IZDVAJAMO

Ruralne oblasti u EU sve više upadaju u „zamke razvoja“ odnosno nisu sposobne da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih, i da privuku ljude u radnom dobu. Zbog nemogućnosti da konkurišu velikim poljoprivrednim kompanijama, za 15 godina je ugašeno dva miliona malih komercijalnih gazdinstava i sa njima 3,8 miliona radnih mesta. Bitka za podmlađivanje sela vodi se na više frontova, od predloga da se uvedu efikasniji finansijski podsticaji za manje razvijena područja, do razvoja kratkih lanaca snabdevanja i posebnih ekoloških regiona – biodistrikta.

Evropa doslovno postaje Stari kontinent. Sve manje Evropljana se rađa, a priliv doseljenika iz drugih delova sveta tek donekle ublažava ovaj problem. Samo između 2015. i 2020. godine, Evropska unija je izgubila 3,5 miliona ljudi radnog doba, starih između 25 i 64 godine. Predviđa se da će izgubiti dodatnih 35 miliona između 2020. i 2050. godine, od stanovništva koje trenutno broji oko 447 miliona ljudi. Sa 15% stanovnika mlađih od 15 godina i 21% starijih od 65 godina, tri od pet stanovnika EU trenutno rade i za sebe i za još dvoje ljudi.

Još veći problem su ogromne regionalne nejednakosti u odnosu između mlade i stare populacije. Mladi se sve više koncentrišu u velikim gradovima, gde imaju najbolje mogućnosti za obrazovanje, zapošljavanje i napredak. U međuvremenu, preostala područja zaostaju, jer imaju sve manje ljudi u radnom dobu, posebno onih koji su fakultetski obrazovani.

Prema podacima Eurostata, nešto više od 30% stanovništva EU živi u ruralnim područjima, koja čine oko 80% površine Evropske unije. Između 2015. i 2020. godine, iz 355 od 406 ruralnih regiona u EU, mnogo više ljudi se iselilo nego što se doselilo. Broj mladih i ljudi u radnom dobu najviše je opao. Nasuprot tome, broj stanovnika starijih od 65 godina u ruralnim oblastima povećavao se tokom istog perioda u proseku za 1,8% svake godine.

Iako je depopulacija sela manje izražena na zapadu nego na istoku Evrope, sve ruralna područja su pogođena u većoj ili manjoj meri. O tome govore i upozorenja stručnjaka koji se bave ruralnim razvojem o „praznoj Španiji“, „zaboravljenoj Francuskoj“, „umirućoj Rumuniji“…

Zamke razvoja

Skoro 50 regiona u Evropskoj uniji je već uhvaćeno u takozvane „zamke razvoja“, odnosno nisu u mogućnosti da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih i da privuku ljude u radnom dobu. Trenutno, takvih regiona je najviše u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj, ali su prisutni i na jugu i severozapadu Italije, istoku Nemačke i nekim delovima Češke, Poljske, Francuske, Grčke i Portugala. Još oko 30 regiona je u opasnosti da uskoro upadnu u razvojne zamke, posebno u zemljama poput Španije, Francuske, Grčke, Poljske, Finske, Litvanije i Letonije.

U analizama koje se bave masovnim odlaskom stanovništva i odlivom mozgova iz sela, ističe se da ovi procesi sve više liče na začarani krug. Naime, ako se u regionima koji su manje razvijeni ne zaustavi iseljavanje stanovnika, naročito mladih, onda se povećava rizik da će u tim područjima biti ukinute javne i privatne usluge zbog nedostatka korisnika.

S druge strane, zašto bi mladi ostali ili se vratili u mesta u kojima nema vitalne infrastrukture i usluga koje su neophodne ne samo za poslovanje, nego i za svakodnevni život? Narodski rečeno, kako je to opisala stanovnica jednog sela na jugoistoku Srbije, „šta da radiš kad moraš se razboliš poslednjeg četvrtka u mesecu, jer samo tada dolazi lekar iz Surdulice“.

Dok u nagomilanim teškoćama uspe da se razmrsi „šta je kokoška, a šta jaje“, manje razvijeni regioni se višestruko iscrpljuju – ljudski, ekonomski i u pogledu infrastrukture. Oni sve više zaostaju za nacionalnim prosekom, postajući „rak rana“ ne samo ekonomskog, već i ukupnog društvenog razvoja.

Poseban budžet za opustela područja?

Ključ za rešavanje ovog problema leži u „preporodu ruralnih sredina“, konstatuju u Evropskoj komisiji. Ali, to je jedna od onih preporuka koja nalikuje savetu lekara da se ne nervirate – dakle, postavlja se pitanje kako je sprovesti u praksi? Imajući u vidu da su sela opustela iz mnogih razloga koji se međusobno nadovezuju i vremenom sve više usložnjavaju, ne postoji jedno rešenje za njihovu revitalizaciju.

U Evropskoj uniji u toku su rasprave o promenama u poreskoj politici, kojima bi se obezbedili efikasniji podsticaji za ulaganja u manje razvijene regione. Diskutuje se i o tome da se prilikom određivanja takvih mera uzmu u obzir fizičke prepreke sa kojima se suočavaju najizolovanija područja, poput ostrva i zabačenih naselja u planinama, gde je nezaposlenost mladih višestruko veća od evropskog proseka.

Jedan od predloga je i da se Koheziona politika EU kojom je predviđeno da se najmanje 5% budžeta odvaja za ruralna područja uskladi sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom, i da se uspostavi posebna budžetska linija za regione sa ozbiljnim i dugoročnim demografskim problemima.

Velika gazdinstva „pojela“ mala

Borba za sela je pre svega bitka za opstanak malih poljoprivrednih proizvođača. Prema podacima Eurostata, EU je izgubila 5,3 miliona poljoprivrednih gazdinstava između 2005. i 2020. godine, među kojima je najviše malih. Poražavajući su podaci čak i za mala gazdinstva koja su klasifikovana kao komercijalna. Njihov broj je od 2007. do 2002. smanjen za dva miliona, što je pad od 44%, dok je istovremeno broj poljoprivrednih preduzeća sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra porastao za 56%.

Tokom 15 godina, između 2007. i 2022. godine, gazdinstva sa prosečnim prihodom manjim od 15.000 evra godišnje, zabeležila su pad zarade od 18%. U istom periodu, veliki proizvođači sa godišnjim prihodom većim od 250.000 evra godišnje – koji čine samo 8% komercijalnih gazdinstava u EU – zabeležili su u proseku porast zarade od 84%. Ovih 8% preduzeća takođe prikuplja 39% poljoprivrednih subvencija EU za komercijalna gazdinstva i drži 70% ukupnog broja odobrenih kredita.

Ako se pogledaju samo najveća gazdinstva, sa godišnjim prihodom većim od 500.000 evra godišnje, slika je još drastičnija. Ovi proizvođači predstavljaju svega 3% svih komercijalnih gazdinstava u EU, ali ostvaruju 39% ukupnog prihoda u poljoprivrednoj proizvodnji. Njihov broj se skoro udvostručio tokom pomenutih 15 godina, na 117.000, pri čemu su najveći proizvođači ujedno i najveći zagađivači životne sredine.

U istom periodu, broj malih gazdinstava se skoro prepolovio, što je proizvelo duboke ekonomske i društvene posledice. Zaposlenost na komercijalnim imanjima u EU je opala za gotovo 40%, pri čemu je na malim gazdinstvima izgubljeno 3,8 miliona radnih mesta, što je smanjenje od 58% između 2007. i 2022. godine. Tokom tog vremena, najveći poljoprivredni proizvođači su otvorili tek nešto više od 300.000 novih radnih mesta.

Od kuće do kuće

Stoga je jedna od mera kojima EU nastoji da podrži mala poljoprivredna gazdinstva razvoj kratkih lanaca snabdevanja, koji direktnije povezuju lokalne proizvođače i potrošače. Ovi lanci smanjuju broj posrednika u prodaji proizvoda, omogućavaju primarnim proizvođačima veću zaradu, uz uštedu resursa koji su neophodni kada se proizvodi transportuju na udaljene destinacije.

Lokalni poljoprivredni proizvodi mogu da se prodaju direktno na „kućnom pragu“ u okviru gazdinstva, na obližnjim pijacama, kroz usluge seoskog turizma, na lokalnim poljoprivrednim događajima ili kulturnim manifestacijama, u ugostiteljskim objektima, specijalizovanim radnjama, a u poslednje vreme sve češće i preko interneta.

Bez obzira na koji način se vrši direktna prodaja, kratki lanci snabdevanja mogu značajno da doprinesu održivom razvoju seoskih zajednica, naročito u područjima koja su organizovana kao ekološki regioni ili biodistrikti. Razlog je u tome što se razvoj ovakvih regiona zasniva na mnogo sveobuhvatnijem konceptu, čija je suština da se prepoznaju zajednički interesi svih koji žive u tom kraju i da se zahvaljujući tome mnogo bolje povežu međusobno, ali i sa većim urbanim centrima.

Zorica Žarković 

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Xalanx, Depositphotos

Ne zna se koliko vredi imovina koju su zaboravili vlasnici ili naslednici na bankovnim računima, u sefovima, fondovima, osiguravajućim kućama ili zemljišnim knjigama širom sveta. Neke države o tome imaju precizne podatke i pravne mehanizme kako se tom imovinom upravlja, a druge, poput Srbije, čak ni okvirne rokove nakon kojih se neka vrednost smatra nepotraživanom.

Štedni ulozi koje je neko zaboravio ili je preminula osoba htela da sakrije taj novac od porodice, autorska prava, zaostale zarade, akcije, neisplaćeno osiguranje, socijalna davanja, razni fondovi, nekretnine – sve to može da se nađe na spisku nepotraživane imovine.

Nemoguće je procenti kolika je vrednost takve imovine u svetu, jer veliki broj država nema utvrđene mehanizme kako se postupa sa nepotraživanim novcem, pravima ili nekretninama. Među njima je i Srbija, koja uz to nema ni jasne zakone ni rokove nakon kojih se neka vrednost smatra nepotraživanom. U Zakonu o nasleđivanju navodi se samo to da je država poslednji vlasnik kad nema naslednika. Ukoliko se i pojave naknadno, mogu biti obeštećeni.

U Ministarstvu finansija kažu za B&F da se imovina ugašenih firmi prenosi u javnu svojinu, ali da o tome, kao i za nepotraživanu imovinu fizičkih lica, nemaju posebnu evidenciju i upućuju na Državno pravobranilaštvo i Republičku direkciju za imovinu.

Pravobranilaštvo takođe nema evidenciju sredstava i imovine bez vlasnika. Kažu da kada nema naslednika do četvrtog naslednog reda, zaostavštinu nasleđuje država. Pravobranilaštvo u tim slučajevima rešenje o nasleđivanju dostavlja nadležnim organima. Ukoliko je reč o nepokretnostima, obaveštava se Republička direkcija za imovinu ili, zavisno od vrste, nadležno ministarstvo, vatreno oružje predaje se MUP-u dok se o novcu, hartijama od vrednosti ili neisplaćenim penzijama obaveštavaju banke, kako bi te vrednosti prenele u budžet.

„Na pokretnim stvarima Republika Srbija stiče pravo svojine protokom tri godine od dana otvaranja nasleđa a na nepokretnim stvarima posle 10 godina. Zaštita prava svojine ne zastareva, pa tako ni imovine po osnovu nasleđa, ali naslednici moraju pokrenuti parnični postupak da bi tražili zaštitu svojih svojinskih prava“, kažu za B&F u Državnom pravobranilaštvu.

Iz Direkcije za imovinu imali smo čvrsta uveravanja da će dostaviti informacije, ali – sve je ostalo samo na uveravanjima.

I banke neobaveštene

Kada je štednja u pitanju, u Udruženju banka Srbije (UBS) odgovaraju da prema njihovom saznanju banke ne vode posebnu evidenciju o računima koji nisu aktivni u dužem periodu. U skladu sa poslovnom politikom, periodično zahtevaju od klijenata da ažuriraju lične podatke, neposrednim uvidom u važeći lični dokument.

„Ukoliko se klijent ne odazove, banke pribegavaju blokadi računa, čime onemogućavaju korišćenje sredstava sa tog računa, sve dok se klijent lično ne identifikuje, ili dok se ne sprovede ostavinski postupak, ukoliko je klijent preminuo”, kažu u UBS za B&F. U ovoj instituciji dodaju da „ne postoje evidencije, pa samim tim ni zbirni podaci o količini sredstava koja mogu biti imobilisana po ovom osnovu”.

Narodna banka Srbije (NBS) vodi Jedinstveni registar računa koji sadrži podatke o svim dinarskim i deviznim računima otvorenim kod poslovnih banaka, ali ne i podatke o njihovom prometu i deponovanim sredstvima.

„Sudovi i javni beležnici preko Pravosudnog informacionog sistema imaju uvid u te podatke i koriste ih prilikom sprovođenja ostavinskog postupka, kako bi utvrdili u kojim bankama je ostavilac imao otvorene račune. U ostavinskom rešenju se navode naziv banke i brojevi računa kojima oglašeni naslednik s pravosnažnim rešenjem ima pravo da raspolaže”, navode u centralnoj banci za B&F.

„Banka ne može imati saznanje o činjenici smrti svog klijenta ukoliko je neko ne obavesti, a to su najčešće zakonski naslednici ili davaoci izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju”, kažu u NBS i napominju da zbog prirodne zainteresovanosti naslednika da tačno utvrde zaostavštinu, „male su šanse da postoji zaboravljeni novac na računima preminulih lica u bankama“.

Na imovinu zaboravio svaki sedmi Amerikanac

I dok se institucije u Srbiji ne bave zaboravljenom imovinom, to naravno nije slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama. SmartAsset, kompanija koja pomaže vlasnicima da dođu do svog novca, navodi da je nepotraživana imovina u SAD pre deset godina vredela oko 49,5 milijardi dolara, dok podaci Nacionalnog udruženja administratora od pre dve godine pokazuju da je ona iznosila oko 70 milijardi. Čak 33 miliona građana SAD ili svaki sedmi, ima negde neki račun na koji je zaboravio. Ustanovljen je i Dan nepotraživane imovine, 1. februar, kada se građani podstiču da pretraže svoje račune.

SAD nemaju jedinstven registar, već svaka od 50 država ima posebnu blagajnu u koju se prenosi nepotraživana imovina posle tri do pet, ili čak 15 godina neaktivnosti. Administratori ili blagajnici imaju obavezu da tragaju za vlasnicima, ali se ti fondovi, po pravilu, više pune nego što se iz njih isplaćuje.

Imovina u njima može biti vredna od nekoliko centi do više miliona dolara. Najsrećniji vlasnik koga su administratori pronašli preuzeo je više od četiri miliona dolara. Prema izveštaju SmartAset iz 2023. godine, najveći nepotraživani iznos vredeo je 1,7 miliona dolara.

Isti izvor navodi da je među vlasnicima nepotraživane imovine bilo i slavnih imena, kao što su Al Paćino, Bjonse, Kobi Brajant, bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, milijarder Mark Kjuban… Na imovinu su zaboravili i Glavna biblioteka Univerziteta u Arizoni i jedan pravni fakultet, a najvećim iznosom u ovakvim fondovima raspolaže država Njujork.

Nemačke banke nezadovoljne novim predlogom

Banke u Velikoj Britaniji, posle 15 godina neaktivnosti na nekom računu, novac prebacuju u Fond za povrat, neprofitnu organizaciju koja ga koristi u društveno korisne i humanitarne svrhe. Prema pisanju britanskih medija, u taj fond je do sada ušlo 1,7 milijardi evra, a tek desetina tog novca je pronašla svoje vlasnike. Ipak, ta potraživanja ne zastarevaju, i kada se pojavi vlasnik, može ih preuzeti bez obzira na protok vremena.

Nemačka najavljuje da će formirati jedinstveni registar nepotraživane imovine, čija vrednost se procenjuje od najmanje dve do čak devet milijardi evra. Do sada, banke su nakon 30 godina neaktivnosti na računu taj novac prijavljivale kao zaradu i na njega plaćale porez. Prema novom predlogu, novac sa računa neaktivnih 15 godina preuzela bi država i koristila ga za socijalne programe. Takođe, potraživanja neće zastareti, jer će vlasnik, bilo kad da se pojavi, moći da preuzme svoj novac. Da li treba isticati da nemačke banke nimalo nisu oduševljene tim planom.

U Španiji, posle 20 godina nepotraživanu imovinu preuzima država. Po tom osnovu, 2021. godine slilo se 32 miliona evra u državnu kasu samo sa bankovnih računa, dok je vrednost nekretnina mnogo veća, ali tu ima i mnogo više problema. Zbog izuzetno visokih poreza na nasleđe, srodnici često ne žele da preuzmu zaostavštinu, pa je od nje samo u 2019. odustalo 45.000 naslednika.

Vrednost nepotraživane imovine nije utvrđena u većini evropskih zemalja, ali svaka od njih procenjuje da je reč o po više milijardi evra. U Indiji se smatra da u raznim institucijama leže zaboravljene oko 24 milijarde dolara, a godišnje taj iznos raste po stopi od 15% do 20%. Ta sredstva posle 10 godina prelaze u ruke države, a ako se vlasnik pojavi nakon tog roka, procedura dokazivanja prava je prilično komplikovana.

Važna i „nevažna“ statistika

Banke u Srbiji ne znaju koliko novca ima na neaktivnim računima koji su blokirani jer se vlasnici ne javljaju na poziv da ažuriraju podatke, ali su vrlo precizno utvrdile neaktivna konta dužnika. Po nalogu centralne banke, u decembru 2023. godine otpisane su 2,94 milijarde dinara duga nakupljenog na više od 200.000 takvih računa. Većina je ušla u „crveno“ jer na njima više nije bilo prometa, ali banke su uredno obračunavale naknadu za održavanje računa, a potom i kamatu na nedozvoljeni minus.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: SIphotography, Depositphotos

Svi naši vlastodršci od nastanka savremene srpske države do danas, istrajno su se držali tradicije da što više narodnog novca strpaju u svoj i džep svojih bližnjih. Običaj da vladajuća partija prosto sraste s novcem koji drugi zarađuju, doživeo je „tržišnu ekspanziju“ sa osnivanjem prvih banaka i industrijskih preduzeća u Srbiji.

Ovako nam je kako nam je i zato što svaka nova vlast u Srbiji ima opsesiju da sve ono što su uradili njeni prethodnici, baci na „đubrište istorije“, tvrde kritičari našeg večito uzburkanog političkog života. Ipak, ti što stalno nešto zakeraju, nisu baš u svemu u pravu. Svi naši vlastodršci od osamdesetih godina 19. veka do danas, nepokolebljivo su se držali tradicije da samo oni kontrolišu tokove novca, uprkos stranoj sili i nepravdi kojima smo neprekidno bili izloženi.

Čim se Srbija oslobodila turskog ropstva, u žurbi da se modernizuje krenula je prečicom – umesto da gubi vreme na gradnju nezavisnih institucija što je moglo potrajati kao „zidanje Skadra na Bojani“, oslonila se na „partijski razvoj“. Taj model rasta podrazumeva da su partije mnogo više od političkih organizacija, one su smisao svekolikog života u Srbiji, naročito kad dođu na vlast. Onog trenutka kada je osvoje, svaka pravi svoje „nezavisne institucije“ kojima će prigrabiti što više novca za što kraće vreme, pre nego što narod pobesni na ulicama.

Pojava dugog trajanja

Običaj da vladajuća partija prosto sraste s novcem koji drugi zarađuju, doživeo je „tržišnu ekspanziju“ sa osnivanjem prvih banaka i industrijskih preduzeća u Srbiji.

„Zapravo, sve do Drugog svetskog rata, svaka partija je imala jednu ili više privatnih akcionarskih banaka i preduzeća praktično u svom vlasništvu. Ona akcionarska društva koja su osnivali privrednici bez direktnih veza sa aktuelnim političkim strukturama, brzo su propadala, a dešavalo se i da sami akcionari iniciraju da se u upravni odbor uključe funkcioneri partije na vlasti“, navodi Vesna Aleksić, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije u analizi o sprezi politike i novca u Srbiji, za koju zaključuje da je to „ekonomsko-istorijska pojava dugog trajanja“.

Povlastice uske grupe ljudi gušile su tržišnu konkurenciju. Ona se u Srbiji svodila na to da su banke i preduzeća u čijim upravnim odborima su sedeli predstavnici partija koje su izgubile vlast, čekali da njihovi ponovo „preuzmu kontrolu“ na narednim izborima, a neretko i društvenim prevratima. Partijski „stručnjaci“ su finansijski iscrpljivali akcionarska društva ogromnim kreditima bez pokrića ili nerealno visokim tantijemama, lažirajući bilanse i godišnje izveštaje, sve dok u nekim slučajevima ne bi i društvo i njegove ulagače doveli do propasti.

Bankokratija kupuje i savest

Javnost je veoma retko reagovala na besprizorna bogaćenja političara i stranačkih predstavnika. Većina je gledala kako da nađe svog čoveka u vlasti i tako otme makar mali deo kolača za sebe, ili da nekako preživi držeći se pravila „ćutanje je zlato“. Koliko lažu i kradu oni na vlasti moglo se čuti jedino od predstavnika opozicije, koji su narodu otvarali oči ne bi li ih izabrao na sledećim izborima ili silom doveo na čelo države, kako bi i oni mogli da lažu i kradu.

U tom političkom prepucavanju, u vreme Kraljevine Srbije skovan je i termin bankokratija za političare koji su samo zahvaljujući svojim jakim vezama sa vladajućom strankom postavljani u upravne odbore banaka, iz kojih su izvlačili basnoslovno visoke tantijeme i tako se bogatili.

Među retkima koji su kritikovali ovakve pojave, bili su pojedini domaći ekonomisti, poput Nikole Stanarevića, koji je još 1924. u nizu tekstova upozoravao da je sprega banaka i političara tolika, da se tako nešto deset godina ranije nije moglo ni zamisliti. Srpski ekonomista je ukazivao da je to slučaj čak i u Upravnom odboru Narodne banke, te da se „intervencije narodnih poslanika, ministara, najbližih srodnika predsednika vlade na svršavanju poslova u raznim ministarstvima, odvijaju na štetu opštih interesa i državne kase“.

Po njegovim rečima, suzbijanju korupcije nije mogao da pomogne nijedan zakon, jer se zakoni nisu poštovali. „Bankokratija dvojako deluje. S jedne strane, uz pomoć uticajnih ljudi na položaju, ministara, narodnih poslanika, visokih državnih činovnika u upravnim odborima, povoljno se uz pomoć države završavaju poslovi: zakupi dobara, skidanje sekvestra, dobijanje šuma, liferacija i koncesija. S druge strane, pomoću takvih banaka, utiče se na listove, kupuju se savesti, dovode se birači u zavistan položaj“, opisivao je Stanarević situaciju u srpskom društvu.

Ugledajte se na Slovence

Ipak, bilo je pokušaja da se bankokratiji stane na put. Janko Hacin, direktor Prve hrvatske štedionice kao i Udruženje banaka u Beogradu ukazivali su na potrebu da se kreditne prilike postave na zdraviju osnovu, naročito u Srbiji, kao i da se smanje rizici i gubici novčanih zavoda, što je bio neizostavan uslov za snižavanje kamatnih stopa na bankarske kredite.

Naime, pokazalo se da su, zbog zakonom propisane tajnosti poslovanja ali i gotovo nikakve kontrole Narodne banke nad radom srpskih akcionarskih banaka, mnogi privrednici koji bi ostajali bez novca, tražili i dobijali kredite u pet i više banaka istovremeno. Zabeleženo je da je jedna firma, koja je prikazivala da ima dobit od 100.000 dinara, imala kredit u tom iznosu ne kod jedne, nego čak u 18 banaka, od kojih je svaka „živela u uverenju da je ona jedini finansijer te firme“.

Kao primer kako bi banke u Srbiji trebalo međusobno da razmenjuju informacije, Hacin je isticao ljubljanske banke koje su svakog meseca slale filijali Narodne banke stanje obaveza svojih dužnika i od nje primale izveštaje o stanju njihovih obaveza kod ostalih ljubljanskih novčanih zavoda. Zahvaljujući tome, 1929. godine su uvedeni Obaveštajni kreditni odseci kod Narodne banke, koji su umnogome doprineli sređivanju kreditnih prilika u Srbiji.

Službenik „kontroliše“ šefa

Za ozbiljnije suzbijanje korupcije u srpskim bankama bilo je potrebno izmeniti odredbe Zakona o akcionarskim društvima iz 1896. godine, koje su se odnosile na kontrolu rada novčanih zavoda. Problem je bio u tome što je organizacija akcionarskih društava bila takva, da pojedini akcionari nisu imali pravne a svi zajedno ni realne mogućnosti da kontrolišu rad uprave.

Oni su morali da se oslone na nadzorni odbor čije članove su, suprotno praksi u razvijenim zapadnim zemljama, birali članovi uprave. To je dovelo do paradoksalne situacije, upozoravao je Hacin: „Često nađemo u upravi oca ili strica a u nadzornom odboru sina ili nećaka. Naročito kod akcionarskih banaka, vidimo u upravi redovno direktore, a u nadzornim odborima potčinjene im činovnike koji treba da vrše nadzor nad svojim šefovima“.

Ovakva praksa je izmenjena tek nakon punih trideset godina od donošenja Zakona o akcionarskim društvima Kraljevine Srbije. Novi Trgovački zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine, pored toga što je na čitavoj teritoriji države dozvolio osnivanje akcionarskih društava sa ograničenom odgovornošću, jasno je precizirao dužnosti i obaveze nadzornog odbora kao kontrolnog organa, a uvedene su i institucije poverenika i spoljašnjeg nadzora društva.

Međutim, za mnoge srpske banke Trgovački zakon došao je suviše kasno, o čemu govori i veliki broj bankrotstava i prinudnih likvidacija, naročito u periodu od 1931. do 1936. godine, navodi Aleksić. Novi zakon nije uspeo ni da zaživi u praksi, jer je vrlo brzo izbio Drugi svetski rat.

Ko su bili štromani?

Prema Zakonu o akcionarskim društvima koji je na snazi ostao sve do Drugog svetskog rata, prilikom osnivanja preduzeća sa dominantnim učešćem stranog kapitala, bilo je neophodno da polovina članova uprave bude iz Srbije, odnosno Jugoslavije. Stranci su brzo shvatili kako se osvaja domaće tržište, pa su u nastojanju da obezbede povoljniji tretman i posebne poreske olakšice, u svoje upravne odbore uključivali najuticajnije političke predstavnike države, takozvane štromane.

Zorica Žarković

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: urfingus, Depositphotos

Za razliku od velikog broja kompanija, uključujući i one u SAD, koje su zatečene Trampovom produktivnošću u potapanju svetske trgovine, kineska preduzeća već godinama intenzivno treniraju kako da se odbrane od posledica trgovinskog rata, utirući put ka otcepljenju od američke privrede. U ovom nadigravanju dve najveće svetske sile, Kina će verovatno bolje proći od većine drugih zemalja, koje će biti primorane na „igranku bez prestanka“, kalkulišući na čiju će stranu shodno uočenim prilikama i neprilikama.

Ako je Kina uspela da ujedini sadašnjeg i prethodnog predsednika SAD u uverenju da ona predstavlja najveću pretnju po američku dominaciju u svetu, onda su šefovi Bele kuće poslužili kao katalizator kineskim kompanijama da steknu kondiciju u neprestanom iznalaženju novih načina kako da preskoče rovove koje kopa američka administracija po međunarodnoj trgovini.

Trgovinski rat značajno je povećao troškove povezane sa direktnim izvozom robe iz Kine u Sjedinjene Države. Da bi opstala i ostala konkurentna, kineska preduzeća su bila primorana da diversifikuju svoje lance snabdevanja i potraže nova izvozna tržišta. U početku su mnoge kineske kompanije nastojale da zaobiđu američke carinske barijere premeštanjem delova svoje proizvodnje u treće zemlje. Na taj način su mogle legalno da dobiju novu oznaku zemlje porekla i time izbegnu dodatne carine prilikom izvoza na američko tržište.

Ovaj trend je već bio podstaknut rastućim troškovima rada u Kini i jačanjem domaće konkurencije, ali je trgovinski rat značajno ubrzao taj proces. Od 2017. godine, usled tarifa na kinesku robu, udeo kineskog izvoza namenjenog SAD je opao sa oko 20% na manje od 15%. Ali, veliki deo te trgovine je preusmeren preko trećih zemalja, većinom u Aziji, jer su Kinezi osnivali firme na mestima sa jeftinijim troškovima rada i do 50% u poređenju sa izdacima u sopstvenoj državi i lakšim pristupom američkom tržištu.

Što u inostranstvo, što u unutrašnjost Kine

Proizvodnju u druge zemlje najviše su izmeštale one kompanije koje su i pre zahuktavanja trgovinskog rata sa SAD gubile konkurentnost na domaćem tržištu zbog rasta plata u Kini. To su preduzeća koja posluju u radno intenzivnim sektorima, kao što su izrada odeće, obuće i sklapanje osnovnih elektronskih uređaja.

Uporedo su se uvećavale i kineske direktne investicije na novim tržištima, posebno u jugoistočnoj Aziji, gde su od 2018. do 2024. godine porasle sa 10 milijardi dolara na 24 milijarde dolara. Najveći deo tih ulaganja otišao je u Indoneziju i Vijetnam, koje su privukle 56% ukupnih kineskih investicija u ovom regionu tokom pomenutog perioda, a odmah iza njih slede Tajland (18%) i Malezija (14%). Dok Indonezija prednjači po kineskim investicijama u električne automobile tokom poslednje tri godine, Vijetnam, Tajland i Malezija su najpopularnije destinacije za ulaganja malih i srednjih preduzeća iz Kine.

Nasuprot tome, kineske kompanije u kapitalno intenzivnim sektorima poput mašinske industrije, bile su daleko manje sklone da sele proizvodnju u druge zemlje, zbog svojih složenih lanaca snabdevanja i ogromnog obima prodaje na domaćem tržištu. Ova preduzeća primenila su drugačiju taktiku, premeštajući proizvodnju u unutrašnjost Kine, u manja mesta koja imaju zadovoljavajuću infrastrukturu i relativno kvalitetnu radnu snagu, a ukupni troškovi poslovanja su znatno niži u poređenju sa najvećim industrijskim centrima u zemlji.

Firme je na ovakve odluke podsticala i država, kroz mere za ravnomerniji regionalni razvoj, poput subvencija, poreskih olakšica, jednostavnijih procedura za dobijanje dozvola, osiguravanja potrebne radne snage i drugih mehanizama za smanjenje troškova poslovanja.

Pojas oko G-7

Pored preseljenja proizvodnje, kineska preduzeća su krenula u potragu za novim izvoznim tržištima kako bi smanjila svoju zavisnost od Sjedinjenih Država, okrenuvši se Evropi, Jugoistočnoj Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Usled toga, značaj američkog tržišta u strukturi kineskog izvoza opadao je svake godine, dok se trgovina između Kine i zemalja u razvoju stalno širila.

U prethodne dve godine, samo oko 30% kineskog izvoza bilo je namenjeno razvijenim ekonomijama G-7 u odnosu na 48% početkom ovog veka. Istovremeno, izvoz na tržišta u razvoju i zemlje uključene u inicijativu „Pojas i put“ (BRI) je naglo porastao. U 2024. godini, samo izvoz automobila iz Kine u zemlje BRI premašio je 136 milijardi dolara, što je povećanje od preko 16% u odnosu na prethodnu godinu. Kina je postala glavni trgovinski partner u više od 150 država, a prošle godine, zemlje koje učestvuju u inicijativi „Pojas i put“ po prvi put su činile preko 50% ukupne vrednosti u kineskoj spoljnotrgovinskoj razmeni.

U nastojanju da se što više otarase američkog pritiska, kineska preduzeća su tražila i nova tržišta za nabavku kritičnih roba i tehnologija. Primera radi, nakon uvođenja kontra carina na američke poljoprivredne proizvode kao što je soja, kineski uvoznici, i državni i privatni, brzo su se okrenuli dobavljačima u Brazilu i Argentini. Kina je 2024. godine bila glavna destinacija za soju iz Brazila, sa udelom od preko 73% u ukupnom brazilskom izvozu ove poljoprivredne kulture.

Najveći šamar američkim ciljevima

Najdalekosežnija promena u kineskoj privredi koju je izazvao trgovinski rat i verovatno najveći šamar američkim ciljevima zbog kojih je on najpre i pokrenut, odigrala se u razvoju naprednih tehnologija. Usled sve većih ograničenja koja je američka administracija nametala kineskim visokotehnološkim kompanijama, ovaj sektor se vrlo brzo mobilisao da kroz istraživanja i razvoj dostigne što veći stepen autonomije i osigura domaće alternative u ključnim sektorima kao što su softver, operativni sistemi i veštačka inteligencija.

Kina je ulagala milijarde dolara u razvoj sopstvene industrije poluprovodnika, razvijajući napredne čipove, superračunare i programe za veštačku inteligenciju koji se takmiče sa proizvodima američkih giganata, kao što su Nvidia, AMD i Intel. Pored širenja postojećih, na tržištu su se pojavile i mnoge nove firme za osmišljavanje i proizvodnju čipova, koje su dobile finansijsku podršku iz državnih i privatnih izvora kako bi zamenile komponente proizvedene u SAD domaćim tehnologijama.

Primera radi, vodeći kineski proizvođač čipova za veštačku inteligenciju Cambricon Technologies i kompanija za dizajniranje procesora Loongson Technology, objavili su u svojim prošlogodišnjim finansijskim izveštajima da je njihovo poslovanje sada gotovo potpuno nezavisno od tržišta SAD i američkih tehnologija.

Samodovoljnost, ali ne i samoizolacija

Uporedo sa ciljem da dostigne što veći stepen tehnološke samodovoljnosti, Kina nastoji da spreči izolaciju svojih tehnoloških kompanija kroz nova partnerstva. Tako ograničenja na zapadnim tržištima, Huawei pokušava da nadoknadi zajedničkim projektima sa lokalnim telekomunikacionim operaterima u Africi i na Bliskom istoku radi implementacije 5G mreže.

U sektoru poluprovodnika, uprkos sve većem pritisku Sjedinjenih Država, kineska preduzeća pronalaze nove partnere na Tajvanu, u Južnoj Koreji i Japanu. Kina igra na zajedničke interese i koristi koje bi države u regionu mogle da ostvare ako bi se povezale u „deamerikanizovanu“ tehnološku mrežu.

Sada se postavlja pitanje koliko će kineska preduzeća moći da nastavi sa ovakvim strategijama u situaciji kada je Tramp udario po celom svetu upravo zato da bi ga primorao da se prikloni SAD i izoluje Kinu. U ovom nadigravanju dve najveće svetske sile, Kina će verovatno bolje proći od većine drugih zemalja, koje će biti primorane na „igranku bez prestanka“, kalkulišući na čiju će stranu shodno uočenim prilikama i neprilikama.

Vladimir Adonov

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: joophoek, Depositphotos

Primetno je da se u Srbiji prodaje sve više preduzeća, najčešće kada vlasnik odlazi u penziju i ova opcija mu je isplativija nego likvidacija. Nekada se prodajom firme u dugovima kupuje „čist obraz” ili se gubitaši preuzimaju radi poreskih olakšica. Preduzeća se prodaju i zbog „ponude koja se ne odbija“, ali ima i situacija da iza ovakve pogodbe stoji pritisak multinacionalki, naročito u periodu velikih kriza.

Gotovo neprimetno, na oglasnim platformama se formirala ponuda i potražnja za firmama. Nekoliko agencija-kupaca su redovni „gosti“ na tim stranicama, a neke od njih su zainteresovane za firme u dugovima. Istovremeno, tu je i na desetine vlasnika koji žele da se oslobode svog posla. Ipak, u oglasima su uglavnom manje firme ili preduzetnici koji iz netržišnih motiva izlaze iz posla, pa im je prodaja vlasništva brža i jeftinija nego likvidacija, kaže za B&F advokat Stefan Pekić iz novosadske kancelarije „Pekić“. Veće kompanije pronalaze kupce ili među konkurencijom, ili im investitori sami priđu ako procene da je to unosno.

On upozorava na rizik prodaje ili kupovine firmi preko interneta, jer se na obe strane mogu javiti prevaranti. Navodi primer kada je vlasnik jedne trgovinske radnje, želeći što pre da okonča proceduru, popunio obrasce skinute sa sajta APR-a, ali nije precizno naveo status zaliha robe vredne 12 miliona dinara. Poreska uprava je zbog neprijavljenog PDV-a pokušala da dođe do kupca, ali je on za organe gonjenja bio nedostupan.

Sve se svalilo na prodavca, koji je optužen za utaju poreza kao da je tu robu prodao „na crno“. Pekić ističe da su u internet prodaji bezbednije „gole“ firme, bez robe na svom imenu ili u knjigama, kao i neke uslužne, IT ili konsalting društva, dok je kod trgovinskih i proizvodnih preduzeća potrebno da prodavci obrate veću pažnju.

Legalni i nelegalni razlozi

Novosadski advokat objašnjava da za kupovinu firmi sa dugom postoji više legalnih, ali ponekad i nelegalnih razloga.

„Ako vlasnik firme registrovane kao d.o.o. ima neizmirene fiskalne obaveze, bez obzira da li su na njegovo ili na ime firme, Poreska uprava mu neće dozvoliti osnivanje novog preduzeća, automatski mu oduzima PIB. Zato on ’pušta niz vodu’ staru firmu, a kupcu plati da bi na njega preneo vlasništvo. Ali, postoje i legalni razlozi. Zakon o porezu na dobit ima termin ’poresko konsolidovanje’, koji omogućava holdinzima da od ostvarenog profita u svojim uspešnim firmama odbiju gubitke povezanih društava iz iste grupacije. Tako će im porez na dobit biti obračunat na manju osnovicu. Neki privrednici koriste tu mogućnost i preuzimaju gubitaše, ali ne u nameri da ih ožive jer se ulaganje kupovinom završava”, navodi Pekić.

On dodaje da postoje i tržišni razlozi za prodaju kompanije, pa i kada nije reč o klasičnoj prodaji nego o spajanju, pripajanju ili dokapitalizaciji, novi vlasnik ili dodati kapital obezbeđuju nova tržišta ili investicije.

Pekić savetuje da se pre prodaje pravno istraži firma, „pročešljaju“ svi ugovori, prava i obaveze, utvrdi validnost dozvola i licenci ukoliko su potrebne u toj grani. Obično tu proveru obavlja kupac, ali i prodavac kako bi se došlo do što realnijeg stanja.

„Prodavac pre prodaje mora da ima sređene papire. Često privrednici u Srbiji posluju delom ’na crno’ ili imaju neke usmene dogovore, ali kupac u to ne može da se pouzda. Imao sam situaciju kad se prodavala benzinska pumpa izgrađena na zemljištu jednog javnog preduzeća. Imali su ranije ugovor i plaćali neku naknadu za korišćenje parcele, ali je to isteklo, bili su i u nekom sporu, pa je pitanje zakupa ostalo godinama nerešeno. Kad je vlasnik hteo da proda pumpu jer ide u penziju, našao je zainteresovanu firmu, lokacija je bila dobra, ali je nedostatak dugoročnog ugovora odbio investitora”, navodi Pekić.

Poverenje na tržištu isplativije od imovine

Prema njegovim rečima, da li će se prodati firma kao pravno lice ili samo njena imovina, zavisi najčešće od planova kupca ali i stanja firme.

„Često brend, prihodi i poverenje na tržištu vrede više od imovine u knjigama. Kada se prodaje kao pravno lice, vrednost se procenjuje na osnovu dobiti pomnožene sa multiplikatorom koji zavisi od delatnosti, a može biti tri, četiri, u dobrim vremenima i više od deset. Na to se dodaje vrednost imovine i u tom slučaju prodavcu se više isplati da proda firmu kao celinu, jer poverenje na tržištu ima vrednost i za kupca. S druge strane, loša reputacija i gubitak svode prodaju na vrednost imovine i opreme”, objašnjava Pekić i dodaje da je i likvidacija jedna od opcija, ali je ona nešto skuplja i traje najmanje šest meseci.

Prodaja pod pritiskom velikih kompanija

Ali, povlačenje vlasnika iz posla ili teškoće u poslovanju nisu jedini razlozi za prodaju firmi. Kompanija Termovent komerc bila je izuzetno uspešna, odlično organizovana, tehnološki najopremljenija fabrika u Srbiji koja je u momentu prodaje, maja 2021. godine, usred pandemije radila klima komore i „čiste sobe“ za farmaceutsku industriju u sedam država Evropske unije i Rusije. Dušan Perović, koji je sa sinovima osnovao Termovent, kaže za B&F da je pravi razlog zbog koga je posle gotovo 30 godina izašao iz vlasništva to što je kupac, švajcarska korporacija Arbonija, vršila strašan pritisak na njih, privučena programom i uposlenošću koju je Termovent imao na prostoru EU.

„Čak je i švajcarski ambasador došao u Termovent sa zadatkom da mi prenese da Arbonija hoće da nas kupi. Oni su stvarno mamut korporacija sa više od 2.000 zaposlenih, imaju 15-ak fabrika u sistemu po čitavoj Evropi. To je za njih bila izuzetno interesantna niša jer nisu mogli da prodru u program koji smo mi radili za velike farmaceutske fabrike u Evropi. Na kraju, počelo je i nas da ugrožava stanje sa kovidom, bio je problem kako sa radnicima iz Srbije da prođemo pet zemalja u kojima su različiti uslovi zaštite a potrebna dokumentacija menjala se na nedeljnom, nekad dnevnom nivou. Negde su tražili PCR test, kod drugih serološki test, a obezbediti sve to za ljude i održati kontinuitet u izvođenju radova u tim velikim projektima ogromne vrednosti bilo je teško. Istovremeno, krenula su i značajna poskupljenja, što je u zbiru otežalo organizaciju u projektima za koje su investitori izdvajali velike pare”, priča Perović.

Povratak na poznati teren

Članovi ove porodične firme razmišljali su šest meseci da li da prodaju firmu i na kraju su tražili cenu za koju Perović kaže da je ni sam sebi ne bi platio.

„Uveče sam im poslao ponudu, a već sutra ujutru mi je stigla poruka da je naša cena prihvaćena i da spremimo ugovor. I tako smo prodali firmu iako to nismo planirali. Bili smo okupirani poslom, bilo ga je previše, ogromnih objekata po celom svetu. Prodali smo malo bezvoljno, ali šta da radimo. Ja nisam prihvatio da ostanem sa 20% vlasništva i onda po ugovoru nisam mogao da ostanem u firmi, ni u istoj delatnosti. Izašao sam i odmah sutradan smo osnovali drugu firmu, Farm Design. Bilo je nepovoljno to što nismo mogli da radimo u branši u kojoj smo stekli ime poznato u celoj Evropi i Rusiji, ali kazne za prekršaj su ozbiljne, nisam hteo da se igram sa tim“, ističe Perović.

Dodaje da to ograničenje ističe za nekoliko meseci, nakon čega se sa novom firmom vraćaju na poznati teren. „U toj oblasti nemamo konkurenciju, verujem da će deo Termoventa preći kod mene jer smo bili dobar tim, mogli smo da izvedemo sve što zamislimo, i da savladamo zahtevne i složene objekte”, navodi Dušan Perović.

Bejbi bumeri masovno prodaju firme

U Americi se beleži rast prodaje firmi zbog odlaska njihovih vlasnika u penziju, takozvanih „bejbi bumera“ koji su rođeni posle Drugog svetskog rata. Mnogi od ovih preduzetnika prodaju svoja preduzeća jer nemaju kome da ostave posao. „U Americi se takve firme smatraju dobrom poslovnom prilikom. Za njih su zainteresovani i fondovi privatnog kapitala i investitori, kupuju ih po jako povoljnim uslovima, jer često ni sami osnivači nisu svesni koliko vrede”, kaže advokat Stefan Pekić i očekuje da će se to događati i u Srbiji za koju godinu.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: luislouro, Depositphotos