„URBAN-TECHNICS”, proizvođač ekstrudiranih plastičnih delova za industriju kućnih aparata, sarađuje sa brojnim inostranim partnerima, izvozi od Evrope do Azije i zaslužan je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku. Ova porodična firma iz Valjeva je tokom dve decenije poslovanja u svoje poslovanje uvela brojne promene, a jedna od njih je bila i smena na čelu kompanije. Sadašnji direktor Ivan Stojilković je bio talentovani violončelista, koji je napustio svoju strast da bi se, kako kaže, „posvetio onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici“.
Delatnost ne menjaju samo ljudi, već i preduzeća. Slavko Stojilković je 2003. godine osnovao firmu „URBAN-TECHNICS”, u Valjevu, koja se tada bavila prodajom i servisiranjem opreme za izradu PVC stolarije, jer je u tom trenutku vladala velika potražnja za ovim proizvodima u Srbiji. Preduzeće je poslovalo uspešno, ali je njen osnivač tri godine kasnije primetio da tržište polako postaje zasićeno. Sticajem okolnosti, baš u to vreme kompanija „Gorenje“ je otvorila fabriku rashladnih uređaja u Valjevu. „URBAN-TECHNICS” se zato preorijentisao na proizvodnju plastičnih ekstrudiranih delova za rashladne uređaje.
Ekstrudiranjem se plastična masa (u prahu ili granulatu) termički obrađuje i istiskuje kroz specijalne alate na mašini, praveći profile od plastike. Jedna proizvodna linija za ekstruziju plastike košta između 150.000 i 200.000 evra, što je bio iznos koji je valjevsko preduzeće finansiralo iz sopstvenog poslovanja. U početku je 90 odsto svojih poluproizvoda prodavalo „Gorenju“ za izradu delova frižidera kao što su pregradice i unutrašnji delovi vrata, da bi kasnije proširilo tržište sklapanjem ugovora sa velikim inostranim kompanijama kao što su „Miele“, „Liebherr“, „V-Zug“, „Haier“, „Beko“, „Vestel“, „Hisense“, „Schott“, „Red-Bull“, „Asko“…
Uporedo sa promenama koje su dovele do izvozne ekspanzije, došlo je do još jednog zaokreta u poslovanju – rukovođenje porodičnom firmom je preuzela druga generacija. Ova promena je možda i najneobičnija, jer Ivan Stojilković nije oduvek maštao da će jednog dana preuzeti firmu od oca. Njegova strast je bila – klasična muzika.
Dobar direktor je onaj bez koga se može
Današnji direktor preduzeća „URBAN-TECHNICS” je od detinjstva svirao violončelo i pošto je bio talentovan, dobio je mogućnost da studira muziku u Nemačkoj u klasi naše najpoznatije čelistkinje, profesorke Ksenije Janković.
„Kada sam bio dete vežbao sam po nekoliko časova dnevno, a od srednje škole i po 12 sati svakog dana. To je bila moja velika strast, kojoj sam bio potpuno predan. Ali tokom studija u Nemačkoj, shvatio sam da čak ni tamo talenat i vredan trud ponekad nisu dovoljni ako ne poznajete prave ljude. Zato sam odlučio da se vratim u Srbiju i da se posvetim onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici”, priseća se Ivan Stojilković kako je došlo do njegovog velikog profesionalnog zaokreta.
Vratio se 2007. godine iz Nemačke gde je odlično naučio jezik i shvatio kako funkcioniše poslovanje van Srbije, ali to nije bilo dovoljno za uspešan start u preduzetništvu. Zato je u Valjevu upisao Visoku poslovnu školu strukovnih studija, koja se danas zove Akademija strukovnih studija Zapadne Srbije.
„Tu sam stekao mnoštvo korisnih znanja iz ekonomije, računovodstva, menadžmenta… Uporedo sa studiranjem radio sam u očevom preduzeću. Počeo sam kao referent prodaje, napredovao do pozicije direktora prodaje, zatim zamenika direktora preduzeća i prokuriste, da bih na kraju postao i direktor”, priča Stojilković, napominjući da je za poziciju direktora imao i poseban „pripravnički staž“. Njegov otac je 2015. godine, dok je on bio zamenik direktora, svoju direktorsku poziciju predao iskusnom kolegi koji je bio Ivanov mentor, da bi tek tri godine kasnije njih dvojica zamenili uloge u kompaniji.
Sagovornik B&F-a nije zagovornik teorije da naslednici porodičnih preduzeća, ukoliko pretenduju na direktorsko mesto, moraju da prođu sve pozicije u firmi, počev od magacionera. Dobar direktor bi, smatra, trebalo da poseduje organizaciona znanja ali i da poznaje zaposlene, način funkcionisanja preduzeća i ono najbitnije – svoj proizvod. „Po mom mišljenju, definicija dobrog menadžera je da se bez njega može. Dakle, ne mora cela kompanija da zavisi od jednog čoveka, niti on mora da bude neprekidno dostupan svojim klijentima i zaposlenima. On treba da napravi dobar tim koji može da vodi preduzeće i u njegovom odsustvu”, uveren je Stojilković.
Do ovih saznanja došao je kroz praksu, ali i pohađajući brojne edukativne programe, poput poslovne edukacije „Adižes instituta“, a i danas, kaže, ne izlazi iz „školske klupe“ jer da bi radnici bili voljni da uče, prvo mora da uči – direktor.
Sigurnost u nesigurna vremena
„URBAN-TECHNICS” sada ima preko 250 zaposlenih i godišnji rast poslovnog prihoda više od 15 odsto. Najveći deo onoga što proizvede izvozi na evropska, ali i na daleka tržišta, poput Indije i Malezije. Zanimljivo je da je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku zaslužna upravo ova kompanija, a Stojilković ističe da je za njega poseban uspeh to što rade sa velikim i respektabilnim kompanijama, sa kojima nije lako uspostaviti saradnju.
Primera radi, preduzeće iz Valjeva snabdeva evropske fabrike kineske multinacionalke „Haier“, koju je „Euromonitor“ proglasio najvećim svetskim brendom u oblasti velikih kućnih aparata za period od 2009. do 2018. godine. Na pitanje kako su uspeli da uspostave saradnju sa poznatom kineskom kompanijom i izbore se sa ogromnom konkurencijom u toj delatnosti, Stojilković kaže – zahvaljujući referencama, ali i insistiranju na kvalitetu.
„Prvo što potencijalni kupci naše robe uoče su podaci o tome sa kim smo sarađivali. Referenca kao što je ‘Liebherr’ nam dakle otvara vrata, no da bismo kroz njih ušli moramo potencijalnom kupcu da dokažemo da poštujemo sve potrebne standarde, da smo u stanju da svojom organizacijom pratimo njegove potrebe i da imamo kvalitetan proizvod. Bitno je da taj proizvod bude podjednako kvalitetan kada šaljete nulte uzorke, kao i kada šaljete na hiljade proizvoda”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u ovako nesigurnim vremenima rad sa velikim kompanijama veoma dobar izbor: „Naša sreća je što smo uključeni u lanac dobavljača velikih multinacionalnih kompanija. Zahvaljujući tome, pod istim ili približno istim uslovima kao one dobijamo sirovine, i to u količinama koje su nam potrebne”.
Ali da bi zadržao takvu poziciju i nastavio da raste, „URBAN-TECHNICS” je neprekidno morao da ulaže u sopstveni razvoj. U poslednjih desetak godina počeli su da rade koekstruziju koja im omogućava da istovremeno prerađuju dva različita materijala u istom alatu i uveli su tehnologiju vruće štampe za „metalizaciju” plastičnih profila. Preduzeće radi i signaciju komponenata za rashladne uređaje, odnosno potpisivanje brendova ili namene određenog dela, na primer da li je pregrada unutar frižidera za čuvanje voća, ribe ili nekih drugih namirnica. Trenutno planiraju i digitalizaciju celokupnog procesa proizvodnje.
Ivan Stojilković jedino žali što nema vremena da češće svira violončelo, ali kako kaže, teši ga to što kada uzme ovaj instrument u ruke, on zvuči kao da ga nikada nije ni ispuštao iz ruku.
Marija Dukić
