март 2017

Trubački orkestar Boško Krdžavac specifičan je po tome što ne svira samo srpsku, već i muziku drugih naroda koji žive u našoj zemlji. To im je otvorilo mnoštvo novih mogućnosti za nastupe u inostranstvu, ali i za ekskluzivne angžamane prilikom zvaničnih proslava izvan srpske tradicije, poput Hanuke, jevrejskog praznika slobode i svetlosti. Dodatno, dobili su priliku da bolje upoznaju različite kulture, što im je priredilo mnoga iznenađenja i razbilo uvrežene predstave o pojedinim narodima.

U januaru je prvi put u Beogradu zvanično proslavljen jevrejski praznik slobode i svetlosti Hanuka. Tokom trećeg dana praznovanja na ulicama prestonice goreo je osmokraki svećnjak i slušali su se – trubači. Dobro ste pročitali: posetioce najvećeg jevrejskog praznika uveseljavao je novosadski trubački orkestar Boška Krdžavca, izvođenjem tradicionalnih jevrejskih pesama poput „Maoz Tzur” i „Hanerot halalu”.

A sve je počelo kada je vođa ove muzičke grupe, po kojem je ona i nazvana, zavoleo jevrejsku narodnu pesmu „Hava nagila” i počeo da je svira na svadbama. Na jednoj od privatnih zabava ove vrste, njihovo izvođenje čuli su članovi jevrejskog centra „Habad Srbija”, koji je organizovao pomenutu svetkovinu, i angažovali ih da nastupe tokom proslave Hanuke.

Ovaj trubački orkestar, međutim, nije specifičan samo po izvođenju jevrejske muzike, budući da njegov repertoar obuhvata tradicionalne pesme većine nacionalnih manjina u Srbiji. Osnovao ga je Boško Krdžavac, rodom sa Zlatara a sada Novosađanin, pre šest godina kada je okupio talentovane trubače širom Srbije, od kojih su trojica i studenti na Muzičkoj akademiji. Pored Boška, druga i treća truba u orkestru su Dušan Vujasin iz Novog mesta (Republika Srpska) i Milovan Radul iz Novog Sada, tenori su Jonuc Gađu (po nacinalnosti Rumun) iz banatskog Novog sela, Duško Čakarević sa Zlatara, Kristijan Konc iz Novog Sada, bas Mileta Despotović sa Zlatara, dobošar Nikola Nenadić iz Priboja, a bubnjar je Jovan Subotin iz Novog Sada.

Orkestar se, dodatno, proslavio i po svojim izvedbama savremene zabavne muzike i to ne samo kod nas, već i u okolnim zemljama, pa i onim daljim, poput Austrije, Nemačke, Mađarske i Slovenije. „Iako je čak i sever Srbije preplavljen južnjačkim melosom, mi se trudimo na našim nastupima da ne povlađujemo ’kafanskoj modi’, već da nam repertoar bude što raznovrsniji i kvalitetniji. Uspeva nam da uvek oduševimo publiku – mnogi se iznenade kada čuju pesme za koje su bili uvereni da ih je nemoguće odsvirati na trubi“, priča Krdžavac u razgovoru za B&F i objašnjava da ga je na ovakav pristup muzici motivisala nacionalna šarenolikost u Vojvodini. „Razvili smo širok repertoar, od mađarske muzike, preko slovačke i rusinske, ali i iz drugih delova Balkana, imajući u vidu da ovde živi veliki broj ljudi koji su poreklom iz Krajine, Like, Hercegovine… S obzirom da u Srbiji boravi i sve više stranaca zbog posla, trudimo se da dodatno širimo naš repertoar, pa smo za početak naučili da sviramo i nekoliko ruskih pesama“.

Mađari veseli, Slovaci izdašni

Kada je reč o susedstvu, orkestar Boška Krdžavca najćešće nastupa uMađarskoj, ali i u Hrvatskoj, gde se dešavalo da publika traži da odsviraju poznate srpske pesme. U situacijama kada sviraju tradicionalnu muziku drugih naroda, nastoje da upoznaju i njihove najvažnije običaje, ali ih publika uvek iznenadi. „Tokom jednog nastupa, zainteresovalo nas je kada smo videli da Jevreji igraju kolo slično kao i mi, poređani u krug, uz slične pokrete, mada ne sasvim iste korake”, opisuje Boško i dodaje da ne uspevaju uvek da nauče reči pesama koje su na drugim jezicima. „Ipak, vrlo često zapevamo sa publikom i kada ne znamo tekst pesme, što uvek naiđe na oduševljenje, jer su ljudi svesni da cenimo svačiju muziku i kulturu”.

Repertoar za proslavu Hanuke su spremili u dogovoru sa organizatorom proslave ovog praznika, koji ih je upućivao i na dodatne sadržaje koji im mogu biti od koristi. Na kraju, utisci publike su bili toliko dobri, da ovaj trubački orkestar trenutno pregovara o odlasku na međunarodni muzički festival koji se održava u Izraelu.

Hrabrost da se iskorači u nepoznato, osim koristi za karijeru, omogućava i da se mnogo nauči o drugim narodima i razbiju neki stereotipi i predrasude. Tako je Krdžavac, posle dve decenije duge karijere, uspeo da se uveri i koji se narod sa ovih prostora najbolje provodi uz zvuke trube: „Najveseliju atmosferu sam doživeo na jednom mađarskom krštenju u Malom Iđošu, kojem je prisustvovalo oko 500 zvanica. S obzirom da u orkestru imamo nošnje raznih naroda iz ovih krajeva, pretpostavljali smo da će slavljenici tražiti njihovu, ali rekli su nam da dođemo u šumadijskoj nošnji. Počeli smo prvo sa srpskom muzikom, a kada smo odsvirali nekoliko mađarskih pesama – cela sala je bila na nogama. Posebno me je oduševilo što su čak i oni najstariji, od osamdesetak godina, igrali bez pauze skoro sat vremena. Igralo se i po stolovima i po stolicama, i zato se vrlo rado sećamo tog nastupa”, kaže naš sagovornik i dodaje da je pravljenje dobre atmosfere najbolja i najefikasnija reklama u njihovom poslu.

I zarada i uživanje

Na pitanje koju muziku sa ovih prostora je najteže svirati, Krdžavac bez razmišljanja odgovara – slovačku. „Njihova muzika je zahtevnija za izvođenje kada su u pitanju duvački instrumenti. Ali, u našem orkestru svi imaju određeni nivo muzičkog obrazovanja, pa uz pomoć nota uspevamo da savladamo svaku prepreku“. S druge strane, Slovaci su verovatno vrlo svesni koliko je umeće potrebno za sviranje njihove tradicionalne muzike, pa ovaj trud umeju i dobro da nagrade.

Pored Slovaka, i drugi narodi cene pošten rad i posvećenost, pa su voljni i da pristojno plate uživanje u muzici koju vole. Ovaj orkestar ima već stalne mušterije, sa kojima je osim poslovnih, razvio i prijateljske odnose. Najbolje se zarađuje, kaže Krdžavac, na svadbama u inostranstvu i na privatnim zabavama koje se priređuju različitim povodima. „Kao dobar trubač u Srbiji možete živeti od svog rada, a ako vam nedostaje novca, uvek možete da radite i neki drugi posao jer imate dovoljno vremena za to. I ja, kao i polovina mog orkestra, radimo još jedan posao pored ovog, doduše sa manjim uživanjem, jer zaista nema većeg zadovoljstva od onog kada vidite raspevane i razigrane ljude”.

broj 134, februar 2017.