Ko nije državljanin EU, ubuduće bi na ulasku u šengen zonu mogao da se suoči sa robotom policajcem, zaduženim da kao detektor laži ispita da li konkretna osoba predstavlja rizik po EU i upozori na to prave policajce na granici. To se već događa u pilot fazi testiranja ovog projekta u Mađarskoj, Grčkoj i Litvaniji, ali rezultati ispitivanja dobrovoljaca ukazuju da veštačka inteligencija može da se prevari u proceni, kao u slučaju portuglaskog novinara kojeg je avatar u uniformi proglasio „umerenom pretnjom“ za EU.
Evropska unija je pokrenula pilot projekat u Mađarskoj, Grčkoj i Litvaniji, koji ima za cilj da pojača kontrolu pri ulasku u šengen zonu uz podršku veštačke inteligencije. Projekat pod ne naročito privlačnim nazivom „iBorderCtrl“ predstavlja ustvari razvoj virtuelnih policajaca, koji će imati zadatak da na ulasku u šengen zonu bolje ispitaju identitet konkretne osobe koja želi da pređe granicu, odnosno koliko je ona potencijalno rizična za zemlje članice EU.
Robot policajac bi trebalo da predstavlja svojevrsni detektor laži, a procedura koja se trenutno testira u pomenute tri zemlje izgleda ovako: putnik koji želi da uđe u šengen zonu, pre toga iz svoje kuće i preko svog računara obavlja „intervju“ s virtuelnim policajcem na granici. Pri tome je potrebno skenirati pasoš i odgovoriti na niz pitanja koje postavlja avatar policajca. Za to vreme, robot putem veb kamere analizira lice putnika i pokušava da koristeći svoju veštačku inteligenciju uoči na njemu znakove koji bi ukazali da li ta osoba govori istinu ili laže.
Portugalski novinar dobrovoljac – umereno rizičan
Nakon ovog intervjua, koji se za sada radi isključivo uz dobrovoljni pristanak putnika koji žele da učestvuju u ovoj fazi testiranja projekta, dobija se QR kod. Putnik potom treba da taj kod pokaže na granici pravom policajcu, zajedno sa pasošem. „Ljudski“ policajac skenira taj kod i zatim na svom računaru dobija ocenu, izraženu na skali od 1 do 100, kojom je „kolega“ robot opisao verodostojnost odgovora koje je putnik dao, odnosno koliki je faktor rizika da je lagao. Ako sistem da ocenu da jeste lagao, onda će pravi policajac pokrenuti proceduru za dodatna testiranja pre eventualnog prelaska granice.
Kakvi su rezultati u praksi svedoči novinar portugalskog portala The Intercept, koji je prihvatio da dobrovoljno učetvuje u testiranju. Prema njegovim rečima, odgovorio je iskreno i istinito na sva pitanja, ali je avatar procenio da je od ukupno 16 pitanja lažno odgovorio na četiri, i dao mu je ocenu 48, što je portugalskog novinara svrstalo među „umereno rizične“ za sigurnost EU.
Ovakvo iskustvo portugalskog novinara je dalo dodatne argumente kritičarima ovog projekta koji tvrde da je njegov razvoj „bacanje novca u vetar“, jer nema čvrstih dokaza da se laž može sa sigurnošću prepoznati na licu čoveka upotrebom algoritama.
Prve analize su pokazale da je ovakav detektor laži pouzdan u oko 75% slučajeva, ali se upozorava na rizike da bi robot policajac mogao u svojim ocenama da diskriminiše ljude prema rasi, nacionalnosti ili polu, jer nije „treniran“ na dovoljno raznolikom uzorku.
U projekt je do sada uloženo oko 4,5 miliona evra, a na njemu sarađuju policijske službe, univerziteti, tehnološke i bezbednosne kompanije širom Evropske unije. U zavisnosti od rezultata testiranja, nadležni u EU će odlučiti hoće li, i kada, početi da primenjuju ovaj sistem ili neki njegov deo za obavljanje intervjua s imigrantima i putnicima koji nameravaju da uđu u šengen zonu, pre nego što se sretnu sa pravim policajcima.
Vest u naslovu ne odnosi se na Srbiju, već na SAD, ali to je zato što su građani u našoj zemlji daleko privilegovaniji nego Amerikanci kada je reč o maltretiranju ljudi različitim reklamnim porukama preko telefona. Ako ne verujete, čitajte dalje…
Naime, u Srbiji stanovnike preko telefona maltretiraju reklamnim prukama drugi ljudi koje su iznajmile kompanije da za male pare po ceo dan zivkaju potencijalne mušterije, upozoravaju bankarski službenici koji su takođe ljudi, ma šta ko mislio o tome – a kada se približe izbori, pozive obavljaju i stranački aktivisti koji se, uprkos svemu, i dalje svrstavaju u ljude i kojima nije teško ni da vam lično dođu na vrata.
Nasuprot „ljudskoj toplini“ u Srbiji, u SAD većinu toga rade roboti, sa kojima, na primer, nema ubeđivanja da li je iznos duga na bankovnom računu baš toliki kao što tvrdi banka, a još manje oko mogućnosti da se njegovo izmirivanje odgodi. Tamo i glasače ubeđuju roboti za koga bi trebalo da glasaju, pa nema spontanog ćaskanja sa stranačkim aktivistima niti prilke da se „biranim rečima“ objasni da vam se „skinu s vrata“.
Da ne treba uvek zavideti Amerikancima pokazuju podaci američke agencije „YouMail“ koja prati i nudi pomoć kako se mogu blokirati neželjeni telefonski pozivi. Podaci pokazuju da je samo tokom marta meseca 2019. godine u Sjedinjenim Državama obavljeno čak 5,23 milijardi robotskih poziva, što je mesečni rekord od kada se prate takvi podaci. Za samo prva tri meseca tekuće godine roboti su obavili više od 29 milijardi telefonskih poziva, ili prosečno skoro 90 poziva po stanovniku. To je daleko više od polovine u odnosu na ukupan broj robotskih poziva koji su obavljeni u 2018. godini, kada ih je bilo „samo“ 48 milijardi za celu godinu, odnosno 1.500 u sekundi!
Pomenuti podaci o ovako ubrzanom rastu automatskih poziva bili su „kap koja je prelila čašu“, pa je Povereništvo za energiju i trgovinu američkog Kongresa pokrenulo 17. jula ove godine proceduru za izmenu aktuelnog zakona o komunikacijama, kako bi se građani zaštitili od maltretiranja preko telefona, ali i od mnogobrojnih prevara koje se uzele maha kroz nuđenje nepostojećih nagrada ili lažnih poziva u ime poreskih organa, banaka i drugih finansijskih institucija.
Zabrane pokrenute tek kada su se osetili ugroženim političari
Činjenicu da su robotski pozivi u Evropi i dalje daleko manje rašireni nego u SAD, analitičari objašnjavaju jezičkim barijerama, drugačijom kulturom, ali neki smatraju da je to pre svega zasluga razvijenije zaštite potrošača i efikasnijih mehanizama za otkrivanje i kažnjavanje počinitelja telefonskih prevara. No, ima i onih koji ističu da se, s obzirom na globalne trendove u digitalizaciji i automatizaciji, institucije ne bi toliko potresale oko posledica po radnike koji gube posao ili potrošače koji su izloženi maltretiranju, da se roboti nisu umešali i u političke zloupotrebe.
Jedna od najskandaloznijih „robotskih“ političkih prevara (dodajmo među onima koje su otkrivene i predočene javnosti) dogodila se tokom izbora u Kanadi 2011. godine, kada su robotski pozivi poslužili za lažno obaveštavanje birača da se promenila lokacija biračkog mesta, kako bi bili sprečeni da glasaju, a organizator tih poziva je završio u zatvoru.
Da se tako nešto ne bi ponovilo i u SAD, savezne države su donele propise s ciljem da se automatski pozivi strogo regulišu. Neke države su ih potpuno zabranile, druge zahtevaju da se u samoj poruci eksplicitno navede ko je naručuje i plaća, treće ograničavaju broj poruka na najviše dve na dan…. Takva šarenolikost, međutim, uveliko je iskomplikovala kapmpanje koje se vode na saveznom nivou.
Uz to, pokazalo se da uprkos pomenutim ograničenjima, američkoj Saveznoj komisji za komunikacije (FCC) stiže više stotina hiljada pritužbi godišnje zbog maltretiranja građana automatskim pozivima preko telefona, a taj broj iz godine u godinu raste. S druge strane, da se doneta zakonska rešenja nisu pokazala preterano efikasnim, govori i podatak da je na američkom tržištu nastala prava lavina komercijalnih softverskih i hardverskih proizvoda za zaštitu potrošača od robotskih poziva svih vrsta, pa i onih koji digitalno oponašaju neki glas dobro poznat vlasniku telefona, na primer glas njegovog ličnog bankara.
Ako američki Kongres usvoji pomenuti predlog zakona iz jula ove godine, to znači da bi regulativa mogla postati ujednačenija na teritoriji cele zemlje. Prednosti, kako ih vide predlagači, bile bi višestruke. Prvo, prevare ostvarivane telemarketingom nedvosmisleno će se tretirati kao protivzakonite sa striktno definisanim zaprerćenim kaznama, što bi trebalo da olakša i otkrivanje i sankcionisanje prestupnika.
Takođe, preduzeća koja se bave telemarketingom ili robotskim obaveštavanjem, moraće prvo da zatraže saglasnost svojih klijenata za takve pozive. Istovremeno, telefonske kompanije će imati obavezu da korisnicima svojih usluga garantuju da je broj koji ih poziva ili im šalje SMS, i koji je ispisan na ekranu fiksnog ili mobilnog telefona zaista autentičan, a ako nije, moraće da ga blokiraju bez posebne naplate takve usluge.
Prototip nove svemirske letelice „Starhopper“ uzleteo je više od trideset metara u vazduh i zatim se lagano spustio na zemlju.
Diretkor kompanije Elon Musk zadovoljan je probom koja je izvedena prošlog četvrtka i naveo je da je protekla u potpunosti u skladu sa očekivanjima, piše CNN.
Prvi pokušaj uzletanja koji se odrigrao tri dana ranije, prekinut je zbog neadekvatne temperature raketnog goriva.
Musk je na Tviteru objavio da će sledeća proba biti izvršena u narednih nedelju do dve dana kada je planirano da letelica dostigne visinu veću od 200 metara.
„Starhopper“ je prototip letelice za koju je planirano da može da ponese veliki tovar prilikom istraživačkih misija u dubokom svmemiru i prilikom kolonizacije Marsa. Prva namena biće lansiranje satelita u zemljinu orbitu.
Japanski milioner Jusaku Mazeava, koji je jedan od finansijera Space X programa sa namerom da ga primeni u letovima oko Mececa, čestitao je na Tviteru.
„Čestitam! Mesec je tu!“, napisao je on.
Izvor N1
Ceo svet bruji o štetnosti duvanskog dima po ljudsko zdravlje, ali su retka istražavanja o tome koliko opušci koji se bacaju po ulicama i parkovima širom sveta truju biljni i životinjski svet.
Svake godine u svetu se odbaci oko 4,5 biliona opušaka od cigareta, što ovaj otpad svrstava u vrh liste ukupne količine otpadaka koje stvara čovek. „Statistika pikavaca“ pokazuje i da od osamdesetih godina prošlog veka, opušci čine između 30 i 40 odsto otpada prikupljenog u akcijama čišćenja u obalnim područjima.
Istraživanje koje su pokrenuli naučnici na Kembridžu dodatno je potvrdilo da opušci nisu problem samo za komunalne službe zadužene za javnu čistoću, već da predstavljaju veliku opasnost po biljni i životinsjki svet. Naime, iskorišćeni filteri sadrže mnoštvo hemikalija, poput arsenika, nikotina i žive, koje mogu da ugroze zdravlje, pa čak i živote biljaka, insekata, glodara, gljiva i drugih živih bića. Pokazalo se da istraživačima nije nedostajalo uzoraka, jer su na lokacijama u široj okolini Londona u pojedinim delovima pronalazili čak 128 pikavaca po jednom kvadratnom metru.
Tim engleskih stručnjaka je sproveo sledeći eksperiment. U saksije u koje su posadili travu i detelinu, ubacili su cigarete kako bi ocenili na koji način se prisustvo uljeza na tlu odražava na rast biljaka. Zaključili su da opušci smanjuju klijavost i dužinu izdanaka trave i deteline za do 25 odsto i masu korena deteline za do 60 odsto.
„Iako su uobičajen prizor na ulicama i u parkovima širom sveta, naše istraživanje je prvo koje precizno pokazuje uticaj opušaka na biljke“, objasnila je predvodnica istraživačkog tima Danijel Grin, uz zaključak da je to samo deo negativnih dejstava koje opušci od cigareta predstavljaju po životnu sredinu.
Izvor: energetskiportal.rs
Bela kuća 50 godina nakon prvih koraka čoveka na Mesecu, želi da američki astronauti ponovo odu na Mesec 2024. godine. Mesec će služiti kao probni poligon za slanje astronauta na Mars 2030-ih.
Astronaut Apola 11 Baz Oldrin se još 1994. godine, na 25. godišnjicu zapitao da li će se astronauti do 50. godišnjice vratiti i na Mesec, a kamoli sleteti na Mars, što je u to vreme bio kratkoročan cilj.
NASA trenutno nije u mogućnosti ni da pošalje astronaute u orbitu oko Zemlje. Rusi po visokim cenama lansiraju američke astronaute na Medjunarodnu svemirsku stanicu, dok kapsule Spejs Iks i Boing ne budu spremne. One verovatno neće biti gotove ni naredne godine.
„Pre 50 godina smo sletili, istražili, vratili se. To je 50 godina nenapretka“, rekao je Oldrin na proslavi godišnjice u Los Andjelesu i dodao da bi svi trebalo da se posrame zato što ne mogu bolje od toga.
Astronaut Majkl Kolins koji je kružio oko Meseca na matičnom svemirskom brodu dok su Oldrin i Armstrong postavljali zastavu SAD i sakupljali kamenje, priznaje da je povratak na Mesec kao stepenica za Mars „validan plan“.
„Ali, ne moram da se slažem s tim“, rekao je Kolins za Asošiejted pres i dodao da ako žele da idu na Mars odmah to treba i da urade.
Čak i predednik SAD Donald Tramp prednost daje planu da se odmah ide na Mars. On je na sastanku sa Oldrinom i Kolinsom u Ovalnoj sobi povodom godišnjice upitao da li je moguće poslati astronaute na Mars bez ponovnog istraživanja Meseca, na šta je Kolins potvrdno odgovorio.
Tramp je nakon toga naložio administratoru NASA Džimu Brindestinu da „saslušaju drugu stranu“. Medjutim, upravo su predsedničke administracije usporavale američki svemirski program još od sletanja poslednje Apolo misije na mesec 1972. godine.
Uprkos nedostatku ljudskog prisustva na Mesecu, robotski svemirski brodovi ga neprestano istražuju, pa tako pored NASA robota, Kina je lansirala, a Indija planira da uskoro lansira svoju misiju na Mesec.
Projekat Artemida, nazvan po sestri bliznakinji Apolona iz grčke mitologije, ima za cilj sletanje na južni pol Meseca. Ogromni ledeni pokrivač zaklanjao je kratere na Mesecu koji mogu da budu dragoceni izvori vode za piće, uzgajanje hrane i izradu raketnog goriva.
„Provešćemo nedelje i mesece, a ne dane i sate na mesečevoj površini. Ovog puta idemo na Mesec da ostanemo i da istražimo i razvijemo nove tehnologije“, obećao je potpredsednik SAD Majk Pens.
Brindestin napominje da je ključ u održivosti i procenjuje da će im biti potrebno dodatnih 20 do 30 milijardi dolara da bi se ostvarilo sletanje na Mesec 2024. Manje novca će biti potrebno ukoliko privatne kompanije ulože sopstveni novac, ali on kaže da se radi „o mnogo novca“.
NASA trenutno ima 38 astronauta, medju kojima je 12 žena, a Brindenstin procenjuje da će prvi sledeći čovek na Mesecu i prva žena koja će kročiti na Mesec biti upravo iz te posade.
U svetskoj prestonici muzike mnogo je toga povezano sa muzikom. Tako je za očekivati da i bečki hoteli imaju posebnu muzičku nit. Predstavljamo mali izbor ove neobične ponude u glavnom gradu Austrije.
Hotel „Bristol“ se nalazi preko puta Bečke državne opere, stoga ne čudi što ima najbolje odnose sa čuvenom operskom kućom. „Salon Opéra“ je naziv posebnih manifestacija koje se održavaju povodom aktuelnih operskih premijera u tom hotelu sa pet zvezdica u čuvenoj ulici Ringštrase. Tokom služenja poslepodnevnog čaja i kulinarskih specijaliteta i uz čašu šampanjca zvezde opere (pevači, dirigenti, režiseri) daju uvid u aktuelne produkcije.
U hotelu „Imperial“ gosti mogu da rezervišu veče uz koncert klasične muzike. Tzv. „Bezendorfski ciklus koncerata“ povezuje muzičke i kulinarske specijalitete. Oni kulinarski zainteresovani mogu u hotelskom restoranu da uživaju u specijalno za njih komponovanom meniju. Ko u hotelu „Imperial“ uz apartman rezerviše i specijalni aranžman dobija lični muzički CD, koji pravi kompozitor na osnovu muzičkog testa.
Rezidencija „Palais Coburg Residenz“ ima ekskluzivan novogodišnji aranžman koji pored četiri noćenja u carskom apartmanu između ostalog obuhvata dve karte za čuveni Novogodišnji koncert.
U bečkom hotelu „Sacher“ iza Državne opere, predsednički apartmani nazvani su po čuvenim operama kao što su Mocartova „Čarobna frula“ ili Pučinijeva „Madam Baterflaj“. Elegantni apartman u potkrovlju nosi naziv opere Kloda Debisija „Peleas i Melisanda“.
Kako se u Beču ispravno pleše može se naučiti u hotelu „Boutique-Hotel Donauwalzer“ na Bečkom girtlu. Tamo se pod stručnim vođstvom za goste održavaju kursevi valcera. Ko želi lično muzički da se oproba, može to učiniti u luksuznom predsedničkom apartmanu hotela „Park Hyatt Vienna“. Površina od 170 m2 pruža dovoljno mesta za elegantni klavir čuvenog bečkog proizvođača „Bösendorfer“.
U dva hotela „Ruby Sofie“ u 3. okrugu i „Ruby Marie“ u 7. okrugu mogu besplatno da se iznajme električne gitare i u sobi priključe na profesionalna pojačala, pri čemu se obazrivost prema ostalim gostima hotela podrazumeva.
Stereotip koji vlada u javnosti o pripadnicima bibliotekarske profesije, u velikoj meri je prisutan i u književnim delima. Žene su najčešće prikazane kao usedelice kojima život uzalud prolazi u prašini među knjigama, ili što je ređe, kao fatalne zavodnice. Muškarci prolaze još gore – opsednuti su pravilima više nego policajci, toliko da neretko i zastrane.
Kakvi su ljudi koji biraju da svoj profesionalni život provedu kao „čuvari tuđih knjiga“? Tradicionalni stereotip u javnosti o profesiji bibliotekara je onaj da je to pre svega ženski i slabo plaćen posao, koji uglavnom obavljaju starije žene usedelice, sa punđom, naočarima i u suknji od tvida, povučene i nedruželjubive. Druga krajnost, prisutna u digitalno doba, oličena je u slici bibliotekarke koja je neudata, ali nezavisna, seksipilna, sa tetovažama i kosom u svim bojama duge.
Predubeđenja nisu pošteđeni ni pripadnici ove profesije muškog pola. Oni su takođe nedruštveni, preterano streme redu, strogo vode računa o pravilima i ponašaju se kao policajci kojima je više stalo da zaštite knjige nego što brinu o ljudima koji te knjige čitaju. Još jedan kliše, prisutan u novije vreme je bibliotekar „štreber“ koji tajno vodi potpuno drugačiji život, ali je u javnosti ipak najprisutnija slika bibliotekara koji je „knjiški moljac“, navodi američka profesorka Ajlin R. Aterburi u studiji „Kako se doživljavaju pojedine profesije“ o društvenim predrasudama vezanim za određena zanimanja.
Istraživanja o tome kako su bibliotekari predstavljeni u književnosti su, pak, veoma retka, a jedno od aktuelnih je objavljeno u Srbiji. Autorke, Milica Matijević, bibliotekarka u Biblioteci „Dimitrije Tucović” u Lazarevcu i njena koleginica Violeta Đorđević iz Biblioteke grada Beograda, uradile su studiju o tome na koji način su oni – koji vode računa o knjigama brojnih pisaca – prikazani u knjigama stranih i domaćih autora. Njihovo istraživanje „Biblioteke i bibliotekari u umetničkoj književnosti i popularnoj literaturi“ je pokazalo da ni pisci nisu uvek i obavezno imuni na kalupe u razmišljanju, pa su nadahnjujući i nesvakidašnji likovi bibliotekara mnogo ređi od onih koji suštinu žrtvuju krutoj formi, nekad i toliko da zastrane.
Demon školske biblioteke
Jedan od najpoznatijih negativaca bibiotekara u savremenoj svetskoj književnosti je sveštenik Malačija u knjizi „Ime ruže“ Umberta Eka, koji preterano bdi nad svojim zbirkama i opsednut je potrebom da ljude „zaštiti“ od znanja. Ništa manji negativac je i glavni junak u romanu „Knjižnički policajac“ Stivena Kinga. Ovaj fiktivni bibliotekar je do te mere opsednut pravilima, da noću posećuje i kažnjava ljude koji kasne sa vraćanjem knjiga.
Još od sredine 20. veka i pojave detektivskog romana „Leš u biblioteci“ Agate Kristi, pisci trilera često smeštaju zaplete svojih romana u nekoj biblioteci. Biblioteka kao mesto nepredvidivih dešavanja i potencijalne opasnosti može se naći i u savremenom trileru, veoma popularnom među tinejdžerskom populacijom, „Nikad ne reci nikad“, američke autorke Keti Zan.
Još jedan savremeni uvreženi pogled na bibliotekarsku profesiju predstavljen je u romanu „Frajer sa susednog groba“, švedske autorke Katarine Mazeti, u kome je glavna junakinja mlada, obrazovana i savršeno organizovana bibliotekarka Dezire. Ona živi u belom i minimalistički uređenom stanu, čita probrane knjige, nosi odeću od organskog pamuka, hrani se vegetarijanski, druži se sa otmenim ljudima i udala se za čoveka sličnog sebi. Zaplet nastaje kada posle prerane smrti muža upoznaje čoveka koji je njena sušta suprotnost i kada se mnoge osobine glavne junakinje prikazuju kao pomodne i snobovske.
Dobar primer romana koji veliča ulogu biblioteka u stvaranju pasioniranog čitatelja je „Groblje zaboravljenih knjiga“, prvi deo trilogije „Senka vetra“. To je priča o dečaku koji traga za nepoznatim piscem, a njen autor, španski pisac Karlos Ruis Safon biblioteku predstavlja kao mističnu, drugačiju i kao mesto velike važnosti za duhovni razvoj čoveka.
Mnogi bibliotekari koji rade sa decom voleli bi da su u književnim delima predstavljeni kao ljubazne, srdačne, predusretljive, kreativne osobe, navode autorke. Ipak, ne treba se mnogo iznenaditi ako se u literaturi za decu „baba-roga” kakvu srećemo u avanturističkom romanu „Demon školske biblioteke“ autorke Moree Banićević pojavi baš u liku bibliotekara. Bibliotekarka Sović ima tako nezgodnu narav da je se i osmaci plaše i klone, a bila je strah i trepet generacijama učenika, pa i samom profesoru jezika i književnosti. Junaci ovog romana su dvanaestogodišnjaci, za koje ulazak u biblioteku u kojoj ih čeka ovakav bibliotekar predstavlja zadatak „po kazni“ i krajnje opasnu avanturu.
Nazaboravna Olja Miranovska
Ipak, u modernoj domaćoj književnosti, bibliotekari imaju najveće šanse da budu prikazani kao pozitivci upravo u dečijoj literaturi, naročito onoj za raniji uzrast, što je donekle uslovljeno i vaspitnom potrebom da se deca još od najranijeg doba podstaknu na čitanje. Takav lik bibliotekara heroja, koji je pravi misionar znanja, nalazimo u pesmi Dragomira Ćulafića „Moj tata liči na biblioteku”. Posebno neobičan prikaz biblioteke je dočaran u pripoveci Olivere Nedeljković „Kad se tama spusti na glavni gradski trg”, gde je bibliotekarka dobra vila, a biblioteka mesto radosti i neobičnih avantura književnih junaka.
Kada je reč o literaturi za odrasle, na tom terenu bubliotekari već prelaze u mrgude, a bibliotekarke najčešće u nesrećnice kojima život uzalud prolazi u prašini među knjigama. Takav arhetip je prisutan čak i u poeziji, poput pesme „Bibliotekarka“ poznatog pesnika Raše Livade, a mnogo dalje nije odmakla ni „plavojka u staroj ruševnoj zgradi sa poluosmehom što miriše na prašinu“, koju opisuje Miroslav Maksimović u pesmi „Osmeh iz biblioteke“.
Sušta suprotnost je lik fatalne bibliotekarke Olje Miranovske, tihe patnje glavnog junaka filma „Varljivo leto 1968“, koji kao srednjošolski maturant na popravnom ne izbiva iz biblioteke ali ne zbog ljubavi prema knjigama već prema – bibliotekarki. Olja Miranovska, bibliotekarka zavodnica uklapa se u novi stereotip ženskih likova pop kulture, kroz koje se promoviše „oslobođena ženska seksualnost“.
Bibliotekare nije zaobišao ni naš jedini nobelovac Ivo Andrić, uporedivši ih sa vrednim seljacima koji zbog muktrpnog danonoćnog rada na polju nikada ne stižu da uživaju u prirodi.
Biblioteka između raja i pakla
Najslavnija biblioteka iz pera domaćeg autora je ona koju je ovekovečio Zoran Živković, profesor, književni teoretičar, prevodilac i svetski priznat autor naučne fantastike u svom romanu „Biblioteka“. Ovaj roman koji je 2004. godine dobio svetsku nagradu za fantastiku i jedno je od najprevođenijih dela novije srpske proze, objedinjava šest pripovesti: „Virtuelna biblioteka”, „Kućna biblioteka”, „Noćna biblioteka”, „Paklena biblioteka”, „Najmanja biblioteka” i „Otmena biblioteka”.
Kroz ovih šest vremenski i prostorno izmeštenih priča, koje nisu strogo povezane, ali čine kompaktnu celinu, slika biblioteke se često nalazi na granici između realnog i fantastičnog, kao mesto gde se svako kašnjenje kažnjava ali i gde možemo na najbolji i najsveobuhvatniji način spoznati sebe i svoj odnos sa okolnim svetom. Slika biblioteke kao sveznajućeg i svevidećeg organizma u Živkovićevom romanu je na neprestanoj klackalici između rajskog i paklenog mesta.
Preteča fantastičnih biblioteka u modernim umetničkim delima je za mnoge „Vavilonska biblioteka“ koju je zamislio argentinski pisac Horhe Luis Borhes. Njegova biblioteka sadrži sve ikada napisane knjige u Univerzumu, a beskrajna biblioteka se umnožava sopstvenim odrazima u ogledalima. Borhes, takođe, nije poštedeo bibliotekare sklonosti da samoinicijativno određuju pravila kako dozirati znanje iz knjiga – deo njih postaju „Čistači“, koji u u univerzalnoj biblioteci proizvoljno uništavaju sve one knjige koje smatraju lošim ili opasnim.
Zanimljivo je da je i sam Borhes radio devet godina kao bibliotekar, a to je slučaj i sa mnogim drugim piscima, s tim da „odgovor na pitanje da li je reč o piscima koji rade kao bibliotekari ili bibliotekarima koji se bave i pisanjem, prepustićemo njima samima“, kažu autorke istraživanja.
Tekst je objavljen u julskom izdanju časopisa „Biznis & Finansije“
Turisti zbog oduševljenja serijom Igra prestola donose rekordne brojke Severnoj Irskoj.
Svaki šesti turista u Severnoj Irskoj došao je u zelenu zemlju 2018. godine zbog Igre prestola, izvestio je Irish Times.
Godine 2018. serija je privukla rekordan broj turista koji su mogli šetati „kraljevskom cestom“ i posmatrati moćne tvrđave, kao što je Zimišće, odakle se u prvoj ozbiljnoj borbi protiv mrtvaca bore udruženi bivši večni neprijatelji. Ti turisti su prošle godine Severnoj Irskoj ostavili više od 58 miliona eura.
Obožavaoci serije dolaze iz svih delova sveta, od kojih su mnogi iz Indije, Severne Amerike, Kine, Australije i Evrope. Najnoviji podaci pokazuju da ih je samo prošle godine bilo više od 350.000.
„Igra prestola dramatično je promenila severnoirski turizam i pogled na Severnu Irsku kao važnu turističku destinaciju“, izjavio je John McGrillen, direktor Turističke organizacije Irske.
U Severnoj Irskoj postoji oko 26 lokacija koje su se dugo koristile za snimanje popularne serije, a sada ih mogu videti i turisti.
Godine 2020. u Banbridgeu će se otvoriti veliki studio, gde će posetioci moći pogledati backstage snimke.
Na putu do filmskih scena, posetioci će također imati bogatu kulinarsku ponudu, organizovati izlete s posebnim efektima, gde se posetioci mogu osećati kao individualni likovi iz serije. U tu svrhu, turistička organizacija blisko sarađuje s mnogim TV i filmskim studijima.
Izvor Indikator ba
Kompanija „Copenhagenize Design Company“ objavljuje listu vodećih gradova za bicikliste u svetu svake druge godine. Od gradova u regionu, Beč je napredovao za tri mesta i sada je deveti na listi, a iza njega su ostali Berlin, Barselona, Vankuver i Helsinki. Ljubljana je n ačetrnaestom mestu, a najbolji gradovi za bicikliste na svetu su, redom, Kopenhagen, Amsterdam i Utreht.
U ocenjivanju najboljih gradova za bicikliste u svetu učestvuje 600 gradova širom sveta sa preko 600.000 stanovnika. Kriterijumi za izračunavanje indeksa su urbanističko planiranje, biciklistička infrastruktura gradova, bezbednost, davanje prvenstva biciklistima, raznovrsnost starosne dobi i ravnopravnost polova u korišćenju bicikla kao prevoznog sredstva, mogućnosti korišćenja i iznajmljivanja bicikala i dr.
Primera radi, napredak u Beču u poslednje dve godine je ostvaren zahvaljujući organizovanim kampanjama za promociju vožnje biciklom, kao i postavljanju 5.000 mesta za ostavljanje bicikala.
Belgijski kaluđeri koji pripadaju monaškom redu trapista i prave jedno od najtraženijih piva na svetu, lansiraju onlajn sistem za rezervacije, kako bi zaustavili preprodaju njihovog piva po mnogo višim cenama.
Ovi monasi, koji žive blizu francuske granice, proizvode pivo od 19. veka i to u ograničenim količinama, kako zbog ovog posla ne bi zapostavili svete dužnosti. Manastir je počeo da koristi telefonski sistem rezervacije piva 2005. godine, a posetioci mogu da kupe pivo i direktno na licu mesta. Međutim sada, u vreme rasta popularnosti kraft piva, 19 monaha ovog manastira je moralo da se okrene online rezervaciji svojih proizvoda, jer su otkrili da je njihovo pivo prodato po daleko višim cenama.
Sanduk piva Westvleteren XII košta kod njih 2,50 evra po boci, ali su saznali da je prodavano i mnogo skuplje u Briselu – za 12 evra. Jedan od monaha je izjavio da je manastir rešio da uvede online rezervaciju nakon što su otkrili da je jedan holandski supermarket lagerovao flaše njihovog piva i prodavao ih po ceni od 9,95 evra.
Monasi su zbog toga odlučili da uvedu onlajn sistem za rezervaciju kako bi osigurali da pivopije mogu da naruče samo po dva sanduka njihovog piva na 60 dana. Prioritet će imati oni koji najduže čekaju. Ovaj sistem će omogućiti kupcima i da odaberu između tri različite vrste piva (blond, dark sa 8% alkohola i dark sa 10% alkohola) po ceni redom 35, 40 i 45 evra za sanduk sa 24 flaše.