Home IZDVAJAMO
Category:

IZDVAJAMO

B&F PlusEkonomijaIZDVAJAMO

Zašto je Francuska nacionalizovala najveće energetsko preduzeće?

by bifadmin

Posle nacionalizacije privatizovanih vodovodnih preduzeća, Francuska završava i otkup akcija svoje najveće energetske kompanije, EDF, kako bi ona bilo 100% u državnom vlasništvu.

Sve je više primera koji pokazuju da slobodna ruka tržišta dobro funkcioniše u mirnim vremenima, ali kada nastupe krize ona malo toga može da dohvati, uključujući i profit. Upravo ovo se desilo sa EDF-om koji je prošle godine zabeležio rekordni gubitak pošto mu je nuklearna proizvodnja energije pala na najniži nivo u 34 godine, ponajviše zato što je dobar deo reaktora bio ugašen ili na održavanju.

Usled loših poslovnih rezultata, Vlada je krajem godine otpočela nacionalizaciju ovog proizvođača električne energije. Istini za volju, većinski udeo u toj kompaniji je imala država (84%), koja se potrudila da otkupi ostatak udela, od čega je 15% bilo u rukama privatnih akcionara, a jedan procenat u vlasništvu zaposlenih u ovom preduzeću.

Cilj pomenute nacionalizacije je bio da se obezbedi potpuna samostalnost države u donošenju odluka važnih za poslovanje EDF-a, pa i onih o investicijama. Naime, kompanija se našla u problemu jer nije dovoljno ulagala u održavanje nuklearnih reaktora, a kamoli u proširenje njihovih kapaciteta, ali i zbog malih ulaganja u proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada će taj posao na sebe preduzeti država, budući da joj je ova kompanija veoma bitna za održavanje energetske stabilnosti.

Očekuje se da će EDF sada izdvajati više novca za investicije, te da će osposobiti reaktore koji su bili na „stend baju“ i izgraditi neke nove, što bi trebalo da utiče i na pad cene struje u Francuskoj, koja je poskupela upravo zbog smanjenja proizvodnje.

Rekomunalizacija vodovoda

Nešto slično desilo se pre nekoliko godina u istoj ovoj zemlji sa dva gradska vodovodna preduzeća. Ona su privatizovana, a potom se pokazalo da novi vlasnici nisu dovoljno ulagali u održavanje njihove infrastrukture, ali ih to nije obeshrabrilo od podizanja cene vode.

Posle pogoršanja kvaliteta usluga ovog preduzeća, Grad Pariz je 2009. godine povratio vlasništvo i upravljačka prava u svom vodovodu, napravivši od njega novu kompaniju pod imenom Eau de Paris. Kada je ovo preduzeće otkupljeno od privatnika cena vode je smanjena za osam odsto, način upravljanja i ulaganja je dat na uvid javnosti, a u njegovo upravljanje su sada uključeni i građani i organizacije civilnog društva. Povećan je i broj javnih fontana u prestonici Francuske, olakšan pristup vodi beskućnicima i siromašnim domaćinstvima, a pokrenuti su i programi koji promovišu održiv pristup potrošnji vode.

Kako je sve ovo pošlo za rukom javnom preduzeću? Stručnjaci kažu da je glavni razlog taj što njegov osnovni motiv nije profit, već dobrobit građana. Kompanija iza koje stoji ta država poseže za dugoročnim rešenjima koja možda neće obezbediti odmah veliku zaradu, ali će zadovoljiti potrebe svojih klijenata, odnosno građana.

Ovo nije jedini takav slučaj. Privatizacija se pokazala kao loš izbor i za Grenobl, ali i za prestonicu Nemačke. Naime, ova dva grada su takođe rekomunalizovali svoje vodovode.

Foto: stevepb, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomijaIZDVAJAMO

Ivan Stojilković, „URBAN-TECHNICS”: Kako je violončelista došao na čelo porodične kompanije?

by bifadmin

„URBAN-TECHNICS”, proizvođač ekstrudiranih plastičnih delova za industriju kućnih aparata, sarađuje sa brojnim inostranim partnerima, izvozi od Evrope do Azije i zaslužan je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku. Ova porodična firma iz Valjeva je tokom dve decenije poslovanja u svoje poslovanje uvela brojne promene, a jedna od njih je bila i smena na čelu kompanije. Sadašnji direktor Ivan Stojilković je bio talentovani violončelista, koji je napustio svoju strast da bi se, kako kaže, „posvetio onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici“.

Delatnost ne menjaju samo ljudi, već i preduzeća. Slavko Stojilković je 2003. godine osnovao firmu „URBAN-TECHNICS”, u Valjevu, koja se tada bavila prodajom i servisiranjem opreme za izradu PVC stolarije, jer je u tom trenutku vladala velika potražnja za ovim proizvodima u Srbiji. Preduzeće je poslovalo uspešno, ali je njen osnivač tri godine kasnije primetio da tržište polako postaje zasićeno. Sticajem okolnosti, baš u to vreme kompanija „Gorenje“ je otvorila fabriku rashladnih uređaja u Valjevu. „URBAN-TECHNICS” se zato preorijentisao na proizvodnju plastičnih ekstrudiranih delova za rashladne uređaje.

Ekstrudiranjem se plastična masa (u prahu ili granulatu) termički obrađuje i istiskuje kroz specijalne alate na mašini, praveći profile od plastike. Jedna proizvodna linija za ekstruziju plastike košta između 150.000 i 200.000 evra, što je bio iznos koji je valjevsko preduzeće finansiralo iz sopstvenog poslovanja. U početku je 90 odsto svojih poluproizvoda prodavalo „Gorenju“ za izradu delova frižidera kao što su pregradice i unutrašnji delovi vrata, da bi kasnije proširilo tržište sklapanjem ugovora sa velikim inostranim kompanijama kao što su „Miele“, „Liebherr“, „V-Zug“, „Haier“, „Beko“, „Vestel“, „Hisense“, „Schott“, „Red-Bull“, „Asko“…

Uporedo sa promenama koje su dovele do izvozne ekspanzije, došlo je do još jednog zaokreta u poslovanju – rukovođenje porodičnom firmom je preuzela druga generacija. Ova promena je možda i najneobičnija, jer Ivan Stojilković nije oduvek maštao da će jednog dana preuzeti firmu od oca. Njegova strast je bila – klasična muzika.

Dobar direktor je onaj bez koga se može

Današnji direktor preduzeća „URBAN-TECHNICS” je od detinjstva svirao violončelo i pošto je bio talentovan, dobio je mogućnost da studira muziku u Nemačkoj u klasi naše najpoznatije čelistkinje, profesorke Ksenije Janković.

„Kada sam bio dete vežbao sam po nekoliko časova dnevno, a od srednje škole i po 12 sati svakog dana. To je bila moja velika strast, kojoj sam bio potpuno predan. Ali tokom studija u Nemačkoj, shvatio sam da čak ni tamo talenat i vredan trud ponekad nisu dovoljni ako ne poznajete prave ljude. Zato sam odlučio da se vratim u Srbiju i da se posvetim onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici”, priseća se Ivan Stojilković kako je došlo do njegovog velikog profesionalnog zaokreta.

Vratio se 2007. godine iz Nemačke gde je odlično naučio jezik i shvatio kako funkcioniše poslovanje van Srbije, ali to nije bilo dovoljno za uspešan start u preduzetništvu. Zato je u Valjevu upisao Visoku poslovnu školu strukovnih studija, koja se danas zove Akademija strukovnih studija Zapadne Srbije.

„Tu sam stekao mnoštvo korisnih znanja iz ekonomije, računovodstva, menadžmenta… Uporedo sa studiranjem radio sam u očevom preduzeću. Počeo sam kao referent prodaje, napredovao do pozicije direktora prodaje, zatim zamenika direktora preduzeća i prokuriste, da bih na kraju postao i direktor”, priča Stojilković, napominjući da je za poziciju direktora imao i poseban „pripravnički staž“. Njegov otac je 2015. godine, dok je on bio zamenik direktora, svoju direktorsku poziciju predao iskusnom kolegi koji je bio Ivanov mentor, da bi tek tri godine kasnije njih dvojica zamenili uloge u kompaniji.

Sagovornik B&F-a nije zagovornik teorije da naslednici porodičnih preduzeća, ukoliko pretenduju na direktorsko mesto, moraju da prođu sve pozicije u firmi, počev od magacionera. Dobar direktor bi, smatra, trebalo da poseduje organizaciona znanja ali i da poznaje zaposlene, način funkcionisanja preduzeća i ono najbitnije – svoj proizvod. „Po mom mišljenju, definicija dobrog menadžera je da se bez njega može. Dakle, ne mora cela kompanija da zavisi od jednog čoveka, niti on mora da bude neprekidno dostupan svojim klijentima i zaposlenima. On treba da napravi dobar tim koji može da vodi preduzeće i u njegovom odsustvu”, uveren je Stojilković.

Do ovih saznanja došao je kroz praksu, ali i pohađajući brojne edukativne programe, poput poslovne edukacije „Adižes instituta“, a i danas, kaže, ne izlazi iz „školske klupe“ jer da bi radnici bili voljni da uče, prvo mora da uči – direktor.

Sigurnost u nesigurna vremena

„URBAN-TECHNICS” sada ima preko 250 zaposlenih i godišnji rast poslovnog prihoda više od 15 odsto. Najveći deo onoga što proizvede izvozi na evropska, ali i na daleka tržišta, poput Indije i Malezije. Zanimljivo je da je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku zaslužna upravo ova kompanija, a Stojilković ističe da je za njega poseban uspeh to što rade sa velikim i respektabilnim kompanijama, sa kojima nije lako uspostaviti saradnju.

Primera radi, preduzeće iz Valjeva snabdeva evropske fabrike kineske multinacionalke „Haier“, koju je „Euromonitor“ proglasio najvećim svetskim brendom u oblasti velikih kućnih aparata za period od 2009. do 2018. godine. Na pitanje kako su uspeli da uspostave saradnju sa poznatom kineskom kompanijom i izbore se sa ogromnom konkurencijom u toj delatnosti, Stojilković kaže – zahvaljujući referencama, ali i insistiranju na kvalitetu.

„Prvo što potencijalni kupci naše robe uoče su podaci o tome sa kim smo sarađivali. Referenca kao što je ‘Liebherr’ nam dakle otvara vrata, no da bismo kroz njih ušli moramo potencijalnom kupcu da dokažemo da poštujemo sve potrebne standarde, da smo u stanju da svojom organizacijom pratimo njegove potrebe i da imamo kvalitetan proizvod. Bitno je da taj proizvod bude podjednako kvalitetan kada šaljete nulte uzorke, kao i kada šaljete na hiljade proizvoda”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u ovako nesigurnim vremenima rad sa velikim kompanijama veoma dobar izbor: „Naša sreća je što smo uključeni u lanac dobavljača velikih multinacionalnih kompanija. Zahvaljujući tome, pod istim ili približno istim uslovima kao one dobijamo sirovine, i to u količinama koje su nam potrebne”.

Ali da bi zadržao takvu poziciju i nastavio da raste, „URBAN-TECHNICS” je neprekidno morao da ulaže u sopstveni razvoj. U poslednjih desetak godina počeli su da rade koekstruziju koja im omogućava da istovremeno prerađuju dva različita materijala u istom alatu i uveli su tehnologiju vruće štampe za „metalizaciju” plastičnih profila. Preduzeće radi i signaciju komponenata za rashladne uređaje, odnosno potpisivanje brendova ili namene određenog dela, na primer da li je pregrada unutar frižidera za čuvanje voća, ribe ili nekih drugih namirnica. Trenutno planiraju i digitalizaciju celokupnog procesa proizvodnje.

Ivan Stojilković jedino žali što nema vremena da češće svira violončelo, ali kako kaže, teši ga to što kada uzme ovaj instrument u ruke, on zvuči kao da ga nikada nije ni ispuštao iz ruku.

Marija Dukić

Biznis & finansije 209, maj 2023.

0 komentar
1 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaIZDVAJAMOVesti

Srpska zdravstvene knjižica važi za ovih 20 zemalja

by bifadmin

Reč je o ovih 20 zemalja: Austrija, Belgija, BiH, Bugarska, Holandija, Italija, Luksemburg, Mađarska, Severna Makedonija, Nemačka, Rumunija, Slovačka, Francuska, Hrvatska, Crna Gora, Češka, Slovenija, Turska i Tunis

Dobra vest za sve koji tek treba da idu na letovanje je da neće morati da kupuju polise zdravstvenog osiguranja. Naime, Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) ima potpisane međunarodne sporazume sa 20 zemalja o uzajamnom pružanju hitnih medicinskih usluga, potvrđeno je Telegrafu.

Tako, ako planirate da boravite ili letujete u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Turskoj ili Tunisu, ne morate kupovati polisu.
Sezona godišnjih odmora je počela, mnogi putnici pred polazak u inostranstvo uplate i polisu zdravstvenog osiguranja. Ona košta između 10 i 30 evra i više se isplati kupiti porodični paket, a cena zavisi od destinacije, broja osoba i godišta osobe koja ga uplaćuje. Ova polisa pokriva troškove pružanja neophodne medicinske pomoći zbog iznenadne bolesti ili povrede.

Međutim, građani Srbije treba da znaju da u pojedinim zemljama koje sve češće posećuju ova polisa nije potrebna, jer RFZO ima potpisane sporazume o pružanju hitnih medicinskih usluga sa 20 zemalja. Tako svi naši građani koji imaju overenu zdravstvenu knjižicu, a borave kao turisti u nekoj od tih zemlja, mogu dobiti hitnu medicinsku pomoć o trošku RFZO.

Ukoliko putujete u Austriju, Belgiju, BiH, Bugarsku, Holandiju, Italiju, Luksemburg, Mađarsku, Severnu Makedoniju, Nemačku, Rumuniju, Slovačku, Francusku, Hrvatsku, Crnu Goru, Češku, Sloveniju, Tursku i Tunis, ne morate uplatiti nekoj agenciji polisu zdravstvenog osiguranja.

Overene zdravstvene knjižice

Iz RFZO kažu da osiguranici kojima su overene zdravstvene knjižice tokom boravka u inostranstvu imaju pravo na korišćenje zdravstvene zaštite samo u slučaju hitne medicinske pomoći, kao i da je pored zdravstvene knjižice potrebno pribaviti i dvojezični obrazac (osim Poljske i Velike Britanije, za koje je potreban samo dokaz o osiguranju i putna isprava).

– Da bi osiguranik dobio potvrdu za korišćenje prava na hitnu medicinsku pomoć, a o trošku RFZO, u državama s kojima Srbija ima sporazum o socijalnom osiguranju, potrebno je da pre polaska na put nadležnoj filijali RFZO dostavi važeću karticu zdravstvenog osiguranja i nalaz i mišljenje izabranog lekara kojim dokazuje da ne boluje i da u poslednjih 12 meseci nije bolovao od akutnih ili hroničnih bolesti u akutnoj fazi za koje je potrebno duže ili stalno lečenje, odnosno da nije u stanju koje bi ubrzo po dolasku u inostranstvo zahtevalo duže lečenje i hospitalizaciju, uključujući i druge zdravstvene usluge. Izdavanje potvrde je besplatno – navode iz RFZO.

Sporazum predviđa da osiguranici RFZO pre nastanka osiguranog slučaja predaju potvrdu nosiocu inostranog zdravstvenog osiguranja u mestu boravka, koji će im izdati dokument na osnovu koga će imati pravo na pružanje hitne medicinske pomoći u zdravstvenim ustanovama iz sistema javnog zdravlja države u kojoj borave:

Procedura nije baš jednostavna, s toga i ne čudi što se građani češće odlučuju da uplate polisu zdravstvenog osiguranja nego da pribave dvojezični obrazac. Iako naši građani najčešće putuju u Grčku, naša država nema potpisan ovaj sporazum s tom zemljom.

Šta pokriva kupljena polisa zdravstvenog osiguranja

– ambulantno lečenje

– nabavke lekova i sanitetskog materijala
– hitan prevoz do najbliže bolnice

– bolničko lečenje

– neophodne dijagnostike
– neodložne operacija zbog akutne bolesti

– stomatološke usluge u cilju olakšavanja akutne zubobolje

– i druge troškove, u skladu sa uslovima osiguranja

Izvor:Telegraf.rs
Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaIZDVAJAMO

Evroobveznice države: Niskorizično ulaganje sa prinosom iznad 6%

by bifadmin

Rast referentnih kamatnih stopa učinio je obveznice države atraktivnijim finansijskim instrumentom, koji sada donosi prihvatljive prinose.

Osnovne karakteristike obveznica su fiksna i prihvatljiva zarada. Dok je ova prva komponenta neodvojiva od dužničkih hartija od vrednosti, druga karakteristika izostajala je tokom godina ekspanzivne monetarne politike koju su vodile ključne svetske centralne banke. Tako su u podužem periodu prinosi na 10-ogodišnje obveznice najrazvijenijih zemalja evrozone nosile negativan prinos, dok su isti papiri zemalja u razvoju poput naše nudili godišnju zaradu manju od dva odsto.

Obveznice kao alternativa štednji

Ovakvi instrumenti teško da su mogli privući veći interes pojedinačnih investitora premda su u isto vreme kamate na depozite težile nuli. Munjevita promena okolnosti na tržištu obveznica na efikasnim tržištima poput SAD privukla je pažnju deponenata, a kao jedna od većih nuspojava bila je kriza regionalnih banaka koje su namah izgubile depozitnu bazu.

Domaće štediše su se tokom perioda nultih kamata čvrsto držale banaka, rukovodeći se pre svega motivom sigurnosti i bezbednosti za svoje depozite. Deo krupnijih štediša se preselio na tržište nekretnina, ali da ovaj odliv nije bio previše intezivan govori kontinuirani rast ukupnih depozita u godinama nakon svetske finansijske krize. Tako je u aprilu ove godine ukupna štednja stanovništva bila skoro 14 milijardi evra, a jedina promena je značajniji rast dinarske štednje usled boljih realnih prinosa. Uprkos ovome, udeo dinarske štednje u ukupnim depozitima porastao je tek na 5-6 procenata.

Dominantna štednja u evrima uglavnom je oročena na rok od godinu dana i kraći period sa prosečnom stopom u aprilu od svega 2,4 odsto (novoodbreni poslovi), dok su retki depoziti oročeni na više od godinu dana nosili kamatu neznatno ispod tri odsto (novoodbreni poslovi).

Evroobveznice donose zaradu veću od 6%

Istovremeno, evroobveznica Republike Srbije koja dospeva u maju 2027. godine proteklih meseci nosi prinos veći od šest procenata što je više nego dvostruko veća zarada od štednje u bankama. Istovremeno, ove državne obveznice su oslobođene poreskih davanja za razliku od kamata na depozite koji su opterećeni porezom na zaradu od 15 procenata. O činjenici da se jednostavno i lako mogu kupiti i prodati na likvidnom međunarodnom tržištu kapitala ne treba ni govoriti.

Uzevši ovo u obzir, da li se u narednom periodu može očekivati racionalnije ponašanje deponenata? Verovatno ne, i to iz dva osnovna razloga – dominacija banaka na finansijskom tržištu koje „neguju“ depozitnu bazu i nizak nivo finansijske pismenosti koji prosečnog štedišu teško može odvojiti od depozita.

Narodne obveznice namenjene građanima koje je emitovala Hrvatska pa i pojedine druge zemlje mogao je biti korak koji bi i kod nas doneo afirmaciju finansijskog tržišta i ovih dužničkih papira. No, naši kreatori ekonomskih politika niti u jednom momentu nisu pokazali zainteresovanost za popularizaciju štednje na ovakav način. Državi je očito jednostavnije da zajmi od krupnih mahom svetskih investitora, a građanima ostaju mrvice koje im serviraju banke. Jer, uprkos visokoj inflaciji, i to je nešto posle dugog perioda minornih kamata.

Izvor: Momentum

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaIZDVAJAMOVesti

Evrozona upala u recesiju, izgledi loši i za ostatak godine

by bifadmin

Evrozona je ušla u recesiju u prvom kvartalu ove godine, a ekonomisti nisu optimisti ni za naredne mesece.

20-člani blok zemalja koji koriste evro prijavio je bruto domaći proizvod od -0,1% za prvi kvartal, prema revidiranim procenama regionalnog statističkog zavoda, Eurostat, objavljenim u četvrtak.

U prvom čitanju, agencija je saopštila da je evrozona porasla za 0,1% u prva tri meseca ove godine. Ovi podaci međutim, korigovani su naniže nakon što je i Nemačka smanjila svoje brojke rasta za isti period i efektivno ušla u recesiju. Irska je takođe izvršila reviziju svoje stope rasta naniže, pokazujući sada smanjenje od skoro 5%.

Pre slabih performansi u periodu januar-mart, evrozona je takođe pala za 0,1% u poslednjem kvartalu 2022. Dva uzastopna kvartala negativnog učinka BDP-a su takođe odvukla širi region u tehničku recesiju.

“Vesti da se BDP smanjio u prvom kvartalu ipak znači da je evrozona već zapala u tehničku recesiju. Pretpostavljamo da će se privreda dodatno smanjiti do kraja ove godine”, rekao je Andrew Keningham, glavni ekonomista za Evropu u Capital Economics-u, u bilješci u četvrtak.

Irska, Holandija, Njemačka i Grčka su među ekonomijama evra koje su u prvom tromesečju izvestile o ekonomskom smanjenju na kvartalnom nivou.

Potrošnja domaćinstava pala je 0,3% u prvom tromjesečju, naglašavajući pritiske s kojima se potrošači suočavaju usled viših cena.

Loši izgledi za ostatak godine

Claus Vistesen iz Pantheon Macroeconomics rekao je u belešci da je malo verovatno da će region evrozone imati značajan rast u narednim mesecima, kada očekuje usporavanje investicija.

Slabo ekonomsko okruženje takođe predstavlja izazov za Evropsku centralnu banku (ECB), koja je poslednjih 12 meseci bila na jastrebskom putu i nedavno je postavila svoju glavnu stopu na 3,25%. Centralna banka bi trebalo da se sastane sledeće sedmice, a tržišta očekuju povećanje kamatnih stopa za još 25 baznih poena.

Loš ekonomski učinak mogao bi ograničiti sposobnost ECB-a da dalje povećava stope u pokušaju da se izbori sa inflacijom. Zvaničnici ECB su ipak ranije sugerisali da je važnije sniziti cene nego izbeći usporavanje privrede.

Prinosi na obveznice evrozone nastavili su da se trguju znatno višim cenama u četvrtak nakon objavljivanja podataka o recesiji, jer nekoliko tržišnih igrača očekuje dalje monetarno pooštravanje.

Izvor: Investitor
Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
AnalizeB&F PlusEkonomijaIZDVAJAMO

Promene u upravljanju finansijama: Predviđanje rizika, umesto saniranja posledica

by bifadmin

Danas je vidljivo da finansijsko poslovanje dobija sve veći značaj u donošenju poslovnih oduka, odnosno da postoji potreba da se u uslovima brzih promena na tržištu predvide poslovni rizici i, ako je moguće, da se oni preduprede. Budućnost finansija će, stoga, odrediti četiri ključne promene: brža i efikasnija tehnološka rešenja, preraspodela radnih sati, nove veštine i drugačija uloga finansijskog direktora.

Preduzeća danas posluju u sve složenijem okruženju, koje karakterišu veoma brze promene na tržištu ali i u zahtevima kupaca, sve veća konkurencija i rast troškova poslovanja. Ovakve okolnosti nameću potrebu da se promeni i način na koji upravljamo finansijama, kako bismo i u ovom poslovnom segmentu mogli odgovarajuće da reagujemo na sve kompleksnije zahteve na tržištu.

Uloga finansija u poslovanju je višestruka, ali se u osnovi može podeliti na četiri dela:

  • zapisničara (računovodstveno prikazivanje ostvarenih rezultata),
  • komentatora (objašnjavanje poslovanja kroz brojeve i promene),
  • staratelja (uspostavljanje kontrola kako bi se sprečilo kršenje propisa i poslovne prakse), i
  • partnera u poslovanju (savetnik u poslovanju kako bi se došlo do najboljih komercijalnih odluka).

Tradicionalan pristup u upravljanju finansijama je polazio od računovodstvene osnove i dodatno se fokusirao na kontrolu, kako bi se smanjio rizik od kršenja propisa ili nenamenskog trošenja sredstava, dok se komentarisanje poslovanja uglavnom vodilo istorijskim ostvarenjima. Ovakav model, je međutim, bio stalno okrenut prošlosti i dovodio zaposlene u finansijskom sektoru u poziciju da reaguju tek kada se određeni rizici materijalizuju. Danas je vidljivo da finansijsko poslovanje dobija sve veći značaj u donošenju poslovnih oduka, odnosno da postoji potreba da se u uslovima brzih promena na tržištu predvide poslovni rizici i, ako je moguće, da se oni preduprede.

Ključne promene

Kao što je Stiv Džobs rekao da se uvek mora početi sa korisničkim iskustvom pa se vratiti na tehnologiju, tako bi i zaposleni u finansijskom sektoru trebalo da se okrenu očekivanjima koja imaju interni i spoljni korisnici njihovih usluga i krenu u promene koje će doneti bolje korisničko iskustvo. Korisnici finansijskih usluga danas očekuju pre svega pouzdane i ažurne finansijske informacije, transparentno izveštavanje, deljenje znanja i iskustava radi donošenja boljih poslovnih odluka, kao i strogu kontrolu da li se poštuju poslovne norme. Budućnost finansija će, stoga, odrediti četiri ključne promene: brža i efikasnija tehnološka rešenja, preraspodela radnih sati, nove veštine i drugačija uloga finansijskog direktora.

Stvaranje dobrog korisničkog iskustva će zavisiti pre svega od ljudskog kapitala sa odgovarajućim veštinama. Međutim, finansijski direktori, kao uostalom i sav poslovni svet, trebalo bi da se pripreme za novo doba u kome će ponuda radne snage biti sve manja. Prema procenama Ujedinjenih nacija, radno sposobno stanovništvo od 20 do 64 godine u Evropi će se smanjiti skoro 5%, odnosno za oko 20 miliona do 2030. godine. Ovo ukazuje da će u budućnosti uvećani zahtevi morati uspešno da se realizuju sa manje utrošenih radnih sati.

To će usloviti sve izraženiju potrebu za tehnološkim razvitkom u finansijskom sektoru, koji će se u narednih pet do deset godina odvijati brže nego ikada ranije. Razvijaće se i testirati različita rešenja, dok će se dalji razvoj softvera za upravljanje resursima (ERP) sve više oslanjati na „oblak“ (cloud-based), kako bi se lakše prilagođavao promenama u organizaciji.

U skladu sa ovim, drugačije će se preraspodeliti i vreme za realizaciju različitih aktivnosti. Finansijsko izveštavanje će postati još složenije, imajući u vidu sve veća očekivanja u pogledu transparentnosti, kao i sve veći značaj koji se pridaje nefinansijskom izveštavanju. Međutim, kako tehnologija postaje sve sofisticiranija a procesi automatizovaniji, zaposleni u finansijama će više vremena provoditi na postavljanju procesa, analizi rezultata, odlučivanju i kreiranju plana i strategije.

Uporedo će se menjati i potrebne veštine zaposlenih. Poznavanje računovodstvenih pravila biće sve važnije, pa time i uloga računovođa koji će nadgledati primenu postojećih i uvođenje novih računovodstvenih i drugih regulatornih standarda.

Budući da podaci postaju sve bitniji za poslovanje, podrazumevaće se da zaposleni u finansijama dobro poznaju informacione tehnologije i sisteme, znaju da obrađuju podatke i mogu da odgovore na poslovna pitanja. Radi bržeg prilagođavanja promenama, sve više će se tražiti znanja koja se odnose na osnovne ekonomske zakonitosti, računovodstvene standarde, prikupljanje i obrade podataka, dok će od manjeg značaja biti poznavanje tekućih rešenja, procesa i tehnologija.

Vrednost iznad profita

Sve ovo će uticati i na izmenu uloge finansijskog direktora, od koga će se očekivati da pokreće promene u celoj organizaciji kako bi se povećala vrednost koja se kreira za različite zainteresovane strane. Stavljanje vrednosti iznad profita, zahtevaće od finansijskih direktora veće razumevanje ne samo finansijskih, nego i nefinansijskih podataka, pa time i da prevaziđu organizacione i kulturološke barijere u kompaniji.

Promena u upravljanju finansijama neminovno će povećati troškove. Pored uvećanih ulaganja u tehnologiju, porašće i troškovi radne snage. Iako će primena novih tehnoloških rešenja povećati efikasnost i time ostvariti uštede, sve manja raspoloživost odgovarajućih kadrova će neminovno dovesti do rasta zarada.

Da bi odgovorio na ove izazove, svaki finansijski direktor bi već sada trebalo da razmišlja o tome kako će privući talente, omogućiti njihov dalji profesionalni razvoj, o ulaganjima u tehnologiju, kao i u sopstveno usavršavanje. Kompanije će morati više i sveobuhvatnije da se uključe u sistem obrazovanja, da bi na vreme obezbedile zaposlene sa neophodnim znanjima i veštinama i privukle mlade da se obrazuju u oblasti finansija.

S druge strane, ulaganja u tehnologije mogu da donesu bolje korisničko iskustvo ali i efikasniju operativu, kroz pojednostavljenje, automatizaciju i promenu načina rada, što će kompaniji uštedeti resurse koji postaju ređi i skuplji.

I na kraju, svi koji se bave finansijama, trebalo bi da pođu od sebe i da rade na sopstvenom stručnom usavršavanju i komunikaciji sa drugima, kako bi složena finansijska pitanja mogli da predstave na razumljiv način svim zainteresovanim stranama. To će doprineti jačanju finansijskog sektora i preneti fokus na kreiranje vrednosti za ulagače, društvo, zaposlene i ostale zainteresovane strane.

Nikola Ribar, partner u odeljenju revizije i povezanih usluga u kompaniji EY

Biznis Top 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Foto: Scott Graham Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
AnalizeB&F PlusBiznis & FinansijeEkonomijaIZDVAJAMOVesti

Turbulencije na svetskom valutnom tržištu: Jačanje dolara sa mirisom dužničkih kriza

by bifadmin

U godini u kojoj skoro sve klase finansijske imovine beleže velike gubitke, poput akcija, obveznica i kriptovaluta, jedna valuta ostvaruje natprosečni prinos sa dalekosežnim posledicama. Kontinuirano jačanje američkog dolara u tekućoj godini posledica je brojnih poremećaja u globalnom privrednom i finansijskom sistemu, sa tendencijom da ovakvo stanje dodatno produbi nestabilnosti, pre svega u zemljama trećeg sveta.

Kada je na januarskom zasedanju američka centralna banka, Fed, nagovestila da će od marta uslediti povećanje kamata posle decenijskog perioda ekspanzivne monetarne politike i nultih kamatnih stopa, malo ko je mogao pretpostaviti viđeni rasplet u narednih pola godine. Premda je bilo očekivano da zaokret u monetarnoj politici sa višim kamatama neumitno vodi jačanju dolara, rast od 17 procenata prema korpi drugih valuta svakako je ishod koji upućuje da su se u međuvremenu zbile i mnoge druge okolnosti.

Znakovi pored puta

Ključna reč u globalnim privrednim tokovima ove godine gotovo da je bila nestala iz upotrebe u zapadnim ekonomijama u poslednjih 40 godina. Inflacija je tema o kojoj se debatovalo u akademskim krugovima i bila je rezervisana za slabije razvijene zemlje, koje su nedisciplinovano sprovodile (zloupotrebljavale) monetarnu politiku. Poremećeni lanci snabdevanja iz vremena pandemije, te masivni monetarni i fiskalni stimulansi najvećih svetskih ekonomija iz istog perioda, vratili su je u svakodnevni život na velika vrata.

Ubrzani rast inflacije, daleko iznad očekivanja čelnika Fed-a koji su skoro do kraja 2021. godine ovu pojavu smatrali prolaznom, bila je glavna odrednica zaoštravanja monetarne politike, te se u relativno kratkom periodu ključna kamata ove centralne banke popela na nivo od 3,25 odsto. I dok je povećanom brzinom Fed dizao lestvicu kamate, za njim su kaskale ostale ključne centralne banke, svaka iz svojih razloga. Ovo je neminovno značilo povećanu atraktivnost dolara, koga su podupirali investitori širom sveta nakon dugog perioda nikakvih ili čak negativnih prinosa u dugoročnim dužničkim hartijama vodećih svetskih privreda.

Premda je krajem prošle i početkom ove godine američka inflacija već bila prilično visoka (7-7,5 odsto) i nagoveštavala rast kamata tokom čitave 2022. godine, tek su događaji sa geopolitičkog terena zacementirali Fed-ovu agresivnu trajektoriju i jačanje dolara. Izbijanje rata u Ukrajini delovalo je kao dolivanje ulja na vatru u već zahuktaloj inflacionoj spirali. Cene energenata, posebno gasa, dostigle su nezabeležene nivoe, dok su pandemijom poremećeni lanci u globalnom snabdevanju dodatno uzdrmani. Već posle nekoliko nedelja rata, kada je postalo jasno da od primirja neće biti ništa i da će neizvesnost rasti, inflacija se u potpunosti otrgla kontroli.

Međutim, nije samo izbijanje rata pogodovalo bržem rastu Fed-ovih kamata i posledično jačem dolaru. Povećana globalna neizvesnost donela je snažne recesione pritiske, koji tradicionalno investitore okreću ka sigurnijim plasmanima u koje spada američka valuta. U uslovima neizvesnosti i velikih kriza američka privreda je uvek pružala najsigurnije utočište, premda ni ona nije ostala izolovana od negativnih uticaja. Ali privreda evrozone, sa gomilom nerešenih problema iz prošlosti i balastom energetske krize, Kina sa strogom pandemijskom politikom ili japanska ekonomija sa anemičnim rastom, teško su mogle biti privlačnije alternative globalnim investitorima.

Ima li ko jači?

Dakle, jačanje dolara u velikoj meri je i posledica slabosti drugih valuta, koje su gubile na vrednosti pomeranjem investitora ka dolaru. Evro je već u junu pao na nivo pariteta prema dolaru, dok će na kratke staze verovatno rasplet energetske krize odrediti koliko će biti sklizak teren ispod ove psihološke granice. U odnosu na japanski jen, dolar je ojačao u tekućoj godini za 25 procenata, dok je nešto blaži trend registrovan u odnosu na britansku funtu. Centralne banke ovih dveju nacionalnih ekonomija pokušale su veštačkim intervencijama da podupru sopstvenu valutu i finansijska tržišta, ali teško da će ove mere biti svrsishodne i dužeg daha.

Suprotno svim očekivanjima s početka rata, jedina valuta koja je zasenila rast dolara jeste ruska rublja koja je za petinu vrednija u odnosu na period od pre početka rata. Ova neuobičajena situacija je plod vanrednih okolnosti i jasno je da ne može biti održiva na duže staze. Ruska privreda u velikoj meri zavisna od cena energenata ove godine beleži „medeni mesec“ u pogledu ostvarenih prihoda, koji su dodatno povećani izbijanjem rata. S druge strane, usled zapadnih sankcija odliv kapitala je smanjen na najmanju moguću meru, pa je istorijski jaka rublja puka posledica ovih, gotovo laboratorijskih valutnih uslova.

Izvor: Piše,Nenad Gujaničić, Biznis i finansije, 202 oktobarski broj

Foto: Pixabay

 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBiznis & FinansijeEkonomijaIZDVAJAMOVesti

Kad siva ekonomija zameni državu: Ulična industrija „uradi sam“

by bifadmin

Jedan od najupečatljivijih primera kako se siromaštvo pretvara u poslovnu priliku je ekonomija „uradi sam“ u Lagosu. U ovom ogromnom gradu u Nigeriji, između 50 i 70 odsto stanovništva preživljava zahvaljujući sivoj ekonomiji. Grad je poznat i po samoniklom tehnološkom selu Otigba, gde se godišnje obrne dve milijardi dolara u sumanutoj konkurenciji između samoukih uličnih programera i multinacionalnih korporacija

Prema istraživanju konsultantske kuće „E.T.Kirni“ u svetu se godišnje zaradi a ne proknjiži više od petine svetskog bruto domaćeg proizvoda. Siva ekonomija je najveći pokretač gradova u siromašnim zemljama, a sektor „uradi sam“ zadovoljava čak tri četvrtine celokupnih potreba u afričkim gradovima.

Među najupečatljivijim primerima kako neformalna privreda popunjava jaz koji ostavlja država je Lagos, jedan od najmnogoljudnijih gradova na afričkom kontinentu, za koji se prognozira da će do 2040. godine postati najveća metropola na svetu. Ovaj grad u Nigeriji već sada ima gotovo tri puta više stanovnika nego London, sabijenih na prostoru koji je za trećinu manji od Londona. Ogroman, prenaseljen, bučan, prljav, haotičan, opasan, ali i energičan, Lagos je oličenje nekih od najgorih osobina moderne urbanizacije, ali i nekih od najboljih.

Grad koji je nastao na grupi ostrva postao je ozloglašen po svojim divljim naseljima, kriminalu, korupciji, po užasnoj infrastrukturi i zagušenjima kojima je teško naći konkurenciju u današnjem, prenaseljenom svetu. Ma koliko zvučalo neverovatno, u Lagosu ima deset puta više automobila po kilometru puta nego u Njujorku. Od nepreglednih kolona kamiona koji mile gradskim ulicama punim rupa, gori su samo nepregledni redovi tankera s naftom i teretnih brodova koji čekaju da uplove u gradsku luku Apapi, prepunu napuštenih teretnjaka i olupina.

Na kopnu se dan i noć čuje zvuk privatnih generatora na dizel. To je grad koji se neprekidno širi u močvare i plavne oblasti i zato ne može da obezbedi svojim stanovnicima stalno napajanje strujom, zdravu vodu za piće niti da se izbori sa oko 10.000 tona otpada koji se napravi svakog dana. Budući najveći grad na svetu sada je epicentar divljih naselja, ima ih preko dve stotine i u njima živi dve trećine njegovih stanovnika. Svi koji dođu u Lagos, prvo što uoče je divovsko plutajuće naselje Makoko, gde se nazovi skućilo oko 300.000 ljudi u drvenim čatrnjama postavljenim na stubove. Nigerijski pisac Toni Kan, opsuje ovaj grad kao mesoždera, gde život nije samo svirep, nego je i kratak.

Beskrajni tržni centar bez vlasnika

Zašto onda stanovnici iz ostalih delova Nigerije, toliko hrle u Lagos? Zato što je to istovremeno grad bogat naftom, najveći proizvodni i finansijski centar u zemlji, koji ima tri luke i jedan od najvećih međunarodnih aerodroma u Africi. Kroz Lagos protiče čak 70% ukupne trgovine koju Nigerija ostvaruje sa svetom. Da je Lagos država, bio bi peta najbogatija zemlja u Africi.

Samo ovaj grad generiše više od dve trećine bruto domaćeg proizvoda Nigerije, a prihod po glavi stanovnika je dvostruko veći od nacionalnog proseka. Pored privrednog uspona, Lagos je postao meka za modnu, muzičku i filmsku industriju. Njegov „Nolivud“ je druga po veličini filmska industrija u svetu, odmah iza indijskog „Bolivuda“.

Lagos je grad miliona preduzetnika i hiljada malih ekonomija koje bujaju „ispod radara“. Procenjuje se da između 50 i 70 odsto stanovnika preživljava radeći u sivoj ekonomiji. U ovom gradu ima oko 11 miliona „mikro preduzeća“, među kojima su najupadljiviji ulični prodavci koji prodaju sve živo. To je na prvom mestu masivna kuhinja usred nezamislive saobraćajne gužve, u kojoj se najviše guraju prodavci mekog agege hleba. On se peče u stotinama malih pekara u jednoj četvrti u Lagosu po kojoj je i dobio ime i distribuira se hiljadama uličnih prodavaca koji saleću mušterije već od ujutru, čim ove krenu na posao.

Prodavci nose hlebove na glavi, naslagane kao piramida i umotane u celofan, uz kantice sa maslacem i majonezom.
Ipak, najisplativija namirnica na ovoj beskonačnoj pijaci su klipovi kukuruza. Prodavci kukuruza računaju da je početni trošak za ovaj posao manji od 30 dolara za roštilj, postolje, ćumur, posude i kukuruz, a da se može ostvariti zarada od oko četiri dolara za dan. To je nešto malo iznad prosečne dnevnice, ali reč je o proizvodu za kojim tražnja nikada ne prestaje jer spada među osnovne namirnice u ovom gradu. Sve o ekonomiji prodaje kukuruza, vrlo sažeto opisuje jedna prodavačica:

„Taj posao mi donosi jelo na sto, plaća mi stanarinu i kao udovici mi omogućava da školujem decu. Nigerijci ne mogu bez kukuruza, pa ne možemo nikada prestati da zarađujemo na njihovoj zavisnosti“.

U ovom tržnom centru bez vlasnika, pored hrane mogu se kupiti telefonske kartice i punjači za mobilni telefon, ali će ulični trgovci iskoristiti svaku priliku da mušteriji utrape i potpuno uvrnute stvari – čiviluke za šešire, igračke na naduvavanje, dušeke za plažu, daske za peglanje, metle, društvene igre… Ovaj preduzetnički mravinjak na prvi pogled deluje kao košmar, ali u tom haosu vladaju pravila koja su stanovnici sami uspostavili, dovijajući se kako da siromaštvo pretvore u poslovnu priliku.

Samoniklo kompjutersko selo

Jedan od najboljih primera vitalnosti neformalnog sektora u Lagosu je tehnološko selo Otigba, klupko ulica u gradskoj oblasti Ikedži, u blizini aerodroma „Murtala Muhamed“. To je klaustrofobično područje od jednog kvadratnog kilometra, dupke puno nametljivim oglašivačima robe, serviserima, softverskim inženjerima, frilenserima koji rade za IT firme, trgovcima raznih fela i prevarantima.

Ko prvi put zakorači u Otigbu, delovaće mu kao živahna buvlja pijaca kakvih ima širom Afrike. Ali Otigba je mnogo više od toga. U tom uzavrelom i neuređenom tehnološkom selu, nalazi se najveće tržište elektronskih uređaja u zapadnoj Africi, gde posluje više od 8.000 velikih i malih preduzeća. Tu za život zarađuje oko 24.000 prodavaca i samoukih programera koji nude na prodaju najnovije pametne telefone, laptopove i prateću opremu, uporedo sa popravljenim ili prerađenim uređajima. Ovi nesvakidašnji IT preduzetnici će mušteriji očas posla popraviti monitor, nadograditi softver, povratiti izgubljene podatke i popraviti matičnu ploču.

Konkurencija je sumanuta, jer se velike tehnološke kompanije nadmeću sa pojedinačnim trgovcima i majstorima, ne bi li ponudile najbolje cene i ugrabile parče od impresivne dve milijarde dolara, koliko iznosi godišnji promet na tom tržištu.

Uporedo sa kućercima koji glume poslovnice i uličnim tezgama pod tendama, šepure se otmeni, super moderni izložbeni saloni. Ovde dolaze kupci ne samo iz Lagosa, već iz čitave Nigerije i Afrike, i žestoko se cenjkaju, bilo da kupuju najnoviji model ajfona ili prastari miš za računar.

Tehnološko selo Otigba niko nije planirao, a još manje je neko mogao da predvidi da će njegov dnevni promet premašiti pet miliona dolara. Devedesetih godina prošlog veka to je bila stambena četvrt, koja je iz nekog razloga postala stecište majstora za popravku pisaćih mašina. Oni su se pred kraj decenije „prekvalifikovali“ za popravke u IT industriji. Sa prispećem Globalnog sistema za mobilne komunikacije (GSM) u Nigeriju 2001. godine, ovo tržište je eksplodiralo.

Multinacionalne kompanije koje su nudile usluge zasnovane na GSM-u nisu mogle da se takmiče sa upornim trgovcima Otigbe, niti sa njegovom samoniklom industrijom popravke i nadograđivanja računarskih uređaja i programa. Zbog toga je malim preduzetnicima u Otigbi uspelo da visoka tehnologija u Lagosu ostane posao koji se odvija na ulicama i pijacama, a ne u multinacionalnim korporacijama.

Iako je selo neregulisano, ono ima svoja zanatska i trgovačka udruženja, internu upravu, pa čak i sopstveni obrazovni sistem. Ulična IT industrija funkcioniše na međusobnoj saradnji, u kojoj se podrazumeva da iskusniji preduzetnici uzimaju učenike. Kada ovi mladi muškarci i žene „diplomiraju“, započinju sopstveni posao i potom i sami uzimaju učenike kojima će preneti svoje znanje.

Izvor:Piše: Luka Stanojević, Biznis i finansije oktobarski broj 202

Foto: Pixabay

 

 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusIZDVAJAMOPolitika i društvo

Krvna slika snabdevanja vodom: Srpski san o kanalizaciji

by bifadmin

Imajući u vidu prognoze da će se ekstremne suše u celoj Evropi nastaviti barem u narednih pet godina, možda ne bi bilo loše da pre nego što digitalizujemo sva sela u Srbiji, prvo svi dobijemo vodu i kanalizaciju. Kod nas skoro petina stanovništva i dalje nema pristup javnom vodovodu, a svega 55% naselja može da se pohvali civilizacijskim dostignućem u vidu kanalizacione mreže. Ako sanjate da pobegnete u Beograd, razmislite još jednom o tome da skoro trećinu teritorije u prestonici krase septičke jame.

Mnogo je vode proteklo od kada je, neposredno pre provale korona virusa u naš život, država obećala da će do 2025. godine svi stanovnici Srbije moći da uživaju u dva neverovatna dostignuća, tako što će dobiti pristup vodovodu i kanalizaciji. Investicioni program „Srbija 2025” obećava proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže, izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda, izgradnju fabrika voda i otvaranje novih vodoizvorišta.

U međuvremenu se desilo što se desilo, pa je ovaj program i prošle godine bio samo u najavi, kada je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić podsetio da taj ambiciozni plan uključuje i tri milijarde evra za izgradnju vodovoda i kanalizacije južno od Save i Dunava, kao i 300 miliona evra namenjenih kupovini mehanizacije, navodnjavanju i komasaciji. Potom je u aprilu ove godine, ministar građevinarstva Tomislav Momirović ponovo najavio da će Srbija uložiti četiri milijarde evra u prečišćavanje otpadnih voda i komunalnu infrastrukturu, koja bi trebalo da obuhvati oko 80 procenata stanovništva u roku koji je produžen na narednih pet godina.

Dok vodovod i kanalizacija ne pokrenu lavinu povratnika u srpska sela, evo kako trenutno stojimo sa ovim vitalnim životnim resursom, prema podacima iznetim u analizi „Voda je zajedničko dobro“, koju je objavio Centar za politike emancipacije.

Pristup vodovodu ne znači da je voda za piće

Srbija raspolaže sa oko 16 milijardi kubnih metara vode, od čega se 735 miliona koristi za vodosnabdevanje. Oko 75% snabdevanja vodom se vrši iscrpljivanjem podzemnih voda. Prosečna potrošnja vode po stanovniku iznosi oko 350 litara na dan, ali u tom proseku prednjači stanovnik grada koji utroši 400 litara vode dnevno, dok onaj koji živi na selu za to vreme potroši samo 250 litara. Od ukupnih količina proizvedene vode, stanovništvo koristi 45%, četvrtina odlazi za potrebe industrije i javnu potrošnju, a u preostalih 30% spadaju utrošci pri preradi vode i gubici u mreži.

Zbog nedostatka ulaganja u održavanje postojeće infrastrukture, njeno stanje varira, te u pojedinim sistemima usled zastarelosti vodovodne mreže dolazi do značajnog gubitka vode. On može dostići i do 20%, što uključuje i ilegalne priključke na mrežu.

U Srbiji je javnim vodosnabdevanjem obuhvaćeno 81% stanovništva, a da li ćete imati vodu u 21. veku zavisi od toga u kom delu zemlje živite. Pristup javnom vodovodu je najlošiji u centralnoj Srbiji (71%), a najzastupljeniji u Beogradu (92%) i u Vojvodini (91%). U centralnoj Srbiji postoje i neka veća naselja koja nemaju vodovodnu mrežu. U pojedinim opštinama na ovoj teritoriji nedostatak vode je misteriozni fenomen koji traje cele godine, dok neke druge imaju više sreće, pa sa vodom kubure samo tokom sušnih leta.

Priključivanje na vodovodnu mrežu u Srbiji je za nešto više od decenije poraslo za 5%, ali ne zahvaljujući ulaganju u razvoj infrastrukture, već usled iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Pored toga što je stanovništvo podeljeno prema tome da li ima ili nema pristup vodovodu, nisu svi jednaki ni u pogledu kvaliteta vode koju piju.

Polovina kontrolisanih vodovodnih sistema nema dovoljno kvalitetnu vodu za piće, zbog fizičko-hemijskih i mikrobioloških neispravnosti. Analize pokazuju da su najkvalitetnija izvorišta reka Đetinje, Studenice, Rzave, Moravice, Mlave i Visočice, dok u najzagađenije vodotokove spadaju: Kereš, Krivaja, Zlatica, Begej, delovi kanalskog sistema Dunav-Tisa-Dunav, Topčiderska reka, Studva i Veliki Lug.

Loš kvalitet vode za piće proizilazi iz tri ključna problema, koja se ne rešavaju decenijama. Pre svega, problem predstavlja preterana eksploatacija podzemnih voda, što je karakteristično za Vojvodinu, kao i neodgovarajući kvalitet vode za piće uslovljen prirodnim karakteristikama podzemnih voda i neadekvatnim sadržajem nitrata. Treći veliki problem je u tome što izvorišta nisu dovoljno zaštićena.

Šta bi mi da nisu propale fabrike

Naime, podatak da u vreme kada država na sva zvona priča o digitalizaciji sela u Srbiji, skoro petina stanovništva i dalje nema pristup vodovodnoj mreži, nije najgora vest u ovdašnjoj „vodnoj“ statistici. Pravo posrtanje sledi kada se stigne do podataka o izgrađenosti infrastrukture za prečišćavanje otpadnih voda. Kanalizacionom mrežom obuhvaćeno je svega 55% naselja, a nekim stepenom prečišćavanja otpadnih voda tek oko 10% stanovništva.

Društvena odgovornost preduzeća u Srbiji je očigledno presušila kada je reč o vodi, jer je tercijarnim prečišćavanjem, koje uklanja azot i fosfor, obuhvaćeno samo 3% otpadnih voda. Izuzetno mali broj fabrika vrši predtretmane tehničke vode pre njenog ispuštanja u kanalizaciju. Situacija je često mnogo lošija na malim vodotocima, na kojima se nalaze veći gradski centri.

S druge strane, relativno dobar kvalitet vode koji se beleži kod većih vodotoka, ne možemo zahvaliti boljoj zaštiti voda, već gašenju velikih industrijskih postrojenja tokom devedesetih godina i činjenici da se o reindustrijalizaciji i dalje više priča nego što se na svakom koraku saplićemo o nove domaće fabrike.

Kada je u pitanju industrijski otpad, samo 5% voda zagađenih industrijskom proizvodnjom prolazi kroz sve faze prečišćavanja. Na teritoriji Vojvodine oko 65% industrijskih postrojenja ne vrši uopšte tretman prečišćavanja vode, a 12% stanovništva nije ni obuhvaćeno sistemom odvodnje otpadnih voda.

Situacija nije bolja ni u ostalim delovima Srbije, jer samo 19 opština koristi postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Odvodnju i preradu atmosferskih i otpadnih voda u lokalnim samoupravama vrše javna komunalna preduzeća. Većina se i dalje zlopati sa nedostatkom odgovarajućih instrumenata koji mere protok i količinu otpadnih voda, pa godišnje izveštaj na tu temu dostavi tek četvrtina komunalaca.

Zbog nedovoljnog broja podataka, ostajemo uskraćeni za pravu sliku kako se otpadne vode tretiraju u Srbiji, a možda je i bolje da to ne znamo u situaciji kada već pijemo tone antidepresiva iščekujući energetsku, prehrambenu i nuklearnu kataklizmu.

Prepoznatljivi miris prestonice

Kada je reč o javnoj kanalizaciji, manje pate oni u gradovima, gde ovu blagodet civilizacije može da koristi čak 75% stanovništva, dok među onima koji imaju sreće da žive na selu i da se olakšaju u prirodi, svega 9% koristi pomenuto civilizacijsko dostignuće. Živeti uz Dunav na prvi pogled deluje kao izuzetna privilegija, ali ne za 3,5 miliona ljudi koji doduše jesu priključeni na kanalizacioni sistem, ali samo 4,3% je dobilo na „vodovodnoj“ lutriji, odnosno ima sistem za efektivnu preradu otpadnih voda.

S druge strane, život u gradu ne garantuje da ćete imati vodu za piće, što najbolje znaju stanovnici Zrenjanina. Ovaj grad je dočekao punoletstvo od kada je prvi put sanitarna inspekcija zabranila vodu iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane. Od tada se postrojenje za prečišćavanje vode gradi kao Skadar na Bojani, a Zrenjaninci su umesto pijaće vode bez otrova dobili političku aferu bez kraja. Građani Zrenjanina i danas plaćaju neispravnu vodu, a na nabavku ispravne vode dnevno se potroši oko 20.000 evra.

Ostatak Srbije ne gleda blagonaklono na Beograd, koji usisava i stanovništvo i investitore na račun ostalih. Ali ni u prestonici, kao najvećoj aglomeraciji na teritoriji Srbije, kanalizaciona mreža baš ne blista. Podaci pokazuju da čak 30% gradske teritorije nije obuhvaćeno kanalizacionim sistemom, pa se u ova naselja sa septičkim jamama koje zagađuju zemljište i podzemne vode ne vode potencijalni strani investitori. U Beogradu postoji oko 100 kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, tako da u rekama završavaju i sve otpadne i fekalne vode. To prestonici daje poseban šarm, originalnu mirisnu notu po kojoj je prepoznatljiva, naročito leti.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Jon Tyson, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomijaIZDVAJAMOTekstoviVesti

Može li se uspešno lokalizovati privreda bez jakih domaćih finansijera: Splavom preko okeana

by bifadmin

Šansa da se problemi u globalnim lancima snabdevanja iskoriste za značajniju lokalizaciju privrede u Srbiji postoji, ali pod uslovom da država pruži kvalitetniju podršku najkonkurentnijim domaćim preduzećima, smatraju stručnjaci. Prema njihovom kao i mišljenju privrednika, ta podrška zahteva i jači finansijski kapital „domaćeg porekla“, koji bi bio sigurniji oslonac i u vreme najvećih kriza.

Trend da se proizvodnja što više približi kupcima, koji je započet tokom pandemije, imao je dobre perspektive za Srbiju. Te prilike su, međutim, delimično dovedene u pitanje zbog krize u Evropi i rasta bezbednosne nesigurnosti, smatraju stručnjaci. Ipak, neki domaći privrednici potvrđuju da čak i u ovim okolnostima postoji interesovanje zapadnih kompanija za saradnju.

„Nastojanja da se proizvodnja prebaci sa lokacija u Aziji bliže Evropi, iskoristiće države u ovom delu Evrope ukoliko imaju dobru logističku povezanost, saobraćajnu infrastrukturu, jednostavne administrativne procedure“, kaže Bojan Žepinić, rukovodeći partner TPA Srbija i dodaje da je prednost naše zemlje odlična geografska pozicija i veoma dobra povezanost sa svim delovima sveta.

Naša privreda je, kako kaže, u poslednjoj deceniji u velikoj meri uspela da postane deo značajnih međunarodnih proizvodnih lanaca. Srbija je, podseća on, u 2019. godini, prema indeksu učinka po osnovu grinfild stranih direktnih investicija (SDI), bila na prvom mestu od ukupno 105 država koje je rangirao „Fajnenšl Tajms“ uzimajući kao kriterijum visinu ulaganja srazmerno veličini ekonomije. „Uspešni rezultati su nastavljeni i u prethodne dve godine, uprkos globalnim izazovima koje je donela pandemija virusa korona”, ističe Žepinić.

Zavisnost od stranih izvora finansiranja

Ali pitanje koje mnoge „žulja“ glasi: koliko su u takvim rezultatima vidljiva domaća preduzeća, i mogu li ona da postanu značajniji igrači na stranim tržištima? Milorad Filipović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da se razvojna politika Srbije u poslednje dve decenije, na žalost, zasnivala prvo na favorizovanju privatizacije društvenih preduzeća bez podrobnije analize ekonomske opravdanosti svake od njih, a potom na potenciranju izvoza koji se prvenstveno oslanjao na strane direktne investicije, odnosno na proizvodnju u preduzećima koja su u stranom vlasništvu. Time je u velikoj meri destimulisan ozbiljniji razvoj domaće industrije, posebno prerađivačke.

I pored toga, srpska privreda ima šansu da se više uključi u globalne tokove, ali pod uslovom da država pruži kvalitetniju podršku onim domaćim preduzećima koja su najkonkurentnija da se uključe u tu trku. „Za sada ne vidim pomake na tom planu”, komentariše Filipović, napominjući da su se kreatori ekonomske politike svesno opredelili da i finansijsko tržište prepuste stranom kapitalu, što pokazuje i prodaja poslednje velike domaće banke strancima.

„To može imati ozbiljne posledice po finansijski sistem, jer nemate više mogućnosti da utičete na kretanja i tokove na tržištu, niti na podsticajne mere ka prioritetnim korisnicima, na primer u građevinarstvu, poljoprivredi i slično, jer sada u bankama preovlađuje isključivo profitni interes, bez obzira na posledice po makroekonomsku politiku zemlje. Jedna Nemačka se nije odrekla svoje razvojne banke, KfW, makar imala manjinski paket vlasništva, ali koji dopušta kontrolu i uticaj na donošenje strateški važnih odluka“, naglašava Filipović.

Bojan Žepinić, smatra da su jake banke u domaćem vlasništvu od velikog značaja za dalje jačanje dela privrede kojom upravlja domaći kapital. Naime, iako imaju isto regulatorno telo, za očekivati je da domaće banke bolje razumeju specifičnosti poslovanja u Srbiji i mogu da budu veća podrška domaćim investitorima u njihovim planovima za ulaganja.

„Treba imati u vidu i to da je situacija drugačija za velika u odnosu na mala preduzeća. Velike kompanije, kada traže spoljno finansiranje, pregovaraju sa više banaka i nisu mnogo zainteresovane za poreklo kapitala tih banaka, već za uslove finansiranja. S druge strane, mala, a posebno preduzeća koja su tek osnovana, teško da imaju pristup eksternim izvorima finansiranja. Takve firme imaju probleme da ostvare svoje potencijale i zauzmu mesto na tržištu i pored nekoliko dobrih lokalnih i internacionalnih programa podrške tom sektoru“, napominje Žepinić.

Privredi potrebne domaća razvojna banka

Snežana Obradović, vlasnica firme „Aleđo“ za mašinsku proizvodnju, koja uglavnom sarađuje sa inostranim partnerima kaže da u poslednje vreme ima brojne upite za saradnju od firmi iz Nemačke, a da su njenu fabriku u maju posetile dve delegacije. U prva četiri meseca ove godine promet je udvostručila u odnosu na isti period prošle godine. Najveći deo proizvodnje odlazi u Francusku i Holandiju, a nove poslove je sklopila za izvoz u Sloveniju i Austriju.

„U našoj branši svi ’beže’ iz Kine jer se od jeseni očekuje novo poskupljenje transporta i zato traže dobavljače iz Evrope. Od početka krize u Ukrajini stigli su nam brojni upiti iz Nemačke, a nisam primetila da iko obraća pažnju na to što nismo uveli sankcije Rusiji“, kaže ona za B&F.

Prema njenom mišljenju, da bi srpska privreda ispunila zahteve, ojačala kapacitete i mogla da odgovori novim upitima potrebna je veći kapital, pa bi postojanje domaće finansijske institucije koja bi imala sluha za privrednike bilo od velikog značaja.

„Ako bi to bila banka, onda je važno da bude u državnom vlasništvu jer privatni kapital, bilo da je domaći ili strani, uvek je vođen sopstvenim interesima. Važno je da ta podrška bude stvarna, bez bespotrebno komplikovane dokumentacije. Mi smo odustali od nekih sredstava Fonda za razvoj, jer je papirologija bila preobimna, a tražili su nam dvostruko veća obezbeđenja od zahtevanih sredstava ili bankarsku garanciju na koju bismo plaćali kamatu. Na kraju sam otišla u banku i uzela kredit“, priča Snežana Obradović.

Aleksandra Popović, vlasnica firme „NAG“ za proizvodnju poslovnih uniformi, kaže da nije nerealno biti dobavljač velikim igračima, ali da domaće firme često ne mogu da odgovore zahtevima u pogledu rokova i količina, ali i uslova plaćanja. Manje firme, naime, nisu u stanju da čekaju naplatu od 60 do 120 dana. Ti problemi bi, smatra, mogli da se prevaziđu udruživanjem srpske privrede s jedne strane i podrškom finansijskog sektora sa druge.

„Turske banke podržavaju svoju privredu. Tekstilna banka Turske je veoma jaka, isto kao i ta industrijska grana u toj zemlji. Domaća razvojna banka bi, nadam se, imala kao dugoročan nacionalni cilj podizanje privrede, a samim tim i razvoj privrednih grana. Stranim bankama je krajnji cilj sam profit. Verujem da promene koje je izazvala pandemija mogu dovesti do drugačijeg sagledavanja situacije i nove strategije države, koja bi bila više okrenuta podršci domaće privrede“, smatra Popović.

Razvojne banke koja bi zaista radila u interesu privrede nema, a podrška ne može biti ni tržište kapitala jer je slabo razvijeno. Izgubljeno poverenje investitora u tržište kapitala će se, prema mišljenju profesora Filipovića teško izgraditi zbog „različitih malverzacija i špekulacija velikih igrača“ koje su se dešavale u prošlosti.

„Uz to, omogućavanje dominantnom vlasniku da prinudno otkupi akcije i izbegavanje da se zaštite mali akcionari, u potpunosti su kompromitovali rad Beogradske berze i urušili poverenje u sistem koji će se izuzetno teško ponovo izgraditi. Umesto ulaganja u zdrave programe i investicije putem prikupljanja kapitala na berzi, danas stanovnici ove zemlje jure da kupuju nekretnine i tako podržavaju špekulativnu ekonomiju zasnovanu na rentijerstvu, a ne na preduzetništvu”, naglašava Filipović.

Smirivanje situacije na istoku Evrope stvorilo bi veće šanse za našu privredu, koja može mnogo više od motanja kablova. Možda je posle „decenije privatizacije“ i „decenije SDI“, konačno došao red na deceniju u kojoj će se sa deklarativne preći na stvarnu podršku domaćim privrednicima. To, kao što ističu naši sagovornici, zahteva i jak domaći kapital, koji bi bio sigurniji oslonac i u vreme najvećih kriza.

Izvor: Finansije TOP – Biznis i finansije, junski broj 2022

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci