U Americi je 25. aprila stupio na snagu novi sistem merenja ekonomskih performansi cele države. Ono što je do tog dana značio Gross Domestic Product – GDP, odnosno Bruto domaći proizvod – BDP više ne važi i prelazi se na Gross Output – GO, odnosno Bruto učinak – BU. Bitna razlika između BDP i BU je u tome što se po novom sistemu „nacionalni račun“ sastoji od vrednovanja svih faza ekonomske aktivnosti od sirovina, preko poluproizvoda do finalnog proizvoda. BDP je, međutim, zanemarivao međufaze i izražavao samo finalnu vrednost, čime je dovodio do potcenjivanja proizvodnje kao takve. Tvorac novog merila ekonomista Mark Skousen, ga definiše kao „snažan instrument analize sposoban da otvori nove perspektive“. Laiku se može činiti da je u pitanju samo optička varka, jer realnost ostaje onakva kakva je bez obzira kako će se zvati i kojim instrumentom meriti. Valja reći da američka ekonomija po BDP kriterijumu vredi 17.000 milijardi dolara, a po novom postaje gotovo dvostruko bogatija – 30.000 milijardi. To sad već menja makar utisak.
Kada se bilo gdje u svijetu spomene Holandija, ljudi obično misle na nekoliko stereotipa: lale (inače porijeklom iz Turske), sir (porijeklom iz Italije), vjetrenjače (porijeklom iz Njemačke i Danske). Nijedna od tih stvari nije izmišljena od strane Holanđana iako je dan-danas Holandija poznata po njima.
Ali ima jedna veoma specifična holandska stvar koja je izmišljena i usavršena ovdje – a to je tolerantnost.
Holanđani su veoma tolerantan narod. To je tačno. Ljudi sa potpuno istetoviranim licem i sa 2 kg raznoraznih metalnih pirsinga mogu slobodno da hodaju ulicama Haga ili Rotterdama a da niko od prolaznika ne trepne okom.
Nakon 23 godine ovdje tolerantnost je dio mog života: moj bivši knjigovođa je transseksualac (rođen kao zena – preobraćen u muško), moj kućni doktor je iz Avganistana (gdje u svom selu ima 3 žene i 8 djece), moja instruktorka vožnje je 55-godišnja lezbejka koja izgleda kao Sunđer Bob Kockalone a ima dušu od zlata i reflekse ko Supermen. Moj solarni instalaterski tim se sastoji od hrišćana koji se mole pred svako jelo, idu u crkvu 2 puta svake nedelje a u kolima im se non stop vrti New Dutch Gospel muzika na corporate Spotify account-u. Ali sve te stvari o njima su meni apsolutno nebitne!
Ono što je veoma bitno je: bivši knjigovođa mi je uštedio gomilu para, kućni doktor me svaki put preko reda pusti kad imam vakcinaciju protiv gripe (jer zna da mi pozli ako dugo mislim na injekcije), instruktorka vožnje me je spasila od 2 gadna sudara tokom časova vožnje a moje solarne kolege su sve do jednog perfekcionisti koji su ultaprecizni i 110% pouzdani. I to su stvari o njima koje su meni bitne!
Tolerantnost ne znači da ja prestanem da se čudim kada vidim životni stil neke druge osobe. Tolerantnost ne znači da okolina o dotičnim ljudima ne trača (naprotiv: Holanđani i Holanđanke su tračare svjetskog kalibra). Ali ono što tolerancija znači (u poslovnom svetu) je gledati ljude sa stanovišta njihovih poslovnih i profesionalnih kvaliteta. Drugim riječima: koliko novca mi knjigovođa moze uštediti a ne šta mu piše u pasošu u kategoriji: pol.
Holandija je ovu lekciju naučila pre 400 godina kada su holandski trgovci ozbiljno počeli da trguju po Aziji i naišli na veliki broj kultura i običaja koji su im bili veoma strani. Jedna od prvih lekcija je bila: Ako počneš da kritikuješ običaje svojih klijenata nećeš moći trgovati. Druge kolonijalne sile iz Evrope u to doba (Portugal, Engleska, Francuska, Španija) su bile mnogo više zainteresovane za širenje svog morala i religije. Ta ideja se ukorjenila u društvu i tako je i do sada ostalo.
Ovo sve znači da kada se ja kao čovjek sa brdovitog Balkana pojavim u nekoj firmi kao savjetnik, mene će saslušati zato jer (nadam se) imam nešto pametno da kažem i imam dobre ideje. I isto tako će se saslušati bilo koji ozbiljni poslovni prijedlog bilo koje firme iz Srbije koja ovdje dođe da prodaje svoje proizvode i usluge. Ali ono što se zauzvrat očekuje je da se ljudi iz tih holandskih firmi tretiraju na isti takav način. I to je fer.
Srpske firme inače imaju velikih prednosti – to su kompanije koje su naučile da rade u veoma nepovoljnim ekonomskim okolnostima u kojima 90% holandskih firmi ne bi moglo opstati ni mjesec dana. Nužda je majka kreativnosti. A ta srpska spretnost, kreativnost i domišljatost je ono što je u svijetu veoma bitna i rijetka osobina i može veoma dobro da se proda. Ali pre nego što srpske firme počnu da odlaze u taj svijet – lekciju holandske tolerantnosti bi svakako trebalo dobro naučiti.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
1 april 2014. Danas je poštom došla plava koverta. Holanđani (pa i naturalizovani i dobro integrisani kao ja) se ne plaše mnogo stvari u svakodnevnom životu, ali plava koverta svima donosi voma neprijatan osećaj. Plava koverta je naime račun iz poreske službe (De Belastingdienst).
Holanđani imaju zasluženu reputaciju najvećih stipsi u Evropi. Pravilo broj jedan u Holandiji: ne udaraj po glavi – udari po džepu (više će da boli). Holandske firme plaćaju račune uvijek poslednjeg dana pre isteka roka plaćanja. A ako može (ako ne paziš strogo pa im zaračunaš zateznu kamatu) i još nekoliko dana preko toga. U većini slučajeva oni imaju dovoljno para da ti odmah plate – ali štos je da se novac drži na kamatnom računu (ne bi li zaradio 80 centi na svakih hiljadu eura) a da se onda kompjuteru banke da nalog da taj novac skine i uplati tebi poslednjeg dana pre nego što istekne rok. Sve vrlo high-tech, naravno!
Ovo je poznata svar na koju se svi žale i koju svi rade! Još se dobro sjećam lekcije koju mi je održao moj knjigovođa (i dobar prijatelj) kad sam tek otvorio svoju prvu firmu ovde 1992. “Nikada nemoj plaćati račune odmah! To je loša poslovna praksa!” – naravno ovo propraćeno mahanjem prsta i oštrim pogledom koji se izgleda ne primenjuje samo na malu decu.
Zatezanje plaćanja nije rezultat financijske krize – čak i u danima boom-a 2003-2007 holandske firme su radile istu stvar. (Znate li da su Holanđani izmislili bakarnu žicu? Naime, to se desilo kada su se dva Holađanina posvađala kako će da podele 5 centi!)
Naravno postoje firme koje su praksu zatezanja plaćanja dovele do vrhunca. KPN – Holandski telekom – bivša državna firma koja je i pored deregulacije još uvek broj 1 u fiksnoj i mobilnoj komunikaciji – je bila moj klijent dugi niz godina. Zvanična platežna politika KPN-a je da se sve fakture plaćaju u roku od 90 dana (ovo je zbog toga što im je tim psihologa i marketing specijalista izvršio istraživanje i rekao da je ovo maksimalno što mogu da izvuku a da ne dobiju loše ime). Naravno oni su uvereni da bi Kraljica Beatrix lično došla da im oduzme pasoše ako ne bi probali rok plaćanja još nekoliko dana da rastegnu. Stoga je KPN odlučio da broji tih 90 dana od sljedećeg prvog u mesecu!!! Što znači da ti se može desiti da čekas 4 meseca na plaćanje!
Ovo je grozno za malu firmu poput moje – ali onda su tu naravno banke koje će veoma rado da ti daju kredit da premostiš ovo (i da ti naravno naplate kamatu od 8%) ili ako si velika firma onda ta ista banka ima posebnu uslugu koja se zove “factoring”. To znaci da ti pošalješ podatke banci, banka napravi fakturu i pošalje na primer KPN-u, ti dobiješ pare odmah (minus 5-10% provizije), a KPN onda plati banci. Svi su oni sretni a ti si završio sa 10% manje prihoda!
Naravno, od groznih ima i gorih – a to je holandska Vlada. Treba dati primer svom stanovništvu kako se loše plaća – regionalne vlade (opštine i provincije) su svake godine na prvom mestu loših platiša i svake godine se kaže da bi oni trebalo da se poprave. Yeah, right!
Holadska vlada takođe voli da pomogne multinacionalnim firmama da izbegnu plaćanje poreza u drugim evropskim zemljama. Starbucks u Velikoj Britaniji ne plaća porez i pored zarade u milijardama, Google takođe, Apple, Microsoft, Pfizer, Adobe, Oracle, Facebook, Eli Lilly, pa čak i Holandske železnice rade isto to. To se radi sa šemom koja se zove “Double Irish with Dutch Sandwich” za detalje pogledajte ovde.
Stvar je u tome da je holadska vlada omogućila multinacionalkama pravila za izbegavanje poreza i odobrava tu praksu jer njima donosi otprilike 1,5 milijardi evra godišnje – a to što druge EU zemlje košta desetine milijardi – na to holandski ministar finansija odmahne sa smeškom.
Naravno kada ti treba da platiš holandskoj vladi svoj porez – onda je to skroz druga stvar. Kazne za kasno plaćanje su izuzetno stroge. Eventuelne žalbe na iznos koji treba platiti ocenjuje poreski inspektor sam po starom dobrom bosanskom principu: Kadija te tuži – kadija ti sudi. Poreska služba ima surova pravila i tih se pravila 100% pridržavaju.
Dakle meni kao vlasniku male firme ne preostaje ništa drugo nego da otvorim kovertu i platim dati iznos – ali naravno ne ranije nego 30. Aprila u 23:59.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Tom rečenicom koja znači: Pobednik je Beograđanin Nikola Savić – završen je veoma gledani reality show „Masterpeace/Remekdelo“ koji je pet meseci, svake nedelje privlačio pažnju gledalaca trećeg kanala italijanske televizije. Preko 5.000 potencijalnih pisaca prijavilo je svoje romane na ovaj neuobičajeni konkurs u kojem se izdavačka kuća Bompiani, kao suorganizator, obavezala da će pobednički roman štampati u 100.000 primeraka. Poslednje večeri, sinoć, 30. marta, u konkurenciji je ostalo pet fantastičnih pretendenata na poziv književnika. Prošli su kroz neveraovatne, povremeno surove peripetije da bi sem što su im romani bili najbolji, pokazali kako su u vremenskoj stisci i pred kamerama sposobni da opišu, udahnu autorsku osobenost od najbanalnijih susreta na ulici do pisanja scenarija za filmove.
Petoro njih našlo se u poslednjem okršaju: Stefano Busa, lekar; Lorenco Vargas, student Hari Poterovskog lika; Stefano Truko, službenik; Rafaela Silvestri, ex menadžer i Nikola Savić, magacioner u mestašcu Oriago De Mira, nedaleko od Venecije. U Italiju je došao kada je imao 12 godina, završio srednju školu i diplomirao na fakultetu za komunikacije. Oženjen, 36 godina i ima ćerku.
Poslednje večeri prvi otpada lekar Busa, vidno poražen, iako je među 5.000 pretendenata ipak peti. Sledeći student Vargas, neuverljivo blefira kako mu nije stalo što ne uspeva. Ostaju troje, od kojih činovnik Truko, kad mu saopšte da ispada iz igre oduševljeno konstatuje da mu je od početka bila opsesija da bude treći i eto uspeo je u tome. Priznaje da su preostalih dvoje nenadmašni.
Finalisti, menadžerka Silvestri i magacioner Savić, dobijaju „protežere“ – pisce od uspeha. Donato Karizi, dva miliona prodatih knjiga čita delove romana menadžerke Silvestri, ubeđuje žiri i publiku kako je njen roman „Udaljenost od Helsinkija“ najbolji. Savića podupire Suzana Tamaro, 17 miliona prodatih knjiga, kako kaže odlučila se za njega jer je iz Jugoslavije, koja je njena druga domovina, godinama je pisala svoje romane sedeći ispod Titove slike iz partizanskog doba. Eto iz te Jugoslavije koje više nema, dolazi pisac velike literarne snage i ulazi u evropsku literaturu na velika vrata. Čitaju na na smenu, kao dijalog, delove romana uz bučno navijanje publike.
Definitivnog pobednika glasaju ravnopravno publika, žiri i Elizabeta Zgarbi urednica izdavačke kuće Bompiani. Publika daje prednost spisateljici, žiri Saviću. Preostaje na urednici Zgarbi da presudi. Obrazlaže: „Najradije bih proglasila oboje pobednicima, međutim, pravila nalažu da bude samo jedan. Roman Rafaele Silvestri je briljantan, do savršenstva cizeliran, mogao bi bez ikakvih intervencija odmah u štampu“. Izgleda da je presudila pala u njenu korist. Međutim: „Savić nije tako prefinjen, ali ima neku maniju, unutrašnji naboj, ima – talenat. Zato glasam njega“. Nikola skače, trči prema urednici i ljubi je. Presrećan i zbunjen konstatuje: „Ljudi ja sam pisac. Objaviće mi roman“. Nastaje opšte grljenje, aplauzi, haos, žiri, publika, pobednici, sve izmešano – italijanski veselo. Svi trče prema Nikoli, ljube ga čestitaju. Lepo je biti makar svedok nečije vraški teško izborene pobede. Još je pritom „naš“. Nikoli daju „primerak“ njegovog romana, koliko za slikanje. Korice upečatljive. On otvara, a unutra prazne, bele stranice. Biće popunjene u rekordnom roku i u tiražu od 100.000 primeraka. Popunjene njegovim romanom: „Bolji život“ o mladoj generaciji osamdesetih, o ratu (o kojem nema direktno ni reči), o seksu (o kojem takođe nema ni reči), o životu, surovom a lepom, koji se ima zašto živeti.
Američki časopis Fortune je 25. marta na prvo mesto svoje liste Worlds 50 Greatest Leaders (50 superlidera) svrstao Papu Franciska – Bergolja. Desilo se to samo tri dana posle Papine žestoke osude mafije i dva dana pre nego što je italijanskim političarima stavio do znanja da spadaju u istu političku kaljugu kao i oni koji su prodali Hrista. Iza blagog i vedrog osmeha na njegovom licu krije se žestok, koncentrisan i odlučan političar. On, prema ciničnoj Staljinovoj doskočici, nema divizije, ali, nepojmljivo za staljiniste, ima ogromnu moralnu snagu i sve veći uticaj širom planete. Kad bi nekim slučajem Papa Francisko uz mnoštvo drugih priznanja dobio „Oskara“, nagradu američke Akademije za film, mislim da bi se malo ko iznenadio. Zamislite ga samo u filmu „Sister Act“ uz one gospele, kalambure i trujumf normalnosti. Ubeđen sam da bi bledo zamišljenu ulogu Pape pretvorio u triumf glume, vere, simpatija. On jedostavno ume sve čega se prihvati.
Kada je aprila 2005. biran 265. Papa i kad se među kandidatima našao i kardinal Bergoljo, njegova reakcija je bila odustajanje od kandidature „jer još nije zreo za tu ulogu“. Narednih osam godina iskoristio je da „sazri“, da napravi plan šta i kako treba menjati u Vatikanu. Jedan od prvih poslova, kada je izabran i izabrao sebi ime prema Sv. Francisku iz Asizija – uzora skromnosti i ljubavi prema „poslednjima“ – bio je da rasturi dotadašnju vlast korumpiranih kardinala, oduzimajući im iz ruku moć novca – vatikansku banku IOR, koja nije bila gadljiva ni na pare mafije. Prebacio je banku u ruke civilnih finansijskih stručnjaka, jer pare valja imati. Ni Bog ih ne poklanja. Posao je sproveo temeljito, uključiv i uklanjanje crkvenih velikodostojnika koji su se bavili biznisom više nego verom, ne samo u Vartikanu nego od Slovenije do Nigerije. Proklamovao je „lepu i siromašnu“ crkvu poštenja i služenja siromašnjima, što dalje od vlasti.
Enciklika Eugenii Gaudium u kojoj je Franciskov politički program (novembra 2013.) kaže: „novac treba da služi, a ne da upravlja“. Time je kompaktirao front protivnika od američke bogate desnice do nekih sveštenika i naglašene levice. Udarnu pesnicu čine politički komentator Raš Limbo (Rush Libough) čije emisije prati preko 20 miliona Amerikanaca i Horacio Verbicki (Verbitsky) „Arhiepiskop“ žestokih Papinih kritičara iz Buenos Airesa. Prvi ga naziva marksistom, hipokritom koji „ne zna šta govori kad pominje idolatriju novca i tiraniju kapitalizma“, njegovu encikliku novim „komunističkim manifestom“. Drugi, pisac, levičar koji Papu Franciska – Bergolju smatra „desničarskim populistom“ i u intervjuu na Sky TV (15.03.2013.) izjavljuje: „Mogu reći da je Bergoljo lažov…“ to dokumentuje tvrdnjom kako Bergoljo negira da je Vatikan znao za nedela u Argentini u vreme diktature. Kao i svojim otkrićima uloge Bergolja tokom 1999. godine. Naime, dvojica sveštenika Orlando Jorio (Yorio) i Franc Halik (Jalic) nakon izlaska na slobodu smatrali su da ih je Bergoljo denuncirao vojnoj hunti da su krili gerilce. Navodi takođe da je to Halik ponavljao više puta u „porodičnom krugu“, ali da je kasnije odustao od tih otužbi i „spalio sve dokumente iz tog vremena“.
Najnovija dva Franciskova ataka – na mafiju i političare – ojačaće front protiv njega i prisetiti vatikanske mračnjake na tradiciju uklanjanja nepoželjnih Papa kukutom i drugim definitivnim preparatima. Nije Francisko prvi koji je pozvao mafijaše da se pokaju. Učinio je to još 1993. godine Jovan Pavle II – prisnije Vojtila. Francisko je otišao dalje – obratio se i rodbini mafijaša i onima koji sarađiju sa njima, stavljajući i njima do znanja da će završiti u paklu, „novac koji imate, a potiče iz prljavih poslova i kriminala je krvav novac i nećete ga poneti na drugi svet“. Rečeno je to u kontekstu poziva sveštenicima da se odupru mafiji i stanu na stranu ugroženih i zakona. Misu, na kojoj je to rekao, služio je zajedno sa neumornim don Luiđi Ćotijem, „uličnim“ sveštenikom, koji je ceo svoj život posvetio pomaganju rodbini žrtava mafije. Bilo je to priznanje ne samo don Luiđiju, nego svim tim „uličnim“ sveštenicima, na najnižoj skali crkvene hijerarhije, koji čak nemaju ni svoju crkvicu i dijecezu, nego idu od jednog do drugog paćenika i nesebično pomažu. Desetak takvih je mafija poubijala.
Valja imati u vidu da su katolička crkvena hijerarhija i mafija u vekovnoj sprezi. Mafijaški bosovi sebe vide kao Hrista, „jer na svoju savest primaju patnju, greh i krivicu za dela onih kojima komanduju“, kako definiše Roberto Saviano, pisac i najtemeljitiji kritičar mafije, koji od kada je objavio knjigu „Gomora“ živi pod stalnom zaštitim policije. On navodi da se krvlju začinjeni ritual pristupanja mafiji u Kalabriji sprovodi pod ikonom Ahanđela Mihajla – zaštitnika! Mafijaši su najreligioznija skupina ljudi. Oni teški zlatni krstovi oko njihovih vratova jesu simbol bogatstva, ali još više vere da im to Bog neće zaboraviti kad se pred njim nađu. Ako crkva, kako Papa obećava, krene u otvoreni sukob sa mafijom, njeni bososvi zaista imaju razloga za uznemirenost, jer popovi znaju mnogo više nego policija.
Kao da papi Francisku sve to nije bilo dosta, nego je 27. marta održao Jutarnju misu (Messa mattutina) za koju je poslao pozivnice svim poslanicima i senatorima italijanskog parlamenta. Običaj je da Pape povremeno na takve mise pozivaju političare, privrednike i druge uticajne društvene kategorije. Papa Francisko, kao da se sinhronizovao sa novim, mladim i energičnim premijerom Rencijem u nameri da zameni staru političku elitu novim, još uvek poštenijim i odgovornijim snagama. Istina, svoju propoved uvio je u istorijski kontekst Hristovog vremena, ali sa nedvosmislenom namerom da se istorija shvati kao sadašnjost, akcentujući posebno one delove koji dovode do degradacije zajednice. Prisustvovala su 492 parlamentarca, kao na sednici oba doma, uz 9 ministara i 19 podsekretara… Malo ko je, sem ultralevičara, imao hrabrosti da izostane. Papa im je govorio kako se „u doba Hrista upravljačka klasa odvojila od naroda, napustila ga, postala nesposobna za drugo sem da sledi svoju ideologiju, svoje lične interese i srlja u korupciju /…/ moramo reći NE korupciji, partijskim interesima, pogrešnom putu, ’doktorima moranja’ – zato molim Gospoda da raste broj političara sposobnih da uđu u dijalog koji će voditi dobru i ojačati korenove otpora nedaćama našeg vremena /…/ unazađena je politika, koja bi morala biti jedna od najdragocenijih formi dobrote, jer teži opštem dobru“.
U pomenutoj encikliki Evangelii Gaudium Francisko je političarima još direktnije rekao da „ne možemo više verovati slepim snagama i nevidljivoj ruci tržišta“. Kasnije je to obrazlagao rečima: „Ekonomija se ne može više oslanjati na lekove koji postaju otrov, kao kad pokušava da poveća prihode umanjujući tržište rada, isključujući mnoštvo ljudi iz dostojanstvenog života.“ Ni Papa, ni nobelovci Krugman i Stiglic nemaju divizije, ali imaju razum i autoritet koji će kad-tad dovesti do promena.
Novine pišu da je Papa redovno obavešten o toku tajnih pregovora između SAD i Rusije oko Ukrajine. Biće da autoritet ne mora da se zasniva samo na divizijama.
Marketinški specijalisti vole da kategoriziraju ljude u odnosu na njihova primanja i potrošačke interese i da im onda daju imena u vidu skraćenica. Jedna od tih kategorija je na primjer: SITCOM „Single Income, Two Children, Oppressive Mortgage“ (Jedna plata, dvoje djece, preveliki kredit za kuću). Druga je GLAM: Greying Leisured Affluent Married (Prosijed, dobrostojeći, u braku sa puno slobodnog vremena). Još jedna interesantna je: ORCHID: One Recent Child Heavily In Debt (Jedna beba, visoki dugovi).
Moja omiljena kategorija je DINKI (Double Income No Kids – Dupli prihodi – bez djece). Ovo je kategorija na primjer workoholika ili bračnih parova koji žestoko rade i žestoko se provode – ali prije svega ovo je kategorija homoseksualnih parova. Ovo je grupa ljudi koja puno zarađuje i puno troši i kategorija koju svaka firma želi, ali ne može baš da dobije.
Jedna od najvećih globalnih solarnih firmi (2500 zaposlenih u 7 zemalja – 5,5 milijardi eura obrta) unajmila me je da im pomognem da otvore novo tržište za solarne panele. Solarno tržište u Holandiji raste tempom od 50% godišnje a nove solarne instalaterske firme niču kao gljive posle kiše i već sada ih ima na hiljade. Primera radi- moje malo selo od 2500 stanovnika ima 3 solarne instalaterske firme! Logično je da velike firme počinju da osjećaju pritisak konkurencije.
Nije mi prvi put da me neko pozove da smislim nekoliko dobrih ideja i da ih prezentiram upravnom odboru neke multinacionalke. Znam kako se ta igra igra. Obučeš power-suit, odaberes novi komad hardware-a (po mogućnosti nešto skupo i tanko = čitaj: najnoviji iPad) sa kog ćeš da prezentiraš na totalno cool način (tako da se svi zapitaju – „Kako on to radi?“). Naravno veoma je bitno da generalnog direktora dotične firme par dana ranije ne nazoveš javno u novinama „patetičnim seljakom sa intelektualnim kapacitetom zgnječene marelice“. Pogotovo ako je to generalni direktor holandskog Telekoma. Aaauuu!
Naravno treba se dobro prezentirati ali kao što je moja mama često spominjala – pita se ne može od vazduha praviti – dakle treba imati i dobre ideje. Najčešće nemam problema sa inspiracijom, ali ovog puta pita nije nikako išlo. U suštini to nije veliki problem, jer mi najbolje ideje obično dolaze u poslednjem trenutku. Imam već spremnu prezentaciju u koju samo treba uliti 3-4 slajda i to je to. Jufka je razvijena – rerna je zagrijana treba još samo ubaciti mljeveno meso za burek.
Međutim ovog puta nema ideja. 24 sata prije prezentacije nema ni jedne ideje. Solarna energija je jednostavna stvar. Staviš panele i imaš za par godina džabe struju. Nema tu velike pameti. Napraviš kalkulaciju – vidiš da ti se isplati – nazoveš instalacijsku firmu i za 3 sedmice imaš čime da se hvališ susjedima. Win-Win.
Tako je došao dan prezentacije a ja još uvijek nisam imao nikakvu ideju. Otišao sam u Amsterdam i hodao kroz centar kao zombi pokušavajući da ne mislim kakvu ću mega-budalu od sebe da napravim za 78 minuta i 30 sekundi.
I tada se desilo: ne gledajući kuda idem završio sam usred masovnog protesta protiv Vladimira Putina u centru Amsterdama. 27000 ljutih homoseksualaca protestuju protiv anti-homo politike najpoznatijeg ex-KGB-ovca. U Holandiji se svakodnevno protestuje protiv svega i svačega – ali ovo mi je trebalo koliko i rupa u glavi. Ne samo da nemam nikakve ideje za moju prezentaciju koja počinje za sat vremena, nego ću još povrh toga da zakasnim. Totalno iznerviran počeo sam u sebi da psujem: „Idioti – ovi nema smisla. Putin ne reaguje na proteste – treba ga lupiti po novčaniku jer to puno više boli!“ I tu mi je pala napamet fenomenalna ideja: šta je bolje od DINKI? Veoma ljuti DINKI!
Probijajući se kroz masu veoma ljutih i veoma dobro obučenih ljudi, zgrabio sam telefon i nazvao Skypeom mog asistenta Petera u Johannesburg-u (Južna Afrika: male plate – ljudi govore holandski – ista vremenska zona) i objasnio mu moju ideju.
I dok sam ja trčao ka poslovnoj zgradi gdje će biti sastanak – Peter je navalio na posao. U liftu me je dočekao PING – e-mail sa prezentacijom je stigao!!! Peter je završio cijelu prezentaciju za 22 minuta! “Goed Gedoen!” (Afrikaans za “Bravo Majstore!”)
Ušao sam u konferencijsku salu – otvorio sam iPad i na 160-inčnom ekranu u punoj HD kvaliteti se pojavila jedna riječ:
DE-PUTINIZACIJA
Tu se 15 prisutnih zgledalo. E tu sam vas čekao dame i gospodo! Target na tržištu: ljuti, imućni homoseksualci. Usluga: totalno izbacivanje upotrebe prirodnog gasa u domaćinstvu. Postavljanje solarnih panela, novi sistem za grijanje i toplu vodu, novi aparati u kuhinji. Obim radova po domaćinstvu: 2,5 puta veći od samo solarnih panela!
Slajd za slajdom: SWAT analiza, finansijska analiza, analiza rizika, prognoza obrta samo u Holandiji u prvoj godini: 370 miliona eura! Sljedeća godina: duplo toliko! Onda ide ekspanzija: Njemačka, Danska, Švedska, UK i onda ostatak eurozone! A da ne govorimo o sinergetskim vezama kroz cijeli lanac isporučilaca i biznis partnera.
Finansijski direktor je počeo da trlja ruke i žestoko SMS-uje svojim asistentima – CEO se samo smješka i gleda me pogledom koji govori: „Joj što te volim!“
E sad od ideje do realizacije je dugačak put. Da li će ovaj klijent ovu uslugu donijeti na tržište još uvijek nije sigurno. Ali je jako fino kada dobra ideja dovede do toga da ostanem DINKI a ne postanem PINCI (Poor In Need of Cash Infusion).
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Nisam skoro dobio toliko mejlova kao ovih dana. Pita me redakcija, rodbina, privrženi čitaoci kako to da se Italija raspada, a ja kao oni na Titaniku igram, ne baš tango, ali preferans verovatno. Kao, eto, rušim sam sebi reputaciju poznavaoca Italije. Reč je o, kod nas, naduvanoj temi „referenduma“ o otcepljenju regije Veneto od Italije. Tu vest sam idući na glasanje 16. marta video u našim najtiražnijim novinama i prva pomisao mi je bila: „Nije li danas već 1. april“. Reč je o tome da se regija Veneto, čiji je glavni grad Venecija, koja ima 4,9 miliona dobrostojećih stanovnika, ogromnom većinom (kao) odlučila da se osamostali od Italije. Hahahaha – što bi napisali ljubitelji Fejsa.
Danas sam pozvan na prezentaciju novog električnog auta – BMW i3. Njemačke auto kompanije su se inače veoma kasno dosjetile da su električni automobili jedini koji imaju budućnost. Veoma dugo su se jedan za drugim direktori Volkswagena, Audija i ostalih javno blamirali izjavljujući da električni automobili nisu relevantni.
I stoga je moje iznenađenje bilo veće što je BMW od ovoga napravio veliku stvar. Prezentacija je veoma fino organizovana u veoma ekskluzivnom konferencijskom centru, nacionalne novine su objavile velike reklame preko cijele stranice, TV stanice su počele da vrte veoma lepo napravljenu reklamu. U Holandiju je specijalno za ovu priliku došao glavni dizajner cijele BMW-grupe: Adrian van Hooydonk (inače i sam Holanđanin).
Prezentacija je trajala dobrih sat vremena. Ulickana i izuzetno dobro uvježbana. Nakon prezentacije je došlo vrijeme da pozvani gosti pogledaju pripremljenu izložbu: 2 potpuno opremljena automobila a pored toga još 7 štandova gdje je svaki dio tehnologije ovog automobila bio posebno objašnjen. Pored toga prominentno postavljena nova high-tech karoserija od ugljenih vlakana koja je čvrsta kao čelik ali 50% lakša.
Međutim za to vrijeme je mene nekakav crv počeo da grize. Nešto sa ovim automobilom nije u redu. Nešto jednostavno tu ne štima. U biznisu se strogo pridržavam nekoliko pravila. A jedno od njih je pravilo da kada ljudi jedno govore, a drugo rade – onda je ono što govore šarena laža i njihove prave namjere se mogu vidjeti iz njihovih akcija.
Ono što mi je prvo upalo u oči je da je i3 prilično maleno auto. Veoma slično Audiju A2 (koji je bio fijasko). Jeste da i3 ima cool dizajn i da je jedno od prvih auta koje ima kompletnu karoseriju napravljenu od kompozitnih ugljenih vlakana, ali to nije ono što BMW-ovi klijenti traže.
Tipični BMW klijent bilo gdje na svijetu je zainteresovan za imidž, a i u biciklističkoj i ekološki osvešćenoj zemlji kao što je Holandija – to nije drugačije. BMW vozači su bahati, voze prebrzo i generalno misle da su bogovi na putevima. Kome onda BMW misli prodati mali automobil, koji jedva može da dostigne 130km/sat i ima akcijski radijus od 100 kilometara? Tipičan BMW vozač ne bi ovo malo auto kupio ni svojoj ćerki tinejdžerki. Sa druge strane ekološki osvešćeni ljudi neće kupiti auto koje je manje, slabije po karakteristikama i 20% skuplje od Nissan LEAF-a (najprodavanije električno auto na svetu).
Saša zbunjen.
U Sjedinjenim Državama Tesla model S se prodaje bolje nego Mercedes, Audi, BMW i Porshe ZAJEDNO. I ovo malo auto je njihov odgovor na Teslinu konkurenciju? Počeo sam da se pitam da onaj holandski dizajner nije u BMW donio ne samo svoje znanje nego i popriličnu zalihu holandskih XTC pilula.
Ali onda mi je svanulo!! BMW uopšte ne želi da napravi električno auto! Njihov cilj je da testiraju proizvodnju automobilskih karoserija od ugljenih vlakana! BMW zna da stroga evropska pravila o limitiranju izduvnih gasova dolaze za par godina! I jedini način da se velike BMW limuzine uklope u ta pravila je da imaju manji (tro-cilindrični) motor. A jedini način kako se mogu zadržati performanse koje BMW vozači očekuju je da se težina automobila drastično smanji upotrebom kompozitnih high-tech materijala. I tada mi je njihov plan postao veoma jasan! BMW može na ovom malom automobilu da sa jedne strane zamaže oči narodnim masama i da kaže da imaju električno auto. A sa druge strane veoma kritičnu tehnologiju proizvodnje karoserija od kompozitnih vlakana mogu da usavrše čak i ako i3 propadne na tržištu.
E tad mi je već bilo puno lakše. Odahnuo sam! Za trenutak sam se zabrinuo da će Nijemci da shvate da je 5 do 12 i da im Tesla Motors nepovratno otima jedno po jedno tržište (prvo Amerika, onda Evropa i uskoro Kina). Moje akcije Tesle su još uvijek osigurane da rastu, a BMW je sigurno na putu ka stečaju u 2025-oj!
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
Samo je jedno sigurno kada je u pitanju Mateo Renci (Matteo Renzi), generalni sekretar Demokratske partije Italije – on je maksimalno najpopularniji političar u ovom trenutku. Današnji (5. mart) rezultati ispitivanja pokazuju da ga 60 odsto Italijana ocenjuje pozitivno. Do takvih visina popularnosti uspevao je da se domogne jedino Silvio Berluskoni. Prva tri kvaliteta koje ističu njemu skloni jesu: mladost, hrabrost i govorništvo. Na prva tri mesta kod onih koji mu nisu naklonjeni su: lažan, bez sadržaja, služi se obećanjima, a ne argumentima. Postoji još jedna dimenzija privrženosti, a to je da od onih koji su mu privrženi 58 odsto su pripadnici njegove partije (PD), a 63 odsto Berluskonijeve Forza Italia. Dakle, popularniji je kod protivnika nego u sopstvenoj partiji. Zašto? Osnovni je razlog što od Rencija nećete čuti ni jednu ideju koja pripada tradiconalnim levičarskim težnjama. On je zapravo tipičan agresivni preduzetnik u politici. Njega ideje malo interesuju, ako po nešto od njih i prihvati, onda je to zato što oseća da će mu to doneti glasove, popularnost, vlast. Kako je rekao ovih dana Berluskoni: “Renci je naneo više štete komunizmu (za njega je komunizam sve što nije uz njega), nego ja za dvadeset godina”.
Otkud takvo mišljenje? Pa Renci je preko svoje dobro uigrane i disciplinovane manjine u hetrogenoj PD uspeo prvo da u Parlamentu spreči izbor Romana Prodia za predesednika Republike. Uprkos partijskoj odluci da se glasa za Prodija, 101 gotovo sigurno njegov poslanik glaso je protiv. Zatim je njegova ekipa izglasala nepoverenje Pjerluiđi Bersaniju na mestu generalnog sekretara (gensek), partije iako je ovaj pobedio na predglasanju članstva, te na to mesto nametnula Rencija. Konačno što je, u svojstvu genseka, predsednika vlade (iz njegove partije) zavaravao da će ga podržavati sve dok ne sprovede potrebne reforme, a to znači do 2015. godine kada slede redovni izbori. I njemu je Rencijev Izvršni odbor, koji je on lično sastavio, izglasao nepoverenje i prinudio ga da napusti položaj u korist Rencija, čim je to ovaj poželeo. Desilo se da je Bersani dobio moždani udar. Kada se brzo i srećno oporavio i došao u Parlament da kao disciplinovani poslanik demokratske partije glasa poverenje novoj Rencijevoj vladi i kada mu je još drugi uklonjeni političar, Enriko Leta, prišao da ga zagrli, ovacije svih poslanika i levice i desnice dostigle su retko viđen nivo.
Povod ovom tekstu je članak objavljen na sajtu London School of Economic, Arijane Đovanini (Arianna Giovannini) i Džejmsa Njuela (James Newel), oboje visoko rangirani politolozi, koji sa naglašenim simpatijama veruju da će “Renci uspeti da predstavi sebe kao harizmatskog lidera, sposobnog da vodi politiku u Blerovom stilu…” Nastranu to što sam ja u ranijim tekstovima o Renciju pisao sa jasnom dozom skepse, ipak nije u pitanju moja povređena sujeta, nego činjenica da sve veći broj politologa, konstitucionalista, političkih komentatora u Italiji izražava naglašenu suzdržljivost prema uspehu Rencija i što je on sve popularnija tema komičara i šarlatana – umetnika koji u Italiji veoma utiču na političko mišljenje. Ono što održava Rencija nije ni jegova sposobnost ni Berluskonijeva naklonost, nego svest svih politički odgovornih ličnosti i sa leve i sa desne scene da Italiji prete teška vremena ako se ne postigne saglasnost oko minimuma reformskih promena i ne postavi ekonomiju na čvršće noge.
Činjenica je da su čak i ličnosti iz PD koje je Renci beskrupulozno oterao sa scene, sklone da veruju kako će možda njegova ekipa (Lenjinove “korisne budale”) uspeti to što oni nisu. Reč je ne samo o “starim kadrovima” nego i o vršnjacima Leta (Letta), Kuperlo (Cuperlo), Ćivati (Civatti)… koji nisu skloni da se podvrgu diktaturi jedne narcisoidne ličnosti. Realnost je za sada sledeća: prvi i najvažniji je posao promena izbornog zakona kako bi se premiranjem pobednika dobila stabilna većina i omogućilo da vlade ubuduće traju četiri godine, a ne godinu i tri dana koliko im je dosadašnji prosek. Revolucionarni zakon, koji je predviđao ukidanje senata, kao glavne kočnice reformama, i stvaranje umesto njega doma regija (kao nekada Veće republika i pokrajina u SFRJ) završava se prilično haotičnom situacijom da će do kraja sedmice biti verovatno donet zakon koji se odnosi samo na skupštinu (donji dom) a ne i na senat. Ostane li senat takav kakav jeste, izborna paraliza ni za dlaku neće biti promenjena. Pa ipak, Renci će moći da se hvali kako je samo za sedam dana prekoračio rok koji je obečao – do kraja februara, za donošenje zakona. Šta se dobilo, o tome, uveren sam, neće govoriti, jer, eto, senat je posebno pitanje…
U jednom od tekstova naveo sam iskreno smatrajući unikumom njegovo obećanje da će svakoga meseca izvesti po jednu reformu. To može samo neko ko je diktator ili ko blefira. Bude li ih izvodio na način na koji je to postigao sa izbornim zakonom bojim se da će mu rejting naglo krenuti nadole. Linkoln je imao konstataciju da: “jednoga možeš lagati večito, sve možeš slagati jednom, ali sve ne možeš lagati večito”. Renci, bez sumnje ima možda čak i veću komunikatorsku moć nego Berluskoni, ali nema njegove pare, njegovu količinu poslušnika, ogromnu moć štampanih medija i što je najvažnije tri sopstvene i tri državne nacionalne TV mreže. Prema Renciju italijanski mediji drže korektnu distancu “prvih 100 dana”, šta će biti kasnije, ako on za to vreme ne potkupi medije nije teško pretpostaviti.
Aktuelnu poštapalicu u Italiji izmislio je devedesetogodišnji novinar najtiražnijeg dnevnika “La Repubblica” – Euđenio Skalfari (Eugenio Scalfari): “Ako padne Renci, pali smo svi, pala je Italija”. Lično nisam uveren u to. Kako je govorio još jedan ugledni novinar Enco Bjađi: “U Italiji je situacija uvek tragična, ali nikada ozbiljna”. Sjajna je to i još uvek i materijalno i kulturno bogata zemlja da bi mogla da propadne na bilo koji način. Ono što može, a verovatno će i propasti, je levica u Italiji, bez obzira hoće li Renci uspeti ili ne. U oba slučaja sa njom je kraj. Njena najjača politička partija koja se sada zove “demokratska” (PD) će se neminovno raspasti na ko zna koliko delova. Onda će centripetalnim silama ti delovi biti privučeni u druge partijice, a verovatno najviše u preostalu umereno radikalnu levičarsku partiju SEL (Socijalizam, ekologija, sloboda) – čiji je generalni sekretar Niki Vendola, dosledni levičar, dosledeni hrišćanina, dosledni gej sa minđušom u levom uhu i “častan čovek neosporno” kako je i Šekspirov Antonije okarakterisao Bruta. A Brutovu ulogu znamo.
Nemam reči da objasnim koliko bih voleo da sam se preračunao u ovoj proceni.
Ja volim Evropsku Uniju. Živim u Holandiji ali se u srcu i duši osjećam Evropljaninom. Ono u čemu EU pokazuje svoju najbolju stranu je rješavanje problema koje se tiču potreba normalnih svakodnevnih ljudi a koje su u suprotnosti sa željama tkz. Velikih interesa – npr. multinacinalnih firmi ili političkog establišmenta. Tako je npr. EU primorala Microsoft da dozvoli konkurenciju browsera u Windows-u (i naplatila im povrh toga kaznu od 561 milijona evra). Takođe, EU je natjerala telekom provajdere da od ove godine prestaju da naplacuju extra troškove za koristenje mobilnih telefona u drugim zemljama EU (roaming).
Međutim, EU daje i običnim ljudima jedan izuzetno moćan instrument: Evropski sud. Kada zemlja jednom postane članica EU, od tog trenutka važe evropski zakoni i bez obzira kakvo je javno mjenje u dotičnoj zemlji, evropski zakoni (a pod to spadaju i presude evropskih sudova) se moraju ispunjavati, a lokalni zakoni (ako su u raskoraku) prestaju da važe. E tu počinje jedna veoma interesantna priča:
U 2005-oj je Austrijanac Thomas Fuchs (iz okoline Linz-a) instalirao solarne panele na svojoj kući i počeo da isporučuje struju svojoj lokalnoj elektro kompaniji (Ökostrom Solarpartner). Na solarne panele je platio porez na promet i kada je od Austrijske poreske službe zatražio da mu se taj porez na promet vrati (što firme mogu da rade) – oni su ga odbili sa objašnjenjem da je “količina struje koju on isporučuje manja od količine koju on lično troši i zbog toga se on ne bavi ‘ekonomskom aktivnošću’.” On nije tim odgovorom bio zadovoljan i onda je podigao tužbu protiv Austrijske poreske službe koja je konačno došla do Evropskog suda pravde. Sud je donio odluku u njegovu korist i on je dobio nazad iznos poreza na promet njegovog solarnog sistema. Ali pošto je to odluka Evropskog suda ona se automatski odnosi na svih 500 miliona stanovnika EU u svih 28 zemalja (uključujući i Hrvatsku koja je neposredno nakon ove odluke postala članica)!!!
Naravno to uključuje i Holandiju gdje je vlada poslednjih 8 mjeseci sprovodila seriju veoma nepopularnih mjera štednje da bi izbalansirala budžet! Holandska vlada inače nije ni malo progresivna po pitanju zelene energije. Državni budžet još uvijek zarađuje godišnje dobrih 10-tak milijardi od prodaje zemnog gasa, Holandija ima veoma značajne dionice u Shell-u i holandski establišment (za razliku od ogromne narodne većine) ni malo ne voli ništa sto ima veze sa ekologijom, zaštitom čovekove okoline, solarnom energijom, itd itd. Iako političari veoma često daju izjave kako su za zaštitu čovekove okoline – kada dođe do akcija – onda se vidi da se uvek gleda koliko šta košta (na kratki rok) i zelena energija često gubi. Njemačka ima fantastični sistem za podršku solarnoj energiji – Holandija ne. Njemačka je odlučila da zatvori sve nuklaerne elektrane – Holandija je odlučila da jedinu nuklearku koju ima nastavi da koristi sledećih 20 godina, itd.
Dakle situacija se preko noći promenila, porez na promet solarnih panela (koji je u Holandiji 21%) je sada moguće dobiti nazad. Ali kako? Websajt Holandske poreske službe je OGROMAN! Na njemu se nalazi stotine hiljada dokumenata koji u detalje opisuju procedure i pravila kako se bilo šta radi. Vlasnici firme poput moje mogu veoma lako da nađu informacije bez obzira o kakvoj se bizarnoj stvari radi. Na primjer: Ako hoćeš da uvežeš 10 hiljada bicikala u dijelovima iz Kine u Bugarsku, prefarbaš ih u drugu boju, uvezeš u Irsku, sastaviš ih i onda dovezeš u Holandiju, dodaš im zvonce i ona ih prodaš Amerikancima? Nema problema – na websajtu Holandske poreske službe možeš naći potrebne dokumente i detaljan opis koje poreze možeš da očekuješ i eventualno koje poreske subvencije možeš da zatražiš. Sve veoma lepo i jasno opisano.
Ali ako hoćeš na zatražiš povratak poreza na promet na solarne panele – za to ne postoji ni jedan dokument! Holandska poreska služba ti ne daje nikakvu informaciju. Nula!
Nakon nevjerovatne količine natezanja, političkog menevrisanja koje je bilo potrebno da vlada donese budžet za ovu godinu, ne čudi što je poslednja stvar koja im je trebala – da ljudi počnu da traže stotine miliona evra na ime vraćanja poreza na promet i tako dovedu do deficita. AUUU! To je problem. I onda je tu nađeno tipično holandsko rješenje: moramo da im odobrimo – ali ne moramo da im kažemo kako do toga da dođu.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys