Некатегоризовано

Danas sam u holandskom gradu Breda (koji moje društvo među sobom zove: Greda – jer se tamo nikad ništa bitno ne dešava). U Bredi živi moj jaran Danijel – ex Sarajlija, grafički dizajner i jedan od najtalentovanijih ljudi koje znam. Holandija je zemlja u kojoj je dobar dizajn obavezan u svemu, i to Danijelu donosi dovoljno posla, ali danas je njegov talenat korišćen za potrebe ljudi sa Balkana. Danijel je bio zamoljen da napravi poster za akciju skupljanja pomoći za žrtve poplava na Balkanu. U neko doba, razgovarajući o toj tragediji, ja sam ga upitao (za holandske pojmove uobičajeno) pitanje: Koliko si ti nisko? “Pet metara”. To je 5 metara iznad nivoa mora. Hmm, to i nije tako loše.

Sve što nije Zapad kolokvijalno je Istok, izuzev Japana koji se uprkos geografiji ubraja u Zapad. Pritom Afrika organski i ekonomski pripada Istoku, ali ne i geografski, a ipak je Egipat primljen u članstvo CICA (Konferencija za interakciju i jačanje poverenja u Aziji, koju u žargonu identifikuju kao Istok). Taj se Istok odlučno rešio da stupi na svetsku scenu. Može mu se.

Nije više ona kolonijalna beda, već deo sveta koji je Zapadu preoteo svetski ekonomski primat. Naime, od kraja 2012. godine Zapad proizvodi manje od polovine svetskog dohotka[1]. Nekada se dominacija sticala vojnom silom iza koje je ekonomija služila da „oslobođenima“ podari onoliko napretka koliko njoj obezbeđuje izvlačenje najvećeg profita. Danas ekonomija određuje važnost, a vojna sila služi kao autoritet i za svaki slučaj. Istok ni vojno nije više beznačajan: Rusija, Kina, Indija, Pakistan… poseduju nuklearno naoružanje, interkontinatalne rakete, satelite… Neko je to priuštio sebi iz straha od drugih, neko zbog manije veličine, međutim, utemeljenost te manije kopirali su od onih sa kojima se takmiče. U Šangaju je 20. i 21. maja održana Četvrta konferencija CICA –  čiji je cilj bio, prema rečima iranskog predsednika Hasana Rohanija da, pored ostaloga, izbori ravnopravniji položaj Azije u svetu. U tom smislu su postavljali finansijske i institucionalne osnove za nezavisnu ekonomiju istočne polulopte. Na primer, svoju banku sa osnovnim kapitalom od 50 milijardi dolara, kao protivtežu Svetskoj banci…

Kao što demokratskim Zapadom zapravo vladaju dve sile: Amerika i Nemačka, tako i Istok ima svoje dve sile: Kinu i Rusiju. Upravo je susret predsednika Kine – Si Đampinga i Rusije – Vladimira Putina, u Šangaju, učinio da skup CICA deluje kao raskošne kulise za paradu dve Istočne sile. Nikada ranije one nisu imale toliko potrebe jedna za drugom. Rusija, doživljava sankcije Zapada koje je nagone da traži novog kupca za svoj gas i naftu (80 odsto je izvozila u Evropu) a Kini je potrebno tržište za njenu ogromnu proizvodnju potrošnih dobara, koja zbog krize sve manje prostora nalaze na tržištima Zapada. Kina ima robu, Rusija ima čime da plati: posao – i to dugoročan – je moguć. Akteri sa Istoka dobro su naučili da se poslovi oblikuju cenjkanjem i ucenjivanjem, pa to primenjuju i na sopstvene pregovore. Rusija je prinuđena da Kini nudi gas sa sve gasovodom kojim će ga dostavljati, ali je Kina u poziciji da se ne zaleće, već da obara cenu, jer ugovorenog gasa iz Centralne Azije ima dovoljno sve do 2020. godine. Kina je posle gotovo decenije cenjkanja uspela da dobije prihvatljive cene i potpisan je ugovor na isporuke gasa i nafte u narednih 30 godina vredan 400 milijardi dolara.

Kinu i Rusiju povezuju i dva strateška elementa – imperijalne aspiracije i antiamerikanizam. Ruska težnja da odreže „svoj“ komad Ukrajine, koju je Zapad svojom politikom „opkoljavanja“ Rusije gurnuo u nevolje, ima svoj pandan na Dalekom Istoku. U pitanju je žestoko zaoštravanje odnosa Kine i Vijetnama. Kina svoje građane evakuiše odande brodovima i avionima, ima ranjenih Kineza, a mnoge njihove fabrike su demolirane. Amerika otvoreno podržava Vijetnam iako je, ne tako davno, činila ratne i ekološke zločine u njemu, a sem verbalne osude mirovnjaka, nije nikada odgovarala zbog njih. Preživele uvek više interesuje profit nego patnja.

Na internetu se vrti jedna oda Putinu (na našem jeziku) pod naslovom „Putinova Rusija u brojkama“. Dakako, kao i sve ode ima problema da se uskladi sa šturom istinom. Tvrdi se, recimo, da je Putin za 12 godina vladanja povećao BDP za 12 puta. Nezgoda je što ako se BDP Rusije 2000. godine, kada je Jelcin postavio Putina na svoje mesto, računa kao 100, onda je 2013. godine stanje 180, što nije ni dva puta. Ali, to je ipak dvostruko više nego što je ostvarila Češka i trostruko više nego Mađarska. Istovremeno to je, posle Kine, najviši rast i u zemljama BRIK. Što je nesumnjivo veliki uspeh. Prema kupovnoj  moći ukupni BDP Rusije je od Jelcinovih 900 porastao do 2.550 milijardi dolara prošle godine, što je 2,83 puta više. Dakle, ako se u odi preteralo u navedenim podacima verovatno da ni ostale zajapurene statističke tvrdnje nemaju veze sa stvarnošću. Čak je i podatak o proizvodnji žitarica (Rusija deli 3. do 5. mesta u svetu), najbliži istini, naduvavan tako da Rusija bude ispred Amerike i kada to ne zaslužuje.

Bez sumnje Rusija je od 2000. godine ogromno napredovala, ne samo zahvaljući Putinu, nego i Medvedevu (5 godina), a obojica zahvaljujući – nafti. Za ulogu nafte dokaz je stalna, relativno niska stopa rasta industrijske proizvodnje (između 1,5 i 4 odsto) i nagli pad stope rasta BDP u ovoj godini (zbog smanjenja izvoza nafte i gasa), i to na ruski prognoziranih svega 0,5 odsto, odnosno 0,2 odsto po MMF. Objektivno Rusija čini manje za svoju budućnost, za vreme posle nafte, nego arapske zemlje. Procene o budućem katastrofalnom padu prihoda od nafte ne slažu se samo po tome što su jedne pesimističke (2045. godine) a druge optimističke (2085. godine), ali niko ne sumnja da je kraj masnih prihoda od nafte na vidiku. Ono što Rusiji može da produži pritok prihoda je voda. Rusija poseduje najveći slobodan dotok slatke vode u svetu, podzemene rezerve, pa rezerve u snegu i ledu, i rezerve u permafrostu koji sadrži 45 odsto zaleđene vode. U drugoj polovini ovoga veka voda će prema prognozama postati ređi i skuplji element od nafte. Još pre 6 godina urađen je idejni projekat najfantastičnijeg vodovoda na svetu kojim bi trebalo da iz severne Rusije dotiče voda sve do Pekinga. Eto još jednog razloga za trajnije povezivanje dveju sila.

Kineska putanja je drugačija: zasnovana na ljudskom radu – bagatelnom fizičkom i sve cenjenijem intelektualnom. Akumulacija sredstava zasnovana na eksploataciji najmasovnijeg resursa – radne snage, omogućila je najmnogoljudnijoj zemlji ogromno koncentrisanje kapitala za strateške poduhvate[2]. Kako tvrdi italijanski diplomata i istoričar Serđo Romano, ne postoji u istoriji dražava koja je načinila tako ogroman skok u ekonomiji, tehnologiji, politici, kulturi i približavanju vladajućim civilizacijskim standardima za tako kratko vreme kao što je to učinila Kina. Od 1,4 odsto učešća u svetskom rastu u doba Maovo, do 19,3 odsto prošle godine fascinantan je put. Najnovije prognoze svetske banke i CIA govore da je sasvim moguće da Kina do kraja ove godine postane prva ekonomska sila u svetu i to 5 godina brže nego što su bila predviđanja od samo pre godinu dana. Amerika je svetski primat osvojila 1872. godine pretekavši Veliku Britanjiju. Postoji izreka da je XIX vek pripadao funti i kolonijalizmu, XX dolaru i Americi, a XXI jenu (ranmimbiju[3]) i Kini. Posle pet vekova od kada je ispred Indije bila vodeća sila u svetu, ona sada vraća svoj primat. Za razliku od američke „krize samopoštovanja“ kineski građani sve više veruju u obnovu kineske imperijalne slave. Nekih osnova ima. Sem što susedima u Kineskom moru otima naftonosna područja[4], Kina je u SAD investirala 1.180 milijardi dolara i poseduje stotinak američkih kompanija!

Postoji još jedan rakurs iz kojega se vidi (zastrašujuća) dugoročna dimenzija kineske volje za moć – Afrika! Deset dana pošto je stupio na vlast Si Đamping je simbolično prvo posetio „Kontinet budućnosti“. Tu je izneo svoj program „Novog svetskog poretka razvoja“ čije prve rečenice glase: „Napredak drugih vidimo kao našu šansu i poduprećemo ga na bazi jednakosti među zemljama, nezavisno od njihove veličine, moći i bogatstva“ /…/ Kina će ojačati trgovačke odnose sa Afrikom suprotstavljajući se prepotentnosti velikih nad malima, bogatih nad siromašnima /…/ Ponudićemo naš model ekonomskog i kulturnog razvoja“. Te reči praćene su podacima da je 2000. godine međurazmena Kina – Afrika iznosila 6, a 2012. godine 200 milijardi dolara. Kina je Afričkim zemljama odobrila 67, a Svetska banka 55 milijardi dolara. Tim novcem Kina je od Afrike napravila rudnik sirovina za svoj sopstveni razvoj. Na primer, 30 odsto potreba za naftom zadovoljava uvozom iz Afrike. Ukupan uvoz iz „Kontineta budućnosti“ – kako predsednik Si voli da zove Afriku, za jednu deceniju porastao je za dvadeset puta i  dostigao 113 milijarde dolara. Kina širom kontinenta gradi pruge, puteve, luke, aerodorome, fabrike, sedam „specijalnih industrijskih zona“, pa čak i čitave gradove. Pozdravljajući predsednika Đampinga, predsednik Južne Afrike, Jakob Zuma, razložno je rekao: „Zapad je osiromašio, ostareo i sve manje troši, nama je potreban mlađi i energičniji partner“.

Kina u Afriku prodire na dva nivoa: preko međudržavnih poslova i na „sivo“. Pre 8 godina evidentirano je u Africi 800 kineskih privatnih preduzeća, danas ih zvanično ima 11.000, a poznavaoci tvrde da ih mora biti daleko više. Svojedobno je Hilari Klinton lansirala termin „puzeći neokolonijalizam“ za kinesko prisustvo u Africi. Tvrdnja je bila da Kinezi dovode čak i svoje radnike da ne bi plaćali lokalno stanovništvo. Bar taj deo cinizma demantovan je studijom Univerziteta u Johanesburgu u kojoj je ustanovljeno da je u kineskim preduzećima u Africi zaposleno 80 odsto lokalnih radnika i da ih kineske kompanije sistematski obučavaju za preuzimanje rukovodećih funkcija. Kineska elita nije ni oblaporna ni glupa, ona osvaja zaista „puzeći“, ali lansirajući „kineski san“ o uspehu koji je mnogo primamljiviji od surovog kolonijalizma koji su Afrikanci iskusili.

U neku ruku ova priča asocira na Nostradamusa i njegovu tvrdnju da će „žuta rasa zavladati svetom“. Na tu tvrdnju pretvorenu u pitanje na „Yahoo Answer“ našao sam ovakav odgovor: „Pa šta, ne mogu biti gori od upravljača koje već imamo“.

Osmog maja 2013. bio sam na poslovnom putu u Zagrebu. Kratak put – tri dana. Jedan od mojih američkih klijenata je u Zagrebu na nekoliko dana pa mi je onda bilo jednostavno da dogovorim par sastanaka tamo (1,5 sat leta) nego u Americi (18 sati leta).

Ja inače ne pratim medije sa Balkana – daleko više me interesuje svaki tweet Elon Musk-a ili Tim Cook-a (jer se to direktno prevodi u gubitak ili dobitak na akcijama Tesla Motors-a i Apple-a koje posedujem). Verovatno se zato svaki put kada dođem u Hrvatsku čudom čudim zašto ti ljudi sebi život nepotrebno komplikuju.

Naime, leti se Croatia Airlines-om, i naravno stjuardese dijele hrvatski Jutarnji list. Uzeo sam primjerak da se uputim u lokalna zbivanja. Nakon 30 minuta čitanja shvatio sam da bi se kompletan sadržaj novina mogao napisati kompjuterskim programom koji radi nešto kao ovo:

> Uzmi ime političara iz Sabora
> Izaberi 4 ilegalne aktivnosti (popularni izbori su: krađa novca, neplaćanje poreza, nepotizam, itd itd)
> uzmi po 15 riječi koje su sinonimi za date ilegalne aktivnosti.
> dobro izmješaj sve te riječi i sipaj u članak
> ponovi dok ne popuniš prvih 10 stranica novina

Sa druge strane, vremenska prognoza (koja me interesuje) i sport (koji me ne zanima) su bili lepo predstavljeni i veoma informativni! Ali jedan članak mi je privukao pažnju –naime, navodno je u Hrvatskoj pokrenuta masovna akcija za skupljanje potpisa za „U ime porodice“. Cilj akcije je da se na kraju krajeva u Ustavu definiše brak isključivo između muškarca i žene. Ono što me je začudilo je to što u toj zemlji nikome nije palo na pamet da organizuje peticiju za pojednostavljivanje poreskog sistema za mala i srednja preduzeća ili za bilo koju od 25 ideja (kojih sam u 5 minuta mogao da nabrojim) za poboljšavanje ekonomije i olakšavanje poslovanja. Elem, slegnuo sam ramenima i nastavio listati novine.

U centru Zagreba žive moji dobri prijatelji iz Sarajeva – Matej i Indira – i svaki put kada dođem odsjednem kod njih. Tako je bilo i ovaj put, čim sam došao ostavio sam kofer i otišao u najbliži kafić na kafu. I tamo na trgu ispred njihovog stana sam spazio 3 djevojke koje skupljaju potpise. Prišao sam malo bliže i gle vraga: to je ona peticija „U ime porodice“. Očigledno je ovo dobro organizovana operacija.

“Gospodine, gospodine! Potpišite našu peticiju!” pozvala me jedna od tih djevojaka.

Hrvatska je tada trebalo da uđe u EU za manje od mjesec dana, ali njima očigledno neki koncepti tog članstva nisu još bili sasvim jasni. EU je de fakto federalna država sa vladom u Briselu (EU komisija), sa Parlamentom i sa svojim zakonima (EU direktivama). Lokalni zakoni ne važe ako su u sukobu za EU direktivama i bez obzira da li su u Ustavu te države ili ne. Drugim rečima, jednom kad je zemlja članica EU – tu više nema suverenosti ili mogućnosti za izuzetke. A ljudska prava su u EU jedna veoma veoma bitna tema i tu je stvar jasna: gay rights = human rights. Nema diskusije. To znači da dobro organizovani i motivisani volonteri skupljaju potpise za zakon koji će jedan telefonski poziv iz Brisela vrlo lako ukinuti. Bez pardona.

Meni je taj princip jasan ali to objasniti djevojkama na trgu u Zagrebu je veoma veoma teško. Zato sam ja ljubazno odbijao njihove sve agresivnije i agresivnije zahtjeve da potpišem pomenutu peticiju, dok mi se na kraju iznervirana volonterka nije ljutito obratila: “Znate li vi šta sve oni rade u Holandiji?”

E sad, TV serija Crna guja (Black Adder), koju ja obožavam i znam recitirati napamet, ima veliku količinu veoma ironičnih izjava i maštovitih uvreda koje bi se u ovoj situaciji mogle veoma lepo iskoristiti.

Jedna od opcija mi je takođe bila da izvadim moj holandski pasoš, možda i da pokažem i sliku mene i mog partnera sa kojim živim već 21 godinu. Međutim neke stvari se ne mogu objasniti i neki argumenti se ne mogu razumeti. Ja sam znao da je ova peticija besmislena i možda je najbolje slegnuti ramenima i otići dalje. Nekada dete treba pustiti da padne sa bicikla i razbije nos – takve lekcije se onda daleko duže pamte. Dobrodošli u EU!

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Ostrvo Lampeduza je udaljeno od Sicilije 205 km, a do prve afričke obale (Tunis) ima samo113 km. Bliže Africi nego Evropi, a nosi – za imigrante – neodoljivo privlačnu snagu najbližeg životnog cilja. Ko se dočepa Lampeduze, stigao je u Evropsku uniju. Posle ostaje samo duga policijsko-birokratska procedura. Nije teško čekati, jer su i hrana i smeštaj bolji nego kod kuće. I najvažnije, za njih od tog trenutka nekakva perspektiva počinje da postoji. Bedna za standarde Evropljana, ogromna za Afrikance i Azijate, koji postaju najjeftinija raspoloživa radna snaga. Partije koje optužuju strance da domaćinima otimaju radna mesta možda će dobiti i trećinu na izborima za Evropski parlament 25. maja, ali sve računice pokazuju da im se izbeglice u stvari isplate. Samo Italija je na njima inkasirala 1,4 milijarde evra.

U Americi je 25. aprila stupio na snagu novi sistem merenja ekonomskih performansi cele države. Ono što je do tog dana značio Gross Domestic Product – GDP, odnosno Bruto domaći proizvod – BDP više ne važi i prelazi se na Gross Output – GO, odnosno Bruto učinak – BU. Bitna razlika između BDP i BU je u tome što se po novom sistemu „nacionalni račun“ sastoji od vrednovanja svih faza ekonomske aktivnosti od sirovina, preko poluproizvoda do finalnog proizvoda. BDP je, međutim, zanemarivao međufaze i izražavao samo finalnu vrednost, čime je dovodio do potcenjivanja proizvodnje kao takve. Tvorac novog merila ekonomista Mark Skousen, ga definiše kao „snažan instrument analize sposoban da otvori nove perspektive“. Laiku se može činiti da je u pitanju samo optička varka, jer realnost ostaje onakva kakva je bez obzira kako će se zvati i kojim instrumentom meriti. Valja reći da američka ekonomija po BDP kriterijumu vredi 17.000 milijardi dolara, a po novom postaje gotovo dvostruko bogatija – 30.000 milijardi. To sad već menja makar utisak.

Kada se bilo gdje u svijetu spomene Holandija, ljudi obično misle na nekoliko stereotipa: lale (inače porijeklom iz Turske), sir (porijeklom iz Italije), vjetrenjače (porijeklom iz Njemačke i Danske). Nijedna od tih stvari nije izmišljena od strane Holanđana iako je dan-danas Holandija poznata po njima.

Ali ima jedna veoma specifična holandska stvar koja je izmišljena i usavršena ovdje – a to je tolerantnost.

Holanđani su veoma tolerantan narod. To je tačno. Ljudi sa potpuno istetoviranim licem i sa 2 kg raznoraznih metalnih pirsinga mogu slobodno da hodaju ulicama Haga ili Rotterdama a da niko od prolaznika ne trepne okom.

Nakon 23 godine ovdje tolerantnost je dio mog života: moj bivši knjigovođa je transseksualac (rođen kao zena – preobraćen u muško), moj kućni doktor je iz Avganistana (gdje u svom selu ima 3 žene i 8 djece), moja instruktorka vožnje je 55-godišnja lezbejka koja izgleda kao Sunđer Bob Kockalone a ima dušu od zlata i reflekse ko Supermen. Moj solarni instalaterski tim se sastoji od hrišćana koji se mole pred svako jelo, idu u crkvu 2 puta svake nedelje a u kolima im se non stop vrti New Dutch Gospel muzika na corporate Spotify account-u. Ali sve te stvari o njima su meni apsolutno nebitne!

Ono što je veoma bitno je: bivši knjigovođa mi je uštedio gomilu para, kućni doktor me svaki put preko reda pusti kad imam vakcinaciju protiv gripe (jer zna da mi pozli ako dugo mislim na injekcije), instruktorka vožnje me je spasila od 2 gadna sudara tokom časova vožnje a moje solarne kolege su sve do jednog perfekcionisti koji su ultaprecizni i 110% pouzdani. I to su stvari o njima koje su meni bitne!

Tolerantnost ne znači da ja prestanem da se čudim kada vidim životni stil neke druge osobe. Tolerantnost ne znači da okolina o dotičnim ljudima ne trača (naprotiv: Holanđani i Holanđanke su tračare svjetskog kalibra). Ali ono što tolerancija znači (u poslovnom svetu) je gledati ljude sa stanovišta njihovih poslovnih i profesionalnih kvaliteta. Drugim riječima: koliko novca mi knjigovođa moze uštediti a ne šta mu piše u pasošu u kategoriji: pol.

Holandija je ovu lekciju naučila pre 400 godina kada su holandski trgovci ozbiljno počeli da trguju po Aziji i naišli na veliki broj kultura i običaja koji su im bili veoma strani. Jedna od prvih lekcija je bila: Ako počneš da kritikuješ običaje svojih klijenata nećeš moći trgovati. Druge kolonijalne sile iz Evrope u to doba (Portugal, Engleska, Francuska, Španija) su bile mnogo više zainteresovane za širenje svog morala i religije. Ta ideja se ukorjenila u društvu i tako je i do sada ostalo.

Ovo sve znači da kada se ja kao čovjek sa brdovitog Balkana pojavim u nekoj firmi kao savjetnik, mene će saslušati zato jer (nadam se) imam nešto pametno da kažem i imam dobre ideje. I isto tako će se saslušati bilo koji ozbiljni poslovni prijedlog bilo koje firme iz Srbije koja ovdje dođe da prodaje svoje proizvode i usluge. Ali ono što se zauzvrat očekuje je da se ljudi iz tih holandskih firmi tretiraju na isti takav način. I to je fer.

Srpske firme inače imaju velikih prednosti – to su kompanije koje su naučile da rade u veoma nepovoljnim ekonomskim okolnostima u kojima 90% holandskih firmi ne bi moglo opstati ni mjesec dana. Nužda je majka kreativnosti. A ta srpska spretnost, kreativnost i domišljatost je ono što je u svijetu veoma bitna i rijetka osobina i može veoma dobro da se proda. Ali pre nego što srpske firme počnu da odlaze u taj svijet – lekciju holandske tolerantnosti bi svakako trebalo dobro naučiti.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

1 april 2014. Danas je poštom došla plava koverta. Holanđani (pa i naturalizovani i dobro integrisani kao ja) se ne plaše mnogo stvari u svakodnevnom životu, ali plava koverta svima donosi voma neprijatan osećaj. Plava koverta je naime račun iz poreske službe (De Belastingdienst).

Holanđani imaju zasluženu reputaciju najvećih stipsi u Evropi. Pravilo broj jedan u Holandiji: ne udaraj po glavi – udari po džepu (više će da boli). Holandske firme plaćaju račune uvijek poslednjeg dana pre isteka roka plaćanja. A ako može (ako ne paziš strogo pa im zaračunaš zateznu kamatu) i još nekoliko dana preko toga. U većini slučajeva oni imaju dovoljno para da ti odmah plate – ali štos je da se novac drži na kamatnom računu (ne bi li zaradio 80 centi na svakih hiljadu eura) a da se onda kompjuteru banke da nalog da taj novac skine i uplati tebi poslednjeg dana pre nego što istekne rok. Sve vrlo high-tech, naravno!

Ovo je poznata svar na koju se svi žale i koju svi rade! Još se dobro sjećam lekcije koju mi je održao moj knjigovođa (i dobar prijatelj) kad sam tek otvorio svoju prvu firmu ovde 1992. “Nikada nemoj plaćati račune odmah! To je loša poslovna praksa!” – naravno ovo propraćeno mahanjem prsta i oštrim pogledom koji se izgleda ne primenjuje samo na malu decu.

Zatezanje plaćanja nije rezultat financijske krize – čak i u danima boom-a 2003-2007 holandske firme su radile istu stvar. (Znate li da su Holanđani izmislili bakarnu žicu? Naime, to se desilo kada su se dva Holađanina posvađala kako će da podele 5 centi!)

Naravno postoje firme koje su praksu zatezanja plaćanja dovele do vrhunca. KPN – Holandski telekom – bivša državna firma koja je i pored deregulacije još uvek broj 1 u fiksnoj i mobilnoj komunikaciji – je bila moj klijent dugi niz godina. Zvanična platežna politika KPN-a je da se sve fakture plaćaju u roku od 90 dana (ovo je zbog toga što im je tim psihologa i marketing specijalista izvršio istraživanje i rekao da je ovo maksimalno što mogu da izvuku a da ne dobiju loše ime). Naravno oni su uvereni da bi Kraljica Beatrix lično došla da im oduzme pasoše ako ne bi probali rok plaćanja još nekoliko dana da rastegnu. Stoga je KPN odlučio da broji tih 90 dana od sljedećeg prvog u mesecu!!! Što znači da ti se može desiti da čekas 4 meseca na plaćanje!

Ovo je grozno za malu firmu poput moje – ali onda su tu naravno banke koje će veoma rado da ti daju kredit da premostiš ovo (i da ti naravno naplate kamatu od 8%) ili ako si velika firma onda ta ista banka ima posebnu uslugu koja se zove “factoring”. To znaci da ti pošalješ podatke banci, banka napravi fakturu i pošalje na primer KPN-u, ti dobiješ pare odmah (minus 5-10% provizije), a KPN onda plati banci. Svi su oni sretni a ti si završio sa 10% manje prihoda!

Naravno, od groznih ima i gorih – a to je holandska Vlada. Treba dati primer svom stanovništvu kako se loše plaća – regionalne vlade (opštine i provincije) su svake godine na prvom mestu loših platiša i svake godine se kaže da bi oni trebalo da se poprave. Yeah, right!

Holadska vlada takođe voli da pomogne multinacionalnim firmama da izbegnu plaćanje poreza u drugim evropskim zemljama. Starbucks u Velikoj Britaniji ne plaća porez i pored zarade u milijardama, Google takođe, Apple, Microsoft, Pfizer, Adobe, Oracle, Facebook, Eli Lilly, pa čak i Holandske železnice rade isto to. To se radi sa šemom koja se zove “Double Irish with Dutch Sandwich” za detalje pogledajte ovde.

Stvar je u tome da je holadska vlada omogućila multinacionalkama pravila za izbegavanje poreza i odobrava tu praksu jer njima donosi otprilike 1,5 milijardi evra godišnje – a to što druge EU zemlje košta desetine milijardi – na to holandski ministar finansija odmahne sa smeškom.

Naravno kada ti treba da platiš holandskoj vladi svoj porez – onda je to skroz druga stvar. Kazne za kasno plaćanje su izuzetno stroge. Eventuelne žalbe na iznos koji treba platiti ocenjuje poreski inspektor sam po starom dobrom bosanskom principu: Kadija te tuži – kadija ti sudi. Poreska služba ima surova pravila i tih se pravila 100% pridržavaju.

Dakle meni kao vlasniku male firme ne preostaje ništa drugo nego da otvorim kovertu i platim dati iznos – ali naravno ne ranije nego 30. Aprila u 23:59.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Američki časopis Fortune je 25. marta na prvo mesto svoje liste Worlds 50 Greatest Leaders (50 superlidera) svrstao Papu Franciska – Bergolja. Desilo se to samo tri dana posle Papine žestoke osude mafije i dva dana pre nego što je italijanskim političarima stavio do znanja da spadaju u istu političku kaljugu kao i oni koji su prodali Hrista. Iza blagog i vedrog osmeha na njegovom licu krije se žestok, koncentrisan i odlučan političar. On, prema ciničnoj Staljinovoj doskočici, nema divizije, ali, nepojmljivo za staljiniste, ima ogromnu moralnu snagu i sve veći uticaj širom planete. Kad bi nekim slučajem Papa Francisko uz mnoštvo drugih priznanja dobio „Oskara“, nagradu američke Akademije za film, mislim da bi se malo ko iznenadio. Zamislite ga samo u filmu „Sister Act“ uz one gospele, kalambure i trujumf normalnosti. Ubeđen sam da bi bledo zamišljenu ulogu Pape pretvorio u triumf glume, vere, simpatija. On jedostavno ume sve čega se prihvati.

Kada je aprila 2005. biran 265. Papa i kad se među kandidatima našao i kardinal Bergoljo, njegova reakcija je bila odustajanje od kandidature „jer još nije zreo za tu ulogu“. Narednih osam godina iskoristio je da „sazri“, da napravi plan šta i kako treba menjati u Vatikanu. Jedan od prvih poslova, kada je izabran i izabrao sebi ime prema Sv. Francisku iz Asizija – uzora skromnosti i ljubavi prema „poslednjima“ – bio je da rasturi dotadašnju vlast korumpiranih kardinala, oduzimajući im iz ruku moć novca – vatikansku banku IOR, koja nije bila gadljiva ni na pare mafije. Prebacio je banku u ruke civilnih finansijskih stručnjaka, jer pare valja imati. Ni Bog ih ne poklanja. Posao je sproveo temeljito, uključiv i uklanjanje crkvenih velikodostojnika koji su se bavili biznisom više nego verom, ne samo u Vartikanu nego od Slovenije do Nigerije. Proklamovao je „lepu i siromašnu“ crkvu poštenja i služenja siromašnjima, što dalje od vlasti.

Enciklika Eugenii Gaudium u kojoj je Franciskov politički program (novembra 2013.) kaže: „novac treba da služi, a ne da upravlja“. Time je kompaktirao front protivnika od američke bogate desnice do nekih sveštenika i naglašene levice. Udarnu pesnicu čine politički komentator Raš Limbo (Rush Libough) čije emisije prati preko 20 miliona Amerikanaca i Horacio Verbicki (Verbitsky) „Arhiepiskop“ žestokih Papinih kritičara iz Buenos Airesa. Prvi ga naziva marksistom, hipokritom koji „ne zna šta govori kad pominje idolatriju novca i tiraniju kapitalizma“, njegovu encikliku novim „komunističkim manifestom“. Drugi, pisac, levičar koji Papu Franciska – Bergolju smatra „desničarskim populistom“ i u intervjuu na Sky TV (15.03.2013.) izjavljuje: „Mogu reći da je Bergoljo lažov…“ to dokumentuje tvrdnjom kako Bergoljo negira da je Vatikan znao za nedela u Argentini u vreme diktature. Kao i svojim otkrićima uloge Bergolja tokom 1999. godine. Naime, dvojica sveštenika Orlando Jorio (Yorio) i Franc Halik (Jalic) nakon izlaska na slobodu smatrali su da ih je Bergoljo denuncirao vojnoj hunti da su krili gerilce. Navodi takođe da je to Halik ponavljao više puta u „porodičnom krugu“, ali da je kasnije odustao od tih otužbi i „spalio sve dokumente iz tog vremena“.

Najnovija dva Franciskova ataka – na mafiju i političare – ojačaće front protiv njega i prisetiti vatikanske mračnjake na tradiciju uklanjanja nepoželjnih Papa kukutom i drugim definitivnim preparatima. Nije Francisko prvi koji je pozvao mafijaše da se pokaju. Učinio je to još 1993. godine Jovan Pavle II – prisnije Vojtila. Francisko je otišao dalje – obratio se i rodbini mafijaša i onima koji sarađiju sa njima, stavljajući i njima do znanja da će završiti u paklu, „novac koji imate, a potiče iz prljavih poslova i kriminala je krvav novac i nećete ga poneti na drugi svet“. Rečeno je to u kontekstu poziva sveštenicima da se odupru mafiji i stanu na stranu ugroženih i zakona. Misu, na kojoj je to rekao, služio je zajedno sa neumornim don Luiđi Ćotijem, „uličnim“ sveštenikom, koji je ceo svoj život posvetio pomaganju rodbini žrtava mafije. Bilo je to priznanje ne samo don Luiđiju, nego svim tim „uličnim“ sveštenicima, na najnižoj skali crkvene hijerarhije, koji čak nemaju ni svoju crkvicu i dijecezu, nego idu od jednog do drugog paćenika i nesebično pomažu. Desetak takvih je mafija poubijala.

Valja imati u vidu da su katolička crkvena hijerarhija i mafija u vekovnoj sprezi. Mafijaški bosovi sebe vide kao Hrista, „jer na svoju savest primaju patnju, greh i krivicu za dela onih kojima komanduju“, kako definiše Roberto Saviano, pisac i najtemeljitiji kritičar mafije, koji od kada je objavio knjigu „Gomora“ živi pod stalnom zaštitim policije. On navodi da se krvlju začinjeni ritual pristupanja mafiji u Kalabriji sprovodi pod ikonom Ahanđela Mihajla – zaštitnika! Mafijaši su najreligioznija skupina ljudi. Oni teški zlatni krstovi oko njihovih vratova jesu simbol bogatstva, ali još više vere da im to Bog neće zaboraviti kad se pred njim nađu. Ako crkva, kako Papa obećava, krene u otvoreni sukob sa mafijom, njeni bososvi zaista imaju razloga za uznemirenost, jer popovi znaju mnogo više nego policija.

Kao da papi Francisku sve to nije bilo dosta, nego je 27. marta održao Jutarnju misu (Messa mattutina) za koju je poslao pozivnice svim poslanicima i senatorima italijanskog parlamenta. Običaj je da Pape povremeno na takve mise pozivaju političare, privrednike i druge uticajne društvene kategorije. Papa Francisko, kao da se sinhronizovao sa novim, mladim i energičnim premijerom Rencijem u nameri da zameni staru političku elitu novim, još uvek poštenijim i odgovornijim snagama. Istina, svoju propoved uvio je u istorijski kontekst Hristovog vremena, ali sa nedvosmislenom namerom da se istorija shvati kao sadašnjost, akcentujući posebno one delove koji dovode do degradacije zajednice. Prisustvovala su 492 parlamentarca, kao na sednici oba doma, uz 9 ministara i 19 podsekretara… Malo ko je, sem ultralevičara, imao hrabrosti da izostane. Papa im je govorio kako se „u doba Hrista upravljačka klasa odvojila od naroda, napustila ga, postala nesposobna za drugo sem da sledi svoju ideologiju, svoje lične interese i srlja u korupciju /…/ moramo reći NE korupciji, partijskim interesima, pogrešnom putu, ’doktorima moranja’ – zato molim Gospoda da raste broj političara sposobnih da uđu u dijalog koji će voditi dobru i ojačati korenove otpora nedaćama našeg vremena /…/ unazađena je politika, koja bi morala biti jedna od najdragocenijih formi dobrote, jer teži opštem dobru“.

U pomenutoj encikliki Evangelii Gaudium Francisko je političarima još direktnije rekao da „ne možemo više verovati slepim snagama i nevidljivoj ruci tržišta“. Kasnije je to obrazlagao rečima: „Ekonomija se ne može više oslanjati na lekove koji postaju otrov, kao kad pokušava da poveća prihode umanjujući tržište rada, isključujući mnoštvo ljudi iz dostojanstvenog života.“ Ni Papa, ni nobelovci Krugman i Stiglic nemaju divizije, ali imaju razum i autoritet koji će kad-tad dovesti do promena.

Novine pišu da je Papa redovno obavešten o toku tajnih pregovora između SAD i Rusije oko Ukrajine. Biće da autoritet ne mora da se zasniva samo na divizijama.

Tom rečenicom koja znači: Pobednik je Beograđanin Nikola Savić – završen je veoma gledani reality show „Masterpeace/Remekdelo“ koji je pet meseci, svake nedelje privlačio pažnju gledalaca trećeg kanala italijanske televizije. Preko 5.000 potencijalnih pisaca prijavilo je svoje romane na ovaj neuobičajeni konkurs u kojem se izdavačka kuća Bompiani, kao suorganizator, obavezala da će pobednički roman štampati u 100.000 primeraka. Poslednje večeri, sinoć, 30. marta, u konkurenciji je ostalo pet fantastičnih pretendenata na poziv književnika. Prošli su kroz neveraovatne, povremeno surove peripetije da bi sem što su im romani bili najbolji, pokazali kako su u vremenskoj stisci i pred kamerama sposobni da opišu, udahnu autorsku osobenost od najbanalnijih susreta na ulici do pisanja scenarija za filmove.

Petoro njih našlo se u poslednjem okršaju: Stefano Busa, lekar; Lorenco Vargas, student Hari Poterovskog lika; Stefano Truko, službenik; Rafaela Silvestri, ex menadžer i Nikola Savić, magacioner u mestašcu Oriago De Mira, nedaleko od Venecije. U Italiju je došao kada je imao 12 godina, završio srednju školu i diplomirao na fakultetu za komunikacije. Oženjen, 36 godina i ima ćerku.

Poslednje večeri prvi otpada lekar Busa, vidno poražen, iako je među 5.000 pretendenata ipak peti. Sledeći student Vargas, neuverljivo blefira kako mu nije stalo što ne uspeva. Ostaju troje, od kojih činovnik Truko, kad mu saopšte da ispada iz igre oduševljeno konstatuje da mu je od početka bila opsesija da bude treći i eto uspeo je u tome. Priznaje da su preostalih dvoje nenadmašni.

Finalisti, menadžerka Silvestri i magacioner Savić, dobijaju „protežere“ – pisce od uspeha. Donato Karizi, dva miliona prodatih knjiga čita delove romana menadžerke Silvestri, ubeđuje žiri i publiku kako je njen roman „Udaljenost od Helsinkija“ najbolji. Savića podupire Suzana Tamaro, 17 miliona prodatih knjiga, kako kaže odlučila se za njega jer je iz Jugoslavije, koja je njena druga domovina, godinama je pisala svoje romane sedeći ispod Titove slike iz partizanskog doba. Eto iz te Jugoslavije koje više nema, dolazi pisac velike literarne snage i ulazi u evropsku literaturu na velika vrata. Čitaju na na smenu, kao dijalog, delove romana uz bučno navijanje publike.

Definitivnog pobednika glasaju ravnopravno publika, žiri i Elizabeta Zgarbi urednica izdavačke kuće Bompiani. Publika daje prednost spisateljici, žiri Saviću. Preostaje na urednici Zgarbi da presudi. Obrazlaže: „Najradije bih proglasila oboje pobednicima, međutim, pravila nalažu da bude samo jedan. Roman Rafaele Silvestri je briljantan, do savršenstva cizeliran, mogao bi bez ikakvih intervencija odmah u štampu“. Izgleda da je presudila pala u njenu korist. Međutim: „Savić nije tako prefinjen, ali ima neku maniju, unutrašnji naboj, ima – talenat. Zato glasam njega“. Nikola skače, trči prema urednici i ljubi je. Presrećan i zbunjen konstatuje: „Ljudi ja sam pisac. Objaviće mi roman“. Nastaje opšte grljenje, aplauzi, haos, žiri, publika, pobednici, sve izmešano – italijanski veselo. Svi trče prema Nikoli, ljube ga čestitaju. Lepo je biti makar svedok nečije vraški teško izborene pobede. Još je pritom „naš“. Nikoli daju „primerak“ njegovog romana, koliko za slikanje. Korice upečatljive. On otvara, a unutra prazne, bele stranice. Biće popunjene u rekordnom roku i u tiražu od 100.000 primeraka. Popunjene njegovim romanom: „Bolji život“ o mladoj generaciji osamdesetih, o ratu (o kojem nema direktno ni reči), o seksu (o kojem takođe nema ni reči), o životu, surovom a lepom, koji se ima zašto živeti.

Marketinški specijalisti vole da kategoriziraju ljude u odnosu na njihova primanja i potrošačke interese i da im onda daju imena u vidu skraćenica. Jedna od tih kategorija je na primjer: SITCOM „Single Income, Two Children, Oppressive Mortgage“ (Jedna plata, dvoje djece, preveliki kredit za kuću). Druga je GLAM: Greying Leisured Affluent Married (Prosijed, dobrostojeći, u braku sa puno slobodnog vremena). Još jedna interesantna je: ORCHID: One Recent Child Heavily In Debt (Jedna beba, visoki dugovi).

Moja omiljena kategorija je DINKI (Double Income No Kids – Dupli prihodi – bez djece). Ovo je kategorija na primjer workoholika ili bračnih parova koji žestoko rade i žestoko se provode – ali prije svega ovo je kategorija homoseksualnih parova. Ovo je grupa ljudi koja puno zarađuje i puno troši i kategorija koju svaka firma želi, ali ne može baš da dobije.

Jedna od najvećih globalnih solarnih firmi (2500 zaposlenih u 7 zemalja – 5,5 milijardi eura obrta) unajmila me je da im pomognem da otvore novo tržište za solarne panele. Solarno tržište u Holandiji raste tempom od 50% godišnje a nove solarne instalaterske firme niču kao gljive posle kiše i već sada ih ima na hiljade. Primera radi- moje malo selo od 2500 stanovnika ima 3 solarne instalaterske firme! Logično je da velike firme počinju da osjećaju pritisak konkurencije.

Nije mi prvi put da me neko pozove da smislim nekoliko dobrih ideja i da ih prezentiram upravnom odboru neke multinacionalke. Znam kako se ta igra igra. Obučeš power-suit, odaberes novi komad hardware-a (po mogućnosti nešto skupo i tanko = čitaj: najnoviji iPad) sa kog ćeš da prezentiraš na totalno cool način (tako da se svi zapitaju – „Kako on to radi?“). Naravno veoma je bitno da generalnog direktora dotične firme par dana ranije ne nazoveš javno u novinama „patetičnim seljakom sa intelektualnim kapacitetom zgnječene marelice“. Pogotovo ako je to generalni direktor holandskog Telekoma. Aaauuu!

Naravno treba se dobro prezentirati ali kao što je moja mama često spominjala – pita se ne može od vazduha praviti – dakle treba imati i dobre ideje. Najčešće nemam problema sa inspiracijom, ali ovog puta pita nije nikako išlo. U suštini to nije veliki problem, jer mi najbolje ideje obično dolaze u poslednjem trenutku. Imam već spremnu prezentaciju u koju samo treba uliti 3-4 slajda i to je to. Jufka je razvijena – rerna je zagrijana treba još samo ubaciti mljeveno meso za burek.

Međutim ovog puta nema ideja. 24 sata prije prezentacije nema ni jedne ideje. Solarna energija je jednostavna stvar. Staviš panele i imaš za par godina džabe struju. Nema tu velike pameti. Napraviš kalkulaciju – vidiš da ti se isplati – nazoveš instalacijsku firmu i za 3 sedmice imaš čime da se hvališ susjedima. Win-Win.

Tako je došao dan prezentacije a ja još uvijek nisam imao nikakvu ideju. Otišao sam u Amsterdam i hodao kroz centar kao zombi pokušavajući da ne mislim kakvu ću mega-budalu od sebe da napravim za 78 minuta i 30 sekundi.

I tada se desilo: ne gledajući kuda idem završio sam usred masovnog protesta protiv Vladimira Putina u centru Amsterdama. 27000 ljutih homoseksualaca protestuju protiv anti-homo politike najpoznatijeg ex-KGB-ovca. U Holandiji se svakodnevno protestuje protiv svega i svačega – ali ovo mi je trebalo koliko i rupa u glavi. Ne samo da nemam nikakve ideje za moju prezentaciju koja počinje za sat vremena, nego ću još povrh toga da zakasnim. Totalno iznerviran počeo sam u sebi da psujem: „Idioti – ovi nema smisla. Putin ne reaguje na proteste – treba ga lupiti po novčaniku jer to puno više boli!“ I tu mi je pala napamet fenomenalna ideja: šta je bolje od DINKI? Veoma ljuti DINKI!

Probijajući se kroz masu veoma ljutih i veoma dobro obučenih ljudi, zgrabio sam telefon i nazvao Skypeom mog asistenta Petera u Johannesburg-u (Južna Afrika: male plate – ljudi govore holandski – ista vremenska zona) i objasnio mu moju ideju.

I dok sam ja trčao ka poslovnoj zgradi gdje će biti sastanak – Peter je navalio na posao. U liftu me je dočekao PING – e-mail sa prezentacijom je stigao!!! Peter je završio cijelu prezentaciju za 22 minuta! “Goed Gedoen!” (Afrikaans za “Bravo Majstore!”)

Ušao sam u konferencijsku salu – otvorio sam iPad i na 160-inčnom ekranu u punoj HD kvaliteti se pojavila jedna riječ:

DE-PUTINIZACIJA

Tu se 15 prisutnih zgledalo. E tu sam vas čekao dame i gospodo! Target na tržištu: ljuti, imućni homoseksualci. Usluga: totalno izbacivanje upotrebe prirodnog gasa u domaćinstvu. Postavljanje solarnih panela, novi sistem za grijanje i toplu vodu, novi aparati u kuhinji. Obim radova po domaćinstvu: 2,5 puta veći od samo solarnih panela!

Slajd za slajdom: SWAT analiza, finansijska analiza, analiza rizika, prognoza obrta samo u Holandiji u prvoj godini: 370 miliona eura! Sljedeća godina: duplo toliko! Onda ide ekspanzija: Njemačka, Danska, Švedska, UK i onda ostatak eurozone! A da ne govorimo o sinergetskim vezama kroz cijeli lanac isporučilaca i biznis partnera.

Finansijski direktor je počeo da trlja ruke i žestoko SMS-uje svojim asistentima – CEO se samo smješka i gleda me pogledom koji govori: „Joj što te volim!“

E sad od ideje do realizacije je dugačak put. Da li će ovaj klijent ovu uslugu donijeti na tržište još uvijek nije sigurno. Ali je jako fino kada dobra ideja dovede do toga da ostanem DINKI a ne postanem PINCI (Poor In Need of Cash Infusion).

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys