraglajdinga, branja pečuraka i vožnje džipovima. U blizini ovog domaćinstva su i Resavska pećina, vodopad Lisine i manastir Manasija. Interesantan je i put po Vojvodini, od multinacionalnog Bačkog Monoštora do Bezdana i sela Koluta sa privatnim zoološkim vrtom. U našoj zemlji ima i mnogo zanimljivih manifestacija. Na primer, na Međunarodnom palačinka festivalu u Bačkom gradištu možete jeftino probati palačinke neverovatnih ukusa, čak i sa gulašem. Ili da pomenem jednu od mojih omiljenih manifestacija „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju“, koja se održava pored manastira Kalenić. To je festival narodnog stvaralaštva, bez šatri sa preglasnom muzikom i pevačicama i jedna od najkulturnijih manifestacija u Srbiji“.

mart 2016, broj 125.

2. април 2016. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Demokratija u doba tehnologije

by bifadmin 2. април 2016.

Činjenicu da se transatlantski demokratski kapitalizam – nekadašnji pokretač posleratnog prosperiteta – danas suočava sa ozbiljnim teškoćama ne osporava gotovo niko ko još ima hrabrosti da prelista dnevne novine.

Glad, porast broja beskućnika, toksične hemikalije u vodi, nedostatak stambenog prostora po prihvatljivim cenama: svi ti problemi ponovo su na dnevnom redu, čak i u najrazvijenijim zemljama sveta. Zapanjujući pad životnog standarda dugo se pripremao – 40 godina neoliberalnih politika donele su rezultate – pa sve to ne bi trebalo da nas šokira.

Ipak, u sprezi sa posledicama ratova na Bliskom istoku – prvo izbeglička kriza, a potom i sve učestaliji teroristički napadi u srcu Evrope – naše ekonomske i političke nedaće deluju zaista preteći. Nije neobično to što populističke snage i s leva i s desna podižu glavu i s lakoćom praše tur elitama. Od Flinta u Mičigenu do Pariza u Francuskoj, nosioci vlasti su dezorijentisani i odaju utisak nesposobnosti takvih razmera da Donald Trump pored njih izgleda kao supermen sposoban da spase planetu.

Čini se da demokratski kapitalizam – ta neobična institucionalna tvorevina koja je trebalo da pomiri kapitalistički ekonomski sistem (implicitna vladavina manjine) i demokratski politički sistem (eksplicitna vladavina većine) – prolazi kroz još jednu krizu legitimiteta.

Ideja o krizi legitimiteta, koju je popularisao nemački filozof Jürgen Habermas početkom sedamdesetih godina prošlog veka, izražava nesklad između proklamovanih ciljeva naših političkih institucija – potrebe da se promovišu jednakost, pravda i pravičnost – i surove političke stvarnosti u kojoj te iste institucije često stoje na putu vrednostima za koje bi trebalo da se zalažu.

U izvornoj koncepciji krize legitimiteta, Habermas je naglašavao pre svega kulturnu dimenziju, jer, kako je verovao, funkcionalna država blagostanja, uprkos brojnim primedbama radikalnih kritičara, uspešno umanjuje socijalne disparitete, daje moć radnicima i osigurava da i oni dobiju deo sve većeg ekonomskog kolača.

Ali njegov argument nije preživeo test vremena. Samo desetak godina kasnije, države su bile prinuđene da pribegnu nizu novih mera u pokušaju da istovremeno ispune želje kapitala i rada. To je proces koji je odlično dokumentovao Habermasov glavni oponent u Nemačkoj, sociolog Wolfgang Streeck.

Prvo je došla inflacija, pa nezaposlenost, onda rast javnog duga i konačno finansijska deregulacija koja je olakšala privatno zaduživanje, da bi građani mogli da pozajme novac i kupe sve ono što više nisu mogli sebi da priušte, a što država, potčinjena neoliberalnoj dogmi o vrlinama kresanja budžeta, više nije mogla da im obezbedi.

Nijedno od tih rešenja nije bilo dugog veka. Kriza legitimiteta je tako odložena, ali ne i rešena. U suočavanju sa novim manifestacijama iste krize, današnja globalna elita ima na raspolaganju dve mogućnosti. Jedna je prihvatanje populističkog programa borbe protiv establišmenta koji nude Bernie Sanders i Donald Trump. Njih dvojica se neće složiti o mnoštvu društvenih i političkih pitanja, ali obojica se protive neoliberalnom konsenzusu o globalizaciji, podjednako kritikuju široko prihvaćene stavove o prednostima slobodne trgovine (u obliku u kojem je kodifikovana u sporazumima kao što su Nafta ili TTIP) i odbacuju obavezu Amerike da održava red i mir u svetu (obojica su bliži pozicijama izolacionizma).

Druga mogućnost, prihvatljivija učesnicima na okupljanjima u Davosu, jeste nada u čudo koje će im pomoći da uvere javnost da strukturna kriza u kojoj se nalazimo nije strukturna i da će se pojaviti nešto – tehnologija za obradu velikih količina podataka, automatizacija, „četvrta industrijska revolucija“ – i doneti spas, ili bar odložiti kraj, što je proces koji je Streeck slikovito opisao kao „kupovinu vremena“.

Ali, danas se događa još jedna važna promena. Finansijska industrija koja je istorijski bila ključni faktor u procesu „kupovine vremena“ i odlaganja populističkog revolta, uskoro će možda prepustiti tu ulogu industriji informacionih tehnologija – uz malu pomoć globalne reklamne industrije, onog čarobnog štapića koji je omogućio da mnoštvo digitalnih usluga dobijamo besplatno, u zamenu za lične podatke.

Obrisi tog novog pakta između države i industrije već se naziru. Stvarni dohodak možda stagnira i stanovništvo više ne želi da se zadužuje, ali razloga za paniku nema: sve je više usluga, od komunikacija do preventivne zdravstvene zaštite, koje su besplatne. Osim toga, pojavile su se nove mogućnosti za sastavljanje kraja s krajem, obično prostituisanjem sopstvenog slobodnog vremena ili drugih poseda. Kao što poslednji britanski budžet pokazuje, država će rado ponuditi poreske olakšice i takvim mikropreduzetnicima.

Podaci koje generišu digitalne platforme imaju tržišnu vrednost i mogu se prodati uz dobru zaradu kojom će se zapušiti rupe u budžetu – može ih prodavati i sama država. Univerziteti, osiguravajuća društva, banke: mnoge kompanije bi ih rado kupile.

Takođe, zahvaljujući podacima koje prikupljaju, tehnološke kompanije mogu da se pozicioniraju kao presudno važne za suzbijanje pretnje terorizma. Iza svakog Tima Cooka koji se opire zahtevima agenata FBI nalazi se jedan Peter Thiel, slavni preduzetnik i predsednik upravnog odbora kompanije Palantir, gigantske firme vredne 20 milijardi dolara koja razvija informacione tehnologije za odbrambenu industriju. U nedavno objavljenom intervjuu Thiel se pohvalio da je tehnologija njegove kompanije doprinela sprečavanju terorističkih napada.

Stvarnost savremene politike je sumorna ne zato što nije moguće zamisliti kraj kapitalizma – kao u slavnom diktumu marksističkog kritičara Frederica Jamesona – već zato što je danas jednako teško zamisliti njegov opstanak, bar u onom idealnom obliku u kojem je on koliko-toliko vezan za rezultate demokratskih „ispitivanja javnog mnjenja“. Reklo bi se da je jedino realistično rešenje to da politički lideri više svojih nadležnosti, od socijalne zaštite do odbrane – prepuste stručnjacima iz Silicijumske doline.

To bi verovatno donelo nezapamćeni rast efikasnosti. Ali zar se tako ne bi u isto vreme uvećao demokratski deficit kojim su već opterećene naše javne istitucije? Naravno da bi, ali kriza demokratskog kapitalizma je toliko akutna da smo spremni da se lišimo čak i privida demokratičnosti. Zato se umnožavaju eufemizmi koji treba da opišu novu normalnost („demokratija prilagođena potrebama tržišta“ Angele Merkel je najpoznatiji primer).

Takođe, slogani iz sedamdesetih koji su imali za cilj da učvrste demokratski stub postignutog kompromisa između kapitala i rada, od ekonomske i industrijske demokratije ka uzajamnom uslovljavanju, nemaju smisla u epohi u kojoj radnici na povremenim poslovima ne mogu da se organizuju ni sindikalno, a kamoli da dublje utiču na upravljanje preduzećem.

Ali ni to nije najgore. „Kupovina vremena“ više nije adekvatan opis onoga što nam se događa i zato što su tehnološke kompanije, čak više nego banke, ne samo previše velike da bi propale, već i tako organizovane da je praktično nemoguće razgraditi ih, a još manje replikovati, čak i ako izaberemo drugačiju vladu.

Mnoge od njih već su de fakto preuzele neke od nadležnosti države. To će potvrditi podrobnija analiza života u „pametnim gradovima“ – u kojima tehnološke kompanije rukovode svim važnim uslugama.

Zapravo, tehnološke kompanije ubrzano stvaraju osnovno okruženje u kome se odvija naš politički život, okruženje koga često nismo ni svesni. Kada Google i Facebook jednom preuzmu upravljanje suštinski važnim uslugama, čuvena izjava Margaret Thatcher o tome da „nema alternative“ neće biti samo politički slogan, već veran opis stvarnosti.

U današnjoj krizi legitimiteta najgore je to što bi ona mogla biti poslednja. Svaka rasprava o legitimitetu podrazumeva ne samo sposobnost da osetimo nepravdu, već i da zamislimo i ostvarimo političku alternativu. Uvek ćemo imati dovoljno imaginacije za to, ali moć da se velike ideje pretvaraju u velika dela sve više je privilegija rezervisana za tehnološke gigante. Kada prenos moći jednom bude dovršen, neće biti potrebe da kupujemo vreme – jer će demokratska alternativa biti skinuta sa spiska raspoloživih opcija.

Evgeny Morozov, The Guardian
Prevod sa Peščanika

2. април 2016. 0 komentar

Ekonomija Slajder

Budi se proleće, a sa njim i Produktna berza

by bifadmin 1. април 2016.

Tržište roba iz sektora primarnog agrara se polako otvara. Dugi zimski san na tržištu žitarica i uljarica je u drugoj polovini marta zamenilo prolećno sunce. Promet se polako stabilizuje, doduše ne na onim vrednostima koji su bili prethodnih godina, ali s obzirom na ono šta se dešavalo u prethodnom vremenskom periodu, konstatacija o laganom buđenju tržišta uz blagi rast cena ipak uliva blagi optimizam. Promet od 525 tona robe je za 19,23% manji nego prethodne nedelje, dok je ukupna finansijska vrednost prometovane robe iznosila 10.521.500 dinara što je za 30% manje nego prethodne nedelje.

Posle naglog cenovnog skoka koji se desio prethodne nedelje, pšenica se stabilizovala na ceni od 17,82 din/kg ( 16,20 bez PDV). To je cena koja je istovetna onoj iz prethodne nedelje. Međutim, imajući u vidu da je ova roba doživela pravi cenovni krah u prethodnih nekoliko meseci, što je rezultiralo izjednačavanjem cene hlebnog zrna sa cenom kukuruza, podatak da sadašnja cena istrajava na ovoj poziciji, dobar je signal za vlasnike pšenice.

Kukuruz je jedina roba sa listinga berze čija je cena na približnom nivou kao i prethodne godine. Sve ostale robe su daleko ispod prošlogodišnjih vrednosti. U nedelji za nama cena kukuruza je u odnosu na prethodni nedeljni period u porastu za 1,73%. Kukuruz SRPS kvaliteta se protekle nedelje prodavao po prosečnoj ceni od 17,23 din/kg ( 15,67 bez PDV). Inače berzansko trgovaje ovom robom protekle nedelje je zatvoreno cenom od 15,80 din/kg bez PDV, što je još od januara meseca ove godine najviša cena.

Soja se slično pšenici polakao oporavlja od velikog cenovnog pada koji se desio na samom početku proteklog meseca. Cena od 42,90 din/kg ( 39,00 bez PDV) koja je registrovana na berzi u poslednjoj nedelji marta, za 1,86% je veća od cene koja je figurirala prethodne nedelje. Soja se kao i pšenica vratila na januarski nivo što je i dalje ispod prošlogodišnje cene, ali svakako cena koja nagoveštava bolju tržišnu perspektivu ovoj robi.

budjenje produktne

PRODEX

Ovonedeljni robno-berzanski promet, koji je bio nešto manji nego prethodne nedelje, doneo je minimalne cenovne promene na tržištima kukuruza i soje.

Kukuruzom se trgovalo u rasponu od 15,60-15,80 din/kg, bez PDV-a, što je za deset do trideset para više nego prethodne nedelje, dok je soja, čija je aktuelna cena 39,00 din/kg, bez PDV-a, poskupela za 0,70 din/kg, u odnosu na pre nedelju dana. Istovremeno tokom cele ove nedelje cena pšenice se nije menjala u odnosu na prošli petak, što znači da su svi poslovi kupoprodaje hlebnog zrna, realizovani po ceni od 16,20 din/kg, bez PDV-a.

Blagi rast cena kukuruza i soje uticao je na blagi porast indeksne vrednosti PRODEX-a. Ovaj indeks na današnji dan beleži vrednost od 199,49 indeksnih poena, što je za 0,80 indeksnih poena više nego prošlog petka. Analize kretanja indeksne vrednosti PRODEX-a, ukazuju da prvog dana aprila ovaj indeks vredi više nego što je vredeo tokom čitavog marta meseca, što daje nadu optimizmu kada je u pitanju očekivani cenovni trend najzastupljenijih ratarskih kultura, u narednom periodu.

SVET

Gotovo tokom cele nedelje se tržište prilagođavalo očekivanjima koje bi mogao da prikaže najnoviji izveštaj USDA-a o očekivanim površinama pod kukuruzom i pšenicom. Velik pritisak su stvarali fondovi, koji su pokrivali svoje poziciji kako bi smanjili rizik. Izveštaj je objavljen u četvrtak, a brojke pokazuju značajan rast površina pod kukuruzom na 93,6 mil. akri, što je nagli skok u odnosu na prošlu godinu. Ovaj rast je na uštrb soje, koja će biti posejana na manje površina (82,4 mil. akri), kao i jare pšenice.
Tržište je negativno reagovalo na izveštaj, sa velikim prodajama kukuruza, naročito od strane fondova. Ova situacija je dovela do toga da se u Čikagu registruje najniža cena od početka januara, čime je za samo jedan dan anuliran gotovo jednomesečni rast.

Fjučers na kukuruz je u Čikagu, u odnosu na prošlu nedelju, jeftiniji za 4,61%, doj je cena fjučersa na pšenicu viša za 2,38%.

Cena soje sa majskom isporukom je beležila dvosmerna kretanja, ali je u suštini bila dosta stabilna. U odnosu na kraj prošle nedelje registrovan je rast od 1,45%, dok je sojin sačma skuplja za 1,24%.

U Parizu je zabeležen pad cena fjučersa. Fjučersa na pšenicu je jeftiniji za 0,49%, a na kukuruz 1,14%. U Budimpešti je, u forintama posmatrano, cena pšenice ostala ne promenjena, a cena kukuruza je viša u odnosu na prethodnu nedelju. Međutim, usled kursnih pomeranja, u evrima je cena pšenice na peštanskoj berzi niža za 2,24%, a kukuruza viša za 1,63%.

1. април 2016. 0 komentar

Ekonomija Slajder

Tesla lansira „pristupačniji“ model automobila

by bifadmin 1. април 2016.

Napokon će se na tržištu naći pristupačniji model električnog automobila proizvođača Tesle Motors, poznatog po luksuznim i energetski efikasnim vozilima.

Model 3 će imati pet sedišta i početnu cenu od 35.000 dolara, saopštio je direktor ove kompanije Elon Mask. Auto će moći da prođe 346 kilometara bez punjenja.

Prvi kupci će dobiti svoj električni Model 3 krajem 2017. godine.

Kompanija Tesla je inače prošle godine zabeležila gubitak od 889 miliona dolara zbog velikih ulaganja u istraživanja i razvoj. Sa prethodnim skupim modelima nije mogla imati veliku prodaju pa nije uspevala da nadoknadi ualganja ali analitičari smatraju da bi sa ovim jeftinijim modelom mogla da opstane na tržištu.

1. април 2016. 0 komentar

Ekonomija Slajder

„Lidl“ počeo izgradnju četiri prodajna objekta u Srbiji

by bifadmin 1. април 2016.

Nemački trgovinski lanac „Lidl“ počeo je gradnju četiri objekta: u Ulici Vojislava Ilića u Beogradu, zatim u Boru, Zrenjaninu i Šapcu, a rok završetka radova je 1. oktobar 2016. godine, saznaje „eKapija“.

Naredni projekti su u pripremi širom Srbije, sledeći talas gradnje kreće tokom leta ove godine.

„Lidl“ u Boru gradi građevinska kompanija „Koto“ iz Beograda. Vladimir Vrtikapa iz te firme rekao je za Betu da će se objekat „Lidla“ prostirati na parceli od 8.000 m², dok je veličina prodajnog prostora 2.600 kvadrata.

„Danas su na prostoru nekadašnjeg igrališta preko puta Doma zdravlja počeli građevinski radovi, nakon čega će uslediti izgradnja samog objekta i uređenje prodajnog prostora. Planirani završetak radova je 1. oktobar, a tehnički prijem mesec dana kasnije“, kazao je Vrtikapa.

Prema njegovim rečima, u početnoj fazi će biti angažovano desetak radnika, a taj broj će biti i do deset puta veći kako se radovi budu bližili kraju.

Lanac „Lidl“ već ima prodajni objekat u Smederevu, a pored Bora trenutno gradi prodavnice i u Beogradu i Zrenjaninu.

1. април 2016. 0 komentar

B&F Plus Slajder

Kada će banke moći da ustupaju potraživanja od građana: Brigo moja pređi na trećega

by bifadmin 1. април 2016.

Na pitanje kada će bankama zakonski biti omogućeno da prodaju potraživanja od građana specijalizovanim institucijama nema preciznog odgovora i jedino je izvesno da se to neće desiti dok se ne završe izbori u Srbiji. Bankari i agencije specijalizovane za posredovanje u naplati potraživanja očekuju da bi to moglo da zaživi u drugoj polovini ove godine, a NBS saopštava da će ova oblast biti regulisana novim Zakonom o nedepozitnim kreditnim institucijama.

Strategija za rešavanje problematičnih kredita u Srbiji, koju realizuje Narodna banka Srbije (NBS) u saradnji sa nadležnim ministarstvima u republičkoj vladi, predviđa i da se bankama omogući ustupanje potraživanja od građana specijalizovanim institucijama, koje će se, dalje, baviti njihovom naplatom. Fizička lica, generalno, urednije izmiruju svoje obaveze prema bankama nego preduzeća i drugi pravni subjekti. To potvrđuju i poslednji raspoloživi podaci od 30. novembra 2015. godine, prema kojima je učešće problematičnih kredita kod sektora stanovništva 10,91 odsto, što je značajno niže u odnosu na prosek svih ostalih sektora, koji iznosi 22,33 procenta. Mada sporni krediti građana u Srbiji premašuju 70 milijardi dinara, oni čine manje od petine ukupnog iznosa NPL od preko 440 milijardi dinara (3,7 milijardi evra).

Problem je, međutim, što važeća zakonska regulativa dozvoljava samo njihovu prodaju drugim bankama, a ne i trećim pravnim licima, kao što je to moguće učiniti sa potraživanjima od preduzeća.

Prilika u neprilici

U NBS podsećaju da je prema Strategiji za rešavanje problematičkih kredita, koju je ova institucija usvojila u avgustu prošle godine, između ostalog predviđeno da se analiziraju uslovi za liberalizaciju ustupanja potraživanja od građana. Sačinjen je Akcioni plan na osnovu najboljih međunarodnih iskustava, ali i osebenosti domaćeg tržišta i potencijalnih rizika, a shodno tome, centralna banka razmatra i uspostavljanje regulatornog okvira za nedepozitne kreditne institucije kojima bi, pored banaka, bilo dozvoljeno da otkupljuju ovu vrstu kredita.

Jelena Jović Milentijević, generalni direktor kompanije EOS Matrix, koja se bavi posredovanjem u naplati potraživanja, ističe da s obzirom na predstojeće izbore u Srbiji, ne očekuje promenu zakonskog rešenja u prvoj polovini ove godine. „Dalje odlaganje bi, međutim, nanelo dodatnu štetu i bankama i dužnicima, jer vremenom dugovi se usled zatezne kamate samo uvećavaju. Prodajom potraživanja prvenstveno bi se zaustavilo dalje uvećanje duga, a potom bi dužnik mogao da izmiri svoje obaveze jednokratnom otplatom celog duga sa odobrenim popustom, ili isplatom duga na rate u vremenskom intervalu koji odgovara njegovim mogućnostima“, objašnjava naša sagovornica i dodaje da je EOS Matrix zainteresovan da posreduje i u ovim poslovima kada to omoguće zakonski uslovi. „Imamo znanje i poslovnu praksu u više od 25 zemalja u kojima Grupacija uspešno investira u loše plasmane, prvenstveno u dugove fizičkih lica. U Srbiji, usled zakonskih ograničenja u poslednjih pet godina, osmislili smo odgovarajuće modele saradnje sa bankarskim sektorom i već realizovali nekoliko otkupa potraživanja pravnih lica i preduzetnika“.

Činjenicu da je cena nekretnina trenutno na nižem nivou nego što je bila u pretkriznom periodu kada su se građani najviše i zaduživali, Jelena Jović Milentijević ne vidi kao problem. „Svaki proizvod ima svoju cenu. U momentu kada je tržište nekretnina znatno usporeno, cena obezbeđenih portfolia je niža. To je, iskreno, prilika za dužnike, koji bi da je prodaja dozvoljena, bili u poziciji da uz značajan diskont isplate svoje zaduženje. Naš posao je da za svakog dužnika nađemo individualno rešenje koje odgovara njegovim mogućnostima. Bez dodatnih troškova i gde je to moguće uz otpis dela glavnice, dužnik je kod nas uvek u povoljnijem položaju nego što je bio kod originalnog poverioca“, tvrdi direktorka EOS Matrix-a.

Poreske olakšice za banke

Dok banke čekaju da zaživi i ovaj deo strategije u rešavanju problematičnih zajmova, mogu da koriste mogućnost da lakše otpišu nenaplative kredite. Ministarstvo finansija je, naime, u cilju rešavanja problema NPL, promenilo poreske propise i bankama olakšalo otpis potraživanja nenaplativih kredita, bez obaveze da uz to plate porez na dohodak fizičkih, odnosno porez na dobit pravnih lica.

„Izmenama je izuzet od oporezivanja otpis potraživanja po osnovu kredita ukoliko je od momenta dospelosti potraživanja prošlo najmanje dve godine, što se odnosi na fizička i pravna lica“, kaže za B&F Antonije Džuveleković, direktor Direkcije za upravljanje rizicima stanovništva u Erste banci. „Omogućen je i otpis vrednosti preostalog dela pojedinačnog potraživanja banke koji nije naplaćen iz sredstava ostvarenih u zakonom propisanoj proceduri prodaje nepokretnosti. Regulisano je i da se na teret rashoda priznaje otpis vrednosti pojedinačnih potraživanja obuhvaćenih usvojenim UPPR-om, koji je potvrđen pravosnažnim rešenjem.“

Ova banka već ima iskustvo sa prodajom nenaplativih potraživanja specijalizovanim kompanijama, ali kada je reč o kreditima odobrenim preduzećima. „Erste Banka je u dva navrata prodala svoja nenaplativa potraživanja pravnih lica specijalizovanim kompanijama, a značajan deo tih potraživanja nasleđen je iz Novosadske banke. Bili smo među prvim bankama u Srbiji koje su prodale svoja nenaplativa potraživanja u skladu sa praksom na zapadnim tržištima, što nam je značajno umanjilo udeo NPL-a u portfoliju“, ističe Džuveleković. Naplata spornih potraživanja od građana, dodaje, ne spada u primarnu delatnost banaka, pa bi donošenje regulative koja omogućava njihovu prodaju odgovarajućim specijalizovanim kompanijama svakako olakšalo poslovanje.

Sa takvim stavom saglasan je i Petar Jovanović, zamenik predsednika Izvršnog odbora Raiffeisen banke, koji ističe da bi na taj način banke dobile mogućnost da brže reše problem problematičnih plasmana i smanje troškove koji prate naplatu potraživanja. „Problem nenaplativih potraživanja bi delom mogao da se reši putem ustupanja potraživanja, a delom kroz unapređenje rada sudova, katastra i zakonske regulative“, precizira Jovanović.

Praksa u regionu

Prema rečima generalne direktorke kompanije EOS Matrix, Jelene Jović Milentijević, zakonska rešenja i praksa u regionu se razlikuju, a najživlje je na hrvatskom tržištu. „U Hrvatskoj je zakonom dozvoljeno ustupanje potraživanja od pravnih lica i preduzetnika, kao i od fizičkih lica. Ovo tržište za poslednje četiri godine beleži ukupnu prodaju problematičnih kredita u iznosu od 10 milijardi kuna, odnosno oko 1,3 milijarde evra nominalne vrednosti duga fizičkih lica. Prema najavama za ovu godinu, prodaja će se dodatno uvećati jer će tržištu biti ponuđeno oko 1,9 milijardi evra nenaplativih zajmova, od kojih se 700 miliona evra odnosi na hipotekarne zajmove. Nauprot tome, u Makedniji, iako je zakonom u potpunosti dozvoljeno ustupanje potraživanja, još nije došlo do prodaje nekog značajnijeg portfolia. U Bosni i Hercegovini regulativa ne omogućava ustupanje potraživanja od fizičkih lica trećim licima, pa je situacija ista kao u Srbiji“.

Daniela Ilić
mart 2016, broj 125.

1. април 2016. 0 komentar

Noviji članci

Stariji članci