B&F Plus

Zašto? Jer njeni građani više kritikuju svoju vladu, što primorava zvaničnike da budu odgovorniji.Već znamo zašto je obrazovanje dobro za pojedinca. Obećavajući izgledi s diplomom koledža, u rasponu od poetskog (intelektualna stimulacija i ljubav prema učenju) do utilitarističko – praktičnog (veća zarada i potencijali), mada, izgleda, svi već znaju kako su obrazovani uvek na nekom dobitku.

Ono što, zapravo, ne znamo jeste zbog čega je obrazovanje tako dobro po društvo. Naravno, političari redovno umilno cvrkuću o kolektivnim prednostima obrazovanja – najčešće pričaju o ekonomskim prednostima – ali složenije veze uporno izostavljaju. Najjača veza ostaje nejasna: zemlje čiji su građani bolje obrazovani dosledno imaju bolje vlade, bilo kakva da je oblast rangiranja u pitanju. Ovde se uzima obrazovanje u odnosu na indikatore državne uprave po indeksu Svetske banke, indeks vladavine prava uzet iz World Justice Project, kao i indeks percepcije korupcije po Transparency International.

U poređenju sa jasnim pozitivnim ishodima kojima školovanje obdaruje učenike, kao što su pismenost ili aritmetika – već je manje transparentno kako države i njihove vlade imaju koristi od obrazovanog stanovništva. Jedna popularna ideja u vezi toga kaže da su obrazovani građani bolji glasači (Tomas Di, 2004) – a angažovanije glasačko stanovništvo bi i vladalo odgovornije. Bilo kako bilo, ključno je pitanje: relacija između obrazovanja i vlade opstaje i izvan demokratskih okvira. Na primer, zemlje poput Katara (monarhija) i Slovačke (demokratija) imaju slične nivoe obrazovanja i rejtinga državne uprave, ali su međusobno veoma različiti sistemi. Mora da postoji još jedan razlog više kako to da obrazovanija društva proizvode odgovorniju vladu. Jer, bez dobrog obrazovanja, i demokratska svest biva uzurpirana – i to najčešće od strane onih koji zloupotrebljavaju one manje obrazovane slojeve stanovništva.

Novi dokument, „Obrazovanje, prigovori i odgovornost“, objavljen u Žurnalu za pravo i ekonomiju sugeriše jedan mogući mehanizam: moć prigovora. Autori, Huan Botero i Alehandro Ponse koji rade na projektu ‘Svetska pravda’, kao i Andrej Šlajfer sa Harvarda zaključili su da se „obrazovani građani više žale“ – imaju više prigovora na funkcionisanje svojih vlada. Ove pritužbe i prigovori po pravilu urode plodom i daju rezultate: „Prigovori doprinose boljem ponašanju zvaničnika koji se plaše da njihov loš rad ne bude sankcionisan, što, zauzvrat, dovodi do veće odgovornosti i višeg kvaliteta vlade. „Studija zaključuje da je kod onih sa višim obrazovanjem značajno veća verovatnoća podnošenja žalbi protiv svoje vlade i uprave u opštim službama, a vezanih za zloupotrebe u policiji ili za korupciju.

Teorija, u kratkim crtama:

Jedan od razloga zašto vlade zemalja s obrazovanijim stanovništvom konstantno bivaju sve bolje jeste taj što se građani žale na javne funkcionere koji ih maltretiraju, policajce koji su ih zlostavljali, zvaničnike koji zahtevaju mito, nastavnike… javni zvaničnik koji odluči da prekrši uspostavljena pravila mora ujedno podneti i cenu rizika da bude kažnjen, bez obzira koliko mala bila kazna za svaku pojedinačnu žalbu. Jer, građani žele da preduprede eventualne ‘prednosti’ koje bi državnim službenicima pružalo njihovo nedolično ponašanje. Kako se žalbe građana umnožavaju, i rizik od istrage i disciplinskog postupka raste… Kako nivo obrazovanja u nekoj zemlji raste, tako raste i broj žalbi na zaposlene u javnim službama koji se ponašaju neprimereno, što ima svoju – očekivanu – cenu koju za to moraju podneti. Na taj se način podstiče bolje ponašanje kod radnika u javnim službama – izbegava se iznuđivanje mita od građana kao i njihovo fizičko maltretiranje (u slučaju policije), a povećava se efikasnost na njihovom radnom mestu.

Da bi se uradilo logički jasno i sveobuhvatno istraživanje na ovu temu, mora se imati u vidu kako postoji ogromna količina međunarodnih podataka koji pokrivaju više od 80 zemalja. Podaci su iz tri izvora: iz Indeksa vladavine prava, potom iz istraživanja žrtava međunarodnog kriminala, kao i iz Globalnog barometra korupcije. Pitanja iz ovih istraživanja, zasnovanih uglavnom na indeksu vladavine prava postavljana su reprezentativnim uzorcima uzetim iz najvećih gradova svake od 80 zemalja – pitanja su se ticala iskustava sa žalbama i prigovorima na rad javnih organa, uz paralelno beleženje obrazovnog profila ispitanika. Učesnici su tokom prošle godine bili anketirani da li su „podneli bilo kakvu žalbu o kvalitetu usluga različitih državnih organa“ (uključujući registre, carinske službe, javno zdravstvo, poreske organe, katastre, itd), kao i „da li su doživeli zloupotrebu policije i – ako jesu – da li su taj slučaj prijavili.“ Informacije dobijene anketiranjem žrtava kriminala i  barometrom korupcije dopunjene su i podacima koji se tiču žalbenih prijava na kriminal, odnosno  korupciju.

Rezultati široko variraju, kako za procenat prigovora tako i za obrazovanost ispitanika: Procenat pojedinaca koji su podneli žalbu kreću se u rasponu od dva odsto u Gruziji do 38 procenta u Etiopiji; procenat prigovora univerzitetskih diplomaca u gradovima kreće se od četiri odsto u Šri Lanki do 71% u ruskim gradovima. Sve u svemu, autori zaključuju da je obrazovanje imalo značajan uticaj na žalbe i prigovore. Srednja svetska vrednost za žalbe je 15,6 procentnih poena; diplomci univerziteta prigovaraju za 5,1 procentnih poena više, dok oni s diplomom koledža odnosno srednje škole prigovaraju za 2,8 procentnih poena. Na izveštavanje o zloupotrebama u policijskoj i vojnoj službi, autori su „ustanovili oštro višu i statistički veću verovatnoću podnošenja žalbi“, gde su, u odnosu na prosečnih 47 procentnih poena univerzitetski diplomci podnosili za 8 procentnih poena više nego podnosioci žalbe koji nemaju visokoškolsku diplomu. Kada su u pitanju nasilni ulasci na posed i provale, jaz između akademskih diplomaca i onih koji ovu diplomu ne poseduju iznosi 10,2 procentna poena (srednjoškolski diplomci podnosili su 5,2 procentna poena); kod oružanih pljački, fakultetski diplomci prijavljivali su ovo delo za 8,8 procentnih poena više. Uzimajući sve ovo u obzir, kako tvrde autori, „efekat obrazovanja, posebno visokog obrazovanja na prijave kriminalnih radnji je ogromna“. Uzeti zajedno, ovi rezultati pokazuju kako „obrazovanje podstiče podnošenje pritužbi protiv kršenja pravila“. Rezultati takođe ukazuju na niz srodnih i povezanih fenomena: odnos između nivoa obrazovanja i procenta pritužbi je naročito jak u autokratijama i zemljama u razvoju; kako kažu autori ovog istraživanja,“Efikasnost sankcionisanja i kažnjavanja onih koji u policiji krše zakon je jak prediktor verovatnoće pokretanja žalbe na nedolično ponašanje i izveštavanje o kriminalnim radnjama“; takođe, „u zemljama čije je stanovništvo obrazovanije, manja je i učestanost nelegalnog i štetnog ponašanja službenika kako u javnom tako i u privatnom sektoru“.

Naravno, kao što je slučaj i s bilo kojom drugom studijom, i ovde postoje neke komplikacije. Prvo,uticaj obrazovanja na procenat pritužbi ne drži se dobro u zemljama sa visoko obrazovanim stanovništvom. To je verovatno zato što je u ovim društvima „znanje o tome kako i kome se obratiti u vezi pritužbi na rad javnih službi rasprostranjenije, a manji je i strah od odmazde“: Oni manje obrazovani mogu imati koristi i učiti od svojih suseda koji su se već žalili. Drugo, tehnologija može bitan faktor: „Imati mobilni telefon znači naglo podići verovatnoću prijavljivanja policijskog maltretiranja ili provale, iako, generalno, ne podrazumeva i pritužbe a konto vladine uprave“ (mobilni – da, ali ne i računari) . Napokon, ipak, autori smatraju da obrazovanje nije izgledni garant kada su u pitanju neke druge kategorije: procenat prigovora suštinski ne zavisi od prihoda, poverenja ili socijalnog statusa.

Autori istraživanja sugerišu da postoje jedinstveni i prepoznatljivi efekti solidnosti ličnog obrazovanja i promene odnosa pojedinca prema državi: „Obrazovani ljudi možda samo bolje znaju kako da se efikasno požale na rad vlasti i javne službe. Oni su pismeniji, sposobniji za artikulaciju problema, i, za razliku od od onih manje obrazovanih, obavešteniji su kome da se obrate i kako da ulože pritužbu.“ Štaviše, obrazovaniji se manje plaše policije, možda zato što „poznaju zakon i pravila, i otuda mogu da se nose i sa predstavnicima vlasti.“ Iako autori obazrivo napominju da izostaje nužna dokazivost kauzalnosti faktora obrazovanja i institucije žalbe, logika po kojoj su istraživali i te kako ima smisla. Neke ograničene studije na lokalnom nivou već su ukazivale na iste efekte koje obrazovanje ima na kvalitet vladajućih struktura – počev od etičkih prigovora na Floridi pa sve do žalbi podnešenih u provincijskim prestonicama Kine.

Pod pretpostavkom da veze između obrazovanja, procenta prigovora na vlasti i odgovornost imaju iole neku potvrdu u realnosti, mnogo je toga što je na kocki. Za zemlje u razvoju, kao i za međunarodne finansijere tih zemalja, edukacija kao prioritet ima smisla u cilju borbe protiv korupcije ili nedoličnog ponašanja vlade. Ove zemlje bi, u isti mah, mogle iskoristi prednosti koje njihovi pojedinci imaju od obrazovanja (spremnost za rad, itd), pored dodatnog nadzora građana nad državnim institucijama – pa sve do jedne, i najmanje, investicije. U razvijenim zemljama, ovi nalazi bi donekle mogli objasniti strukturne nejednakosti, posebno kada su u pitanju gradske sredine. Šta ako efikasnost prigovora na vlast može delimično objasniti i razlog zbog kojeg obrazovaniji i bogatiji belci iz predgrađa Čikaga, na primer, imaju bolju infrastrukturu od svojih pretežno crnih, manje obrazovanih građana sa niskim prihodima iz južnog dela grada? Da li obrazovanje i institucija pritužbe mogu doprineti boljem razumevanju, recimo, koje su gradske zone podložne i najranjivije kada je u pitanju gentrifikacija (prinudno raseljavanje, uglavnom siromašnijih). Ovo bi tek trebalo istražiti.

Ono što je opštevažeće  za sve zemlje jeste da mogućnost podučavanja o instituciji žalbe treba da bude izraženije. Uticaj obrazovanja na zastupljenost građanskog prigovora na rad vlasti je, u najboljem slučaju, sporedni efekat samog nastavnog plana i programa. Društva koja žele bolju vladu i svoje organe uprave dobro bi učinile kada bi investirale u časove građanskog vaspitanja, na kojima bi se mladi podučavali kako da se zalažu za sebe i svoju zajednicu. U SAD je velika tražnja za građanskim vaspitanjem i kursevima na tu temu, što najčešće ukazuje na to da glasanje na izborima – koje nije baš najjača strana američkih građana – predstavlja, zapravo, zbirnu sumu učešća pojedinaca. Uticaj nastave građanskog vaspitanja na učešće građana u, recimo, izbornom procesu – uključujući ali ne ograničavajući se samo na podnošenje prigovora – mogla bi pomoći da se obezbedi da se vladine službe usredsrede na prave tačke problema, ili, u najmanju ruku da stvore evidenciju o zahtevima koje su vladine i javne službe ignorisale. Ova bi evidencija naknadno bila korisna za javnost, koja bi, na osnovu ovih podataka o neefikasnosti državnih službi, mogla da na organe vlasti izvrši pritisak. Iznenađujuće je, zapravo, što ova vrsta nestranačkog, građanskog vaspitanja već nije postala deo sistema javnog obrazovanja: Ne bi li se svi složili oko toga da vlada treba da bude odgovornija prema narodu? Bilo bi od društvene koristi kada bi se, recimo, srednješkolci podučavali kako da podnesu FOIA zahtev, kojim bi mogli da zatraže neku javnu uslugu (npr. popraviti rupu na putu), ili poboljšaju kvalitet školskih učionica – sve ovo ne bi trebalo da zvuči tako daleko od realnosti. Građansko vaspitanje nije komplikovanije od ostalih predmeta, a možda je čak i važnije od mnogih drugih planom zacrtanih.

Kada zemlje ulažu u obrazovanje, njihova se vlada poboljšava. S obzirom da prigovori i pritužbe toliko doprinose povećanju odgovornosti vlade, onda obučavanje građana o metodama pritužbe – kao nikada dosad – može dovesti do ogromne kolektivne koristi. Ako je, kako se to često kaže, „individualno neslaganje najviši oblik patriotizma“, onda žalba svakog građanina pojedinačno može biti odraz kvaliteta vlade i njenih javnih službi.

The Atlantic

(M.L)

Mada i dalje retke, u Srbiji postoje obrazovne ustanove koje su dokazale da uprkos nedostatku državnog sluha za realnost i nedostaku novca iz budžeta, lično angažovanje male grupe ljudi može biti od višestruke koristi za đake, za škole ali i za lokalne privrede i zajednice iz kojih one potiču.

Iza naziva projekta „Unapređenje konkurentnosti drvne industrije u Raškom i Moravičkom okrugu“ koji je Šumarska škola Kraljevo realizovala sa Delegacijom EU u Srbiji, je jedna od uspešnih priča o preduzetništvu u domaćem sistemu obrazovanja koje su predstavljene na Konfreneciji o tehničko-zanatskim zanimanjima (TVET) u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) koja sprovodi projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“ po nalogu nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ). Pomenuti projekat, vredan 533.000 evra, prema rečima jednog od autora, profesora Šumarske škole Petra Jeknića, imao je za cilj da u periodu od 2011. do 2013. uspostavi mrežu drvoprerađivača, sprovede njihovu obuku i sertifikaciju za izvoz, kao i da opremi školu savremenim mašinama za praktičnu nastavu.

Kako bi animirali dvroprerađivače, sprovedena je kampanja u kojoj su korišćena najrazličitija sredstva za komunikaciju, ali kako Jeknić ocenjuje, najviše efekta imali su lični susreti sa drvoprerađivačima, u prostorijama opština koje su im pružile podršku, kao i pojedinačni obilasci. “Bilo nam je potrebno pola godine da ih uverimo u prednosti sertifikacije, da će besplatno dobiti sertifikat i da nije reč o prevari. Uspeli smo da animiramo preko 50 aplikanata iz ova dva okruga, što je veliki uspeh ako se ima u vidu da je do tada svega devet firmi u celoj Srbiji bilo sertifikovano za izvoz proizvoda od drveta”. Od preko 50 firmi njih 28 je zadovoljilo tražene uslove za FSC standard i još 10 za ISO standard. Da bi dobili sertifikat, drvoprerađivači su tokom obuke morali da savladaju programe iz drugih oblasti – upravljanja resursima i kvalitetom, kao i iz marketinga i prodaje.

Dovijanje u praksi zbog prakse

Šumarska škola je kroz ovaj projekat dobila osam novih mašina za furniranje drveta u vrednosti od 120.000 evra, i jednu od najsavremenijih kompjuterizovanih mašina za obradu drveta, CNC mašinu. Ova veoma skupa mašina, koja košta 125.000 evra, radi slično 3D štampaču, ali umesto da dodaje naslage materijala, ona ih uklanja. Mašine su odabrane u konsultaciji sa preduzećima, pa osim đaka, škola na novim mašinama obučava i nezaposlene koji žele da se prekvalifikuju, ali i privrednike, kojima pored toga pruža i usluge furniranja. Zahvaljujući tome, preduzeća više ne moraju da voze svoje proizvode na doradu u Čačak i tako im povećavaju cenu, ističe Jeknić. To potvrđuje i Stana Vuković, vlasnica kraljevačkog preduzeća za proizvodnju namaštaja „Vuković“, koja kaže da su veoma zadovoljni saradnjom: “Ljubazni su, imaju potrebno znanje i mašine, i značajno niže cene usluga nego privatnici, što nam je obezbedilo veliku uštedu“.

No, uprkos veoma pozitivnim rezultatima u praksi, Šumarskoj školi predstoji da se izbori sa nadležnima u državi za uvođenje novog obrazovnog profila. Naime, iako su napravili program i nastavni plan za jednogodišnje obrazovanje (peti stepen) na smeru koji je trebalo da se zove “Specijalista za kompjutersku obradu drveta na CNC glodalici” i uprkos žalbama privrednika širom Srbije da upravo ta vrsta znanja nedostaje na tržištu rada, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja se izjasnio da je ovaj obrazovni profil – nepotreban.

U očiglednom nedostatku državnog sluha za realnost, još jedna obrazovna ustanova, Tehnička škola Valjevo, morala je da se dovija kako da obezbedi praktičnu nastavu za obuku ne samo đaka, već i nastavnika u novim znanjima iz struke. To su postigli zahvaljujući sporozumu koji su potpisali pre četiri godine sa slovenačkim Školskim centrom Velenje, koji je nakon odličnih razultata prerastao u kontinuirano obrazovanje kadrova za potrebe fabrika Gorenja, od kojih se jedna nalazi i u Valjevu. Od prve grupe učenika koji su praksu obavljali u Sloveniji, šestoro se zaposlilo u srpskim fabrikama Gorenja, isto toliko je nastavilo školovanje, a četvoro je kroz rad shvatilo da ne želi da se bavi ovim poslom. Proširenje saradnje sa Školskim centrom Velenje, gde učenici sada obavljaju praksu godinu dana i stiču diplomu koja važi u EU, donelo je ovoj školi porast broja učenika u trenutku kada interesovanje za tehničke srednje škole u Srbiji opada.

Ljute papričice i mleko za poneti

Osavremenjivanju obrazovanja doprineo je i projekat „Promocija preduzetništva u srednjim školama i unapređenje veština mladih kroz direktno iskustvo i praksu“ Fondacije “Ana i Vlade Divac”. Naime, u srednjim školama širom Srbije đaci otvaraju virtuelna ili realna učenička preduzeća kojima primarni cilj nije profit već usavršavanje osobina koje klasično obrazovanje ne neguje: samoinicijative, kreativnosti, spremnosti na preuzimanje rizika, timskog rada i odgovornosti. Cilj ovog projekta je, zapravo, obrazovanje budućih preduzetnika.

U okviru projekta učenici prvog razreda Tehničke škole Vlasotince su u septembru 2011. godine osnovali preduzeće „Džinče“, koje se bavi nizanjem, sušenjem i gruvanjem malih, ljutih papričica, na „starinski način“, u tradicionalnoj posudi izrađenoj od trešnjinog drveta. Hteli su da promovišu svoj proizvod kao brend, „jer svi znaju za alevu a niko za gruvanu papriku koja je ukusnija i pikantnija“, a koja se proizvodi samo u selima u okolini Vlasotinca, gde ova vrsta ljutih papričica jedino i raste. Profesorka Jasmina Đorđević, njihova mentorka, kaže da su pokušali da registruju kompaniju, ali da nisu uspeli jer „naše zakonodavstvo ne prepoznaje ovu kategoriju preduzeća“.

Zato Džinče, koje nije pravno lice, i nema veliku zaradu – do sada su zaradili 10.000 dinara koje čuvaju za organizaciju žurke sa partnerskom Ekonomskom školom iz Nemačke. Ipak, učenici i škola su imali višestruke koristi od ovog projekta, ističe profesorka Đorđević: „Na takmičenju u Beogradu smo dobili ponudu da zaštitimo i patentiramo firmu, ali je to za nas bio veliki zalogaj i odustali smo. No, bitno je da su moji učenici kroz upravljanje preduzećem shvatili važnost dobre ideje i kako ona može da se realizuje, i naučili se poslovnoj komunikaciji, i na maternjem i na engleskom jeziku. Osim toga, u Beogradu su prvi put otišli u bioskop jer u Vlasotincu nemaju tu mogućnost. Zato sam jako zahvalna organizacijama poput Dostignuća mladih, GIZ-a, USAID-a, Evropskog pokreta, Američkog saveta za međunarodno obrazovanje i drugih koji uključuju i nas iz unutrašnjosti u ovakve projekte“.

Učeničko virtuelno preduzeće „Mlekomat“, osnovala je Ekonomska škole Užice, sa ciljem proširivanja delatnosti drugog školskog virtuelnog preduzeća „Sporttex“ koje posluje već celu deceniju, ali u poslednjih pola godine beleži pad profita. Jedan od inicijatora „Mlekomata“, učenik Dejan Maksimović, objašnjava poslovni koncept ove virtuelne firme: “Plan je da preradu mleka obavljamo u objektu mlekare Sevojno koja je u stečaju, što bi nam smanjilo startne troškove osnivanja preduzeća“. Kada bi virtuelni „Mlekomat“ zaista počeo da proizvodi, uvrstio bi razne mlečne proizvode u asortiman, a prodavao bi ih i u aparatima na ulicama poput onih za kafu. “Prvo bismo svoje proizvode prodavali samo u automatima i prodavnicama u Užicu, a kasnije bi pokušali da se proširimo i u velike trgovinske lance po Srbiji”, kaže Maksimović. Bez obzira na to da li će im poći za rukom da od „Mlekomata“ naprave uspešnu firmu, učenici koji učestvuju u ovom projektu kažu da su veoma motivisani da se posle škole upuste u preduzetničke vode.

Biznis & finansije 102/103

Da je Zapad želeo zaista da ošteti rusku ekonomiju, prekinuo bi snabdevanje gasom i sirovinama, a to se neće dogoditi uskoro. Sjedinjene Američke Države govore o pokretanju sankcija, ali EU je jasno rekla da neće učiniti ništa što bi moglo da ugrozi njenu ekonomiju. Nepopularno rečeno, Evropa je već sada dovoljno u haosu i ne želi sebe dodatno da ugrozi.

Preduzeće MikroElektronika je prvo radno mesto njenog vlasnika i direktora Nebojše Matića, i svih zaposlenih u toj firmi. Zajednički im je kredo zapisan na kompanijskom sajtu: nama ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. „To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. Mladim ljudima na fakultetu niko ne kaže da su neiskusni i da bi zato trebalo da rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu“, kaže Matić u razgovoru o odnosu prema poslu u Srbiji i šta mogu biti zajednički interesi poslodavca i zaposlenih.

„U Srbiji ne postoji dobar stručnjak koji je nezaposlen. Ko god vredi on je zaposlen. Ako ne možeš da nađeš posao koji si zamislio, onda moraš da prihvatiš ono što se nudi pa kroz rad da napreduješ. Jer šta je osoba koja ne radi? Naš čovek kreće u traženje posla sa idejom da ga dugo neće naći jer ima nerealne kriterijume. Mnogi sebe doživljavaju kao genije, koje brižljivo skrivaju u sebi do svoje 35. godine i očekuju da neko klekne pred njih i ponudi im astronomsku platu za malo rada. Broj doktora nauka u ovoj zemlji se rapidno povećava, a mi se urušavamo i zaostajemo po svim ključnim ekonomskim merilima. Kako je to moguće: sve smo pametniji i sve manje zarađujemo? Naš drugi problem je što nismo spremni da se pomerimo iz svog okruženja – čovek iz Valjeva teško će otići da radi u Subotici. Dokle god mlad čovek živi kod roditelja, kako možeš da ga pomeriš po bilo kom osnovu? Ključni momenat za život mladog čoveka je kada mama i tata prestanu da daju novac. To je bio i najvažniji momenat za moju firmu. Tako je nastala, kad su roditelji prestali da me finanasiraju“. Ovako Nebojša Matić, direktor preduzeća MikroElektronika, objašnjava paradoks da uprkos tome što Srbija hronično boluje od visoke stope nezaposlenosti, njegovoj firmi konstantno nedostaju kadrovi, iako je preduzeće voljno i sposobno da isfinansira otvaranje novih radnih mesta.

MikroElektronika proizvodi hardverske i softverske alate za mikrokontrolere i izvozi više od 300 proizvoda širom sveta, najviše u Evropu, Ameriku i Japan. Vlasnika firme i pedeset četvoro zaposlenih, starosti između 25 i 40 godina, povezuje jedna neuobičajena okolnost: svima je ovo preduzeće prvo radno mesto. „To je čudo jedno. U Srbiji gotovo niko ne želi da zaposli početnike – ispada da su svi kod nas završili. Ali to je vrlo bitan podatak o firmi, iz njega mnogo toga može da se zaključi“, ističe Matić. „Možda baš zato što nismo imali prilike da se iskvarimo u nekom drugom preduzeću, mogli smo da napravimo organizaciju koja, barem sudeći po bilansima, radi dobro. A ja se uspešno čuvam da ne pročitam nijednu knjigu o organizaciji. Zašto bih menjao nešto što dobro radi? Ni knjigu Stiva Džobsa na tu temu nisam hteo da pročitam, jer zidovi i mašine – to nije suština. Suština je – čovek. Tek kada kvalitetan čovek ode, vidi se koliko on vredi. Ako je vrednost naše firme procenjena na oko 50 miliona evra, onda naš čovek vredi milion evra. Ako toliko vredi, onda zaslužuje da ga tako i tretiram. Da li biste bili nemarni prema nekom predmetu koji vredi milion evra? Možda karikiram stvari, ali pokušavam da objasnim šta je suština mog stava kao poslodavca i šta je temelj na kojem smo izgradili firmu koja se stalno razvija“.

BiF: Da li ste namerno birali početnike?

Nebojša Matić: Naravno da nisam, pa i meni je korisnije da zaposlim čoveka sa iskustvom. Nemam objašnjenje kako je do toga došlo. Na konkurs su se javljali i ljudi sa iskustvom, ali ispalo je ovako. Kada biramo koga ćemo zaposliti, na razgovor pozivamo sve odabrane kandidate u zajedničku prostoriju. Sa mnom je rukovodilac tog odeljenja za koje tražimo ljude. Ukratko ih upoznam sa firmom i svakoga pitamo ista pitanja. Znači, mi ne razgovaramo sa kandidatima pojedinačno. Svako ko konkuriše ima priliku da čuje i one koji su mu konkurenti – da svima bude vidljivo zašto je baš taj od njih 10 koji su konkurisali dobio posao. Sa takvom procedurom, kod nas nema ni teorijske mogućnosti da neko bude primljen preko veze.

BiF: Šta je odlučujuće da nekoga primite u radni odnos?

N.Matić: Ima više odlučujućih faktora. Jedan od onih koje najviše cenimo je da neko ima želju da nešto stvori, jer nama ne treba robot. Mi biramo čoveka koji ima volju za životom, za napretkom… Na našem sajtu piše: nema ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. E, to je ta razlika. Mi tražimo ove koji žele da rade.

BiF: Kada biste kojim slučajem Vi tražili posao, šta bi Vam bilo najvažnije?

N. Matić: Kada se razmišlja o poslu, najvažnije su tri stvari: šta radiš, sa kim radiš i za koliko novca? Tim redosledom. Novac nije na prvom mestu. Na primer, rudari koji idu pod zemlju imaju velike plate. Zašto nisam rudar? Zato što ne želim da silazim pod zemlju. Rađe ću raditi za 500 evra na površini, nego za 3.000 pod zemljom. Drugo, ako radiš sa nesposobnim i lošim ljudima, koliko koštaju tvoji živci, tvoje zdravlje? Ali ako radiš kreativan posao, ako su međusobni odnosi korektni, ako svake godine vidiš napredak, onda je pitanje plate: da li je ona dovoljna? Ako plata ne može da bude dobra, mora da bude dovoljna za život. U mojoj firmi prosečna plata iznosi 600 evra. Napominjem da govorimo o prijavljenim platama. To nisu velike zarade. Pa zašto ljudi, onda, ne odlaze? Zato što od početka imam na umu da poslodavac nije bogom dan i trudim se da pravim firmu u kakvoj bih želeo da se jednog dana zaposli moje dete.

BiF: Da li postoje neke bitnije razlike među generacijama u pogledu odnosa prema poslu?

N. Matić: Prirodno je da postoje razlike. Što si stariji, imaš više iskustva, posao uradiš sa manje energije, za kraće vreme i više zarađuješ. Kada si mlad, moraš da radiš 10, 12 sati da uhvatiš brzi voz. Jer firma je kao brzi voz. Ako misliš da ćeš da se prikačiš za njega stojeći, istrgnuće ti ruku; moraš da trčiš pored voza da bi se uhvatio za šipku. Ali, mladi ljudi nisu priprmeljeni za to. Na fakultetu im niko ne kaže da su neiskusni i da se od njih očekuje da zato rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu. Jednom samo primili 8 praktikanata, svi su bili zadovoljni, ali nijedan nije tražio posao kod nas. Svi su se zaposlili po nekim drugim firmama. Razlog je što se kod nas zaista radi.

BiF: Da li ste imali problema da otpustite radnike sa kojima više niste bili zadovoljni?

N. Matić: Ne. Možemo da se rastanemo samo sporazumno, ako neko nađe bolji posao. Zašto? Jer imamo sledeću praksu: prvi ugovor se potpisuje na mesec dana. Nakon tog roka, novog radnika ocenjuju ljudi koji sa njim rade. Osnovno što ih pitam je da li smatraju da taj čovek može da doprinese da se uveća njihova plata? Jer ljudi su veoma kritični kada gledaju svoj novčanik. Ko prođe taj test, on je uvek dobar za nas.

BiF: Da li ste hroničan nedostatak kadrova pokušali da nadomestite privremenim angažovanjem radnika i kako, u tom kontekstu, ocenjujete rešenje o kojem se mnogo polemiše u javnosti – iznajmljivanje radne snage na lizing?

N.Matić: Ne možemo da angažujemo radnike privremeno, jer ne okopavamo kukuruz. Kod nas obuka za posao traje godinu dana. Takođe, nelogično mi je da od neke druge tehnološke firme iznajmljujem radnike na određeno vreme. Zašto ne bih angažovao tu firmu da mi odradi taj posao? Nije mi jasno šta znači koncept iznajmljivanja ljudi na lizing? Kako bi to izgledalo da iznajmljujem tuđe žene na određemo vreme jer sam se sa mojom posvađao?

BiF: Kako komentarišete veoma burne rasprave oko izmena Zakona o radu?

N. Matić: Ne pratim te rasprave jer ne vidim njihovu poentu. A poenta je da poslodavci i radnici moraju da naprave partnerstvo. Niko ne može da prislili poslodavca da zadrži radnika koji mu ne odgovara. Uostalom, šta znači stalno zaposlen? Da li neko može da nam garantuje brak do kraja života, da ćemo biti stalno zdravi ili stalno srećni? Ispada da jedino poslodavac treba da garantuje nešto za stalno. Sa druge strane, može li poslodavac da radi bez radnika? Pa, ne može. Ako pričamo o poštovanju zakonskih okvira – o ispunjavanju svih obaveza prema zaposlenom – moje pitanje je kako smo uopšte došli u situaciju da o tome raspravljamo? Kako čovek koji zapošljava na crno nije u zatvoru? Ne zašto nije kažnjen, nego zašto nije u zatvoru? Da li imamo sve kontrolne organe? Pa što ne rade svoj posao? Kada bi neko opljačkao moj stan i našao više od 20 evra gotovine, umro bih od stida. Ne možeš da imaš 50, 60 hiljada evra keša ako posluješ po zakonu. Pa kako je rad na crno postao toliki problem? Tako što neko može da osnuje 800 radnji istovremeno i opere milione. Ko je to dozvolio? Država. Ko, onda, podstiče rad na crno? Onaj koji bi trebalo da je najviše protiv toga.

BiF: Da li bi stimulativniji porezi uticali na porast zaposlenosti i smanjenje sive ekonomije?

N. Matić: To su krajnje neosnovane priče. U ovoj državi imati firmu je džabe. Kad je u Srbiji porez na dobit iznosio 10%, ovde su svi kukali, a Kipar je sa 8% doživljavan kao poreski raj. Gde je tu logika? Moj stav je da porez na profit mora da bude 30%, jer bez toga država ne može da obezbedi usluge od javnog interesa. Preduzeće koje nije u stanju da plaća svoje obaveze treba da ode u stečaj. Nikada mi nije bilo jasno šta znače ti zahtevi, da država treba da pomogne malim i srednjim preduzećima. Država ne treba da pomaže nikome ko treba da pravi novac. Zna se kome je pomoć potrebna – invalidima, trudnicama, onima koji objektivno nisu u mogućnosti da zarađuju.

BiF: Koliko velika fluktuacija radnika može da utiče na ukupne rezultate preduzeća?

N. Matić: Zavisi od delatnosti. Ako se firma bavi nekom kreativnom delatnošću, stabilnost kadrova je jako važna. Ako nam ode kvalitetan čovek, prekida se nit. Ljudi sa kojima si postigao nešto, to su ljudi koji znaju ko si. Kada bi sada svi iz MikroElektronike otišli, kako bih novim radnicima objasnio koliko smo se namučili da stvorimo firmu? Potrebna je ta nit, kako je preduzeće došlo do sadašnje pozicije. To je bio problem tokom Miloševićevih devedesetih: što smo izgubili nit kako nastaje fabrika. Onda se sve urušilo. Sad nemamo nikoga ko je u stanju da napravi fabriku. Sad čovek u Kragujevcu može da vidi kako izgleda moderna fabrika tek kada ode u Fijat. Ono što tu može da vidi i nauči važnije je od toga da li radi za malu platu. Jer šta je opcija? Da sedi u zarđaloj fabrici, da ne radi i ne uči ništa?

BiF: Ipak, da li je podsticajno za naš privredni razvoj da u privlačenju stranih investicija glavni aduti Srbije budu jeftina radna snaga i fleksibilno radno zakonodavstvo?

N. Matić: Ključno pitanje glasi: koliko u realnim okolnostima imamo izbora? Mi smo mnogo naših preduzeća sami ubili. Imamo železnicu sa očajno prljavim vagonima, a objašnjenje je da su za to krive sankcije. Sankcije nemaju veze sa voljom da se vagon opere. Mi imamo problem malodušnosti i lenjosti. Pri tom, možemo da budemo jako dobri kada hoćemo – to pokazuju naši ljudi u inostranstvu. Zašto su tamo dobri a ovde ne valjaju? Zato što naša država forsira razmaženost – kod nas je normalno očekivati pomoć od države. Očekujemo li da će i strani investitori da nam daju novac za džabe? U ovakvoj situaciji država baš i nema mnogo izbora nego da stimuliše investitore, jer veoma je opasno imati toliki broj nazaposlenih. To je socijalna tempirana bomba. Zato je bolje da dođu i Fijat i Boš i Beneton… Bolje je imati i 100 evra platu a da si počeo nešto da radiš, nego da sediš kući i da nemaš ništa. Osnovno pitanje je da li mi kao nacija oko toga imamo konsenzus – da danas radimo i za tu platu jer nemamo bolji izbor. Moja plata je prve četiri godine bila 30 maraka. Ali, stanovište moje firme je uvek bilo: bolje je da danas zaradimo makar jedan dinar nego ništa. I evo, već 15 godina mi napredujemo u proseku 25%. To je naš recept.

broj 104, februar 2014.

„Priroda nije morala biti tako ljubazna (prema nama naučnicima), a teorija nije morala biti ispravna“ – ovo je po objavljivanju spektakularnog otkrića izjavio Alan Gut, pionir teorije o širenju kosmosa, na osnovu koje su tokom proteklih decenija pokrenuta brojna istraživanja. Otkrića u astronomskom posmatranju elementarnih čestica rezultirala je u prošlosti fascinantnim rezultatima, da bi juče bila krunisana objavom o čvrstom dokazu da se kosmos širi, nastavši na način predviđen Gutovom teorijom.

Istraživači tvrde  da imaju ‘izuzetne’ nove dokaze koji podržavaju teoriju Velikog Praska o nastanku univerzuma. Merenja su obavljena opremom sa teleskopa na Južnom polu, instrumentom BICEP2. Oni koji su radili na ovom projektu veruju da su pronašli signal nastalom na nebu usled super-brzog širenja prostora, koje mora da se dogodilo samo delić sekunde nakon što je sve nastalo.

Dokaz poprima oblik specifične, prepoznatljive zavojnice u najstarijoj „teksturi“ svetla ikada detektovanoj teleskopima sa Zemlje. Rad će biti pažljivo proveren, mada se već govori o Nobelu. Tim sa Harvard-Smitsonijana koji je sprovodio ova istraživanja, kao i najveći broj fizičara, već tvrde da je ovo ključno otkriće u fizici, koje će uveliko pomoći u razjašnjavanju predstave nastanka i strukture kosmosa.

„Ovo je spektakularno“, prokomentarisao je prof. Mark Kamionkovski sa Univerziteta Džons Hopkins. „Video sam istraživanje, argumenti su ubedljivi, a naučnici uključeni u projekat spadaju među najpažljivije i najkonzervativnije ljude koje znam“, rekao je on za BBC. Ovaj veliki naučni proboj najavljen je od strane američkog tima, koji radi na projektu poznatom kao BICEP2. Oni su u posmatranju svemira koristili teleskop smešten na Južnom polu, detaljno posmatrajući samo malo parče neba.

Cilj je bio pokušati da se pronađe preostali marker za „inflaciju“ – širenje kosmosa – ova je pretraga zasnovane na ideji da je kosmos doživeo eksponencijalni rast, sadržan u svom prvom trilionitom delu trilionitog dela trilionke jedne sekunde.

[Gravitacioni talasi nastali širenjem kosmosa ostavljaju jedinstveni „otisak’ zavojnice u kosmičkom mikrotalasnom pozadinskom zračenju (CMB). foto: BBC, BICEP2]

BICEP2, podaci

Gravitacioni talasi, proizišli iz prvih trenutaka početaka vremena, ustanovili su poseban ‘zaokretni obrazac’ koji se uklapa u Teoriju polarizacije kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja (CMB, Cosmic Microwave Background Polarization). Po ovoj teoriji, univerzum je nastao iz ‘nečega’ veoma malog, u rasponu od nezamislivo sićušnog do veličine klikera. Tada je nastao nama poznati „prostor“, koji se od tog trenutka do danas neprekidno širi – već 14 milijardi godina.

Širenje svemira je kao ideja prvi put predložena ranih 1980-ih, ne bi li objasnila neke aspekte teorije o Velikom Prasku koja se pojavila sa matematičkom računicom koja nije bila sasvim dovoljna. Jedno od pitanja bilo je: zašto daleka svemirska prostranstva izgledaju rasprostranjeno isto na svim stranama neba? Spasonosna tvrdnja glasila je: veoma brza rana ekspanzija svemira mogla je „poravnati“ svaku „neravninu“ prostora.

Širenje svemira jednim početnim, „velikim praskom“ išlo je uz još jedno vrlo specifično predviđanje – da će biti povezano sa talasima gravitacione energije, kao i da bi ovi talasi u tkanju prostora trebalo da ostave neizbrisiv trag na najstarije svetlo na nebu – čuvenu kosmičku mikrotalasnu pozadinu (već svima dobro poznati „sneg“ na ekranima televizora jeste, zapravo, slika kosmičkog pozadinskog zračenja).

Tim BICEP2 projekta  kaže da je sada identifikovala taj signal. Naučnici ga zovu ‘B-mod polarizacija’. Ovaj signal ima karakterističan „zaokret“ ili zavojnicu u više pravaca, svojstven CMB-u. Jedino su gravitacioni talasi ti koji su se nakon velikog praska mogli kretati kroz svemir a da proizvedu ovakav marker. Ovo je pravi „krunski dokaz „.

„Otkrivanje ovog signala je jedan od najvažnijih ciljeva u kosmologiji danas, a to fascinantno otkriće rezultat je dugogodišnjeg rada mnogih istraživača“, rekao je profesor Džon Kovač iz Harvard- Smitsonijan centra za astrofiziku i lider kooperacionog BICEP2 projekta. „Ovo je neposredna slika gravitacionih talasa rasprostrtih preko čitavog neba, koji nam pokazuju kakav je kosmos bio u trenutku svog nastanka“, dodao je on.

Ustanovljeni signal je, po izveštaju, dosta jači nego što su se mnogi naučnici usudili da prognoziraju. Ovo uveliko pojednostavljuje stvari, kažu stručnjaci. To znači da oni egzotičniji modeli funkcionisanja kosmičkog širenja više nisu održivi.

Rezultati takođe ograničavaju energiju uključenu u ovaj proces – na 10.000 triliona gigaelektronvolti. Ovo je u skladu sa idejama za ono što se naziva Velika Ujedinjujuća teorija, ‘carstvo’ u kojem fizičari čestica veruju da mogu uvezati – ujediniti – tri od četiri osnovne sile u prirodi.

Međutim, povezivanje gravitacionih talasa sa početka vremena i svemira, kada su kvantni efekti bili toliko dominantni, doprinelo je učvršćivanju naučnih prognoza da će jednog dana biti moguće „uhvatiti“ i četvrtu osnovnu fizičku sili koja vlada univerzumom – samu gravitaciju – i uvezati je u Teoriju Svega.

Senzacionalna priroda ovog otkrića nalaže da se podaci sa BICEP2 instrumenta podvrgnu intenzivnoj i detaljnoj proveri.

Moguće je i da je CMB svetlost interagovala s kosmičkom prašinom u našoj galaksiji pa je, na taj način, proizvela sličan efekat. Ipak, BICEP2 grupa kaže da je pažljivo proverila svoje podatke nastale u protekle tri godine, i da, na osnovu njih, isključuje takvu mogućnost .

Drugi eksperimenti će sada će pokušati da ove nalaze ponove. Ako i oni budu uspešni, onda je, izgleda, onda je ovogodišnja Nobelova nagrada u oblasti istraživanja već osigurana.

Ko bi od naučnika iz BICEP 2 tima primio Nobela – još je teško reći, mada u tome prednjače isti oni koji su prvi i formulisali teoriju širenja univerzuma.

„Ne mogu vam opisati koliko smo svi uzbuđeni“, rekao je dr Džo Dankli, koji je dugo očekivani B – mod signal tražio preko evropskog svemirskog teleskopa Plank.

„Širenje kosmosa zvuči kao suluda ideja, ali ovo sve što danas vidimo – galaksije, zvezde, planete – napravilo je svoj „otisak“ u tom prvom trenutku, za manje od trilionitog dela sekunde. Ukoliko se ovi podaci potvrde kao verodostojni – svemir je ogroman.“

Džonatan Ejmos, redakcija BBC Science

Rusija je danas najveće tržište automobila u Evropi, do 2020. godine postaće najveće evropsko potrošačko društvo, a ako bruto domaći proizvod nastavi da raste ovim tempom (iako trenutno nevelikim), uskoro će se svrstati u pet vodećih svetskih ekonomija. To su tri razloga zbog kojih su mnogi ulagači već odavno spakovali kofere, tri gvozdena hleba i tri štapa na putu ka udaljenim predelima Rusije. U jednom izveštaju objavljenom krajem prošle godine, podelili su svoja iskustva.

„Rusija je naše najveće rastuće tržište kad se uzme u obzir stopa rasta BDP-a“ – ovo je jednostavan razlog kojeg navodi jedan investitor iz Severne Evrope čija su specijalnost transport i logistika -to je i razlog za istraživanje poslovnih mogućnosti širom Rusije. On je samo jedan od 200 stranih biznismena koji su učestvovali u redovnom istraživanju o perspektivama za ulaganje u ruske oblasti, čije su rezultate krajem 2013. objavili konsultantska kuća KPMG i Rusko udruženje industrijalaca i preduzetnika (RSPP).

Veliki tržišni potencijali su najvažniji razlog koji investitore dovodi u Rusiju, ali ipak nije svejedno gde početi. Kao i u Srbiji, mnoge ruske oblasti razvile su svoje programe podsticaja za privlačenje investitora – neke uspešno a druge stranputicom, pa ovaj izveštaj predstavlja sabrana iskustva ulagača o dobrim primerima i barijerama na koje nailaze, predstavljajući neku vrstu vodiča za pridošlicama iz sveta biznisa i lokalnim samoupravama koje traže recept za brži razvoj.

Najveći broj ispitanih investitora (61%) smatra da se uslovi poslovanja popravljaju, mada nedovoljnom brzinom. Birokratija i nejasne procedure najveći su uzročnik gubljenja vremena i odlaganja ulaganja. Ipak, navodi izveštaj, ruske vlasti rade na primeni mera koje bi trebalo da olakšaju započinjanje biznisa u ovoj zemlji. Prema rezultatima istraživanja, 10 vodećih regija za ulaganje su: Moskva, Sahalinska oblast, Moskovska oblast, Sankt Peterburg, Novgorodska, Arhangelska, Tjumenjska, Lenjingradska i Vladimirska oblast.

Najprijateljskije oblasti za investitore su, pokazuje anketa, Uljanovska oblast, Kaluga, Tatarstan, Sverdlovska i Lipecka oblast. KPMG i RSPP istraživali su šta su to tamošnji političari uradili pa su se ove oblasti popele tako visoko u očima stranih investitora.
„Zaključak do koga smo došli je da su lokalne vlasti, ne samo bile svesne prednosti koje im donose strane investicije, već su pokušavale da stvari sagledaju iz ugla ulagača“, navodi se u izveštaju.

Na aerodrom, pa za ruku

Tako jedan od anketiranih biznismena iz Severne Amerike navodi kako su ih predstavnici lokalne vlasti prilikom izgradnje postrojenja pitali koje im, konkretno, zakonske odluke smetaju u poslovanju, saslušali ih i sve do jedne primedbe usvojili i primenili u praksi.

„Kada smo došli u Uljanovsku oblast da razmotrimo mogućnost investiranja, na aerodromu nas je sačekala osoba koja je od lokalnih vlasti bila imenovana da nam pomogne u svemu. Čovek je bio dobro poznat i poštovan u svim državnim organima i proces investiranja je bio brži zbog njega. Takođe, imali smo utisak da su svi sa kojima smo sarađivali bili srećni što nas vide“, kaže drugi investitor koji dolazi iz oblasti trgovine.

Kao prednost se navode i čisti imovinski odnosi u ovoj oblasti. „Parcele imaju čiste papire, tako da ne morate da brinete da zemljište pripada nekom drugom i da će jednog dana doći i uzeti vam to“, kazao je ulagač iz Zapadne Evrope.

Uz sve to, važna je i dobra infrastruktura. Tako jedan od ispitanika navodi da je infrastruktura u gradu Alabuga u Tatarstanu idealna. „Ima svu neophodnu infrastrukturu koja je potrebna za počinjanje biznisa“, kaže taj investitor iz Severne Evrope.

Zvaničnici oblasti Kaluga na vreme su shvatili da se za investicije takmiče sa drugim oblastima, a da su njihovi prirodni resursi ograničeni. Zato su vrlo brzo počeli da preduzimaju mere za unapređenje uslova poslovanja. Predstavnici lokalnih vlasti razgovarali su sa investitorima iz drugih oblasti, pokušavši da dobiju odgovor na pitanja zašto su uložili novac, kao i sa onima koji su odustali od investiranja. Osnovali su četiri nove institucije(Regionalnu razvojnu agenciju, Regionalnu razvojnu korporaciju, Industrijsku podršku i Regionalnu razvojnu agenciju za inovacije) sa ciljem da pruže podršku ulagačima, obezbede tehničku i infrastrukturnu pomoć, savetodavnu i logističku uslugu.

Zanimljiv je i primer Tatarstana. U izveštaju se navodi kako su političari shvatili da je osnovni problem ove oblasti – nedovoljna prepoznatljivost. Činjenica da Tatarstan često mešaju sa Kazahstanom je za direktora Razvojne agencije Linara Jakupova bio signal da treba raditi na poboljšanju imidža ove oblasti. Tako je na Investicionom forumu u Dubaiju lansirana kampanja „Investirajte u Tatarstan“, a zvaničnici su pokušali da na ovom događaju stupe u direktan kontakt sa investitorima. Paralelno s tim, na stranim televizijama prikazane su i prezentacije o ovoj oblasti.

Sverdlovska oblast, sa druge strane, napravila je intenzivniju komunikacionu strategiju. Otvorila je Kancelariju za brze odgovore koju, na primer, karakteriše to što svaki projekat dobije mentora iz lokalne administracije koji ima savetodavnu ulogu. Investitorima se nudi i mogućnost da direktno elektronskim putem postavljaju pitanja odgovornoj osobi na lokalu.

U ovoj oblasti osnovan je i takozvani Investicioni savet koji najmanje dva puta mesečno zakazuje sastanke između lokalnih zvaničnika, eksperata predstavnika nevladinih organizacija i poslovne zajednice. Investicioni portal i elektronski pasoš obezbeđuju sve neophodne informacije za ulagače.

Ipak, nije sve tako idealno kao što se na prvi pogled čini. Kao jedan od nedostataka ispitani strani biznismeni su najčešće navodili nedovoljno obučenu radnu snagu.
„Kvalitet obrazovanja je značajno pao. Ipak, kombinacija cene i kvaliteta radne snage u Rusiji je veoma visoka“ , kaže biznismen iz Severne Amerike koji je uložio u oblast tehnologije.

Jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije

Upravo to je bio problem i u oblasti Kaluga. Međutim, lokalne vlasti su se dosetile pa su otvorile Automobilski trening centar pri Fakultetu za inovacione tehnologije i menadžment. Za to nisu žalili para pa je u ovaj trening centar uložena milijarda rubalja. Po istom modelu osnovan je i Farmaceutski trening centar sa kojim potpisane ugovore imaju gotovo svi vodeći proizvođači lekova. Planira se otvaranje još nekoliko sličnih centara. Prednost ovakvog načina obuke studenata je što čak 85 odsto polaznika treninga ostaje u regiji.

Kao prepreka vrlo često se navodi i nestručnost administracije. „Lokalne vlasti pokušavaju da pomognu tako što kažu „OK, uradićemo to“, a onda nas pitaju da im kažemo kako da to urade“ kaže investitor iz Zapadne Evrope, ističući da „ruski domaćini time ne uočavaju kako je to upravo jedna od njihovih grešaka.“

Ponekad, čak iako postoji put, on je lošeg kvaliteta, negodovali su pojedini strani privrednici, dok su se drugi požalili da je izgradnja fabrike u Rusiji 33% do 50% skuplja nego u Evropi. Čak 69% ispitanika zabrinuto je zbog loših puteva, nejasnih papira za zemljišne parcele, neispunjenih obećanja vlasti. Nedostatak je i to što malo ljudi govori engleski jezik, ali privrednicima smeta i to što u nekim oblastima nema hotela, škola i vrtića.

Kao veliki problem navedena je i korupcija. Na listi Transparensi Internešnela, Rusija se 2012. godine nalazila na 133 mestu od 179 rangiranih zemalja. Čak 40% biznismena koji rade u Rusiji navode da im je ili tražen ili su dali mito, a jedna od sedam investicija propadne zbog korupcije.Tako jedan investitor navodi kako su mu lokalne vlasti rekle da za realizaciju nekog posla može da radi samo sa konkretnim podizvođačem koga mu oni preporuče.

„Rusija nije tako atraktivno tržište kao što je npr. Kina, ili neka druga azijska ili severno američka tržišta. Uz sve to, nivo korupcije je visok. Nekoliko puta smo razmatrali mogućnost otvaranja predstavništva ili izgradnje postrojenja u Rusiji, ali posle nekog vremena shvatili smo da ne možemo da verujemo potencijalnim ruskim partnerima i činilo nam se da je sigurnije da uložimo u neke druge delove Evrope, poput Slovenije, Bosne i Mađarske“, kaže ulagač iz Azije.

Anka Milivojević
broj 104, februar 2014.

Ove godine bi, prema procenama, bez posla moglo da ostane više od 50.000 radnika u državnim firmama, kojima su obećane otpremnine, deo neisplaćenih zarada i povezivanje radnog staža. Ali, pitanje je da li će za te namene biti novca u budžetu a još je neizvesnije da li će „prekobrojni“ uspeti da nađu novi posao. Industrijski sindikat Srbije je kao jedno od rešenja za ponovno zapošljavanje kandidovao radne fondacije, koje su se u Austriji pokazale kao spasonosne u situaciji kad su se gasile velike kompanije.

Šta je preko 90 hiljada Mađara i Srba iz Vojvodine i 50.000 hiljada Ukrajinaca navelo da zatraže mađarski pasoš, lako je razumeti – to je najkraći put do Evropske unije i bezviznog ”tranzita” do SAD i Kanade. Motive Mađarske da potomcima žitelja nekadašnje Austrougarske ponudi svoj pasoš, i EU da odobri ovaj nestandardni uvoz Evropljana, teže je odgonetnuti.

Od 540.000 zahteva za mađarsko državljanstvo, koliko su podneli stanovnici teritorija koje su nekada pripadale Austrougarskoj (Transilvanije u Rumuniji, Slovačke, zakarpatskog dela Ukrajine), njih 500.000 dobilo je mađarsko državljanstvo što znači da će steći i EU pasoš. Od tih pola miliona oko 90.000 mađarskih državljanstava otišlo je u ruke vojvođanskih Mađara ali i Srba sa prečanskim korenima. To je trenutna statistika, jer se u mađarskom konzulatu u Subotici dodeljuje i po 100 državljanstava dnevno, a u taj broj nisu uračunati pasoši dobijeni u pograničnim mestima u Mađarskoj i mađarskoj ambasadi u Beogradu. Ovaj broj za sada za 10.000 prevazilazi inicijalne pretpostavke mađarske ambasade u Beogradu koja je početkom 2011. predvidela da bi oko 80.000 ljudi moglo zatražiti njihovo državljanstvo.

Uzrok interesovanja za pasoš EU suseda, a kasnije i rast čitave uslužne ekonomije (škola jezika, rasta broja i usluga ovlašćenih prevodilaca i drugih usluga koje nisu na radaru) treba tražiti u Zakonu o dvojnom državljanstvu iz 2010. godine koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2011. On je omogućio da svi koji mogu dokazati da su im preci bili državljani Austrougarske ili Kraljevine Madjarske mogu, pod određenim uslovima da dobiju njeno državljanstvo.

Konkretno, uslovi za dobijanje državljanstva su dokaz da su im preci rođeni na teritoriji tadašnje Madjarske do 1921. godine, kao i srednji nivo znanja mađarskog jezika. Uslove ispunjavaju i oni kojima su preci rođeni u Bačkoj od 1941. do 1945. godine, kada je prilikom podele Jugoslavije ona pripala tadašnjoj Mađarskoj.

Krštenica i venčanica

Motivacija je više nego jasna, jer ovaj zakon omogućava našim građanima koji ispunjavaju navedene uslove da – pre Srbije – sebi odškrinu vrata EU, bar što se rada i zarade tiče. Čak i kad ne služi za instant pakovanje kofera, dobro dođe svaki put kad se pojavi pretnja o eventualnom uvođenju viza za Srbiju.

Mađarska vrata nisu jedina kroz koja prolaze građani Srbije jer, prema podacima koje je objavio Evropski statistički zavod Eurostat, zemlje Unije su u 2011. odobrile 783.100 državljanstava, a građani Srbije su bili među brojnijima u četiri njene članice – Mađarskoj, Sloveniji, Austriji i Slovačkoj.

Državljani Srbije su, prema statističkim podacima objavljenim krajem 2013, bili drugi po broju podnosilaca zahteva za mađarsko državljanstvo (Rumunija 283.866, Srbija 76.652 molbi, Ukrajina 50.658 molbi). Zbog brzine kojom se državljanstva izdaju ne može se utvrditi njihov tačan broj ali u Generalnom konzulatu Mađarske u Subotici kažu da je od januara 2011. zahtev za državljanstvo (samo u Subotici) podnelo oko 70 hiljada ljudi od kojih je državljanstvo dobilo njih 60 hiljada. Međutim, u tu brojku nisu uračunati oni koji su svoje znanje jezika pokazali službenicima u manjim mestima u Mađarskoj i tamo položili zakletvu, za koja se prema nezvaničnim informacijama čuje da su manje zahtevna kad je reč o znanju jezika. U mađarskoj ambasadi u Beogradu kažu da je do sada 90.000 građana Srbije dobilo njihovo državljanstvo, i to 65 hiljada u ambasadi i konzulatu, a ostatak u Mađarskoj.

U Vojvodini je otvoren veliki broj škola za učenje jezika ili kurseva mađarskog u već postojećim školama. Ponuda je raznolika, pa, ko ne voli da sedi u učionici može, poput naših studenata sa pojedinih privatnih fakulteta, da znanje mađarskog stiče i od kuće – preko Skajpa.

Pored Vojvođana i žitelji drugih delova Srbije pregledaju stare krštenice u potrazi za dokazima svog mađarskog porekla. U skladu sa tim, i u Beogradu je primetan porast kurseva mađarskog jezika koji se, radi otklanjanja svake zabune, reklamiraju uz jasan opis: “Kursevi za dobijanje državljanstva”.

Oliver Đurić, direktor škole za učenje stranih jezika Euroschool, koja već sedam godina drži kurseve mađarskog, kaže da, otkad je donet pomenuti Zakon o dvojnom državljanstvu, oni beleže povećan broj polaznika koji su tu radi pripreme za razgovor u mađarskom konzulatu. “Za sticanje mađarskog državljanstva potreban je srednji nivo znanja jezika, sa naglaskom na snalaženju u svakodnevnim životnim situacijama”, tvrdi Đurić.

Beograđanka T.M. koja je svoje dodatno državljanstvo stekla u malom mestu u Mađarskoj, kaže da službenici kojima je podnosila zahtev nisu od nje tražili visok nivo znanja jezika već je provera podrazumevala uobičajenu konverzaciju – od konstatacije da je lepo vreme do pitanja o njenim razlozima za traženje mađarskog državljanstva.

Ovo međutim nije jedini način da se stekne mađarsko državljanstvo. Tu je i drugi rasprostranjeni način “sticanja pasoša” – već oprobana formula sklapanja fiktivnih brakova, a ugovorne strane su uglavnom muškarci sa juga Srbije i Mađarice iz pograničnih mesta. “Politika” je krajem 2013. pisala da su u poslednjih nekoliko meseci mađarske vlasti primetile povećan broj zahteva za upis u knjigu venčanih i da su njihovi istražni organi otkrili da se novopečene mladoženje ne zadržavaju u Mađarskoj već su, posle venčanja, njihove krajnje destinacije omiljeni gastarbajterski rajevi osamdesetih – Nemačka i Austrija.

Ista je situacija i sa onima koji na osnovu porekla dobijaju mađarsko državljanstvo, jer i oni ubrzo napuštaju svoju novu otadžbinu i kreću put ne samo razvijenijih evropskih zemalja, već i u SAD i Kanadu, za koje im u tom slučaju ne trebaju vize.

Glas dijaspore

Razlozi onih koji se trude da dobiju mađarsko državljanstvo su najčeće dobijanje pasoša, ali razjasniti motive same Mađarske i prećutnu saglasnost EU da dobije 500.000 novih državljana – nije lako.

Najočigledniji, ali ne i zadovoljavajući odgovor je prikupljanje glasača u dijaspori. Mađarski premijer Viktor Orban, na poziv Saveza Vojvođanskih Mađara (SVM), posetio je tokom maja 2012. Novi Sad, Topolu i Suboticu, poručivši Vojvođanima da će ove 2014. novi mađarski državljani prvi put moći da glasaju na tamošnjim izborima zakazanim za april.

Glasanje na izborima je dosad najveći postignuti nivo učešća ovdašnjih građana u životu Mađarske. Prvi koraci približavanja datiraju iz devedesetih godina prošlog veka kada su vojvođanski Mađari, samo na osnovu znanja jezika, dobijali mađarske lične karte. One im, doduše nisu omogućavale neke značajnije povlastice, izuzev popusta u ustanovama kulture i turističkim agencijama. No, kada je Mađarska ušla u EU, oni sa mađarskim ličnim kartama su lakše dobijali vize za putovanja po Evropi.

“Nije to velika novost, povećanje broja mađarskih državljana u okolnim zemljama je u planu već 20 godina, samo je Orbanova partija Fides prva bila dovoljno odlučna da ovo sprovede. U početku su se pojednostavljenju procedure za sticanje mađarskog državljanstva protivili njegovi politički oponenti, socijalisti, ali sada i oni podržavaju tu ideju, samo se ne slažu u potpunosti sa načinom na koji se ona sprovodi”, kaže pisac Laslo Vegel, poznavalac mađarskih prilika. “Čak i ako Orban izgubi na aprilskim izborima, Mađarska će nastaviti da deli dvojna državljanstva, jer su sada sve izuzev jedne male partije za dvojno državljanstvo”, kaže Vegel.

Ali nije uvek bilo tako – socijalistička vlada Ferenca Đurčanja je krajem 2004. raspisala referendum o tom pitanju, vodeći dosta jaku kampanju protiv odluke o uvođenju dvojnog državljanstva. Stavovi građana bili su podeljeni a ni odgovor “da” ni odgovor “ne” nisu uspeli da dobiju potrebnih 25% podrške. Na njegovo uvođenje moralo se čekati do Orbanove vlade, koje je bilo među prvim zakonskim merama izglasanim u parlamentu u kojem ta partija ima dvotrećinsku većinu.

Mnogi misle da se mađarska vlada na ovaj potez odlučila radi veće glasačke podrške na predstojećim izborima, jer je promenom Ustava omogućila mađarskim državljanima koji imaju prebivalište van ove zemlje da po prvi put u istoriji glasaju na parlamentarnim izborima u Mađarskoj. Ali, kako kažu u Ambasadi Republike Mađarske u Beogradu, ovi novopečeni Mađari mogu da glasaju samo za partijske liste iz kojih dolazi 93 poslanika, dok tamošnji (punopravni) državljani sa prebivalištem u Mađarskoj mogu da glasaju i za partijske liste ali i za kandidate okruga iz kojih u parlament dolazi 106 poslanika. Zato, čak i kada bi svi mađarski glasači iz Vojvodine glasali za Fides, prema nekim procenama mogli bi mu doneti samo dva od 199 poslaničkih mesta.

Drugi mogući razlog je mogućnost dobijanja više mesta za mađarske poslanike u Evropskom parlamentu a na osnovu povećanog broja stanovnika, a samim tim i veći prostor za ozbiljniji uticaj Mađarske u ovom evropskom telu. Da podsetimo, Mađarska je, inače, zbog ulaska Hrvatske u EU i nove preraspodele mandata izgubila jednog poslanika u Evropskom parlamentu.

Ima mišljenja i da je ovo Orbanov pokušaj da Mađarska sofisticiranijim sredstvima povrati bar deo uticaja na prostorima koje je 1920. izgubila nakon potpisivanja Trijanonskog sporazuma. Među bizarnijim nagoveštajima te težnje je i podatak da je Zakon o dvojnom državljanstvu donet uoči 90-godišnjice obeležavanja tog sporazuma, okolnost da se Dan nacionalnog jedinstva Mađara u zemlji i svetu obeležava istoga datuma kada je potpisan sporazum, i jedan slikovit detalj: Mađarska je otpočela predsedavanje EU razmotavanjem ogromnog tepiha na kojem je, među mnogim drugim elementima u istorijskom sledu i mapa Evrope iz 1848. godine na kojoj Mađarska ima znatno dominantniju ulogu, a koju su neki poslanici evropskog parlamenta, kako navodi BBC, prokomentarisali kao mađarski pokušaj da prevaziđe Trijanonski sporazum. Slovački premijer Robert Fico je 2010. doneo zakon kojim je slovačkim državljanima ostavljen izbor da izaberu samo jedan pasoš, kao odgovor na već pomenuti zakon o mađarskom dvojnom državljanstvu. Zbog toga je 42 slovačkih državljana sa mađarskim pasošem u znak protesta javno odlučilo da se odrekne svog slovačkog dokumenta, a Fico je 2012. godine odustao od svog nepopularnog poteza (kojim su u većoj meri bili pogođeni vlasnici dvostrukog državljanstva gde je drugo državljanstvo bilo češko, nemačko i austrijsko).

Odluka državljana EU zemalja (Rumunije u velikoj i Slovačke u mnogo manjoj meri) da uzmu mađarski pasoš leži više na strani povezivanja sa maticom, a ukrajinski razlozi su bez svake sumnje mnogo bliskiji srpskim, iako je tek oko jedne trećine od oko 156.000 pripadnika te manjine u Ukrajini do sada zatražilo mađarski pasoš. Analitičari su, ocenjujući moguće efekte zakona, i očekivali manji broj aplikacija jer ukrajinski zakon ne poznaje dualno državljanstvo, a poljoprivredno zemljište mogu da naslede samo građani Ukrajine. Sa druge strane, kako piše Oksana Ševel, ekspert EUDO Citizenship sa Tafts Univerziteta, ukrajinske vlasti nemaju mnogo načina da provere koliko ljudi ima dva pasoša.

„Ne očekujemo masovno useljavanje, čak ni onih koji budu stekli naše državljanstvo“, rekao je pre tri godine mađarski ambasador u Beogradu Oskar Nikovic uoči donošenja zakona. Mađarska je i pre zakona davala olakšice za zapošljavanje ljudi iz susednih zemalja i oni koji su bili zainteresovani, već su iskoristili tu pogodnost, rekao je ambasador.

„Slično je i sa Evropom: problem emigranata je i sada prisutan, ukidanjem vizne obaveze za neke od balkanskih zemalja ova opasnost neće se znatno povećati zbog rasta broja dvojnih mađarskih državljana, recimo, u Srbiji“, kazao je on. Nikovic je rekao da praktične prednosti nisu glavni razlog zbog kojeg je Mađarska odlučila da Mađarima iz drugih zemalja omogući uzimanje pasoša, već da zakon prvenstveno ima moralnu dimenziju za Mađare koji su mađarsko državljanstvo izgubili zbog istorijskih okolnosti”.

Glasanje nogama

“Skupljanje” stanovništva neće mnogo popraviti demografsku sliku ove zemlje. Srbija i Mađarska su dugoročno na istoj osi migracije i demografskog pada. Stanovništvo obe države obično sreću traži zapadnije od Balkana, tako da će se emigracija a posebno odliv mozgova iz ovih zemalja nastaviti.

Laslo Vegel smatra da će najveću štetu Mađarska ali i druge zajednice u Vojvodini pretrpeti zbog odlaska velikog broja mladih ljudi. “Ako bi se našao neko da izračuna koliko štete donese jednoj državi odliv mozgova, shvatio bi da je u pitanju mnogo veća šteta, na primer, nego NATO bombardovanje” rekao je Vegel u “Peščaniku”.

Mnogi Subotičani već sada primećuju određene promene u društvu, počev od gužvi u školama mađarskog i nemačkog jezika (svi se nadaju da će sa EU pasošem naći zaposlenje u najjačoj ekonomiji starog kontinenta), pa sve do viška nekretnina na tržištu, jer ne odlaze samo mladi već i čitave porodice.

Kako će glasati novi mađarski građani na predstojećim izborima u aprilu 2014. verovatno neće biti lako proceniti. Glasanje nogama za ovdašnje partije – kroz odliv mozgova, sa ili bez mađarskog pasoša je, već decenijama, mnogo vidljivije. Onima koji ostaju ostaje samo da putnicima elokventno poruče: “Sok szerencsét” (Puno sreće)!

Marija Dukić, Mirko Miloradović
broj 105, mart 2014.

BBC-jeva emisija „Poznati, bogati i gladni“ pruža mogućnost da vidimo kako bogati idu u safari na siromašne. Pretprošle nedelje je ova kuća emitovala epizodu tog serijala u kojem poznati (i bogati) idu da žive s ljudima koji u svojoj kući obično imaju tek nekoliko kilograma namirnica za prehranu porodice. Kompanija koja je ovo snimila, a koja je proizvela i veoma gledanu „Ulicu socijale„ (Benefits Street), angažovala je u nedavnoj epizodi poznatu novinarku Rejčel Džonson (sestru gradonačelnika Londona, Borisa Džonsona), Tea Pafitisa (Zmajevo Gnezdo), Džejmija Lenga (Made in Chelsea), i glumicu Šeril Fergison da odu da žive sa siromašnima. A onda, svako od njih ode svojoj kući, osećajući olakšanje jer nisu oni ti koji su siromašni. U međuvremenu, siromašni i dalje ostaju siromašni – samo što su ih, u jednom trenutku, malo više prikazivali na televiziji. Gledajući ovo, Barbara Elen iz londonskog Gardijana je pomislila: ko će objasniti onima koji ovo snimaju – kao i onima koji se u ovakvim programima pojavljuju – da televizijska eksploatacija bednih prikazuje kako je nekim ljudima siromaštvo doživotna kazna, dok je nekim drugima samo mali odmor od njihove „bogate“ rutine?

(Rejčel Džonson, „šokirana“ siromašnim Britancima. foto: BBC/ Sport Relief, Gardijan)

Tokom programa, Džonsonova je izrazila svoju „šokiranost“ zbog tako teškog siromaštva u Velikoj Britaniji. Nije ona kriva što ranije nije shvatala razmere i težinu ostrvskog siromaštva – mora biti da je zaista teško da o ovom problemu ne doznate mnogo ranije ako ste, kao Džonsonova, novinarka sa dobrim kontaktima u struci i još boljim društvenim vezama – jedan joj je brat gradonačelnik Londona a drugi je politički savetnik u aktuelnoj britanskoj vladi. Džonsonova je nakon emisije napisala objašnjenje da to što je rekla da „ide u safari na sirotinju“ nije trebalo da bude uvredljivo, te da su joj ovi siromašni ljudi koji je je susrela zavideli na tom iskustvu. Znate već, dole sa nazadnom sirotinjom koja svako malo pa na ulici kamči pokoji novćić ne bi li skuvala neki bućkuriš, stalno se pitajući kolika je cena njihovog dirinčenja, razmišljajući o svojim nesrećnim životnim izborima – a, naravno, „bogati turisti“ koji, zanimljivo, posećuju ovakve „sirotinjske enklave“ često pominju kako siromašni poseduju televizore (određeni tip dobrostojećih opsednut je ovim saznanjem – kao da bi ovi trebalo da se okupljaju oko sveće i pevaju prigodne himne).

U celini uzev, poznate ličnosti su u ovom programu bile dobronamerne, i ne bismo bili sasvim fer prema Džonsonovoj – koja je konačno počela da shvata kako sva ta najezda gojaznih širom Velike Britanije i njihov neuredan izgled nisu posledica razmetanja novcem u luksuznim japanskim restoranima „Wagamama“, već, naprotiv, to što je jeftina strašna, nezdrava ishrana jedino što mogu priuštiti u svojoj jeftinoj, strašnoj, nezdravoj egzistenciji. Ono što bi se imalo prigovoriti jeste da je postojanje bilo kakve ideje da bi se prikazivanjem istine o svakodnevnom siromaštvu – pogubna, nemilosrdna i zamorna svinjarija – ikada mogla zadovoljiti barem neka, adekvatna pravda – naročito lakomislenim projektom kao što je ovaj.

„Ulica Socijale“ je emisija kritikovana zbog ‘pornografskog’, sirovog prikazivanja siromaštva, ali su u njoj ljudi koji su se pojavljivali barem, ako ništa drugo, svo vreme živeli svoje živote. Koja je, onda, poenta ovakvog dokumentarca u kojem se u životima nesrećnika pojavljuju dobrostojeći poznati – izgleda uznemireni načinom na koji se siromašni hrane npr. konzervama testenine – da bi, potom, odlepršali?

Ovo kazuje nešto veoma uznemirujuće: da se ovakva teška egzistencijalna situacija čak može smatrati zanimljivim tipom iskustva a la „safari“, u kojem neko ko je bogat može iskusiti kako ga bednik moli za novčić, ne bi li kupio da nešto skuva. Da li bi, recimo, Džonsonova želela da ikoga moli za svaki obrok koji pojede? Naravno da ne. Da li bi se ona ili druge poznate ličnosti zaprepastile ako bi im neki nesrećnik – s kim su proveli nekoliko dana i razgovarali sa njim pred kamerama – rekao da ima potpuno razumevanje za zamršenost njihovih života i njihove probleme? Možete se u to kladiti.

Da li je vredelo ovako pokazivati britansko siromaštvo? Nalazim da je, piše Barbara Elen, mnogo interesantniji dokumentarac o banci hrane, bez selebritija koji bi povremeno zalelekali nešto tipa: „Oh dragi Bože oni su tako siromašni, da li ste primetili?“

Napokon, ovakva ‘omiljena’ ideja – da poznati i bogati padobranom uskoče i brzo opet iskoče iz života siromašnih – ne samo da je nadmena i nametljiva već je takođe i besmislena. Time se zaobilazi jedno od osnovnih pitanja vezanih za siromaštvo, ono koje je majka svih dugotrajnih opredeljenja i napora: siromaštvo je nemilosrdno, nikada se ne završava i teško je iz njega se izvući. Čisti socio-ekonomski živi pesak. Čak i ako uspete da jednu ruku izvadite iz tog živog peska, nešto drugo (dug, ukidanje državne pomoći, loše zdravlje, loša sreća, beskućništvo) će vas usisati nazad, na dno, dok, konačno, ne budete previše iscrpljeni da biste se više borili.

Ovo nije ona vrsta životne, egzistencijalne situacije koju je moguće „nakratko posetiti“, već zahteva dugotrajnu posvećenost. Od sada, oni koji pristaju da ih kamera snima dok odlaze na „mesta za sirotinju“ treba da se prijavljuju da to rade npr. najmanje šest meseci. Ili, još bolje – da sve ovo zaborave.

Gardijan

(M.L.)