фебруар 2018

Odlukom Kine da početkom ove godine zabrani uvoz PET plastike, nije pukao samo „brak“ između zapadnih izvoznika otpada i kineskih uvoznika, već je na pomolu i „razvod“ između zaštitnika okoline, biznismena i političara u zapadnim zemljama. S druge strane, kako otpad u svakom slučaju ima svijetlu budućnost, jer se očekuje da već do 2025. trgovina otpadom dostigne vrijednost od rekordnih 340 milijardi dolara, u posao se uveliko uključio organizovani kriminal. Procjena italijanskih nevladinih organizacija je da mafija godišnje ubere oko 20 milijardi eura na „uklanjanju“ opasnog otpada, koji završava zakopan na njivama, u moru i u temeljima zgrada širom Italije.

Kampanja za recikliranje otpada jedan je od rijetkih primjera gdje su se na istoj strani našli aktivisti koji se bore za čistiju okolinu i biznismeni koji se bore za što veći profit. U igri je veliki novac a računica je jednostavna: recikliranje plastike i aluminijske ambalaže, mnogo je jeftinije nego njihova izvorna proizvodnja, a čistija okolina je u svemu tome besplatan bonus.

Godinama, jedan od najvećih kupaca plastike spremne za reciklažu bila je Kina, što je sasvim razumljivo imajući u vidu da je ova zemlja postala globalna fabrika koja snabdijeva zapadne potrošače svime i svačim, od igle do lokomotive i to pojeftino. Biznis je išao kao po loju, zapadnoevropske kompanije su prikupljale plastični otpad koji su domaćinstva, po sili zakona, već izdvojila od ostalog otpada, presovali plastiku i slali brodovima u Kinu, a iz Kine su stizale pare. Prljavi, i skupi dio posla oko pretapanja i pretvaranja u novu „čistu“ plastiku tako je elegantno prepušten Kinezima, što se vlasnicima zapadnih kompanija za upravljanje otpadom jako svidjelo. Nema potrebe za ulaganjem u vlastita postrojenja za preradu i okolina je čistija.

Idila je naprasno okončana početkom ove godine, kada je Kina zabranila uvoz PET plastike, plastičnih boca i kutija, što inače čini veliki dio plastičnog otpada, jer se ni njima ne isplati patiti sa recikliranjem ove vrste plastike. Uvoziće oni i dalje plastični otpad, ali samo visoko kvalitetan i to onoliko koliko njima treba. I dok kompanije koje su do sada pristojno zarađivale preprodajući plastični otpad Kinezima vrište, apelujući na svoje vlade da nešto učine, vlasti uglavnom mudro ćute čekajući da vide dalji razvoj situacije, jer neko suvislo rješenje za sada nemaju.

Kineskom odlukom nije pukao samo „brak“ između zapadnih izvoznika otpada i kineskih uvoznika, već je na pomolu i „razvod“ između zaštitnika okoline i biznismena. Najbolji primjer je Velika Britanija, gdje je sistem do sada glatko funkcionisao. Lokalne vlasti su prikupljale otpad i potom ga prodavale specijalizovanim kompanijama koje su ga izvozile u Kinu.

Ima otpada, ali nema kupaca

Sad kada je kineski kupac odustao, logično je i da su njihovi dosadašnji snabdjevači izgubili ekonomski interes da kupuju otpad od lokalnih vlasti. Ono što je neočekivano je da lokalne vlasti sada prijete da će onda i oni prestati preuzimati ovaj otpad od građana, iako su godinama obavezu odvajanja i recikliranja otpada opravdavali „višim ciljevima“, prije svega čistijom i zdravijom okolinom.

Alternativno rješenje koje se nudi, jer nešto ipak mora da se uradi sa milionima tona plastike koja se svakog dana gomila, je da se kroz spaljivanje ovaj otpad upotrijebi kao gorivo za proizvodnju struje. Očekivano, borci za za zaštitu okoline ovakve ideje su dočekali na nož, ukazujući da bi šteta bila veća od koristi jer bi otrovne materije iz plastike samo umjesto u zemljištu završile u zraku, podjednako ili još gore trujući ljude koji žive u blizini ovih lokacija.
Jedino dugoročno i održivo rješenje je izgradnja pogona za procesiranje otpada, ali to zahtjeva investicije i manje je profitabilno od pakovanja otpada i slanja u Kinu.

Problem plastičnog otpada poslednjih mjeseci postao je hit tema i među političarima, nakon istraživanja koja su pokazala da je plastika našla svoj put i do okeanskih dubina, polako trujući i istrebljujući sve što pliva, a preko podzemnih voda plastične čestice stigle su i do vode za piće. Koliko je čitava galama stvar realne zabrinutosti političara, a koliko stvar trenutne mode drugo je pitanje, jer efektivna rješenja podrazumijevaju dodatne troškove koje neko mora da plati, ili porezni obveznici ili firme koje proizvode i koriste plastičnu ambalažu. A kada dođe do para, obično se entuzijazam brzo izgubi i rokovi za rješenje problema prolongiraju barem za 15 do 20 godina, dovoljno da aktuelni političari ne moraju brinuti o tome.

Kako otpad postaje poklon

Plastika nije jedini problem kada se radi o otpadu. Trend potrošne elektronike, od mobitela, kompjutera pa do ostalih elektronskih spravica, kombinovan sa „planiranom zastarjelošću“, tako dragoj proizvođačima, za posljedicu ima rastuće planine odbačenih i pokvarenih uređaja. Teoretski, onaj ko prodaje elektroniku ima i obavezu da je propisno reciklira, ali ovaj dodatni trošak nastoji se izbjeći na sve načine. Najčešće, izvozom starih kompjutera i mobitela u Afriku i Aziju, gdje oni najsiromašniji među siromašnima, ručno pokušavaju iščupati ono što vrijedi iz matičnih ploča i ostalih dijelova. Najprimitivnija i jedino dostupna metoda u ovim slučajevima je ručno potapanje elektronskih komponenti u kiselinu i čekati da kiselina „pojede“ neupotrebljive dijelove. Koliko je takav posao dobar za zdravlje, nije teško zaključiti.

Iako je uvoz ovog smeća sa Zapada zabranjen u većini afričkih i azijskih država, praksa je nešto sasvim drugo. Uglavnom se ovaj otpad deklariše kao polovna oprema, još upotrebljiva i prodaje se budzašto ili čak i „donira“ kao vid pomoći siromašnom jugu, jer je jeftinije pokloniti staru opremu nego platiti trošak recikliranja. Procesori i ostali dijelovi računara i mobitela sadrže, između ostalog, izuzetno vrijedne metale, poput zlata i srebra, ali da bi se došlo do njih treba pretopiti stotine hiljada matičnih ploča da bi se sve to isplatilo.

Naravno, postoje i potpuno automatizovani procesi za preradu elektronskog otpada gdje posao rade mašine. Problem sa automatskim postrojenjima je taj što je postojeća oprema skupa, košta oko stotinu miliona dolara, i isplati se samo ukoliko prerađuje barem sto hiljada tona elektronskog otpada godišnje, što je jedna od najvećih prepreka za mala tržišta. Potencijalno rješenje dolazi iz Indije, gdje su lokalni poduzetnici napravili manje mašine koje procesiraju elektronski otpad i koje koštaju oko dva miliona dolara, pri čemu su rentabilne već kod prerade 2.000 tona elektronskog otpada. Naravno, sve je relativno, pa je i ovih 2.000 tona za Indiju „mala količina“, ali bi za balkanske državice i slična mala tržišta ovo mogao biti problem.

Postoji i treće rješenje, isprobano i često korišteno od strane organizovanog kriminala. Uklanjanje otpada, bilo da je riječ o plastici, elektronskom, hemijskom ili nuklearnom otpadu, uvijek je skupo, ako se radi propisno. Ali ukoliko se naplati puna cijena, a potom otpad samo onako baci negdje daleko, profit je izuzetan.

Otpad u temeljima, ekstra profit u džepovima

Procjena italijanskih nevladinih organizacija je da mafija godišnje ubere oko 20 milijardi eura na „uklanjanju“ opasnog otpada. Tako su zabilježeni slučajevi da su italijanska mafija i ostali kriminalci godinama otrovni otpad jednostavno ukrcavali na brodove, a potom ga samo izručili u more blizu afričkih obala. Da ih ne bi optužili za rasizam, podjednako su tretirali i vlastite sugrađane, pa je tako godinama otrovni otpad sa industrijalizovanog sjevera Italije, završavao zakopan na njivama pored sicilijanskih sela. Ova praksa nije se ograničavala samo na Siciliju, već se počela primjenjivati i u ostatku Italije.

Napredna varijanta igre sa otpadom na brodovima je, da se otrovan otpad, hemijski i radioaktivan, ukrca na brod a brod potom potopi i to nedaleko od italijanske obale, jer čemu trošiti pare na gorivo do Afrike. A zarada je dvostruka: prvo su debelo naplatili uklanjanje otpada, a potom naplate još i osiguranje za brod, koji je ionako bio krntija i teško da bi mogao daleko stići, ali osiguranje to ne može dokazati.

No, poslovni model da se maksimizira profit kroz kresanje troškova nije zaobišao ni mafiju. Što da se gube vrijeme i pare transportujući otpad sa sjevera na jug Italije, kad se jednostavno može zakopati i u komšiluku, pri čemu su omiljene lokacije temelji objekata u izgradnji, stambenih blokova, tržnih centara, pogona. Rupa u zemlji je već tu, a svejedno se temelji nečim moraju napuniti, pri čemu je dodatna ušteda da će trebati manje betona. Da li radioaktivni materijal blagotvorno djeluje na čvrstoću temelja ili ne, građevinski inžinjeri tek treba da utvrde.

Biznis sa otpadom u svakom slučaju ima svijetlu budućnost – već do 2025. očekuje se da će trgovina otpadom dostići vrijednost od rekordnih 340 milijardi dolara. Tehnološki napredak, roboti i vještačka inteligencija možda će ubrzo zbrisati čitave industrije, ali otpad neće nestati i kako stvari stoje biće ga još više. Ekonomski razvoj i količina otpada idu ruku pod ruku, odnosno što smo bogatiji to više smeća proizvodimo. Kako Afrika i Azija imaju tendenciju ne samo drastičnog povećanja broja stanovnika već i namjeru da se iščupaju iz siromaštva, logično je očekivati da će i količina otpada koju „proizvode“ višestruko porasti. Jedina nepoznanica u tom slučaju je a šta će onda Evropljani i Amerikanci sa svojim otpadom i kome da ga utrape, makar i kao „donaciju“.

Dražen Simić

februar 2018, broj 146. 

Prošlogodišnji uzlet kriptovaluta zasenio je prinose koje su donele klasične, široko rasprostranjene vrste finansijskih instrumenata. Ova investiciona histerija koja je privukla veliki broj investitora i špekulanata svih vrsta, ostavila je i jedne i druge bez izvesnog odgovora – da li je u pitanju približavanje realnoj vrednosti kriptovaluta, ili tek još jedan od pojavnih oblika već viđenih investicionih mehura?

Nastanak bitcoina na obrisima poslednje svetske krize bio je svojevrstan izazov glavnim svetskim valutama – ova prva kriptovaluta nudila je prednosti kakve dolar, evro ili jen nisu mogli da ponude njihovim korisnicima. Bitcoin nije kontrolisan od bilo kakve vrste regulatora poput centralne banke, već predstavlja decentralizovanu mrežu koja funkcioniše po jasno definisanom matematičkom protokolu. Ovako postavljen sistem registruje transakcije između korisnika putem kriptografije i digitalnog potpisa, te samim tim čuva privatnost učesnika.

U fokus investitora bitcoin, naravno, nije došao nakon što se profilisao kao odgovor na, veoma često zloupotrebljavani, državni monopol na novac, već tek pošto je zabeležio rast vrednosti od više stotina procenata. Sa svakim novim skokom u igru se uključivala nova količina špekulativnog kapitala, poput već viđenih piramidalnih shema u prošlosti. No, sama činjenica da neki finansijski instrument ili roba porastu par hiljada procenata ne daje za pravo stavovima da se nalaze značajno iznad njegove fer vrednosti. Pravo pitanje je, zapravo, da li je moguće utvrditi realnu vrednost bitcoina, odnosno mogu li se postaviti zdrave osnove za njegovu valjanu evaluaciju?

Šta bi bilo kad bi bilo

Klasični finansijski instrumenti, poput akcija ili obveznica se relativno lako mogu vrednovati na osnovu procene sadašnje vrednosti njihovih očekivanih, budućih novčanih tokova. Međutim, kada su u pitanju kriptovalute, poput bitcoina, koje ne proizvode bilo kakav novčani tok, ovakve vrste evaluacija nisu od prevelike koristi.

Zagovornici bitcoina i tehnologije na kojoj se zasniva smatraju da bi ova kriptovaluta mogla zauzeti značajnu ulogu na aktuelnoj mapi korisnika globalnog novca, odnosno raspoloživih količina zlata kao etabliranog čuvara vrednosti imovine. Teorijski, kada bi bitcoin uspeo da zameni deseti deo aktuelne globalne novčane mase, njegova tržišna kapitalizacija bi dostigla 3,7 hiljada milijardi dolara, odnosno vrednost jednog bitcoina čiji je ukupan broj omeđen na 21 milion bi bila oko 176.000 dolara (oko 15 puta više u odnosu na njegovu vrednost ovih dana). Ukoliko bi se, pak, bitcoin profilisao kao svojevrsno „digitalno zlato“ i uspeo privući deseti deo investitora koji čuvaju svoju imovinu u najplemenitijem metalu, tržišna vrednost ove kriptovalute bi dostigla 750 milijardi dolara, odnosno 35.700 dolara po jednoj jedinici bitcoina.

I zaista, sve šire prihvatanje bitcoina neminovno vodi ka njegovoj većoj vrednosti, što se videlo i tokom njegovog uzleta prethodne godine, kada su se množile vesti o sve većoj prihvatljivosti ove kriptovalute. I suprotno, njegovo ograničavanje, koje je bilo glavni okidač velikih padova, vodilo je skepsi investitora. I dok ova korelacija predstavlja retku nepobitnu činjenicu oko evaluacije bitcoina, pravo pitanje ostaje u verovatnoći njegovog prihvatanja i eventualne široke rasprostanjenosti.

Verovatnoća prihvatanja bitcoina

Da bi bitcoin bio opšteprihvaćen, odnosno delimično zauzeo mesto glavnih svetskih valuta i zlata kao tradicionalnog čuvara vrednosti, ova kriptovaluta mora ponuditi značajne i održive prednosti. Štaviše, bitcoin mora superiornost dokazati ne samo prema trenutno etabliranim valutama i zlatu, već i prema drugim kriptovalutama čiji se broj prilično namnožio uzletom ovog tržišta.

Bitcoin bi morao efikasno da odgovori na osnovne funkcije tradicionalnog novca koje se obično svode na meru vrednosti, sredstvo razmene i funkciju čuvara vrednosti. Jedna od osnovnih funkcija klasičnog novca jeste njegova opšteprihvaćenost u izražavanju cena proizvoda i usluga i ova činjenica predstavlja ozbiljan izazov za eventualno dokazivanje bitcoina u ovoj ulozi. Dakle, nije samo u pitanju nametnuta obaveza od stane države da se u nacionalnoj valuti plaćaju dugovi i porez, već duboko ukorenjena navika pojedinaca da koriste nacionalnu valutu.

Ograničenost bitcoina u određivanju cena roba i usluga predstavlja i veliku prepreku u njegovoj prihvaćenosti kao sredstva razmene. Iako se ova kriptovaluta promovisala kao superiorno sredstvo plaćanja u odnosu na banke i specijalizovane servise kao što su PayPal, Visa ili MasterCard, zabeležena je prilična sporost u realizaciji transakcija u bitcoin mreži, te visok trošak koji je, naročito za manje transakcije, neprihvatljiv većini učesnika. Stoga je bitcoin mreža značajniju funkciju kao sredstva razmene zauzela tek u ilegalnim transakcijama, s obzirom na zagarantovanu tajnost učesnika u njihovoj realizaciji.

Kad govorimo isključivo o legalnim tokovima, još jedna prepreka koju bitcoin za sada nije savladao jeste njegova volatilnost, odnosno činjenica da beleži veoma visoke fluktuacije u vrednosti, što predstavlja veliki problem za njegove potencijalne imaoce. Teško da bi bilo koji pojedinac bio saglasan sa činjenicom da mu imovina ili eventualno dugovi budu denominovani u valuti koja svakodnevno beleži promene od nekoliko desetina procenata. Osim cenovne nestabilnosti, bitcoin teško ispunjava i druge karakteristike čuvara vrednosti poput odomaćenog zlata, kao što su retkost (teško je i nabrojati sve vrste kriptovaluta) i postojanost koju zlato dokazuje vekovima.

Tehnološka utopija ili …

Dakle, postoji veliki broj prepreka koje bi bitcoin trebalo da savlada na putu većeg prihvatanja koje bi podržalo njegove visoke vrednosti. U nedavnoj studiji analitičari Morgan Stanley-a navode i nepostojanje kamatne stope koja bi bitcoin činila realnom valutom, te odsustvo njegove unutrašnje vrednosti (koju, recimo, zlato ima). Prvi čovek najveće američke banke, JPMorgan Chase, Džejmi Dimon, nedavno je izrazio žaljenje što je bitcoin šemu nazvao „prevarom“, ali je teško reći da se svrstao među malobrojne predstavnike bankarskog i berzanskog sveta koji podržavaju investiranje u kriptovalute.

Najveći investitor današnjice, Voren Bafet, pak, mišljenja je da će se „priča oko kriptovaluta sasvim izvesno završiti loše“, dok su predstavnici Goldman Sachs-a ustvrdili nedavno da je bitcoin „veći mehur od dot-com manije na prelazu vekova, ili čuvene holandske pomame za lukovicama lala“. U studiji namenjenoj svojim klijentima, ova investiciona banka navodi da je, ipak, ograničeni domet eventualnog negativnog raspleta naduvanog tržišta kriptovaluta, koje čini tek 3,2 odsto BDP-a Amerike i 0,8 procenata ekonomije sveta (dot-com mehur je bio veći od BDP-a Amerike i činio je skoro trećinu BDP-a svetske ekonomije).

S druge strane, najveće uporište na Volstritu bitcoin i tehnologija na kojoj je zasnovan nalaze među predstavnicima najvećih tehnoloških kompanija, što je i sasvim logičan način razmišljanja za preduzetnike koji su napravili imperije na mestu na kojem se u prošlosti nije nalazilo ništa. Većina tehnoloških industrijalaca bitcoin vidi, pre svega, kao tehnologiju ka stvaranju boljeg sveta u kojem će novac biti siguran i lišen zloupotreba regulatora. Da li će ova tehnološka utopija postati realnost nije samo pitanje od 500 milijardi dolara – koliko trenutno iznosi tržišna vrednost kriptovaluta, već mnogo više strukture svetskog finansijskog sistema u kojem dominira nekolicina monetarnih vlasti.

Nenad Gujaničić

februar 2018, broj 146.